Baka

Novembar, subota, oko podne. Sedim na wc šolji i obavljam stvar. Završim. Povučem vodu, ustanem, odmotam nekoliko listova toalet-papira sa držača na zidu. Čujem — zvoni mobilni telefon u sobi. E jebiga. Spustim odmotani toalet-papir na ivicu lavaboa, navučem gaće i donji deo trenerke, i odem u sobu da se javim.

Uzmem telefon sa police i pogledam ko je. Nepoznat broj. Javim se.

„Da?“

„Halo, jel to stolar?“ (Stariji ženski glas.)

„Nije, bako, pogrešili ste.“

„Ti nisi stolar?“

„Nisam. Koji broj vam treba?“

Baka mi izdiktira broj. Moj broj. Čudno.

„Da, to je moj broj“, kažem. „Ali nema ovde stolara, zaista.“

„Kako nema? Ja sam pre koristila ovaj broj i uvek je tu bio stolar.“

„Rado bih vam pomogao ali nisam specijalizovan za stolare.“

„Da nije tvoj otac stolar?“

„Nije.“ (Ne pomenem joj da je moj otac mrtav skoro dvadeset godina. Imam osećaj da bi je to uznemirilo.)

„Šta sad da radim, sine?“

„Ne znam, bako.“

„Taj stolar mi je uvek pomagao. Dobar čovek. Neću da ti oduzimam vreme, samo da ti ispričam ovo. Imala sam vitrinu koja je trebalo da se popravi. I došla su mi dva stolara. Oni su, znaš, radili zajedno. Ovaj jedan je stalno nešto odlagao. Dogovorimo se, a on ne dođe. I onda mi drugi stolar kaže, gospođo doći ću ja večeras da vam to sredim. I dođe on i popravi mi vitrinu za dvadeset minuta. I ja ga onda častim, i posle sam uvek koristila taj broj kad mi je nešto trebao. I sad mi treba da popravi drugu vitrinu.“

„Nema neki drugi način da ga kontaktirate?“

„Ne. A koliko dugo je taj broj kod tebe?“

„Osam godina, bako. Ja sam prvi korisnik.“

„Mislila sam, možda ga imaš godinu-dve. Možda ga je on koristio, pa ga se, jadan, odrekao i uzeo drugi.“

„Ovaj broj je kod mene od početka. Kupio sam ga na trafici u Zemunu, dve hiljade pete.“

„E pa dobro onda, sine, izvini što sam te zadržavala. Teško je ovako, kad je čovek sam.“

„Izvinite što nisam bio od pomoći.“

„Nema veze. Doviđenja, sine.“

„Doviđenja.“

Završimo razgovor. Čudan razgovor. Nadam se da će baka naći nekog da joj sredi tu vitrinu.

Spustim telefon na komodu i vratim se u wc. Svučem trenerku i gaće i uzmem toalet-papir sa lavaboa.

Kivi

Nedelja prepodne, 7. jul. Čučim u kupatilu nad wc šoljom i montiram novu dasku, kivi zelene boje. Kupio je u salonu keramike u Jagićevoj. Kupatilo mi je staro i posustalo i ne znam šta da radim sa njim, pa sam smislio da ga opremim stvarima kivi zelene boje i tako ga učinim malo prijatnijim mestom. Prethodnih dana kupio sam kivi zeleni peškir, i zastor za kadu, i policu, a sada je tu i kivi zelena daska za šolju.

Završim montiranje daske. Uspravim se, odmaknem se do vrata. Pogledam kupatilo. Ne izgleda loše. Živnulo je otkako sam ga odenuo u kivi zeleno. Nova daska dobro izgleda u kontrastu sa belom šoljom, i kivi zeleni peškir i zastor za kadu izgledaju dobro u kontrastu sa belim pločicama. Problem sa lavaboom je i dalje tu, ali ne vidim lak „kivi zeleni“ način da se on reši. Šta da se radi.

Izađem iz kupatila i ugasim svetlo. Muvam se po stanu, spremam se da idem do Kalenić pijace da potražim još neke zgodne kivi zelene sitnice. Da objasnim ovu fascinaciju kivi zelenim. Mislim da to u velikoj meri ima veze sa Ivaninim dolaskom u Beograd, 17. jula. Naime, želim da stan dovedem u stanje da u njemu može da boravi žena. Ali pod tim „boravi“ ne mislim da žena u njemu provede par sati užasnuta stanjem u kome se stan nalazi i ne usuđujući se bilo šta da dotakne, nego ovo: da žena u stanu može normalno da funkcioniše, i da se opusti i razbaškari, da provede u njemu prijatno popodne i veče, i da ako poželi da se istušira da može da se istušira, i da može da prespava u ovom stanu ako poželi, i da ujutru može da skuva kafu, i da sedne sa tom šoljom kafe na terasu i da joj bude lepo. E sad, ima tu još jedan problem: u stanu imam bubašvabe. Voleo bih da su kivi zelene boje, ali nisu. Crne su, krupne i neustrašive i vole da se muvaju po kuhinjskom podu i po sudoperi. I ja ću ženi skrenuti pažnju na to i zamoliti je da proba da ignoriše bubašvabe kad ih ugleda negde u stanu, kao što ja danas činim. Neko vreme sam se borio protiv njih, a onda digao ruke. Besmisleno je. U ovom stanu borbu sa bubašvabama ne mogu da dobijem: ima ih puno više od mene, i kada bubašvabe budu toga postale svesne crno mi se piše.

Stavim ranac na leđa, izađem iz stana i spustim se do Kalenić pijace. Uđem u radnju plastike i kućnih sitnica „od 10 do 999 dinara“. Za pultom kod kase stoje dve žene i razgovaraju; radnice, očigledno. Kažem „dobar dan“, uzmem korpu i pođem do rafova sa robom. U radnji smo samo nas troje — dve žene za kasom i ja. Radio svira podešen na neku domaću stanicu. Upravo ide vremenska prognoza; predviđaju vedro i sunčano i toplo do kraja dana. Fino.

Idem okolo i razledam robu na rafovima. Pogled mi zastane na svakom predmetu kivi zelene boje. Pređem u drugi odeljak radnje i razgledam dalje. Čujem razgovor dve žene kod kase.

„Tako sam napeta, a sve mi je teže kako se bliži taj dvadeset peti jul. Nekad mi se tresu ruke.“

„Stres.“

„Ne znam šta da radim. Dođe mi da iskočim iz ove kože i pobegnem nekud.“

Na radiju krene stvar „Kao ptica na mom dlanu“ od Pilota. Dve žene za kasom je zapevaju, tiho, za sebe. I ja je zapevam, tiho, sebi u bradu. Kao ptica na mom dlanu skakućeš (to pevam „Pticu“ sebi u bradu). I tako idem okolo, razgledam artikle, mumlam „Pticu“. Prekriću te nebom kad budeš zaspala. Na jednoj polici ugledam sunđerastu prostirku za kupatilo, kivi zelene boje, sa cvetovima žutih i plavih latica. Košta 150 dinara. Nije skupo. Uzmem je i stavim u korpu. Idem okolo, razgledam dalje, mumlam. I prekriću te suncem kad budeš sumorna. Primećujem da su dve žene za kasom prestale da pevaju. Ućutale se. Ja pevam dalje, sasvim tiho naravno. I prekriću te ćebetom kad budeš promrzla. I prekriću te travom kad budeš umrla. Pa onda refren: I ne znam kako da pobegnem od psa… Još malo razgledam robu po rafovima. Ne vidim više ništa zanimljivo.  To je to. Odem na kasu i stavim korpu na pult.

„To bi bilo sve“, kažem.

„Dvesta dinara“, kaže žena za kasom. „Cena prostirke je sto pedeset, plus pedeset dinara, trošak za pevanje.“

„Zar ste me čule?“

„Aha. Malo smo prisluškivale.“

„Izvinite. Ponekad se zanesem. I ja sam prisluškivao vas dve. Pevušile ste, pa prestale.“

„Prestale smo da bi slušale vas.“

„Uh, hvala. Čuo sam takođe da imate taj problem…“

„Da“, kaže žena za kasom kucajući mi račun. „Nešto zdravstvene prirode. Da vas sad ne gnjavim detaljima.“

„Nadam se da će sve da bude u redu i da ćete uspeti da se oduprete stresu.“

„Trudim se, ali teško je. Ponekad ne znam kako da se nosim sa ovim životom. Kao da je sve što pokušamo u ovom životu uzalud.“

„Da, shvatam. Pevajte. Pevajte kad god možete. Pevanje podstiče pravilno disanje pomoću dijafragme, a to je dobro za stres. Tako dišu sportisti i oni što se bave jogom.“

Žene se nasmeju. „Hoćemo, pevaćemo i disaćemo kao sportisti kad god možemo.“

Platim prostirku, izađem iz radnje i pređem ulicu. „Ptica“ mi se i dalje mota po glavi. Kao ptica na mom dlanu ćiju-ći. Nije „Ptica“ loša pesma; melodija je pevljiva, ali tekst je bezveze. Recimo, uvodni stih: kao ptica na mom dlanu skakućeš. Shvatam da je ptica ovde metafora za ženu, ali zbunjuje me ovo skakutanje na dlanu. Priznajem, imam teškoće da vizualizujem ženu koja kao ptica skakuće na mom dlanu; najpribližnije što mogu da zamislim je neko stvorenje sa glavom žene i trupom i nožicama vrapca (ili eventualno kanarinca). Još da to egzaltirano žena-ptica-skakutavo stvorenje ispusti od sreće jedno govance na moj dlan i eto ti inspiracije za nove nadahnute stihove. Ok, melodija je pevljiva, brzo uđe u glavu itd. Ali tekst je stvarno bezveze. Neću bre to da pevam.

Prestanem da pevam „Pticu“ i zapevam stvar Come to my door, od Hozea Džejmsa. Hoću lepo da je  uvežbam, skinuo sam i akorde na gitari, pa da je pevam i sviram Ivani kad dođe u Beograd, da joj se malo udvaram. I tako idem ulicom Maksima Gorkog pod toplim suncem i mumlam. Oh, I just want you to know, it’s alright, it’s alright, it’s alright… Prolazim pored radnje sa drangulijama za kuću. U uglu radnje, iza visokog pulta sedi devojka, skoro zatrpana robom. Samo joj glava viri iznad plastičnih čaša i ofingera, portviša i kuhinjskih krpa. Uđem da pogledam šta ima od kivi predmeta. Pri dnu jednog rafa primetim prijanjajuću PVC foliju; nije kivi zelene boje, naravno; prozirna je i treba mi za uvijanje načetih lubenica i dinja. Sagnem se i izvadim jednu rolnu folije, dužine 50 metara. Gledam u mesto gde je folija stajala, ali ne vidim cenu.

„Koliko košta ova folija?“ pitam devojku.

„Zavisi od dužine“, kaže. Ustane od kase, dođe do mesta gde stojim. Savijemo se, gledamo u policu pri dnu rafa. Vidim neke cedulje sa cenama, ali ni na jednoj ne piše nešto kao „folija 50 metara“. Pružim ruku ka polici i uhvatim drugu rolnu folije.

„A ova, pošto je?“ pitam devojku.

„Čekaj, skloni ruku, ne vidim cenu.“

„Izvini“, kažem i sklonim ruku.

„Konkretno ta ti je sto osamdeset dinara“, kaže devojka, uspravi se i pođe natrag ka kasi.

„Hvala“, kažem joj i uspravim se. „Baš bezveze što nemam providnu ruku, a?“

„Da, kakav maler.“

„Eh, što nemam providnu ruku, pa da može kroz nju da se vidi cena…“

„Da, to bi bilo vrlo zgodno“, kaže devojka i ponovo stane iza one gomile stvari na pultu, iznad koje joj samo viri glava. „Ali šta ćeš, ne može se sve imati u životu…“

„Ne može, da. Ali može se imati ova folija“, kažem i ponesem rolnu folije na kasu.

Devojka mi naplati foliju. Spakujem je u ranac (foliju, ne devojku) i izađem iz radnje. Idem ulicom Maksima Gorkog, skrenem u Kalenićevu, pa u Topolsku. Opet mi se mota „Ptica“, ali neću da je pevam. Ne želim ništa da imam sa tim ženama-pticama što skakuću na dlanu, zajebi me sa takvim metaforama. Zapevam (tiho, naravno) Come to my door i pođem kući. So long we’ve been distant now, since you set out on your own…

Dođem do raskrsnice Petrogradske i Topolske. Uz ogradu bašte kafića, iza žardinjera sa cvećem, sede dve jako zgodne žene u haljinama sa tankim naramenicama i smeju se. Lep prizor. Fino im je, uživaju, ali sede, ne skakuću. Ne mogu da zamislim Ivanu kako skakuće na mom dlanu. Ona je sitne građe, ali opet ne ide. Koliki bi to dlan morao da imam da bi i tako malena žena poput Ivane mogla da stane na njega. Ivana bi morala da bude mala kao Palčica da bi stala na ovaj moj dlan standardnih dimenzija, i zatim da skakuće na njemu. Oh, Ivana…

Mače

Početak septembra, nedelja prepodne. Pošao na pijacu a nije mi do pijace. Prolazim kroz neku letargičnu fazu, valjda neće dugo da traje. Ivani nisam napisao mejl nedeljama. Anđelu nisam video od jula, kad sam joj poklonio bongo bubnjeve a ona nije znala čemu to služi pa je lupkala prstima po njima zamišljajući da svira klavir (inače svira klavir).

I tako idem pored vrtića „Mića i Aćim“ ka pijaci. Prolaze dve zgodne žene, jedna je u tesnim farmerkama i plitkim roze starkama, druga nosi naočare za sunce i drži mobilni telefon uz obraz. Žena u roze starkama meko gazi jednom nogom, kao da ima žulj.

„Eto, čak sam uspela da ugazim u govno, da li možeš da veruješ?“ kaže žena što meko gazi, i pogleda dole, u patiku.

„Pa kad se tako namesti“, kaže druga žena.

Skrenem u Topolsku, pa u Petrogradsku, idem njom do semafora na raskrsnici sa Maksima Gorkog, pređem, idem još malo uz Maksima Gorkog pa zalomim kod kioska sa mekikama i eto me na pijaci. Samo hodam među tezgama, mrzi me da stanem uz neku, da biram povrće i stavljam ga u kesu i posle gledam kako ga prodavac stavlja na kantar i meri. Da bih opravdao smisao dolaska na pijacu, nakanim se i zastanem kod tezge jedne bake, kupim od nje kilo čeri paradajza, kilo tikvica, rukolu za sto dinara, glavicu belog luka i struk peršuna, a onda zapalim kući.

Uđem u stan, raskomotim se i baš da otvorim pivo, kad se setim da sam zaboravio da kupim humus (ne zemlju za cveće nego namaz od leblebija) u Idei na Bulevaru. Opet ranac na leđa i ajde napolje do Idee. U prizemlju zgrade sretnem komšinicu Bubu. Šta će ona tu kad bi trebalo da je na moru? (Trebalo je da ide na more 1. avgusta, pa joj se muž nešto ušinuo, pa su odlazak na more pomerili za 28. avgust.)

„Dobar dan, Bubo, niste na moru?“

„Eto, nisam. Eh…“

„Jel vam suprug dobro?“

„Jeste, nego se nešto drugo iskomplikovalo. Idemo na more sledeće nedelje, ako se opet nešto ne zapetlja.“

„Valjda neće.“

„Eh, da…“

Izađemo iz zgrade, zatim svako ode svojim putem. Buba ode udesno ka ulici Vojislava Ilića, ja se spustim do Idee u Bulevaru. Uđem, uzmem korpu. Prolazim kroz odeljak sa voćem i povrćem; vidim, crno grožđe je na sniženju. Priđem gajbici, otkinem jedno zrno i probam. Lepo je. Uzmem kilo. Odem do frižidera gde stoji humus. I on na sniženju. Uzmem tri pakovanja. Pođem na kasu, prolazim pored frižidera sa pivom, vidim, i Staropramen na sniženju. Uzmem šest limenki, onih velikih, sa 13,6% gratis piva. Uzmem i bocu Zaječarskog piva, pa stanem u red ispred kase.

Dođem na red, stavim korpu na pult. Žena za kasom vadi artikle i provlači ih preko bar-kod čitača. Provuče grožđe, humus, limenke Staropramena, onda izvadi bocu Zaječarskog. U pitanju je boca od pola litre, ona što se kaucira.

„Imate flašu za ovo?“ pita me žena.

„Ne.“

„Pa šta ćemo?“

„Kaucirajte, pa ću vam doneti flašu kad popijem.“

Žena pokuša da unese u terminal opciju za kauciranje. Dodiruje prstom ekran, ide kroz neke menije u programu. Dodiruje ovde, dodiruje onde, ne uspeva da nađe podsistem za povratnu ambalažu, da mi kaucira flašu. Izvadi iz džepa službenu karticu koja valjda služi za storniranje. Provuče karticu, stornira, pa pokuša ponovo. Možda joj je ovo prva nedelja na poslu. Gledam je kako se pati, neprijatno mi što sam je uvalio u problem. Moja ljubav prema pivu ne bi trebalo da ugrožava druge ljude. Na kraju žena reši da je bilo dosta cimanja po menijima.

„Nema veze“, kaže, „neću da vam naplatim kauciju. Samo vratite flašu kad popijete.“

„Hoću. Hvala.“

Platim, spakujem stvari u ranac, izađem iz Idee na Bulevar. Stojim na trotoaru, čudno mi kako je račun ispao tako malo. Izvadim račun iz kese, pregledam stavke i shvatim – žena mi nije naplatila grožđe; storinirala ga a nije ga ponovo provukla kroz kasu. Razmišljam šta da radim. Najbolje da se vratim.

Vratim se u Ideu i odem do kase za kojom radi ona žena. Dosta ljudi stoji u redu ispred njene kase.

„Izvinite, mislim da mi niste naplatili grožđe.“ Dam joj račun da pogleda.

„Gle stvarno. Stornirala sam ga a nije prošlo kroz kasu. Hvala vam“, kaže žena i pocrveni.

Starija žena stoji u redu i sve to sluša. „Eto šta ti je poštenje“, kaže dovoljno glasno da je čuje pola Idee.

„Znam da će ona (mislim na ženu za kasom) to da nadoknadi iz svog džepa“, kažem (ne tako glasno).

Žena za kasom mi naplati grožđe, vrlo je tiha, ništa ne komentariše. Izađem iz Idee, idem uz Bulevar i razmišljam — trebalo je da budem diskretniji, nije trebalo da se ženi obraćam tako da svi vide, možda je neko nadgleda i sada je ispala nepouzdana jer mi nije naplatila grožđe i mogla bi da dobije otkaz.

Prođem pored mesare „Matijević“. Startuje me neki dečko; drži upitnik na grudima.

„Izvinite, jel može četiri kratka pitanja?“

„Ne, molim te, izašao sam da prošetam a ne da odgovaram na kvizove. Možda neki drugi put.“

Dečko vidi da sam nervozan i povuče se. Šta da mu radim. Ovo nije popodne za njegova pitanja. Ionako verovatno ne bih znao odgovore.

Prođem piceriju „Orao“, a do nje je drogerija Lili. Ispred Lilija me zaustavi nasmejana devojka u polo majici kivi-zelene boje.

„Ćao, poklanjamo masažu za četiri osobe u salonu ‘Lagodan život’.“

„E hvala ti, ne treba. Baš se vraćam sa masaže.“

„Jel?“

„Aha. Zar se ne vidi kako sam fino izmasiran“, kažem i napravim neki nebulozan pokret rukama i torzom kojim kao demonstriram gipkost.

„O pa, onda… dobro“, kaže devojka a osmeh joj nestade sa lica. Eto ti ga sad. Ne sme čovek ni da se našali.

Skrenem pored Lilija, penjem se ulicom Starca Vujadina. Gore, kod kapije dvorišta gde živi onaj grmalj od psa, vidim dva čoveka: stoje po sredini ulice i gledaju ka kapiji. Jedan čovek sedi u invalidskim kolicima, drugi stoji iza njega i drži kolica. Viđam ih često u bašti bifea „Dživdžan“ kad prolazim tuda. Pijanci iz kraja. (Ne omalovažavam, samo konstatujem. Uostalom, sa svojih četiri-pet piva na dan i ja sam pijanac.) Trezni su. Udaljen sam par koraka od njih pa mogu da čujem šta pričaju.

„Vidi ih što su slatki“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Da, gle kolicki su“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Dođem do njih. Pogledam kroz kapiju. I eto ga grmalj od psa: sedi u hladu uz zid kuće i dahće; pored njega čuče dva minijaturna mačeta i kunjaju, a jedno mače stoji i gleda nas. Mačići su tako sićušni spram psa da imam utisak da kad bi se popeli psu na leđa i zavukli se u njegovo kudravo krzno da bi se stopili sa krznom i da se na leđima psa ne bi primetila neka neravnina.

Mače koje stoji i gleda nas pođe ka kapiji.

„Vidi ono mače, ide ovamo“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

Mače ide ovamo, da. Naćulilo je uši, gleda nas raširenih očiju i ide ka kapiji. Primetilo je da nešto mrda ispred kapije pa da ispita o čemu se radi. Gledam mače i ogromnog psa, u pitanju je frapantna razlika u proporcijama. Pitam se da li je mače svesno velikog psa? Možda ga kapira kao neko brdo koje pušta zvuke, toplo, meko i udobno brdo koje diše, zgodno da se na njemu odmara i smišljaju nestašluci.

Mače prilazi kapiji a nas trojica stojimo, gledamo ga i topimo se od miline. Tri raznežena pijanca gledaju mače kroz kapiju.

Grmalj od psa zalaje, da nas opemene da pazimo šta radimo.

„Ne brini kuco, nećemo da diramo mače“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Nećemo“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Treći pijanac, sa rancem na leđima, ništa ne komentariše, ali se slaže se izjavama druge dvojice.

Mače zastane na metar-dva od kapije. Sedne, isturi šapice, spusti rep i zuri u nas. Ni da trepne. Gleda nas sa čuđenjem i pita se — šta smo mi? Doleti neka buba i privuče mačetu pažnju. Buba leti mačetu iznad glave, a mače je prati pogledom, pa trzne šapicu u vis i proba da je uhvati. Buba se spusti skoro do betona i kruži nad njim, a mače skakuće okolo i baca se za njom dignutog repa. Zatim buba uzleti na visinu od pola metra i odleti dublje u dvorište, a mače otrči za njom i zamakne za kuću.

Kad je mače otišlo pođem i ja.

Dođem do svoje zgrade, sretnem komšinicu Bubu na ulazu. Penjemo se stepenicama ka predvorju u prizemlju.

„Eh, kad će to more…“, kažem.

„Da. Valjda će mi se sreća osmehnuti sledeće nedelje.“

„Ma hoće. Osmehnuće vam se.“

„Eh, da. Srećo, osmehni mi se…“

Buba se popne do svog stana na prvom spratu, ja odem do lifta i pozovem ga. Razmišljam — srećo, osmehni se. Lep idiom (ako je to idiom). Srećo, osmehni mi se — dobar naslov za debitantsku zbirku pesama. Čujem lift, silazi u prizemlje. Evo ga. Ima nekog unutra, vidim kroz staklo. Otvaraju se vrata i jedna devojka iskoči iz lifta.

„Ju!“ devojka se zaprepasti kad me vidi. Trzne se i stavi dlan na usta. Stajao sam do vrata lifta pa sam je prepao.

„Jesam te prepao?“

„Malo. Nešto sam se zamislila. Izvini što sam ovako reagovala.“

„Nema problema. Sledeći put ću da se osmehnem kad se budu otvarala vrata lifta.“

„Može. Osmehni se sledeći put. Ćao.“

„Hoću. Ćao.“

Devojka siđe niz stepenice i izađe iz zgrade. Ode nekud desno.

Uđem u lift, pritisnem dugme „6“. Čekam da krene (treba mu vremena da se smisli). Ne osećam se komotno u tom liftu. Nataša (predsednica kućnog saveta) je postavila ogledala na tri strane kabine, i kad uđem u lift imam utisak da sam ušao u neku odaju ogledala. Gde god da pogledaš vidiš odraze sebe iz raznih uglova; vidiš svoje glave i svoje profile i svoje potiljke i svoje uši i svoje zulufe i svoje mladeže na vratu i svoje lopatice na leđima. Postoji i onaj efekat odraz u odrazu, gde se tvoji odrazi u ogledalu spajaju u beskrajni niz i postepeno se smanjuju kako se udaljavaju. Čista psihodelija. Psihodelična odaja ogledala. Nije mi drag taj lift. U njemu sam takođe otkrio da mi se kosa na temenu baš proredila.

Psihodelična odaja ogledala a.k.a. lift doveze me na šesti. Kroz debelo staklo na vratima lifta vidim siluetu — neko stoji u hodniku ispred lifta. Osmehnem se po savetu devojke koju sam prepao u prizemlju, polako otvorim vrata. Vidim – Mira, komšinica.

„Dobar dan, Miro, evo dovezao sam vam lift“, kažem i prepustim joj lift.

„O, hvala. Žurim da mi se ne zatvori Maksi.“

Mira požuri u lift, a ja skinem osmeh sa lica, odem do stana, otključam vrata, uđem. U kuhinji stavim grožđe i humus iz ranca u frižider, izvadim iz frižidera jedno pivo. Razmišljam — to je jedan od osnovnih zakona kretanja materije u prirodi: uvek nešto ide u frižider, a nešto iz njega. Izvadim iz ranca limenke i Zaječarsko, spustim ih na policu pored šporeta. Nešto mi se ne slažu cifre u glavi. Nađem račun iz Idee. Pređem pogledom po stavkama računa i shvatim: žena mi nije naplatila Zaječarsko pivo! E, jebiga, žao mi je ali stvarno ne mogu da se vraćam u Ideu.

Odem u sobu, uključim komp i pustim album The Eraser Toma Jorka. Genijalac je Tom. Puno ga slušam, kako u okviru njegovog matičnog benda Rejdiohed, tako i njegove solo projekte — album The Eraser i ovaj novi bend Atoms For Peace, sa Flijem, basistom Pepersa. Fenomenalna svirka, zaista. Mnogo mi se dopada kako Tom u svojim pesmama oslikava ovaj čudni, ponekad sterilni svet. I to Tomovo pevanje u visokim registrima je prekrasno, kao neka melanholija koja je dobila glas i izašla da peva hodajući na prstima kroz noć.

Sednem na krevet i dignem noge na stolicu. Pijem pivo i slušam Toma Jorka. Radim uobičajene stvari koje neki pijanac radi nedeljom, kad ne vrca med ili slično. Razmišljam kako da rezimiram ovo popodne i ovaj post. Nema tu šta puno da se pametuje. Trebalo bi da skuvam ručak i operem veš.

Ravel

Sredina juna. Uzeo nedelju dana godišnjeg odmora. Nigde nisam otputovao. Sedim u Beogradu, kucam na tastaturi, pijem pivo, slušam muziku, vozim bicikl, sviram gitaru, šetam gradom. Jedno jutro nazove me Pera, kolega sa posla. Kaže mi da je video na mom stolu paket sa Amazona. Lepo, pomislim — stigla mi ploča Speak Your Peace, Terija Kalijera. Zahvalim se Peri, kolegijalno od njega što me obavestio.

Popodne, stavim ranac na leđa, iznesem bicikli i pođem u Zemun, do preduzeća, po ploču. Spustim se sa Krsta do Ušća, i onda vozim biciklističkom stazom pored Dunava ka hotelu „Jugoslavija“. Sunce ukoso pada na krošnje japanskih trešnji posađenih uz šetalište, nema puno ljudi na keju, Dunav teče sa moje desne strane, vazduh je topao i miriše na reku. Na biciklističku stazu pada sunce, i vidim na stazi ispred sebe svetlucava zrnca peska utisnuta u asfalt, a onda ih vidim i na prednjoj gumi mog bicikla dok se točak brzo okreće a na njega takođe pada sunce. Vozim dalje. Na proplanku ispod hotela „Jugoslavija“ neki čovek sedi u kupaćim gaćama na peškiru i sunča se. Nešto dalje, zgodna žena stoji u travi i vežba tai či.

Dovezem se do zgrade preduzeća. Uđem, unesem bicikl, pozdravim se na portirnici sa Neđom portirom. Obraduje se što me vidi; ne zato što smo neki vajni ortaci, nego mu je takva priroda — obraduje se kad vidi nekog, kad vidi bilo kog. Kažem Neđi zbog čega sam došao, a on mi kaže da je on lično primio paket od poštara i stavio ga na moj radni sto. Zahvalim mu, ostavim bicikl kod portirnice i popnem se do kancelarije. U kancelariji pogašena svetla, nema nikog. Odem do svog radnog stola, vidim na njemu paket. Na paketu stoji cedulja zalepljena selotejpom. Pročitam šta piše na njoj: Dušane — poštar mi je ovo predao i ja sam za tebe potpisao. Neđo – Hercegovac. Dana: 18.06.2013 u 18h, utorak, pozdrav – Neđo. — Nasmejem se. Kakav car. Uzmem paket i siđem do portirnice. Pročitam Neđi poruku koju je napisao na cedulji i zahvalim mu još jednom. Spakujem paket u ranac. Pozdravimo se, uzmem bicikl i izađem iz zgrade.

Sednem na bicikl i odvezem se na kej. Čujem violinu i flautu. Lepa svirka, rekao bih da je u pitanju Hendl. Zastanem, oslušnem da utvrdim odakle dolazi muzika — odnekud iza mojih leđa. Okrenem bicikl i vratim se do splava „Orfej“. Uz ivicu šetališta stoje dve devojke i sviraju, jedna violinu, druga flautu; to su njih dve, znači. Stanem da ih poslušam. Ne izazivaju neki interes, ljudi idu pored njih i niko da zastane. Dva mladića prođu bučno se raspravljajući, svojom vikom nadjačavajući muziku Hendla tog popodneva uz reku. Devojke završe izvođenje kompozicije, okreću listove na notnim stalcima ispred sebe. Deluju ležerno, kao da im je ovo ne znam koji nastup na zemunskom keju. Dopada mi se kako sviraju, mogao bih malo da im aplaudiram ili tako nešto. Možda bi im to značilo. A možda i ne. Verovatno ne bi. A možda i bi. A možda… Dok se ja tako premišljam, devojke počnu novu kompoziciju. Još malo slušam, zatim okrenem bicikl i pođem kući. Vozim tako kejom i razmišljam. Krivo mi što im nisam dao do znanja da mi je prijala njihova svirka. Trebalo bi kad god mogu da ne budem lenj i da ono što mi prija nagradim malim aplauzom, ili jednim bravo, ili jednim sjajno, ili jednim super, ili tako nečim.

Dovezem se na Krst i do svoje zgrade. Uđem, uzmem bicikl pod ruku i popnem se do stana. Skinem ranac sa leđa i ostavim ga u predsoblju. Stavim bicikl u spavaću sobu, zatim odem na terasu. Skinem sa sebe majicu i bermude, uzmem peškir sa rešetke za sušenje. Vratim se u spavaću sobu, uzmem čiste gaće iz fioke. Odem u kupatilo da se istuširam. Gaće koje imam na sebi skinem i stavim pored čistih gaća, na plastičnu policu kraj kade. Istuširam se, obrišem se i izađem iz kade. Na red dolazi oblačenje. Pogledam na policu kraj kade, u ona dva para gaća što tu stoje. Ne mogu da provalim koje su čiste da ih obučem. Oba para izgledaju isto — bele bokserice sa nekim teget linijicama i spiralama, i sa dva dugmeta na šlicu. Uzmem jedne gaće, pa druge, zagledam ih, nema vidljive razlike među njima, i dalje ne mogu da provalim koje su čiste. Ni na jednim ne vidim neki trag korišćenja. Ove koje sam nosio trebalo bi da su mokre od znoja jer sam vozio bicikl, ali nisu (ne znojim se puno). I onda — šta ću: rešim da  utvrdim putem mirisa. Uzmem oba para u ruke. Gledam ove u levoj ruci, pa ove u desnoj, razmatram koje ću. Omirišem ove u levoj. Možeš da pretpostaviš koje gaće sam omirisao.

Uveče prolazim prometnom i živom Knez Mihajlovom na putu ka Kališu. Idem od instituta „Servantes“ ka kafani „Kolarac“. Kroz ulični žamor čujem violinu i flautu. Idem još malo, kad ono iste dve devojke što su tog popodneva svirale na zemunskom keju — stoje uz kandelabr i izvode neku stvar od Hendla. Zastanem da ih poslušam. Lepo sviraju. Završe komad, okreću listove nota na stalcima ispred sebe. Priđem, spustim novčanicu od pedeset dinara u kofer ispred njih.

„Lepo svirate“, kažem.

„Hvala“, kažu devojke.

„Video sam vas danas popodne, svirale ste na zemunskom keju.“

„A, tu smo svirale kratko pa se preselile ovde“, kaže devojka sa violinom.

„Ovde nam lepše, ima više sveta“, kaže devojka sa flautom.

„Šta ste to izvodile? Hendla?“

„Ne. Klasicizam od Ravela“, kaže devojka sa violinom.

„Od koga?“

„Od Ravela“, kaže devojka sa flautom. „To je onaj čuveni francuski kompozitor što je bio prijatelj sa Debisijem i Stravinskim.“

„Jel? Super ga svirate.“

„Hvala.“

Okreću listove na svojim notnim stalcima, spremaju se za izvođenje nove kompozicije. Ja produžim svojim putem. Prvi put čujem za tog Ravela. Obiđem krug po Kališu pa sporednim ulicama krenem natrag na Krst. Kupim limenku Staropramena u Merkatoru ispod „Beograđanke“. Polako pijuckam usput. Kod kafića „Mileševski fenjer“ sretnem Snežu, koleginicu. Sedi u bašti kafića sa slatkom drugaricom kratke crne kose. Stanem uz njihov sto, popričamo. Pitam Snežu zašto je podnela ostavku na mesto direktora preduzeća (u kom oboje radimo). Kaže, bio prevelik pritisak, ne treba joj to u životu, hoće da sačuva svoje zdravlje. Sneža i ja pričamo, slatka drugarica ćuti, pućka slim cigaretu i gleda nas. Neće da se uključi u dijalog. Možda je stidljiva. Slatka i možda-stidljiva. Sneža joj ispriča kako me je jednom srela ispred svog ulaza (živimo ulaz do ulaza), a ja joj pomogao da odnese kesu za đubre i baci je u kontejner. „Eto kakav je to kavaljer“, kaže Sneža svojoj slatkoj možda-stidljivoj drugarici. Drugarica me pogleda, klimne glavom, osmehne se. Još malo pričam sa Snežom, zatim pođem. Usput razmišljam — drago mi što me Sneža drugarici pohvalila za odnošenje đubreta; nadam se da će imati da joj kaže još neku lepu reč o meni.

I tako idem uz Mileševsku, pijuckam pivo. Ne žurim, idem nogu pred nogu, lepo je veče, toplo, tamno, mirno, nebo je vedro, svetlucaju zvezde, vrlo prijatno veče, neću da ga skrckam, hoću da traje. Gledam u asfalt da li su klinci negde iscrtali kredom polja za školice. Baš bih odigrao jedne školice…

Dođem kući oko jedanaest. Uzmem pivo iz frižidera, uključim komp. Odem na Jutjub, ukucam „Ravel“ u polje za pretragu. Jutjub mi izbaci niz sličica klipova. Pažnju mi privuče klip sa sličicom četiri balerine u svetloplavim haljinama. (Slab sam na balerine.) Kliknem na klip. Počne da svira. Držim miša i slušam. Prekrasna mjuza, asocira me na osvit novog dana, na buđenje života na planinskom proplanku, na veliko toplo sunce koje se diže iza brda, na cvetove koji se otvaraju, na leptire, na ptice, na bubamare, na zelene slapove. — Klip potraje osam minuta i dve sekunde, a onda se muzika prekine. Kliknem na drugi klip, opet sa sličicom balerina; ovaj put je to dvadesetak balerina u belim haljinama, vežbaju balet u nekoj dvorani, a nekoliko balerina elegantnim hodom silazi niz zavojite stepenice u levom uglu sličice. I tako samo sedim za stolom, pijem pivo, držim miša i idem od jednog do drugog Ravelovog klipa, klikćem na njih, slušam. Tako do pola dva, onda mi se prispava. Isključim komp, operem zube i legnem. Pogledam telefon, da vidim imam li propušten poziv ili SMS. Vidim obaveštenje u dnu ekrana — imam jedan propušten SMS, primljen oko ponoći. Pogledam ko je. Milena. Pročitam ga.

„Dusane, sta radis?“

Prošlo je sat i po od prijema SMS-a, ali odgovorim joj:

„Legao sam Milena. Cucemo se sutra. Lepo spavaj.“

Vrlo brzo stigne novi SMS od Milene: „Ih, kad sam te ja pitala…“

„Nisam bio kod telefona, tvoj sms sam ugledao tek pre dva minuta…“

„Mislila sam da prosetamo ali sad ne mogu.“

„Ne mogu ni ja. Drugi put. Ne zaboravi da operes zube pred spavanje. Imas lepe zube ali redovna nega je neophodna. Laku noc Milena.“

„Laku noc Dusane.“

Ostavim telefon na natkasnu nad krevetom, isključim stonu lampu. Okrenem se na leđa i zažmurim. Ležim u mraku i čekam da zaspim. Laku noć Dušane — baš lepo od Milene, pomislim. Fino je kad ti kažu laku noć (ili ti je požele putem SMS-a). Možda je to delom razlog koji nas navodi da idemo u krevet sa osobama koje slabo poznajemo ili prema kojima malo šta osećamo: da bismo posle svega čuli to laku noć. To je ono što treba čoveku, to je ono zbog čega biljke bolje rastu kada im pustiš klasičnu muziku. Čoveku, u principu, ne treba puno u ovom životu; malo svetlosti u tami obično bude dovoljno. Malo svetlosti, da. A čoveku dobro dođe i koje pivo, bicikl, četkica i pasta za zube, kvart za šetnju, par gramofonskih ploča, gitara, novogodišnja jelka, komp, mobilni telefon, internet, srodna duša i to je sve. Jel to sve? To je sve. Dobro, a sada spavaj.

Očarana tuja

Druga polovina avgusta, nedelja, rano popodne. Idem Kajmakčalanskom vraćajući se sa pijace. Korak mi nije lak. Neraspoložen sam, osećam da se bliži kraj leta. Kad bih bio drvo, mislim da bi sve lišće na meni uveliko bilo žuto. Osim toga, neotporan sam, imam valjda osetljiv živčani sistem pa me ovih dana i noći izluđuju neki zvukovi iz okoline, a koji drugim ljudima oko mene čini se ne smetaju; drago mi je zbog njih, bilo bi moćno kad bih mogao da imam njihov živčani sistem jer me ovaj moj čini razdražljivim, depresivnim i neispavanim. Takođe, imam u računaru tridesetak stranica skica o Ivaninom boravku u Beogradu tokom jula. Te skice tek treba da sređujem i od njih da pravim par postova normalne dužine, međutim, leto je pri kraju a skice o Ivani nikako da dođu na red, još uvek pravim postove od skica nastalih pre Ivaninog boravka, da bih ispoštovao neku hronologiju događaja. Dobro, ova „Očarana tuja“ je upala preko reda na blog da bih se malo požalio oko svoje neotpornosti pri kraju avgusta, ali nadam se da će sledeći post poštovati neku hronologiju i događati se u junu. A posle njega ima još 5-6 velikih skica za obradu pa tek onda idu skice o Ivaninom boravku. Čoveče.

I tako, idem Kajmakčalanskom, prolazim pored kafića „Bar kod“. Za stolovima na platou ispred kafića ljudi sede i piju kafe, razgovaraju, lepo izgledaju. Iz malih zvučnika na prozoru kafića svira džez. Za jednim stolom pričaju na francuskom. Uz trotoar do kafića stoji parkirana Vespa. Čovek bi pomislio da je u Parizu. Jedna dama sa šeširom sedi za stolom uz šoljicu espresa i kuca na laptopu neki tekst koji sa ove razdaljine liči na prozu. Kraj njenih nogu sedi labrador i smara se; vidi mu se na licu — nije mu do sedenja, šta tu sede kad bi on radije da šeta, dosadno mu, a nisu ga ni pićem uslužili… Dama ga pomazi, pa kuca dalje. Nadam se da će to što dama kuca ispasti fino. Nije lako pisati dobro u bašti kafića.

Idem dalje, prolazim ispod krošnje onog stabla smokve kod broja 43. Vidim dole na trotoaru opalu smokvu. Lepo izgleda, zrela je i sočna. Mami, onako kako zrele smokve znaju da mame. Podignem je sa trotoara i pojedem je. Slatka kao med. Moja prva smokva ove godine.

Drugom stranom ulice ide mi u susret lepa žena duge smeđe kose, u letnjoj haljini bez rukava i sa velikim naočarima za sunce. Zamislila se, gleda u trotoar ispred sebe i ide niz ulicu. Onda zastane, trzne se i izmakne ruku od neke tuje posađene uz ogradu dvorišta kraj kog prolazi. Stekao se utisak kao da je tuja pružila granu kroz ogradu da pomazi ženu po laktu, a žena se na to štrecnula i izmakla ruku. Simpatično. Žena pogleda u ogradu, shvati da je to tuja, osmehne se i nastavi niz ulicu. Da sam znao da ćemo da se mimoiđemo ne bih pojeo smokvu nego bih je ponudio njoj (lepoj ženi). U stvari, ne bih — suviše sam smoren za tako nešto. Pitaj boga kada ću ponovo biti u stanju da nekoj ženi ponudim smokvu. Jebiga.

Osmeh

Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.

Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.

Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.

Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.

I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.

Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.

I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.

Umor

Petak, 21. jun, rano popodne. U stanu je trideset pet stepeni. Sedim na krevetu, sviram gitaru, a podno-stojeći ventilator rotira na stalku, čangrlja i duva mlak vazduh po sobi. Razmišljam kako bi mi sada lepo leglo veliko parče sočne, dobro ohlađene lubenice. I naravno, prijede mi se lubenica. Odložim gitaru na stalak, obučem bermude, majicu i japanke, stavim ranac na leđa i izađem da je kupim.

Siđem do prizemlja i sretnem gospođu Miru (prva komšinica, vrata do vrata). Penje se uz stepenice od ulaznih vrata i tegli kolica za pijacu.

„Miro, dajte da vam pomognem“, kažem i prihvatim kolica za šipku kod točkića.

„Nemojte.“

„Što da se patite, evo pomoći ću vam.“

„Ne, ne, pustite, hoću sama.“

Pustim kolica. Stojim i posmatram je. Jednom rukom drži se za gelender, a drugom rukom tegli kolica, penjući točkiće uz stepenike. Zacrvenela se u licu, nije joj lako, ali savladava stepenik po stepenik. Najzad iznese kolica do odmorišta u prizemlju. Uspravi se, odahne pa se osmehne.

„Super ste to izveli“, kažem.

„Mora malo da se vežba. Ja se vama čudim kako uspete da iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Ma, nije teško. Samo ga uzmete pod ruku, uhvatite ga za osovinu iznad pedala i onda može i malo dete da ga nosi.“

„Ali do šestog? Što ne koristite lift? Uspravite lepo bicikl na zadnji točak i prislonite ga na zid kabine. Tako sam ja ranije radila, dok sam vozila bicikl.“

„Probao jednom, ali nisam uspeo. Uspravio ga na zadnji točak i kad sam hteo da ga uguram u lift sav sam se upetljao u bicikl, ono, kao u crtanim filmovima. Lakše mi ovako. Samo ga uzmem pod ruku i odnesem ga gore do stana. Jeste da se umorim i zadišem, ali vredi, zbog onog zadovoljstva kad stignem gore na šesti, pa spustim bicikl sa ramena, pa ga polako pored saksija sa biljkama odguram do ulaznih vrata.“

„Vredi, da. Zato i ja ovo sa kolicima sa pijace. Umorim se, naravno, ali hoću sama da ih iznesem uz stepenike, a ne da mi se pomaže. Nije velika stvar, ali dobro se osećam kad pogledam dole niz savladane stepenike i kažem sebi — eto, Mirjana, baš fino, uspela si.“

„Miro, nikad nismo pričali o tome, ali ako vam bilo šta smeta, ako pravim neku buku u stanu, molim vas recite mi. Ja mnogo slušam muziku. Ako je puštam glasno i smeta vam, recite mi.“

„Ne, ne smeta mi muzika. Čujem da ponekad svirate gitaru i pevate.“

„Da, i to. Ako falširam kad pevam, molim vas i to mi recite.“

„Ne, ne, sve je u redu. Stvarno mi nije jasno kako iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Kad vam kažem, samo ga stavite pod ruku, uhvatite ga za osovinu i nije problem. Ako treba da vam iznesem neki bicikl do šestog sprata slobodno mi kucnite na vrata.“

„Hvala, hoću. Idem sad. Evo ga lift.“

„Da, dobro. Vidimo se.“

Mira uđe u lift a ja izađem iz zgrade i pođem do Maksija po lubenicu.

Idem niz Kajmačalansku, stranom ulice koja je u hladovini. Sebi u bradu pevam stvar Advice od Hardkendija — svirao sam je na gitari pre nego što sam izašao po lubenicu, pa mi je melodija u glavi. Would you really leave that girl, frightened child in a broken world… Drugom (sunčanom) stranom ulice, hoda devojka u beloj bluzi, kose vezane u rep. Idemo tako neko vreme, jedno u visini drugog, svako svojom stranom ulice. Devojka onda naglo stane. Uzdahne i pljesne se dlanom po čelu. (Valjda se setila da je nešto zaboravila.) Tako se jako pljesnula po čelu da sam i ja, sa druge strane ulice, mogao da čujem to pljes. Devojka se zatim okrete na levo krug i pođe natrag (valjda po to što je zaboravila). A ja se nasmejem, jer je sve to izgledalo vrlo simpatično.

Prođem skver ispod bifea „Kajmakčalan“ i sada idem niz ulicu Vojvode Šupljikca. I dalje, u bradu, tiho pevam stvar Advice. Didn’t even realise, the truth was hiding in her eyes… Sada i ja idem sunčanom stranom pošto su u ovo doba dana obe strane ulice Vojvode Šupljikca na suncu. Did you try to make amends or simply sigh… Iz ulice Radivoja Koraća, u Vojvode Šupljikca uđe devojka u žutoj letnjoj haljini sa tankim naramenicama i kosom skupljenom u punđu na temenu. Hoda nekoliko metara ispred mene. Did you see her face that day? When you turned and walked away… Silazimo niz ulicu, pored proplanka ispod sportskog centra „Vračar“. Now what advice should I give, I can’t tell you how to live. Devojka se okrene da vidi šta se to čuje iza nje. Primeti me.

„Ti me inspirišeš da pevam“, kažem joj.

Devojka se okrene, malo ubrza korak. Ide ispred mene još par metara, zatim skrene desno i pređe na drugu stranu ulice. Lepo izgleda u žutoj haljini na suncu.

Drama

Četvrtak, 20. jun, oko podne. Idem ulicom i imam utisak da ću da prokuvam. Volim žarko vreme, ali ovo danas je da i muve padaju u nesvest.

Uđem u Maksi i uzmem krompiriće, svež đumbir, šargarepu i tikvice. Potom svratim do apoteke da uzmem nešto za grlo (boli i oteklo). Uzmem Septolete, Parodontax pastu za zube i Fresh Step puder.

Izađem iz klimatizovane apoteke. Zapahne me jara i krvni sudovi mi se naglo rašire. Šok. Malo se zanesem, pa pođem dalje. Sunce baš prži. Pitam se — šta će biti za pet ili deset godina ako se nastave ove klimatske promene? Možda nećemo smeti tokom dana da mrdnemo iz kuće. Ili ćemo morati da nosimo zaštitna azbestna odela sa onim malim vizirima za oči.

Idem dalje ulicom. Prolazim pored frizerskog salona. Na izlogu piše: Muško šišanje — 250 dinara. Baš lepo, ionako mi treba šišanje.

Uđem u salon. I u njemu nesnosno vruće. Na stolici, pored umivaonika u uglu, sedi devojka. Malaksala je, jedva drži oči otvorene. Ustane iz stolice i klecne.

„Jel ti dobro?“

„Aha. Malo me ova vrućina… Reci?“

„Uzeo bih… ustvari, ne bih ništa uzeo nego mi treba šišanje.“

„Ajde sedi.“

„Ako ti se ne radi, mogu da navratim drugi put.“

„Ma ne, u redu sam. Sedi.“

Sednem u frizersku stolicu ispred ogledala. Devojka stoji kod umivaonika. Pokvasi ruku pod česmom, pa se mokrim dlanom natapka po obrazima i čelu. Zatim popije čašu vode. Spusti čašu na lavabo, pa dođe do stolice gde sedim i stane iza mojih leđa.

„Kako ćeš da te ošišam?“

Uzmem između dva prsta pramen kose na čelu, i pokažem joj koliko da mi skrati.

„Eto tako, da mi svuda ostane tri centimetra.“

„Važi, tri centimetra“, kaže. Prebaci preko mene zaštitni ogrtač, pa uzme mašinicu. Pitam se što je uzela mašinicu kad sam joj rekao tri centimetra — valjda je trebalo da uzme makaze? Devojka stavi kalup na mašinicu, uključi je i počne da mi lindra kosu iznad levog uha.

„Molim te, čekaj malo“, kažem. Ona skloni mašinicu od moje glave i ugasi je. Pogledamo se u ogledalu. „Zbog čega mašinicom“, kažem, „pa rekao sam ti tri centimetra.“

„A ja razumela na temenu tri centimetra.“

„Ne, ne. Svuda tri centimetra.“ Unesem se u ogledalo i čupkam olindranu kosu iznad uha. „Vidi“, žalim joj se, „tu nema tri centimetra. Tu sad jedva ako ima centimetar.“

„Izvini. Samo ću mašinicom još da ti skinem i sa druge strane iznad uva, a onda ću sve ovo ostalo makazama. Jel važi?“

„Jel mora mašinicom druga strana?“

„Pa da ti izjednačim. Ne može samo jedna strana da ti ostane tako.“

Dvoumim se oko toga. Gledam se u ogledalu, pokušam da zamislim kako bi izgledalo kad bi mi jedna strana glave bila olindrana mašinicom a druga ne. Shvatim da bi to ipak bilo smelo i neprikladno za tihog i suzdržanog gospodina koji se primakao pedesetoj.

„Da, u pravu si. Bilo bi glupo da ostane samo jedna strana ovako“, kažem joj.

„Kažem ti ja.“

Devojka mi mašinicom olindra kosu i sa druge strane, zatim uzme makaze. U salonu je kao u sauni, nije ni čudo što smo oboje pogubljeni. Skraćuje mi kosu, ćutimo, samo se čuje seckanje makaza. Gledam odraz u ogledalu. Pramičak ošišane kose stoji mi slepljen na vrh nosa.

„Evo, vidiš da ti baš lepo stoji ovako“, kaže devojka kad smo već pri kraju šišanja.

„Izvini što sam ti dramio oko kose.“

„Ja ti želim da samo dramiš oko kose, i da nemaš drugih problema.“

„Kao da je bitno da li je kosa dugačka centimetar ili tri centimetra…“

„Evo, mislim da smo gotovi. Nešto sam ti kraće ošišala, ali nema veze, izrašće ponovo.“

„Ma sve okej. I da ne izraste šta me briga. Dok sam sedeo u ovoj stolici shvatio sam koliko je sve to sa kosom nevažno.“

„Fino. Daj da ti malo razbarušim ovo gore. Vidi, baš lepo ti stoji. Hoćeš da ti skratim zulufe?“

„Neka, zulufe ću sam, kad dođem kući. Jel mogu da vidim kako si mi skratila pozadi?“

Devojka uzme ogledalo i podmetne ga pozadi uz moj potiljak. Odraz potiljka vidim u velikom ogledalu ispred sebe. Ogledam se.

„Šta mi je ovo?“ kažem. Opipam prstima potiljak i zahvatim neke repiće, tanke i mokre, duge dva-tri centimetra i priljubljene uz vrat.

„Malo sam ti stanjila kosu pozadi.“

„Okej, ali molim te skini mi i to.“

„Ako tako kažeš.“

„Molim te. Izvini. Ali ne mogu da izađem iz ovog salona sa tim pozadi.“

„I nećeš“, kaže i štrcne makazama oko potiljka par puta. „Eto, to je to, skinula. Evo ti ogledalo, pogledaj jel sad u redu?“

„Sad je dobro. Hvala ti.“

„Vidi ala ti je beo vrat tu gde je bila kosa. Posle na sunce da to pocrni. Dobro, gotovi smo onda. Hoćeš da ti isfeniram kosu?“

„Ne moraš, osušiću je napolju na suncu.“

Devojka uzme četku i očetka mi dlake sa lica. Ode i onaj pramičak što mi celo vreme bio slepljen na vrhu nosa. Skine mi zaštitni ogrtač.

„Sav si se ulepio dlakama. Sad pravo kući pa pod tuš.“

Ustanem iz stolice i protrljam kosu gledajući se u ogledalu. Ništa naročito da se vidi: faca ko faca, uši ko uši, nos ko nos, kosa ko kosa. Stvarno nema smisla što sam dramio. Razumem brigu i strast kad je u pitanju neko osetljivo cveće koje traži veliku negu. Ali šta ima da dramim oko kose? Šta je sledeće, drama oko jareće bradice?

„Koliko sam dužan?“

„Dvesta pedeset.“

„Oke, evo ti trista.“

„Čekaj da ti dam kusur.“

„U redu je.“

„Hvala.“

„Izvini što sam bio mrzovoljan i naporan mušterija.“

„Nema problema. Ova vrućina nas ubi.“

Pozdravimo se. Pokupim ranac i izađem iz salona na ulicu. U principu, iz jednog vrelog vazduha samo pređem u drugi. Baš bih popio jedno hladno pivo. Ali pre toga pod tuš, da sperem ove dlake sa sebe. Znači, ovako: sad pravo kući, pa pod tuš, a onda hladno pivo.

Požurim kući. Vrućina mi manje smeta nego pre ulaska u frizerski salon. Dobro i rasterećeno se osećam tako sveže ošišan, sa planom o tušu i hladnom pivu u glavi. Hitro hodam uz ulicu a sunce mi greje preplanulo lice, i sunce mi greje preplanule šake, i sunce mi greje inteligentne zaliske i vrh čela i vrat na potiljku, bele kao sir i do malopre zaklonjene šiškama.

Voda

1.

Sredina maja, pet do devet ujutru u zgradi suda. Desetak ljudi — članovi familije Đorđević i nekoliko advokata — čekaju u hodniku okupljeni ispred sobe broj 15. U devet sati, u toj sobi trebalo bi da počne ročište oko ostavine Vlastimira Đorđevića. Brat i ja — takođe Vlastimirovi potomci — stojimo malo sa strane. Ustvari, ja sam izašao iz hodnika na veliku pošljunčanu terasu. Nalaktio sam se na sims i drago mi je što sam otkrio tu terasu na zgradi suda; sviđa mi se kako je prostrana, osunčana i ušuškana u krošnje drveća, i samo još da izbace nekoliko stolova na nju i da počnu da služe pića. Vidim brata kroz prozor — stoji unutra, kod stepenica, i razgovara sa nekom ženom.

A onda, iz sobe broj 15, ženski glas prozove Vlastimira Đorđevića, i mi pođemo u sobu.

2.

Soba broj 15 je mala; skoro pa sobičak — sobičak broj 15. Ipak, nekako smo se nagurali. Brat i ona žena, sa kojom je razgovarao, sede preko puta mene, uz zid ispod prozora, a ja stojim kod vrata, do sudijinog stola. Za stolom sedi zgodna mlada žena — sudija. Nosi naočare sa velikim ramovima, i kratku suknju bez rukava, sa kragnicom i izrezom na poprsju. Prekrstila je noge pod stolom i suknja joj se povukla i zategla preko butina. Traži nam lične karte. Priđem, izvadim svoju i spustim je na sto. Sudija uzme ličnu i diktira podatke iz nje ženi koja sedi za stolom preko puta i kuca na tastaturi. Sve što žena ukuca, sudiji se prikazuje na monitoru koji stoji na njenom stolu. Završi diktiranje pa se nasloni u stolicu. Prekrsti ruke na grudi, napravi formalni izraz lica br.3 i pogleda me kroz one velike ramove.

„Dušane, u kom ste vi svojstvu ovde, da li ste sa Vlastimirom Đorđevićem u krvnom srodstvu po očevoj ili majčinoj strani?“

„Po majčinoj. Moja majka Julijana bila je Vlastimiru, sa strane svog oca, mislim… Ne znam kako se zove to srodstvo.“

„Jeste vi Vlastimirov bratanac?“

„Bratanac? Izvinite, ne baratam dobro tim izrazima.“ Neprijatno mi je što ne mogu sudiji da potvrdim da sam Vlastimirov bratanac. Uvek se gubim u tim rodbinskim kolenima i njihovim nazivima.

„Jeste, Dušan je Vlastimirov bratanac“, kaže neko iza mojih leđa. Okrenem se da vidim ko je to. Ona žena što sedi pored brata. Pogleda me i osmehne se.

„Dobro“, kaže mi sudija, „uzmite vašu ličnu kartu. Možete da se vratite na mesto.“

3.

Napolju, izvan zgrade suda, jutro je sunčano, prozračno i lepo. Razgovaram sa bratom na stepenicama pred ulazom. Priđe nam žena koja mi je pomogla u sudnici. Brat nas upozna. „Ovo je Bojana, ona me zastupa“, kaže. „Ćao“, kažem Bojani. Rukujemo se. Potom Bojana izloži proceduru da se predmet najefikasnije reši. Slušam je dok priča. Govori staloženo i jasno, i upotrebljava normalne i svakodnevne rečenice, lišene zamršenog pravnog rečnika. Ima prijatnu boju glasa i te sjajne i bistre oči u koje kao da je pipetom kapnula kap-dve vode iz neke male planinske reke. Posmatram Bojanu i mislim — kakva razborita žena. I izgleda tako sveže, kao da je tek izašla iz vode.

Bojana završi izlaganje. Kaže da mora da ide. Pozdravimo se, a ona siđe niz stepenice i onda hoda od zgrade suda osunčanom stazom kroz mali park. Zatim zamakne levo pored nekih borova. Ne vidim je više. Nedostaje mi.

Predložim bratu da prošetamo do zemunskog keja i sednemo da popijemo kafu na splavu „Savana“.

4.

Pred „Savanom“, keruša Mârta sedi u svojoj kućici kod mostića koji povezuje splav sa obalom. Brat i ja pređemo mostić i uđemo na splav. Nema puno gostiju; zauzeto je par stolova a ostali su slobodni. Sednemo za jedan sto uz vodu. Delom je u hladu, ali nešto sunca pada na drvenu ogradu i preko pola stola. Takav odnos sunca i hlada je baš kako treba.

Priđe nam momak koji uslužuje. Naručimo dva hladna nesa, a momak ode za šank da ih napravi. Mirno je i fino na splavu, Dunav svetluca ispred nas. Stavim ruku na ogradu, pa bacim pogled niz vodu, i onda preko vode ka obali Ratnog ostrva, obrasloj gustim rastinjem. Udahnem vazduh i ispuni me neki mir. „Ovde uvek bude fino“, kažem bratu. „Da, lepo je“, kaže on. I zaista jeste. Čoveku su potrebna ovakva prepodneva uz vodu.

5.

Sedimo, pričamo, pijuckamo nes. Malo se kod brata raspitujem za Bojanu. Brat ne zna puno o njoj, ali Jelena (bratovljeva supruga) i Bojana su drugarice, pa će ona moći da mi da više informacija. Brat mi kaže da je Anđela krenula na dramsku sekciju i da je osvojila nagradu na takmičenju iz sviranja klavira. Nije puno imala tremu, kaže; samo je izašla na binu, sela za klavir, zabacila ručicama kosu na leđa i onda odsvirala malu sonatu od Mocarta. Popustila je malo u školi, hvata je pubertet i razne bubice joj se motaju po glavi. Recimo, kad je nešto pitate, ona ćuti i zagleda se u vas, a na vama je odgonetnete šta vam to govori očima. Samo se povremeno osmehne ili filmski zabaci kosu. „Anđela, reci nešto“, kažete joj. A ona vas gleda, pa se osmehne ili zabaci kosu, pa namreška veđe i nosić tek toliko da bi vam, ako niste razumeli, još malo pojasnila koliko joj je ispod časti da govori. „Sada je u tihoj fazi“, kaže brat. „Odgovore daje uglavnom očima i zabacivanjem kose.“

Pričamo i o drugim stvarima. Bratu, ponekad, noću trnu prsti. Bio je na razgovoru kod nutricioniste i on mu je savetovao da koriguje ishranu. I brat je smanjio slatkiše, pravi šejkove od povrća, kontroliše krvni pritisak. Radi u bašti oko kuće, vežba na sobnom trenažeru i trudi se da skine višak kilograma. U Ekselu je napravio grafikon da prati kretanje kilaže. Meri se na vagi nekoliko puta dnevno, unosi rezultate u Eksel i posle ih proučava. On to mnogo voli — da se udubi u stvari i dokuči njihovu suštinu i smisao. Oduvek ima sklonost ka mozganju i traganju za životnim istinama. Ja sam drugačiji, ne toliko željan znanja, i više naginjem baštovanstvu i negovanju biljaka.

„Vidi ono“, kaže brat i pokaže ka gliseru ukotvljenom u marini iza „Savane“. Pogledam šta je to video. Vrana. Lebdi u vazduhu, uz vetar, raširenih krila i kandžica, zakačena kljunom za antenu glisera. Pokušava da otkine nešto svetlucavo sa vrha antene. Vrlo je uporna i posvećena. Moram da priznam da mene vrane oduševljavaju. Često zastanem da ih posmatram. Neki put ugledam vranu negde gore, a ona me već odavno gleda i analizira, snima me odozgo svojim pronicljivim tamnim okom na način da imam utisak da me je potpuno svesna, da zna da imam nos i uši i da gajim određene misli.

„Šta misliš“, kaže brat, „hoće li uspeti da otkine to svetlucavo što pokušava?“

„Ne znam, ali sve dok bude smatrala da ima smisla, verujem da neće odustati.“

Ćutimo i posmatramo vranu. Više ne lebdi u vazduhu okačena kljunom za vrh antene. Sada se smestila na krov kabine. Skupila je krila, malo podigla glavu i žmuri. Uživa na suncu. Shvatila je da je to svetlucavo dobro pričvršćeno, pa što bi se onda dalje cimala po ovako lepom danu.

6.

Zvoni mi mobilni. Izvadim ga i javim se.

„Da?“

„Dobar dan, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Jeste vi Dušan?“

„Da?“

„Samo da vas obavestim da je kod vas još uvek knjiga Stivena Kinga ‘Vreća kostiju’ koju ste pozajmili još u januaru.“

„Siguran sam da sam je vratio.“

„Kad?“

„Još krajem januara.“

„Jeste sigurni?“

„Siguran. Ali proveriću kad dođem kući pa ću vas nazvati.“

„U redu. Hvala vam.“

Završimo razgovor.

„Šta je to bilo?“ pita brat.

„Zvali iz biblioteke. Kažu, nisam vratio knjigu koju sam uzeo u januaru.“

„Pa jesi je vratio?“

„Rekao bih da jesam. Ali ova žena, što me sad zvala, kaže da nisam. Ne znam… Eto. Čovek se taman opusti, a onda mu stigne telefonski poziv.“

Ponovo mi zvoni telefon.

„Da?“

„Oprostite, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Pošto ste rekli da ste vratili knjigu, proverila sam. Bili ste u pravu. Knjiga je zaista vraćena.“

„Jel jeste?“

„Jeste.“

„Super.“

„Izvinite, moja greška.“

„Nema problema.“

„Izvinite još jednom.“

„Sve je u redu, Mirjana.“

„Hvala.“

„Doviđenja.“

7.

„Hoćemo polako?“

„Mogli bi.“

„Ja ću da platim“, kažem. Momak koji nas je uslužio stoji za šankom i jede burek. Mahnem mu. Primeti me. „Molim te, donesi račun“, kažem mu. Momak klimne glavom, spusti viljušku i nož, obriše usta salvetom. Otkuca račun i priđe stolu. Da mi račun. Trista trideset dinara. Dam mu dve novčanice od dvesta. „U redu je“, kažem. „Hvala“, kaže momak. Pokupi šolje sa stola i vrati se za šank da dovrši burek.

Brat i ja ustanemo od stola i izađemo sa splava. Mostićem preko vode popnemo se na obalu. Mârta opet sedi u kućici, dahće i gleda napolje.

„Čudi me da Marta ne koristi ovo lepo vreme da se izležava na palubi ‘Savane’ kako ima običaj“, kažem bratu.

„Možda joj smeta jako sunce.“

„Da, možda je to.“

Šetamo još malo po keju. Zatim skrenemo sa keja, pa stazom preko proplanka izbijemo na bulevar ispod Karađorđevog Trga. Siđemo na trotoar i idemo ka semaforu. Jedna „osamdeset četvorka“ projuri pored nas, a za njom i kolona automobila.

Rastanemo se kod semafora. Svako krene na svoju stranu; brat preko ulice, a ja nastavim pravo. Zastanem i doviknem mu da ne zaboravi da pozdravi Bojanu. Osmehne se, mahne, zatim se okrene i produži. Posmatram ga dok ide preko ulice. Nadam se da će to trnjenje njegovih prstiju uskoro prestati.

Skrenem u mali park među zgradama. Idem ka kancelariji stazom u hladu visokog drveća. Osećam se dobro. Prijala mi je kafa sa bratom na „Savani“, i prija mi ova mala šetnja kroz park, a i sve drugo mi ovog prepodneva prija. To je i zbog Bojane, naravno. Lepo je to, kad neka žena, tako, s jutrom, iskrsne na najčudnijem mestu, sveža i razborita kao voda.

Zrnevlje

Jednog popodneva, na povratku sa pijace svratim u radnju „zdrave hrane“ u kraju. Na vratima sretnem Zoricu, ženu koja tu radi. Krenula napolje da popuši cigaretu.

„Dobar dan, Zorice. Vi krenuli na puš-pauzu?“

„Neka, kasnije ću“, kaže i vrati cigaretu u kutiju. Uđemo u radnju. Zorica ode iza pulta. Skratila je kosu. Fino joj stoji.

„Još da imate jedan martini da ga pijuckate uz cigaricu i divota“, kažem. Jednom prilikom pričali smo o pićima i rekla mi je da joj je martini omiljen.

„A ne, martinije pijem samo van radnog vremena.“

„Lepa vam je tako kosa.“

„Hvala“, kaže i dodirne kosu prstima i dlanom. „Eto, malo sam je skratila. Vidim, i vi ste se ošišali.“

„Da, juče. Da znate kakav je šou bio kod frizera. Devojka koja me šišala bila je valjda smlavljena vrućinom. Rekao joj da mi ostavi tri centimetara, a ona krenula da me lindra mašinicom pa sam morao da intervenišem i da je zamolim da stane. Posle mi ostavila repiće od dva-tri centimetra uz vrat.“

„Kao oni što su se nosili osamdesetih?“

„Ma ne, ti repići iz osamdesetih mogu da se vežu u kikicu. Ovo su bili neki tanki repići, od dva-tri centimetra, priljubljeni uz vrat. Malo sam izdramio u salonu i devojka mi posle ošišala repiće.“

„Pa lepo vam je ovako, skroz na kratko.“

„Hvala. Ne mogu da verujem koliko drame oko kose, juče u tom salonu. Dajte mi sto grama suvih šljiva. Kako napreduju oni mali citrusi u izlogu?“

„Fino, zadovoljna sam.“

Odemo do izloga i, preko paravana, pogledamo nekoliko saksijica u izlogu u kojima rastu mlade biljke limuna i mandarine.

„Da, dobro izgledaju. Izgleda da im je lepo u ovom izlogu i da baš brinete o njima.“

„Biljke su vam kao ljudi. Samo im pružite dovoljno nege i sve će biti u redu.“

Još malo posmatramo preko paravana biljke u saksijicama u izlogu pa se vratimo  do pulta. Zorica Uzme papirnu kesicu i sagne se pod tezgu, dole ka fioci sa suvim šljivama. Nedugo zatim se uspravi. Stavi na vagu kesicu napunjenu suvim šljivama.

„Zorice, eto, mi se dosta dugo znamo. Svratim u ovu radnju minimum jednom nedeljno, pričamo o raznim temama i tako.“

„Da, uvek se siti ispričamo.“

„Pa šta mislite, kada ćemo nas dvoje prestati da persiramo jedno drugom?“

„Mogli bi odmah.“

„Mogli bi. Uostalom, među nama nije velika razlika u godinama.“

„Nije. Vršnjaci smo. Pričali smo jednom o tome. Samo mi niste rekli koji ste mesec.“

„April.“

„O, pa vi ste onda pre mene. To jest, stariji ste.“

„Eto. Dajte mi dvesta grama suvih smokvi.“

Zorica uzme veliku papirnu kesu i sagne se pod tezgu, ka fioci sa smokvama. Pitam se — šta će joj tolika kesa za dvesta grama smokvi? A onda je čujem, dole iza tezge: „uf, zbunila sam se, uzela sam preveliku kesu.“ Uspravi se i osmehne se, rumena u licu. „Nema veze“, kaže i stavi kesu na vagu, „ja obožavam smokve.“

„I ja. Kad odem u Rovinj opelješim im tamo sve drveće. Uzeću i sto grama sirove golice.“

„Ima kod mene u komšiluku predivna smokva u jednom napuštenom dvorištu. Niko je ne bere. Ni ja se ne usuđujem. Greota što tolike smokve propadaju.“

„Ma šta te briga. Sačekaš da se smrkne, pa ih onda bereš pod orkiljem noći.“

„Uh, ne bih baš… U redu, to je bila sirova golica. Hoćete… hoćeš još nešto?“

„Uzeo bih i sto grama lanenih semenki. Nije tako lako preći sa persiranja na ‘ti’, a?“

„Nekad jeste a nekad nije. Ponekad ne uspem da pređem na ‘ti’, nego nekom persiram iako on meni ne persira. Ili se trudim da tako oblikujem rečenice gde ne koristimo lično obraćanje ili kako se to već kaže.“

„Da, shvatam. Nadam se da ćeš meni moći da prestaneš da persiraš. Vidi kako meni fino ide. Mada, ovako kad ti se obraćam na ‘ti’, imam utisak kao da je naš odnos degradirao.“

„Niste navikli, zato.“

„Da, valjda treba vremena. Daj mi, molim te, i sto grama brazilskih oraha. I trebalo bi da bereš te smokve iz napuštenog dvorišta.“

„Jao ne znam… A obožavam smokve. Imamo veliko drvo kod tate na placu u Krčedinu. Al šta vredi kad ih jedino ja jedem. A znate šta sam primetila?“

„Šta?“

„Eto, kad smokve sazru, prvo se pojave ptice. Spuste se na drvo i pojedu zrele plodove sa vrha krošnje. Hoćete još nešto?“

„Uzeću i pola kile sočiva.“

„Bilo bi dobro kada bismo i mi mogli tako kao ptice da sletimo na vrh neke velike trešnje ili kajsije ili smokve. Na tim najvišim granama plodovi obično budu slatki kao med, al šta vredi kad su te grane nedostupne. Ne mogu da ih dohvatim i oberem ni kad se uzverem na drvo, a ni kad se popnem na tatine merdevine.“

„Uzeću i pedeset grama cimeta i pedeset grama đumbira u prahu.“

„Jeste pravili đumbirovo pivo, što sam vam dala recept?“

„Jesam. Super je, naročito kad se ohladi u frižideru. Mnogo lepo osvežava, posebno u ovim vrelim jutrima. Jedino mi nije jasno što ga zovu đumbirovo pivo kad je to bezalkoholno piće?“

„Ni meni to nije jasno… I znaš kako obilno rodi ta smokva kod tate na placu. A niko neće da je jede osim mene. I onda pravim džemove sa smokvama, sušim ih, stavljam u kolače, samo da ih što više trošim.“

„Smokve su super. Meni je prva asocijacija na Rovinj: mmm, smokve…“

„Da, božanstvene su.“

„Ima ono veliko stablo smokve u Toploskoj ulici, ne znam da li znaš za njega. E pa, na njemu već sazrele smokve.“

„Jel jesu?“

„Aha. Samo, to je dekorativna smokva. Njeni plodovi nisu jestivi. Onako lepo sazru, budu jedri i raspuknu se kako zrele smokve znaju da se raspuknu, al kad ubereš neku i zagrizeš — unutra suvo i bljutavo.“

„Baš šteta. Hoćeš još nešto?“

„Trista grama oljuštenog ovsa i trista grama heljde.“

„Hoćeš proprženu heljdu ili sirovu?“

„Može proprženu.“

„Tatin prijatelj donosi nam mnogo lepe smokve iz Ulcinja. Onako, osuši ih na suncu i onda uvalja u specijalno brašno. I budu predivne. Meni nikad ne ispadnu tako lepo kad ih osušim. To valjda ima veze sa klimatskim područjem. Budu tako ukusne valjda zbog mora, sunca, onda onih morskih vazdušnih struja i vetrova…“

„Lepo si to rekla. Skoro pa mogu da čujem šum talasa, kriku galebova i zrikavce dok… zrike? Jel se kaže zrikavci zrike?“

„Nije zrike. Zrikiti, to ti je ono kad ovako ukrstimo oči.“

„Da vidim, kako?“

„Ovako.“

„A… Onda, da nije cvrče?“

„Nije ni to. Cvrčci cvrče, a zrikavci… ne znam. Možda, zriče? Hoćeš još nešto?“

„Jel može pola kile tih suvih smokvi od tatinog prijatelja iz Ulcinja?“

„A, nema više, ja sve pojela. Dopada mi se ta tvoja košulja.“

„Sviđa ti se? Volim te ruske košulje bez kragne. I meni se ta tvoja dopada.“

„Jel? Meni je ta tvoja lepša.“

„Hvala. Kupio je u indijskoj radnji u Zemunu.“

„Nisam znala da ima indijska radnja u Zemunu. Gde je?“

„Na početku one uličice što izbija na Glavnu iznad Mek Donaldsa.“

„A, Dubrovačka.“

„Da, tu sam je kupio. Uzeću i pola kile oljuštenog prosa i mislim da je to to. Nemate one narandžaste galete sa susamom?“

„Nemamo, gazda nije uspeo da ih nađe kod dobavljača. Nema ih, kaže dobavljač, nigde.“

„Šteta.“

„Da, i ja njih najviše volim. Lepe su ti i ove ljubičaste.“

„Te nisam probao. Sa čime su?“

„Sa integralnim pirinčem, lanenim semenkama i suncokretom.“

„Fino zvuči. Okej, uzeću i jedne te ljubičaste galete. To bi onda bilo sve. Evo drži, platiću karticom.“

„Hajde ukucaj pin.“

„Ma ukucaj ga ti. Osam jedan tri šest.“

„Dobro… Evo, prošlo je. Spakovaću ti sve ovo u kesu. Jel voziš bicikl?“

„Vozim, skoro svaki dan. Jel ti voziš rolere?“

„Slabo u poslednje vreme. Ali dosta šetam po keju.“

„I ja vozim bicikl po keju.“

„Da, znam.“

„Nikako da se sretnemo.“

„Srešćemo se jednom sigurno.“

Vesna

Pre neko veče pođem u prodavnicu polovne odeće na Bulevaru da kupim košulju i majicu. Odeću, kad kupujem (a to je baš baš retko) kupujem u tim „second hand“ prodavnicama kojih sada ima po celom gradu.

I tako, idem niz ulicu i nešto niže, ispred kladionice, vidim dva momka — jedan sedi na stepenicama kod ulaza u kladionicu, a drugi stoji metar od njega, uz levu ivicu trotoara posmatrano iz pravca iz kog nailazim. Momak koji sedi ima široka ramena, debele podlaktice i, sve u svemu, građen je kao da vežba džudo. Sedi na stepenicama i zabrinuto gleda momka koji stoji i priča mobilnim telefonom. Prolazim između njih, i uhvatim deo razgovora.

„Vesna, molim te nemoj tako“, kaže momak osobi sa kojom priča telefonom. „Vesna, jel ti to ozbiljno?“

„Brate“, tiho kaže veliki momak, „reci Vesni ako su problem one jagode šta sam ih pojeo, ja ću kupiti nove jagode.“

„Vesna, Buca kaže ako su problem one jagode što ih je pojeo, on će kupiti nove.“

Siđem do skvera pa skrenem ka Bulevaru.

Nešto kasnije nađem malu prodavnicu polovne odeće iznad Đerma. Kupim polo majicu krem boje, zelenu košulju kratkih rukava sa diskretnim teget prugama, i bermude. Bermude su mi bile preduge i nisam mislio da ih uzmem, nego su se dopale devojci koja je radila u prodavnici. Pregledamo šipku sa okačenim pantalonama i ona izvuče jednu vešalicu i kaže „vidi ove bermude ala su lepe“. Ja ih probam u kabini i vidim — velike mi nogavice. Kažem iz kabine, „ne vredi, velike mi nogavice“. „Izađi da vidim“, kaže. Ja izađem, a ona pogleda i kaže „e, baš su lepe“. Savije se i zavrne mi nogavice i kaže „eto, samo ih ovako malo zavrneš i biće dobro“. Gledam dole u noge, malo izgleda bezveze, kao kad zavrneš pantalone da ih ne bi pokvasio kad gaziš preko potoka. Ali dobro. Razmislim trenutak-dva i uzmem ih. Naravno, sad ću morati da ih nosim u neku krojačku radnju da mi skrate nogavice.

Milan

Subota, oko podne, ribarnica na Kalenić pijaci. Stojim kod frižidera sa ribom, gledam unutra skuše i razmišljam koje da kupim. Trebaju mi tri — jedna danas za ručak, a dve da stavim u zamrzivač pa da imam za naredne dane. Odlučim se za tri koje mi lepo deluju — nisu puno velike i koža im je zategnuta i sjajna.

„Izvoli“, čujem iza leđa momka koji prodaje ribu. Priđe frižideru i rastvori kesu, pa gurne klizajuća vrata i otvori frižider.

„Evo“, kažem, „ošacovao sam tri.“

„Reci koje.“

Uhvatim jednu skušu za rep i podignem je iz gomile.

„Uzeću ovu“, kažem i dodam je momku a on je stavi u kesu.

„A uzeću i nju“, kažem i pokažem mu tu drugu, a on je uzme sa gomile i stavi u kesu.

Pokažem mu poslednju. „Uzeću i nju i to je to.“

„E“, kaže momak, „ta ti je muško. Nije ona nego on.“ Nasmeje se stavljajući skušu u kesu. Zatvori frižider, vrati se iza pulta i stavi kesu na vagu.

„Stvarno muško?…“ (pitam, naravno, u šali.)

„Ma otkud znam da li je muško ili žensko. Pol skuše, ovako od oka, mogu da odrede samo valjda naučnici.“

Momak me zaintrigira. Malo razmislim o tome. Odem natrag do frižidera. Gledam zaleđenu glavu jedne velike skuše koja leži na gomili. „Ženske skuše trebalo bi da imaju duže trepavice“, kažem.

„Da, taj rad. Jel znaš onaj fazon Milana Gutovića?“ kaže momak.

„Koji?“

„Pa onaj fazon, kako odrediti da li je riba muškog ili ženskog roda.“

„Ne znam taj fazon.“

„Mnogo jak fazon.“

„Daj da čujem.“

„Znači, mnogo je jak. Evo ovako.“ Momak mi ispriča fazon. Nisam ga baš shvatio. Osmehnem se, onako, iz pristojnosti. Dam mu novac a on mi pruži kesu preko vage. Spakujem ribu u ranac. Pozdravimo se pa krenem napolje.

Izađem iz ribarnice. Iza sebe čujem momka — „E, jesi ti čuo onaj Milanov fazon?“, pita svog kolegu koji je upravo, pored mene, ušao u ribarnicu.

„Koji?“ pita ga kolega.

„Pa ono…“

Zatim sam toliko odmakao da više ne mogu da čujem šta pričaju.

Pored kioska sa mekikama izađem sa pijace i krenem ulicom Maksima Gorkog. Razmišljam o fazonu Milana Gutovića, koji mi je ispričao momak. Dopada mi se Milanov ugao posmatranja ali ovaj fazon sa ribama nisam shvatio. Međutim, ima jedna izjava koju je dao u intervjuu za časopis „Zdrav život“. Ne mogu da se setim koje pitanje mu je bilo postavljeno, ali Milanov odgovor je glasio — niko ne voli starost ali to je jedini način da se dugo živi. E, to sam vrlo dobro shvatio.

Dođem kući. U kuhinji skinem ranac, izvadim kesu sa ribom i stavim je na sudoperu. Otvorim kesu i izvadim jednu skušu. Podignem je, ogulim noktom led sa njenog oka i pogledam, pa odmah spustim ribu natrag na sudoperu i nasmejem se svojoj gluposti — šta to radiš, naravno da skuše nemaju trepavice.

Onda dve skuše spakujem u kesu i stavim u zamrzivač, a jednu stavim u sudoperu da se odmrzne do spremanja ručka.

Hleb

Nedelja, Uskrs, oko podne. Izašao da prošetam „army“ bermude i malo razgazim teget japanke koje sam kupio u prodavnici sportske obuće u starom Merkatoru. Preko puta parkića ispod zgrade u kojoj živim, u jednom dvorištu sede dva muškarca i žena. Prave roštilj. Na ulici se oseća miris pečenog mesa. Žena se smeje dok joj muškarac, leđima okrenut ulici, objašnjava nešto gestikulirajući rukama. Drugi muškarac hvataljkom okreće meso na roštilju, trlja jedno oko savijenim kažiprstom, klima glavom i smeška se nad dimom.

Gledam dole u trotoar, i sve što mogu da kažem je — muške noge izgledaju nakaradno u bermudama i japankama. Ali, dolazi leto i ko će da se kuva u patikama. Osećam kako me žulja onaj remen koji, kad navučemo japanke, dođe između palca i kažiprsta. Za svaki slučaj poneo sam nekoliko hanzaplasta. Dobro je imati pri ruci takve stvari: hanzaplast, vlažne maramice, usnu harmoniku.

Obiđem krug po kraju, spustim se do Kajmakčalanske. Beli jugo stane kod one radnje ispod salona za kvarcovanje i depilaciju. Mladić i devojka izađu iz juga i priđu gajbama sa voćem i povrćem, poređanim na metalnu policu uz zid radnje. Pri dnu police stoje veze mladog luka.

„Vidi što je lep mladi luk. Hoćemo da uzmemo?“ kaže devojka.

„Može“, kaže mladić i uzme kesu. Zatim i devojka uzme kesu.

„Šta ćeš s tom kesom?“ pita je mladić.

„Pa za luk.“

„Ja ću da uzmem luk. Ti idi vidi jel imaju hleb“, kaže mladić.

Devojka mu doda kesu i uđe u radnju. On se na trenutak zamisli, valjda ne zna šta bi sa dve kese. Zatim onu koja mu ne treba spusti na gajbu sa jabukama, pa se sagne da bira veze mladog luka.

A ja siđem do skvera na početku Kajmakčalanske. Pusto je oko skvera. Sve zatvoreno: pekara, kafić „Skver“, bife „Kajmakčalan“, restoran „Zaplet“. Zatvoren je i „Čobanov odmor“ (obično radi non-stop). Otvorena je samo prodavnica ispod pekare. Sunce bije u pročelje kuće u čijem prizemlju se prodavnica nalazi. Dečko u crvenoj majici stoji u hladu pod nadstrešnicom i ređa flaše piva u visoki frižider za pića. Povremeno srkne koka-kolu iz limenke, zatim je spusti na frižider za sladoled.

Beli jugo stane ispred prodavnice. Isti mladić i devojka od malo pre. Devojka otvori vrata, virne napolje.

„Jel imate hleb?“ pita dečka.

„Ne“, kaže on.

„A oćete dobijati?“

„Ne.“

Devojka se vrati u kola i zatvori vrata. Mladić i devojka u kolima kažu nešto jedno drugom. On zatim pogleda u retrovizor i pokrene juga.

Odlaze niz ulicu Vojvode Šupljikca. Idu dalje da traže hleb.