Ljubičasti kišobran

Bilo je hladno jutro i padala je kiša dok sam izlazio iz zgrade. Dobro je, pomislio sam, što sam obukao nepromočive cipele i poneo kišobran. Zakopčao sam jaknu, otvorio kišobran pa se preko barica uputio ka autobuskoj stanici.

Usput me pretekla devojka što svakog jutra jede plazma keks dok ide ka stanici istim putem kao i ja. Bila je zaklonjena kišobranom, pa nisam uspeo da vidim jede li plazmu. Ali vrlo jasno sam mogao da vidim pete njenih kožnih čizama i kišobran; bio je ljubičaste boje, posut belim tačkicama, i obrubljen čipkom.

Na stanici, ljudi se sklonili pod pečurku da ne kisnu. Poznata ekipa. Grupa srednjoškolaca što stoje zajedno, provaljuju fazone, guraju se i klibere. Malo dalje pod pečurkom, devojka koja ponekad nosi bordo martinke, a ponekad zelene. Ovog jutra nosila je zelene. Jedan neobrijan lik u vijetnamci, sa rukama u džepovima i kačetom na glavi, što liči na Luka Dejna iz serije Gilmore Girls. Takođe, tu je i crnokosa žena što gleda u pametni telefon i skroluje palcem preko njegovog ekrana. To radi svaki put kad je vidim. U principu, žene češće nego muškarce vidim da zure u pametne telefone. Valjda neka razlika u polovima. U filmu Her, Joakin Feniks i Skarlet Johanson možda je trebalo da zamene uloge, pa da Skarlet bude usamljeni pisac ljubavnih pisama, a Joakin napredan operativni sistem u koga se usamljena Skarlet zaljubljuje.

Bus je stigao na stanicu u tačno vreme: 7:18. Sklopio sam kišobran, malo ga otresao od kapi, pa ušao i seo na mesto do prozora. Na sledećoj stanici ušla je žena sa punđom i sela nedaleko od mene. Izvadila je iz torbe mobilni telefon, otključala ga i počela da prelazi palcem preko njegovog ekrana.

Tako smo se vozili nekoliko stanica. U busu je bilo toplo. Išao je polako i zastajao na stanicama i semaforima. Jutro je bilo tmurno i kapi kiše klizile su niz staklo autobusa. Spoljni prizori bili su lišeni boja i nije se imalo puno toga videti. Žena sa punđom celim putem nije dizala pogled sa telefona. Možda je to imalo veze sa tmurnim jutrom i spoljnim prizorima lišenim boja. Posle stanice kod crkve, sledeća stanica bila je kod opštine Novi Beograd. Ustao sam da se spremim da siđem.

Bus je stao i otvorio vrata. Zakoračio sam napolje i mimoišao se sa ženom sa kapuljačom na glavi; ulazeći u bus, zurila je u mobilni telefon i skrolovala palcem preko njegovog ekrana. Zar i ona? Fascinantno. Kao u Karpenterovom filmu They Live. 

Sada, sedim za radnim stolom u kancelariji. Kišobran se cedi na podu kraj radijatora. Tiho je. Jedan kolega mota se oko susednog stola i kuva čaj. Uskoro bi trebalo da počnem nešto da radim. Čekaju me linije koda koje treba preraditi, testirati i pustiti u eksploataciju. Za sada, samo pijem kafu. Mali predah ne može da škodi. Čujem napolju točkove automobila kako klize preko mokrog kolovoza.

* * *

Još samo ovo. Mnogo mi se dopada nova pesma Masiva, Voodoo In My Blood. Ima divan, dramatičan vajb, prekrasnu melodiju i neki plemenski dum-dum ritam koji kao da podcrtava naše srodne egzistencije, svetlosti i tame. Stvar se nalazi na mini-albumu Ritual Spirit, koji predstavlja uvertiru za novi LP Masiva, čiji izlazak očekujemo ove godine. I tako, pre neki dan stvar Voodoo In My Blood dobila je upečatljiv spot, koji se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Moj utisak je da spot prikazuje kako to izgleda kad zavodljivi gedžeti zaposednu ljude. A u ulozi opsednute  – ljupka Rozamund Pajk iz filma Gone Girl...