Posle posla izađem iz kancelarije, do autobuske stanice, da hvatam bus do Novog Beograda — dogovorio sam se sa X da se nađemo kod njenih na gajbi; tu da ručamo i da pokupimo neku X-inu letnju garderobu (dolazi leto), pa da palimo kući.
Naiđe bus 73. Odgovara. Uđem, smestim se uz prozor na sredini. Zatim, vožnja u trajanju od dvadesetak minuta Novim Beogradom. Ništa specijalno da se vidi. U principu, džungla na asfaltu.
Izađem iz busa. Kratka šetnja od stanice do bloka zgrada, i eto me kod ulaza u kome žive X-ini roditelji. Pogledam u vis, u jedan prozor na četvrtom spratu; to je soba u kojoj je bitisala X, i od povučene riđe devojke, zadubljene u knjige, stripove i muziku, izrasla u prekrasnu ingenioznu ženu.
Popnem se u zgradu. Uđem u prizemlje, onda trkom (jebeš lift) do četvrtog sprata, i do vrata stana br. 20. Pozvonim. (Zadihao sam se od jurnjave po stepenicama.) Čujem zvuk otključavanja brave. Otvore se vrata i eto je X. Zagrlim je i poljubim; vrat joj lepo miriše, koža joj je topla i meka. Malo se grlimo na pragu. Onda uđemo u stan, pa se malo grlimo u predsoblju kod ulaznih vrata. Iz desnog hodnika pojavi se X-in ćale. Rukujemo se, pitam ga kako je prošao na kladionici. Zamalo da mu uleti dobitak od 120 hiljada, kaže; zeznuo ga jedan par pa mu „pao“ tiket. Jebiga.
Stan fino miriše na klopu. Zagrlim X preko ramena, pođemo kroz predsoblje ka trpezariji. Iz kuhinje izađe X-ina keva. Osmehuje se, briše ruke kuhinjskom krpom. Pozdravimo se.
„Što si se zadihao“, pita me?
„Trčao sam uz stepenice“, kažem.
„Zašto?“
„Žurio sam u zagrljaj vašoj ćerki.“
Osmeh na licu X-ine keve. „Ajde idi peri ruke pa da jedete, da se ne hladi gulaš.“
Devet sati ujutro, oblačan ponedeljak. Sedim u kancelariji i radim. X je ostala u mom stanu. Prethodno veče me ošišala pred ogledalom u predsoblju, pa smo večerali. Potom sam je podučio kako da namakne rezu na ulazna vrata i kako da ih otključa i zaključa (brava je stara i zajebava, pa je potrebno uložiti silu), i kako da upali muzičke uređaje (pojačalo, DAC i CD plejer). Legli smo oko ponoći, svako na svoj ležaj; ne zbog nekih moralnih načela, nego je krevet u mom stanu tesan, predviđen za jednu osobu, tako da X spava na njemu, a ja na starom dušeku, na parketu pored kreveta. (Naravno, treba nam veći krevet.) I tako smo ležali u „dva nivoa“ i gledali na TV-u (preko TV kartice na kompu) snimak koncerta benda Atoms For Peace, sa prošlogodišnjeg „Exit-a“. Uspravio sam se na dušeku i oslonio se leđima na bok kreveta na kome je ležala X, a ona je prebacila ruke preko mojih ramena na moje grudi, i tako smo gledali koncert. Dobra svirka, Tom i Fli su zapalili masu. Potom smo provrteli kanale i ugasili komp. Jutros sam ustao u sedam, spremio se, sklonio svoj dušek u malu sobu i otišao na posao, a X je ostala da spava, toplih belih stopala pod pokrivačem, sa prstima na nogama lakiranim u crveno. Oko pola deset poslala mi SMS i obavestila me da je napravila ovsenu kašu, da je samlela malo lešnika, oraha i badema i ubacila ih u kašu i doručkovala, i da je pustila ploču Don’t rock the boat, sink the fucker, benda Des Ark. Čitajući SMS pomislio sam na to malo riđokoso biće kako u pidžami doručkuje ovsenu kašu za stolom u trpezariji, potom se švrćka po gajbi i razgleda ploče u mojoj vitrini. Prekinuo sam rad i nazvao X, da je čujem.
Oko deset stigao mi je novi SMS od nje. Pustila je, kaže, ploču Reign in Blood, benda Slayer. Brlbrlbrl, ludilo, ovo je baš dobro za sad! – dodala je. Srećan sam i ponosan što se zainteresovala za album Reign in Blood. Poslao sam joj SMS i podržao je u preslušavanju ploče, i sugerisao joj da obrati pažnju na stvar Altar of Sacrifice. Zatim sam i sam otišao na Jutjub i pustio full album da mi svira dok radim.
Dvadesetak minuta kasnije, eto ga još jedan SMS: Zavrsi se prva strana, sad cu ponovo. A onaj urlik na pocetku Angel of death :D. Sto je to super kad je gramofon automatik, jedno dugme i opet prva strana.
Što je to super, da — ja sedim u kancelariji, a ona je doručkovala, i sada sluša na ripit ploču Reign in Blood.
Eto, tako stoje stvari ovog jutra. Ok, trebalo mi 44 godine da doguram do njega, ali osećaj je baš lep.
Posle posla trebalo da se nađem sa Anom ispred Beogradskog dramskog pozorišta. Ana je devojka koja je, par dana ranije, preko Kupinda kupila od mene CD Moon Safari, benda Air; Moon Safari je njihov najbolji album, ali taj disk je za mene izgubio značaj. I tako sam ga stavio na Kupindo, na prodaju, a Ana ga kupila.
Stigao sam pred pozorište nešto pre četiri (za kada smo Ana i ja dogovorili primopredaju). Šetao po platou ispred ulaza i čekao. Pogledao sam u telefon — bilo je četiri i deset. Smislio sam da ću da čekam Anu do pola pet, a onda ću da joj pošaljem SMS i predložim joj da pomerimo za subotu.
U četiri i petnaest stigla mi poruka od Ane.
„Izvinite što kasnim“, rekla je, „stižem za 5 minuta, u taksiju sam.“
„Ok, opušteno“, odgovorio sam joj.
Fotka dana: Bandera i oluk.
Nešto kasnije, eto je Ana. Dolazila je od taksi stanice. Nosila je fasciklu na grudima i osmehivala se. Pružila mi ruku pa smo se upoznali.
„Oprosti što kasnim, zaglavila sam u firmi.“ (Prestala je da mi persira.)
„U redu je.“
„Nije nam radio internet, nisam stigla ništa da uradim. Moraću i sutra da dolazim u firmu.“ (Sutra je bila subota.)
„Nisi morala da uzimaš taksi. Taj taksi te koštao više od cene diska. Mogli smo da se nađemo sutra ili tako nešto.“
Prešli smo na poslovni deo sastanka. Dao sam joj disk, a ona meni 500 dinara. U prepisci na Kupindu, pri dogovaranju gde i kako ćemo da obavimo primopredaju, pomenula mi da je disk kupila kao poklon dečku.
„Dečko će sigurno da se obraduje“, rekoh.
„Aha. On obožava Air“, rekla je Ana, pakujući disk u torbu.
„Baš lepo kad devojka tako mladiću pokloni disk.“
„On mnogo voli muziku pa sam htela da ga iznenadim. A sad je počeo da skuplja i ploče!“
„Jel?“
„Aha. Sluša muziku dan i noć.“
„Pa jel i tebe malo ‘navukao’?“
„Jeste, da. Ja više volim ploče nego diskove.“ Oči su joj sijale, i držala je fasciklu na grudima. Umesto fascikle, mogao sam da zamislim ploču na njenim grudima, i tada bi njene oči možda još više sijale.
„I ja više volim ploče“, rekoh. „A gde ih kupuje?“
„Pa gde nađe. Na Limundu, na Kupindu, na Kupujem-Prodajem…“
„Što ne kupuje na Amazonu, I-beju i Diskogsu? Tamo mu povoljnije a i mnogo bolji izbor.“
„Jel? Nisam znala da to može. Reći ću mu da istraži.“
„Nek istraži. Zamisli kako bi se obradovao kad bi mu poklonila ploču ‘Moon Safari’. Na Diskogsu, pa i na Amazonu, može da se nađe dosta jeftino.“
„Oduševio bi se, da. Dao si mi lepu ideju.“
„Nema problema. Čuj, ako mu se dopada Air, možda bi mu se dopao i bend Doves. Imam na Kupindu na prodaju i njihov prvi album, ‘Lost Souls’. Taj im je mislim najbolji.“
„Hvala za predlog. Ispipaću teren za te Dovse.“
„Ok. Samo, pazi da čkode ne provali. Zbog faktora iznenađenja i tako to.“
„Da, da, naravno…“
Još malo smo pričali o pločama itd. pa smo se pozdravili. Ana je otišla niz ulicu, a ja uz. Hodao sam ka zgradi i razmišljao. Eto, prestao je da mi znači taj disk Air-a, pa sam ga stavio na Kupindo jer mi samo skupljao prašinu. Na kraju je završio kao Anin izraz ljubavi. Kul.
Reči dana: Bang your head against the stage like you never did before. (Džejms Hetfild, „Whiplash“.)
Izašao ranije sa posla, svratio do Markove ordinacije. Zamenio mi je plombu na gornjoj desnoj sedmici, potom sam ga zamolio da mi iskiretira donju desnu peticu.
„Tu mi se napravio neki džep u koji zapada hrana“, rekoh mu. „Kad prstom pritisnem dêsni ispod petice, malo zaudara. Kako se ono kaže, fetor?“ (Večeras je trebalo da idem na piće sa X i nisam hteo da X pomisli da ne održavam zubnu higijenu. Održavam je — redovno perem zube i koristim zubni konac, imam i vodeni irigator i one četkice za interdentalne šupljine.)
„Okej, hajde da vidimo šta je to“, reče Mare. Uzeo je kiretu sa tacne sa stomatološkim instrumentima i nadvio se nad mene. Otvorio sam usta i opustio vilicu.
„Upoznao sam nekog. Molim te, dobro mi iskiretiraj taj džep“, rekoh.
„Ništa ne brini“, rekao je Marko kroz zaštitnu masku i prineo kiretu mojim ustima.
Fotka dana:Klizalište.
Uveče se video sa X. Bili do onog interesantnog kafića i fino se proveli.
Posedeli do jedanaest pa se spustili do tramvajske stanice na Bulevaru. Ispričao X kako sam detinjstvo i mladost proveo u kući na periferiji Beograda, u Jajincima. Kako sam petkom uveče išao na „Mašinac“ da slušam metal i muvam devojke koje su slušale metal. Od kuće u kojoj sam živeo do autobuske stanice nije postojao asfalt, nego je put vodio preko seoskog druma, izlokanog zaprežnim kolima i traktorima. Ponekad, posle kiše, drum bi se pretvorio u kaljugu, pa sam pri izlasku iz kuće navlačio najlon-kese na cipele, da ih ne bih izblatnjavio. I onda bih onako, petkom uveče, sa majicom benda Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies) i kožnjakom i farmerkama 501 iz Minhena, gacao u mraku — nije postojalo ulično osvetljenje — sa kesama na nogama preko jajinačkog blata do autobuske stanice. Tu bih skinuo kese i čekao da naiđe bus da me odveze do Trošarine, pa bih hvatao tramvaj do „Mašinca“, tog grotla glasnih rifova, hedbenginga, zgodnih cica i adrenalina…
Stvar dana: Metallica – Whiplash
Tramvaj koji je odgovarao X naišao oko pola dvanaest. (Bio je to poslednji. Da smo ga propustili, morali bi pešice do Trga Republike pa da čekamo noćni prevoz.) Pozdravili smo se na stanici, pa je X ušla. Mahnuo sam za njom, i krenuo, pritom gledajući u tramvaj, da li je X ok unutra. Nisam pazio gde idem i zamalo da udarim facom u pano od pleksiglasa. Ipak, udario sam ramenom u njega. Baš kad sam udario u pano, tramvaj je polazio sa stanice i video sam momka i devojku: sedeli su uz prozor i posmatrali me. Devojka me gledala raširenih očiju, šokirana, jer je videla da ću da udarim u pano (a to sam i uradio).
Na povratku kući, hodajući uz Bulevar, imao osećaj da je glupo i nepotrebno pisati blog, da samo treba da bude još ovakvih večeri pa da nikada više u životu ne pomislim na blogovanje. To me navelo na pomisao da blog pišem ne zato što to volim, nego zato što blogovanjem nešto kompenzujem.
Reči dana: Češljala je punđu i želela više od života. (Dušan Prelević, „Voz za jednu bitangu“.)
Kraj mini odmora, prvi radni dan u 2014. godini. Nije moglo večno da traje…
Maglovito i prohladno jutro. Spustio se pešice od Krsta do Zelenog venca. Na Zelenom vencu ušao u bus, seo napred i čekao da krenemo ka Zemunu. Vozač je stajao napolju, na trotoaru kraj prednjih vrata autobusa i pušio. Na sedištu ispred mene, jedna devojka je šuškala kesicom (rekao bih da su bile neke bombone).
Pored mene je prošla žena u perjanoj jakni i sela na sedište u susednom redu, ulevo, dva mesta ispred mog. Sedište na koje je sela bilo je uzdignuto — nalazilo se na prednjem (levom) točku autobusa. Žena je izvadila iz tašne tubu kreme, istisla malo na nadlanicu i namazala ruke. Vratila je kremu u tašnu, izvadila knjigu, otvorila je i počela da čita. Bila je u perjanoj jakni koja je dosezala do polovine njenih butina, a na nogama je imala čarape; duge zimske čarape od nekog debljeg materijala, maslinaste boje, sa prorezima kroz koje se nazirala koža. Nosila je tamno zelene čizme od antilopa sa širokom potpeticom visine nekoliko centimetara.
Vozač je dovršio cigaretu. Ušao je autobus, seo za volan i upalio motor.
Krenuli smo sa Zelenog Venca, prešli Brankov most, pa skrenuli ka Zemunu. Posmatrao sam ženu koja čita. Kosa joj je bila skupljena u punđu, a u resici desnog uha nosila je minđušu koja se klimala kako se autobus kretao. Držala je otvorenu knjigu ispred sebe i čitala, a usled vibracija autobusa u pokretu, njena noga se polagano povijala u stranu i pritom se ivica njene jakne povlačila preko butine. Žena je bila nesvesna micanja noge, bila se udubila u čitanje. Stopalom i štiklom čizme čvrsto se oslonila na pod, i micao se samo deo njene noge od gležnja pa naviše. Žena bi vratila nogu natrag, a ona bi zatim ponovo počela da klizi u stranu dok se ivica jakne povlačila preko njene butine i bus se peo Bulevarom Nikole Tesle a stabla platana i četinara promicala iza prozora u sivilu jutra.
Stigli smo do Zemuna. Moje odredište. Ustao sam, stao kod srednjih vrata i čekao da autobus stane u stanicu.
Stvar dana:Babe Ruth – The Mexican
U preduzeću, pozdravio se sa kolegama. Čestitali jedni drugima praznike, malo se našalili itd.
Skuvao sam kafu u zajedničkoj trpezariji, seo za radni sto i otišao na Fejsbuk. Stiglo mi je obaveštenje da je Sara potvrdila moj zahtev i da me je add-ovala u svoje prijatelje. U sandučetu me je čekala njena poruka. Odgovorila mi je na pitanja koja sam joj postavio oko meditacije i preporučila mi neke vežbe disanja. Da se usredsredim na svoje disanje, rekla je, da pratim misli koje se javljaju i probam da stišam um. Ljudi godinama meditiraju, ili mantraju, ili se mole, da bi na par trenutaka stišali um i zatomili misli. Za to ti je potrebno strpljenja i upornosti. Razjasnila mi i par stvari oko Ekartove knjige Moć sadašnjeg trenutka. U savremenom načinu života, rekla je, nije uvek moguće biti totalno u sadašnjem trenutku; to puno lakše ide ako čovek živi izolovan od zajednice, na planini, u pećini, na Tibetu, i ne bere brigu kako će da jede, plati račune, ode na letovanje ili podigne decu. Ipak, meditiranje, a prvenstveno smirivanje uma i misli, pomažu da se bitno smanje stresovi koji idu uz savremeni način života. Sve u svemu, zbog tempa života nije uvek moguće živeti u sadašnjem trenutku, ali treba težiti tome. Svako od nas trebalo bi to da proba, posebno ako nije srećan i/ili ima osećaj da je kao pomalo zalutao u ovaj život, zaključila je Sara. Baš lepo, pomislih — to je ono što meni treba.
Ušao sam u Sarin profil i malo listao njene fotografije. Na jednoj, fotografisan je čas joge, a Sara sedi na strunjači meni okrenuta leđima. Nosi crnu majicu bez rukava, i triko sa nogavicama do kolena. Kosa joj je puštena, i pada joj do pola leđa. Zauzela je asanu kojoj ne znam naziv. Desna noga joj leži na strunjači, savijena u kolenu u položaj lotosa, a levu nogu je prebacila preko desne butine i oslonila se stopalom na strunjaču. Bosa je i ima tamni lak na nogama. Lepa fotka. Lajkovao sam je.
Napisao sam Sari odgovor:
Hej, S., hvala što si me dodala u prijatelje, i hvala ti za smernice oko meditiranja. Kapiram da se donekle može živeti „u sadašnjem trenutku“ i u Beogradu: recimo, imam poznanika koji živi na taj način, „ovde i sada“, pa i pored toga normalno funkcioniše – plaća račune, jede, radi, ima partnera, voli, vozi kola, čita novine, uplaćuje tikete sportske prognoze, privatni je preduzetnik i ima svoju prodavnicu „zdrave hrane“. Ako ga pitaš šta je radio pre dva sata, reći će ti nešto kao: stavljao sam bademe u fioku. Ili: ređao sam teglice organskog džema na policu. Interesantan lik. Trebalo bi ga bolje proučiti.
Isprobaću malo te vežbe disanja, ja i onako dišem iz dijafragme jer vozim bajs i pomalo pevam (Azru, Balaševića, Terija Kalijera itd.) pa to pomaže, jedino kad bih uspeo malo da smirim um i proredim misli, to bi bilo kul. Mantranje i molitve takođe mi deluju ok, to je dobar način da čovek na kratko „izađe iz sebe“, da se oslobodi ega i postane eteričan. Jedna moja prijateljica bavi se meditiranjem, i ona kaže da joj meditiranje pomaže da promeni obrasce ponašanja, da „nekvalitetne“ misli zameni „kvalitetnijim“, i da se oslobodi inhibicija, blokada, strahova itd. Naravno, i to je dugotrajan proces i potrebno nam je puno volje i godine rada. Što bi to bilo dobro kad bi mogli sebe da izgradimo preko noći, ali to ne ide tako 🙂
Poslao sam Sari poruku, popio kafu, pa se posvetio radnim zadacima.
Fotka dana: Pekara.
Na povratku sa posla hodao od Slavije ka Krstu. Bio sam zamišljen, sanjario sam; primetio sam da uopšte nisam u aktuelnom trenutku već sam se projektovao ko zna gde. Rekoh sebi — „dobro, aj sad malo hodaj svesnije. Vežbaj budnost u ovom životu.“ I tako sam probao da više budem tu, u šetnji ka gradiću Pejtonu, i da vidim stvari koje su se odvijale oko mene. Trolejbus je kliznuo niz ulicu na putu ka Slaviji. Jedna devojčica išla mi je u susret; vodila je na uzici čivavu, a pas je hodao kao neka nervozna igračka i bio obučen u specijalno odelce, a imao je i malu kapuljaču na glavi ispod koje su mu virile uši. Dok sam hodao, prestigla me je devojka koja je jela kroasan. Bilo je pola četiri.
Govoriti o svojim osećanjima — sinulo mi dok sam otključavao vrata i ulazio u stan.
Dok sam ručao otpao mi komadić plombe na desnoj gornjoj sedmici. Posle jela zvao sam Marka (svog zubara) i zakazao termin za sutra u 14h.
Uveče se dopisivao sa X. Dogovori se da izađemo sutra, u četvrtak. Naći ćemo se u sedam u parkiću ispod kafane „Kalenić“, a zatim ćemo otići na piće do onog interesantnog kafića koji bi X želela da vidi.
Reči dana:Ne traći svoje vreme. (Džoni Štulić, „Obrati pažnju na poslednju stvar“.)
Ustao oko osam u tiho i maglovito božićno jutro. Skuvao kafu, seo za sto u trpezariji, pio kafu i gledao napolju krovove u magli.
Seo za radni sto, uključio komp i otišao na Fejsbuk. U prozoru za čet, zeleni kružić kraj Milenine ikonice ukazivao da je Milena onlajn. Šta će ona na Fejsu ovako rano? Nije valjda opet zapala u neke ljubavne probleme?
Pustio sam joj poruku na čet. Poželeo joj srećan Božić, pitao je što je budna ovako rano. Da bi ispekla pogaču, rekla je. Sada se prejela pogače, spava joj se i baš je pošla da legne. Jedi, Mila, rekoh joj, ne treba da te peče savest. Ne peče je savest, rekla je, ionako nije baš ješna u poslednje vreme. Još malo smo četovali, a onda je Milena otišla da legne. Nadam se da je mirno spavala i da nije brinula što se prejela. Nema razloga, zaista: lepo zaobljena žena je praznik za oči.
Tokom prepodneva primio par božićnih čestitki putem SMS-a. Jedna od čestitki bila je vrlo duga i detaljna, i rimovana, i imala je preko 200 karaktera. Nije bilo potrebe da toliko kucaju. Umesto 200 karaktera (u kojima se pominju Hrist, sveto drvo, Bog itd.), bilo je dovoljno: Srećan Božić, D. — Nisam znao ko mi je poslao dugački SMS; broj sa koga je SMS poslat nemam memorisan u adresaru. Poslao sam odgovor pošiljaocu. Zahvalio mu na čestitki, izvinio mu se što ne znam ko je, poželeo mu srećan Božić i svako dobro u 2014.
Magla se razišla oko podne pa sam izašao da prošetam. Nisam pogrešio. Prijatna šetnja po svežem i sunčanom danu. Nije bilo ljudi na ulicama. Mislim, bilo ih je, ali kao da ih nije bilo.
Stvar dana: Afghan Whigs – Turn On The Water
Popodne i veče protekli u kuckanju muzike i slušanju bloga. Ne, ipak obrnuto.
Oko devet uveče izašao na terasu da se proluftiram. Naslonio se na ogradu, bacio pogled. Vrlo maglovita noć, nisu se videle zvezde. Vratio sam se u sobu.
Sedeo u stanu i dopisivao se putem mejla sa X. Slabo je spavala noćas, zbog petardi. Pred kraj razgovora pričali smo o mojoj veštini muvanja riba. Tim povodom poslao sam joj fotku/strip Badža muva ribe, iz fanzina Decedebilitat, koji je izlazio krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Voleo sam da čitam Decedebilitat, bilo je tu fenomenalnih i presmešnih stvari.
Reči dana: Božić je stizao kao harpun. (Čarls Bukovski, „Dnevnik“.)
Probudio se oko devet. Prekrasno jutro: nebo čisto i plavo, a okolne zgrade kupale se u suncu. Ova zima je šou.
Ustao iz kreveta i video bubu na parketu. Sredio je papučom. Bubama tolerišem da se šetaju po trpezariji, predsoblju, čak i po kupatilu, ali ne po sobi i oko mesta gde spavam.
Umio se, skuvao kafu i seo za komp. Nije radio internet. (Jebem ti IKOM.) Ništa od slušanja Soulful Bits radija ovog jutra. Bilo je tiho u sobi. Sedeo sam za stolom i slušao kucanje sata u kuhinji. Pomislio sam — nije loše ni ovako, sedeti u tišini za radnim stolom ruku spuštenih na krilo i dolaziti sebi uz šolju kafe.
Napolju, iza prozora, vreme je bilo lepo i sunčano. A onda se dogodila nagla promena: u roku od bukvalno minut navuklo se sivilo i spustila se gusta magla.
Smračilo se u sobi. Ustao sam od stola i upalio lampice na jelki.
Oko podne izašao da prošetam i da kupim nešto za jelo.
Fotka dana: Zeleno.
U pekari „Kirćanski“ na Lionu nisu imali burek sa pečurkama. (Rasprodalo se, komšija.)
Bulevarom, u susret mi je išla devojka crne kose sa šiškama ravno podsečenim preko pola čela, u crnom kaputu, sa čizmama martinkama. Primetio sam da na vrhu nosa — na onoj hrskavici među nozdrvama — ima nešto kao kapljicu vode. Bilo je hladno i devojka je verovatno bila prehlađena. Dok smo se mimoilazili, pogledao sam izbliza devojčin nos. Nije bila kapljica. Ipak pirsing.
Stvar dana: The National – Fireproof
Opšte bacanje petardi počelo u ponoć (srpski narod proslavljao dolazak Božića). Pucale su do pola jedan po ponoći, a zatim je noć postala kao bilo koja druga. Legao sam oko dva.
Bilo je tri noću, nije mi se spavalo. Ustao sam iz kreveta i izašao na terasu. Naslonio se na ogradu i (sa šestog sprata) posmatrao kraj. Dopao mi se, tako miran i uspavan i tih. Asocirao me na neki ambijental benda The Cinematic Orchestra.
Reči dana: Voleo bih da postoji piće koje ima boju morske vode na dubini od četristo metara kad je potpuna bonaca i sunce sja okomito s neba, i more je puno planktona. (Ernest Hemingvej, „Otoci u struji“.)
Sara voli slatkiše i nije vegetarijanac. To sam saznao oko deset sati prepodne, sedeći za kompom uz kafu, čitajući na Fejsbuku Sarin odgovor na moju jučerašnju poruku u vezi joge. Sve u svemu, Sara se ne opterećuje brigom o ishrani, jede sve što joj se sviđa, naročito voli slatkiše, tako je glasio njen odgovor. Bio je to topao odgovor, sa dosta smajlija. Dopao mi se. Javila mi se slika – Sara se osmehuje u ekran laptopa dok njeni prsti kucaju po tastaturi odgovor za mene. Prekrasno.
Napisao sam joj novu poruku:
Hej Saro! Tenks za odgovor. Za početak, zamolio bih te da me add-uješ u svoje Fejsbuk prijatelje. Vidim da imaš mnoge zanimljive priloge, pa bih želeo to bolje da ispratim. Ne brini, normalan sam lik. Znači, hraniš se uobičajeno, voliš slatkiše itd. Pa dobro, i to je neki putokaz. Ja sam jedno vreme bio u ozbiljnom tripu sa jogom. Bio sam vege i skroz strejt, proučavao makrobiotiku, bio na seminaru kod Georgija Nazarova na Zlatiboru, upražnjavao kontrastno tuširanje, imao dvonedeljnu detoksikaciju bez hrane, samo na vodi i sokovima. Jedino nikad nisam uspeo da nateram sebe da meditiram na onaj klasičan način. Poznaješ li Maju Popov? Po njenom priručniku sam praktikovao jogu. I ova knjiga „Moć sadašnjeg trenutka“, koju si mi preporučila! Ladno mogu da pretpostavim šta je njen glavni fokus – potreba da osvestimo sadašnji trenutak i živimo isključivo u njemu. I to (bitnost sadašnjeg trenutka) je velika tema koja me opseda ovih dana baš baš. Moraću pod hitno da pročitam tu knjigu. Hvala ti što si mi je preporučila! Pišemo se.
Poslao sam Sari poruku i kliknuo na dugme „Add friend“ njenog profila.
Stvar dana: dEUS – Quatre Mains
Pre ručka izašao malo da prošetam. Oblačno. Spustio se Bulevarom do Vuka, skrenuo u Mlatišuminu, pa iz Mlatišumine izbio na Mileševsku. Zastao na trotoaru preko puta kafane „Kalenić“, i dok sam razmišljao da li da idem levo, uz Mileševsku, pravo, ka Kalenić pijaci, ili desno, ka Krunskoj, momku koji je prolazio kraj mene ispala kapa iz džepa jakne na trotoar. Baš sam se spremao da ga obavestim o tome, kad sam iza sebe čuo čoveka kako mu viče: „Momak, ispala ti kapa!“ Momak se okrenuo, sagnuo, pokupio kapu sa trotoara i klimnuo čoveku glavom. Krenuo sam levo, uz Mileševsku.
Fotka dana: Hemijsko čišćenje.
Vratio se kući, otišao na Twoo. Snežana je videla poruku koju sam joj poslao, ali je rešila da ne odgovori. 8 od 10 žena reši isto to.
Dok sam bio na sajtu, dobio sam informaciju od softvera da imam novu posetu svom profilu. Pogledao sam da vidim ko je. Jedna Marica. Ušao sam u Maricin profil. Opet samo fotografija. Ni reči o sklonostima i interesovanjima, kakvu muziku sluša, koji su joj omiljeni pisci, filmovi, hobiji. Ništa. Samo fotka i prozaične generalije (visina, težina, datum rođenja itd). Na fotografiji, Marica sedi na osunčanom stepeništu na kome stoje poređane saksije muškatli. Izgledalo mi poznato to stepenište, ima jedno takvo u Ohridu, i vodi od Kanea (brdo iznad ohridskog jezera) do plaže. Na fotografiji, Marica nosi zelenu haljinu sa tankim naramenicama. Fino je izgledala tako, sedeći na suncu među muškatlama, u kratkoj haljini, prekrštenih nogu, u crvenim „Grubin“ papučama. Žene mnogo lepo izgledaju na suncu i ne bi smele da se kriju od njega…
Poslao sam Marici poruku:
Zdravo Marice. To osunčano stepenište na tvojoj fotografiji, po kome su poređane saksije muškatli i na kome sediš u zelenoj haljini, deluje mi poznato. Da se nisi to slikala u Ohridu? Pošto im jedan prilaz od Kanea (brdo iznad ohridskog jezera) do plaže, koji čini mi se vodi baš preko tih stepenica na kojima sediš.
To je bilo sve od mog kontakta sa nežnijim polom za danas.
Predveče prošetao gradom. Tokom šetnje počela da sipi kiša, tek toliko da okvasi trotoar, pa je onda prestala. A zatim je opet počela, kad sam bio pred kućom. Bilo je vrlo tiho veče i mogao sam da čujem kišu kako sipi po trotoaru i malom travnjaku iza mojih leđa dok sam ulazio u zgradu. To je prva kiša ove godine u Beogradu.
Reči dana: Brivman je sedeo ukočeno na svom krevetu i nastojao da se sopstvenoj srdžbi suprotstavi blažim osećajima. (Leonard Koen, „Omiljena igra“.)
Celu noć i jutro nisam X pustio nijedan SMS niti joj poslao mejl. Drago mi je što umem da vladam sobom…
Nešto iza jedanaest sati izašao da prošetam po kraju. Prekrasan dan, pravo proleće — moglo je da se ide u kratkim rukavima. Bilo mi pretoplo. Kako da ne, kad sam bio u debelom džemperu, jakni i zimskim cipelama. Idem tako i kuvam se, pitajući se — gde sam jbt krenuo ovako natrontan? Na Severni Pol?
Muzika dana: Mark Lanegan.
Rale se danas vraća u Prag. Pustio sam mu SMS, poželeo mu srećan put i nagovestio mu da, ako uspem da se nakanim, eto mene kod njega na proleće u Pragu. On tamo živi sa ženom, u komfornom stanu od 75 kvadrata, u centru. Jedino nemaju terasu, ali terase su preskupe u centru Praga. Svaki put kad dođe u Beograd ubeđuje me da ga posetim. Ja sve kao hoću, doći ću, a nikako da to uradim. Moja baba, Darinka Štoček, bila je Čehinja pa gajim simpatije prema češkom narodu. Trebalo bi da odem. Mada, u principu, ne znam šta bih radio u Pragu. Ok, voleo bih da posetim Kafkin stan. Šta posle?
Rale mi predložio (pošto on i žena žive u Pragu) kad njegov matori umre, da se ja preselim u njegovu kuću, dole ispod Doma zdravlja „Vračar“. Tu da živim, pazim na kuću, plaćam račune i dajem mu neku simboličnu kiriju, tipa 100 eura mesečno. Imao bih i malu baštu iza kuće, u kojoj bih mogao da posadim ruže, plus ima i voćnjak sa stablima trešanja i kajsija. Meni to zvuči idealno. Zahvalio sam mu i rekao da bih to rado prihvatio. Naravno, neću nijedan starac da umre da bih se ja baškario i gajio ruže u kući sa baštom na Vračaru. Samo nek je Raletov matori živ i zdrav.
Posle ručka, sproveo sam malu istragu i pronašao Sarin profil na Fejsbuku. Napisao sam joj poruku:
Zdravo Saro. Pre neko veče četovali smo na onom dejting sajtu. Vidim da si prestala da ga posećuješ, a voleo bih da ostanemo u kontaktu jer imamo dobru komunikaciju. Takođe, ako si raspoložena, voleo bih da mi daš još nekoliko saveta u vezi joge. Recimo, da li si vegetarijanac i imaš li neki poseban režim ishrane? Pozdravljam te. Danas je prekrasno vreme – pravo proleće. Nadam se da si ga iskoristila za prijatnu šetnju ili „Pozdrav suncu“ u prirodi :).
Poslao sam Sari poruku i ostatak popodneva proveo uz komp. Slušao muziku i pisao blog uz okićenu jelku u uglu sobe. Jednostavno i prijatno popodne.
Predveče izašao da prošetam do Cvetnog trga. Lepo se proluftirao na svežem vazduhu, popio usput pivo pa se vratio kući.
Malo sedeo uz komp, pisao blog, zatim legao. Sa X opet nisam razmenio SMS ili mejl. Od četvrtka nemamo međusobni kontakt.
Probudio se oko pola devet, polako, nije bilo potrebe da žurim iako je petak, 3. januar, bio radni dan. Uzeo sam par dana od godišnjeg odmora, pa sam spojio celu nedelju, plus ponedeljak i utorak za Božić. To mu sve skupa dođe 11 neradnih dana. Manji godišnji odmor.
Jutro i prepodne protekli u razmišljanju o X. Mada je bio lep dan, sa plavim nebom i suncem, ni nebo ni sunce nisu bili sinonim za ovo prepodne; X je bila sinonim za ovo prepodne.
Oko podne svratio sam do banke, podigao pare za kiriju. Posle banke, šetao ulicom Cara Nikolaja i iščekivao da mi X javi da li se vidimo večeras. Petkom uveče obično odem sa Savom (ortakom) u šetnju i na pivo. Normalno, ako bi mi X potvrdila da se večeras vidimo, otpalo bi pivo sa Savom. Poslao sam Savi SMS da ga obavestim kako stoje stvari:
„Jos uvek nista ne znam u vezi setnje i piva veceras. Treba da vidim sa X sta i kako. Javljam ti cim nesto vise saznam.“
Minut kasnije, stigao je Savin odgovor:
„O.K.“
Nešto kasnije stigao je SMS u kome me je X obavestila da ne možemo da se danas vidimo. Poslao sam Savi novi SMS:
„Svrati do mene oko pola osam da idemo na pivo.“
U Topolskoj, zastao sam da pomazim mačka koji je čučao na zidiću. Gotivan mačak. Na zidu su takođe čučali njegova braća i sestre, i došlo mi je da ih pomazim sve redom, ali sam rešio da ih ostavim na miru i samo sam ih posmatrao. Volim mačke i bude mi dobro svaki put kad ih vidim i mačak na zidiću u Topolskoj izmamio mi osmeh.
Spustio sam se do Kalenić pijace, kupio dve kile jabuka kod jedne buckaste žene.
Stvar dana:Yo La Tengo – Nothing to Hide
Posle pijace svratio sam do radnje „zdrave hrane“ u kraju. Zorica je radila. Lepo je izgledala stojeći iza pulta u crnoj majici sa dubokim izrezom na poprsju. Imala je dve plave šnale u kosi, a oko vrata je nosila lančić sa priveskom u obliku malog crvenog srca.
„Zorice, baš lepo izgledaš. Srećna ti nova godina“, rekoh.
„Hvala ti. Srećna i tebi“, rekla je, pružila ruku preko pulta pa smo se rukovali.
„Ju što ti je hladna ruka!“ rekla je držeći mi ruku. „A ja mislila biće topla.“
„Pa dolazim spolja, nije stigla da se ugreje. Sori što sam ti pružio hladnu ruku…“
„Ne, u redu je, htela sam da se rukujemo i da malo osetim tvoju energiju.“
„Evo izvoli jabuku“, rekao sam, izvadio iz ranca jabuku i dao je Zorici.
„O hvala.“ Uzela je i pomirisala je. „U ala lepo miriše! Jel neprskana?“
„Neprskana, nego šta. Direktno od proverenog seljaka sa Kalenića.“ (Naravno, jabuke sam kupio od buckaste žene.) Pogledao sam jabuku u njenim rukama. Nije bila čista. Uzeo sam je od Zorice i očistio je, vlažeći je dahom a zatim je glancajući svojim hemingvejskim džemperom-rolkom.
„Izvoli“, rekao sam i pružio jabuku Zorici, držeći je za peteljku. Caklila se pod neonskim svetlom.
„Hvala. Mnogo lepo miriše! Staviću je ovde ispred sebe na pult. Šta si ti zacrtao za ovu godinu, koji cilj planiraš da ostvariš?“
„Ne znam. Eto, mogao bih svakog dana u godini da napišem po pesmu…“
„Pesmu? Baš lepo. A kad ćeš da napišeš onu pesmu koju si meni obećao.“
„Uskoro. Doći će i ona u naletu inspiracije. Kad se to dogodi, zapisaću je u trenu. Samo te molim za malo strpljenja.“
„Dobro. Ali nadam se da će doći uskoro. Volela bih da mi napišeš tu pesmu.“
„Hoću, napisaću. Doći će na red da bude opevana ta lepa crna bluza sa dubokim izrezom na poprsju, i te dve plave šnale u tvojoj kosi, i taj privezak na tvojim grudima, u obliku malog crvenog srca…“
Nasmejala se i malo se zarumenela u obrazima.
„Hvala ti. Volim da ih nosim. Kažu da mi lepo stoje.“
Nastavili smo razgovor u tom smeru, o lepoti itd. Mušterije su ulazile i izlazile. Kad bi neko ušao Zorica bi ga poslužila, a zatim bi on izašao a mi bi nastavili naš razgovor.
Malo smo popričali o muško-ženskim temama. Složili smo se da žene vole muškarce obavijene misterijom, da je priroda to tako odredila i šta se tu može. Malo smo pričali i o tome koliko smo mi suštinski potrebni jedni drugima. Ja sam izneo stanovište da jesmo potrebni jedni drugima. A onda je Zorica rekla:
„Da ti kažem nešto, onako, bez uvijanja.“
„Reci?“
„Ženama nisu neophodni muškarci. Žene su superiorna bića i njima muškarci trebaju samo za jednu stvar. Znaš za koju?“
„Za koju?“
„Znaš ti.“
„Za koju? Misliš — za seks? Za reprodukciju?“
„Za vođenje ljubavi.“
„I za orgazme…“
„Ne obavezno. Ali dobro, da ne produbljujemo sad tu temu. Uglavnom, ženi na prvom mestu treba muškarac koji je dobar ljubavnik. To je polazna tačka.“
„Da, da, čitao sam o tome u knjizi ‘Nova muška seksualnost’ od Bernija Zilbergelda. Berni kaže da čovek mora biti potpuno fokusiran na ženu ako želi da uspe kod nje.“
„Bravo!“
Zatim sam se požalio Zorici da se ne snalazim u ljubavnim „hoću-neću“ trikovima i da je možda najbolje da se popnem na neko brdo, tu se osamim i pišem pesme na listovima hartije i potom od njih pravim aviončiće i bacam ih dole, u dolinu. Zorica mi predložila da se zamonašim ako sam tako neotporan. Rekao sam joj da ne mogu da se zamonašim, da sam čulno biće i da bi mi u manastiru nedostajale ženske podlaktice obasjane suncem. Šta to ima veze, rekla je, imao bi u manastiru dosta muških podlaktica. Objasnio sam joj da me takve podlaktice ne zanimaju.
I tako smo se siti ispričali, malo se nasmejali i razmenili pozitivne energije za nekoliko sati. Izašao sam iz „zdrave hrane“ i otišao kući raspoložen.
Sava je svratio oko pola osam, pa smo otišli na pivo. Ništa posebno. To srećete svaki dan na beogradskim ulicama: dva muškarca šetaju gradom, pijuckaju pivo i razgovaraju o životu i muzici, i povremeno komentarišu žene koje prođu pored njih.
Malo smo popričali o tome šta je muškarcu potrebno da bi ga neka žena zapazila.
„Dovoljno je da se pojaviš na teveu i žena će te zapaziti.“
„Aha…“
„Ako bi se pojavio na teveu ili postao makar iole javna ličnost, ribe u tvom preduzeću bi otkinule na tebe, garantujem ti. Takve su ribe.“
„Da, da…“
„Kako se zove onaj kviz na RTS-u?“
„M? Koji kviz?“
„Onaj sa Milkom Canić.“
„’Slagalice’.“
„Eto. To je sve što ti je potrebno pa da ribe u tvom preduzeću odlepe za tobom: da se pojaviš na teveu i pobediš u kvizu ‘Slagalice’.“
I tako smo opisali krug po gradu, od Krsta do Kališa i natrag. U ovaj mali post ne bi mogle da stanu sve mudrosti koje smo usput izmozgali, pijući pivo i šetajući okićenim ulicama.
Oko deset, stigli smo pred moju zgradu. Pozdravili se, pa je Sava seo u svog juga i odvezao se. Ja sam se popeo u stan, sipao čašu vina, seo za komp i otišao na Twoo, nadajući se da će Sara biti onlajn.
Sara nije bila onlajn.
Sedeo sam za kompom, slušao muziku, dosipao u čašu kad bi se ispraznila i čekao Saru da se pojavi.
Ustao oko 9, umio se, popio nes-kafu sa čašom soka od breskve, zatim šolju čaja. (Volim da ujutru unosim dosta tečnosti.) Uz kafu i čaj malo surfovao po netu. Svratio do svojih dejting sajtova, Badoo-a i Twoo-a. Magdalena i Snežana nisu mi odgovorile na poruke koje sam im poslao juče. Video sam u dnu ekrana Magdalenin avatar i pored njega zeleni kružić, što je značilo da je ona trenutno onlajn. Pročitala je moju poruku, nije mi odgovorila, to je sve.
Sa liste omiljenih profila odabrao sam Sarin profil i ušao u njega da ga proučim i nađem način da otpočnem konverzaciju. Primetio sam da je Sara obrisala fotografije sa časova joge, koje sam video prošli put kad sam pristupio njenom profilu. Lepe su bile te fotkice — na njima neke zgodne žene u trikoima, bosih stopala na strunjačama, u gracioznim pozama. Žao mi bilo što ih je Sara sklonila. Napisao sam joj poruku, pitao je zašto je sklonila fotografije sa časova joge, i pohvalio asane koje su na njima bile zastupljene, plus se požalio da, eto, ja nikad nisam uspeo da izvedem nijednu od njih. (Oko godinu dana, između 2008. i 2009. bavio sam se jogom.) Poslao sam Sari poruku i zatvorio Twoo.
I tako se dan lenjivo protezao, uz muziku i sedenje za kompom. Uzeo sam gitaru sa stalka pored radnog stola, ustao i odsvirao par stvari: malo Azru, malo nešto svoje. Nisam se baš proslavio. Eto, niko od prijatelja nije mi to poželeo za novu godinu, ali bilo bi baš dobro kad bih u 2014. godini naučio da lepo sviram i pevam.
Stvar dana: Solo-verzija stvari Gimme Shelter u izvođenju Meri Klejton. U suštini, i vrapci znaju da je Meri pevala prateće i na Gimme Shelter od Stonsa, a da joj je pri kraju pesme u dva navrata „pukao“ glas (zbog snažnog emotivnog izvođenja), a Stonsi se oduševili, pa su „pucanja“ Merinog glasa ostala u konačnoj verziji „Sheltera“. (Koga više zanima o ovome, tu je Wiki). Enivej, meni ova njena solo-verzija lepša od originala (koji je isto tako super, naravno).
Pozvao X oko pola šest. Čestitao joj novu godinu, poželeo joj svako dobro u 2014. itd. Popričali. Pitao je da izađemo u subotu. U subotu je zauzeta, ali verovatno bi mogla u petak. Ok, rekoh, onda u petak. Javiće mi u toku sutrašnjeg dana (petka), da li ćemo moći kasnije da se vidimo. Neće me dugo držati u neizvesnosti. Dobro. Završili smo razgovor i tako je proteklo popodne.
Uveče izašao sa Raletom (ortakom) na piće. Otkrili interesantan kafić u kraju. Mali, intiman, smešten u suterenu kuće; lepa atmosfera, dobra mjuza, normalna ekipa, drvene stolice i stolovi, ima i šank uz koji možeš da sedneš, cevčiš piće i jadaš se barmenu (tj devojci koja toči pića) na svoj ljubavni život. Cene korektne: dva piva 0,5, dva viskija Balantajns, koka-kola, nes-kafa sa šlagom izašli nas 1000 dinara (manje od 10 eura). Plus smo pride dobili gratis meze: ćasicu čvaraka i nekoliko mini sendviča sa tartar-biftekom i ruskom salatom. Lep gest, zaista. I tako smo sedeli, pijuckali pića, ćapkali čvarke iz časice i pričali, a ja se malo gušio u duvanskom dimu. Probao sam da ga ignorišem, ali, realno, smetao mi je taj dim cigareta; mislim da sam bio jedina osoba u kafiću koja nije pušila. Ali, šta sam mogao — da ustanem i sve ih zamolim da pogase svoje cigarete? Ne, naravno. Sa druge strane, nije rešenje da propušim iako bi mi, verujem, u tom slučaju duvanski dim manje smetao. Ne znam koje je rešenje. Potrebno je topline i ljubavi da u skučenom prostoru srećno borave pušači i oni kojima duvanski dim smeta, i da pritom svi dišu isti vazduh.
Posedeli u kafiću do pola jedanaest. Rale zatim otišao niz Mileševsku da malo odmeditira do „Beograđanke“, a ja se vratio kući.
Ušao u stan, svukao se i stavio sve stvari na terasu da se luftiraju, pa se istuširao, potom otvorio bocu belog vina i sipao. Poneo čašu vina u sobu, seo za komp, uključio ga pa otišao na Twoo. Primetio da mi stigla poruka od Sare (žena koju sam pitao zašto je sklonila fotografije sa časova joge). Tekst njenog odgovora bio je zamućen, i tek za 23 sata i 55 minuta moći ću da vidim šta mi je napisala. To su te fore koje koriste neki dejting sajtovi da bi te naveli da platiš pretplatu: ako želim odmah da vidim njen odogovor, potrebno je da se pretplatim na Unlimited servis. Normalno, platio sam, hteo sam da vidim šta mi Sara napisala i video sam da je bila onlajn pa mi se pružala prilika da malo proćaskamo.
Uplatio sam preko mobilnog Unlimited servis u trajanju od 3 dana, po ceni od 90 dinara. Izlogovao se, ulogovao se i sada sam mogao da vidim Sarin odgovor u njegovoj kristalnoj jasnoći. U svom odgovoru mi je objasnila da je sklonila slike jer nije ni htela da ih postavlja, nego ih je Twoo bez dozvole preuzeo sa njenog Fejsbuka. Pitala me da li se bavim jogom. Odgovorio sam joj da sam se nekad bavio pa prestao, i pitao Saru ume li da izvede „Pozdrav suncu“. Primetila je da sam joj poslao novu poruku i započeli smo čet. Rekla je da ume da izvede „Pozdrav suncu“ i da je ona instruktor joge. Pitala me zašto sam prestao da se bavim jogom. Rekao joj da sam prestao jer sam bio stigao do određene tačke u napretku i tu sam stao jer mi je nedostajao dobar instruktor. Zatim smo produbili razgovor o jogi a ja bih povremeno ustao od stola, otišao do kuhinje i dosipao vino u čašu, pa se vraćao za komp.
Sari je to bilo prvo ili drugo pristupanje sajtu Twoo i objasnila mi da je zbunjena konceptom onlajn dejtinga, i da sam ja jedini čovek sa kojim je popričala i to samo zato što sam je pitao u vezi joge, i da ne namerava da se zadržava na ovom sajtu niti da traži muža preko interneta. Podržao sam je u tome i rekao joj da ni ja ne nameravam da nađem ženu preko interneta osim ako se to slučajno ne dogodi, ali sam, eto, našao dobru sagovornicu. I onda smo se složili kako eto lepo pričamo iako smo neznanci, pa smo nastavili to da radimo, pričali smo i povremeno ubacivali smajlije, rastajali se par puta sa „laku noć“ pa opet započinjali razgovor i ulazili duboko u noć pričajući o ružama, jogi, budističkoj seobi duša, o njenom odnosu sa ocem, o mom horoskopu, a ja sam povremeno ustajao od stola i odlazio do kuhinje da dospem vino pa se vraćao pred komp dok su raznobojne ukrasne lampice svetlucale na jelki u uglu sobe a muzika svirala sasvim tiho jer je već bila kasna noć.
Novu godinu dočekao uz komp, odgovarajući na komente prijatelja na blogu. U ponoć počelo slavlje praćeno petardama i detonacijama, a nebo nad Krstom zašarenelo se od vatrometa i svetlećih raketa. Bilo je gotovo oko 1, i potom bi tu i tamo odjeknula petarda, ili bi poneka usamljena raketa suknula kroz noć, to je sve.
Oko 1 primio prekrasan SMS od Saške. Zahvalio joj se i izrazio nadu da će naše šetnje u 2014. biti češće. Prija mi tvoja (Saškina) blizina, zaključio sam i poslao joj SMS. Potom oprao zube, spremio se za spavanje pa legao oko 2…
…da bih ustao istog dana, u 10 prepodne. I eto ga – prvi dan nove godine. Osvanuo je sunčan i lep. Umio sam se u kupatilu i bio spreman. Popio kafu, doručkovao pa napravio tradicionalnu šetnju gradom. Bilo je puno sveta na ulicama i vrlo živo. Šetao pod prvim suncem 2014. godine u zimskoj jakni i džemperu-rolki (sa debelom kragnom), kao onom koji je nosio Hemingvej na skijanju u Alpima. Mislio na X. Dobro je bilo biti u novoj godini, šetati po lepom danu gradom punom sveta i misliti na X.
Prodavnice po gradu većinom su bile zatvorene, ali su kafići bili krcati, obećavajući velik promet na kraju dana. I knjižare su radile. I radile su one drvene kućice na Trgu Republike, što prodaju slatkiše, brzu klopu i kuvano vino. I kiosci sa kokicama su radili, a ulični prodavci pečenog kestenja pekli su kestenje na onim svojim roštiljima sa plotnama na rupice oko kojih se širi jara i primamljiv miris. I bilo bi dobro ući u novu godinu uz čašu kuvanog vina i fišek pečenih kestena, i možda uz malo snega, zar ne?
Prošetao Čika Ljubinom i Knezom, svratio do knjižare „Plato“, prelistao naslove. Dosta ih je bilo (naslova) naslaganih na police, pun „Plato“ knjiga. Dobro je što ljudi pišu. Kažu da ima previše pisaca. Ne znam šta to znači – ima previše pisaca – i što to bilo kome smeta? Da li im smeta što ima previše osoba koje dišu i smeju se i trude se da se osećaju dobro u ovom životu? Svako ima pravo da proba da bude srećan, makar i kroz književno stvaralaštvo.
Stvar dana: Jedan prekrasan remiks pesme Nine Simon koji sam čuo prepodne na Soulful Bits radiju.
Nina Simone – Black Is the Color of My True Love’s Hair (Jaffa remix)
Popodne pogledao film The Family Man sa Nikolasom Kejdžom. Bilo nekoliko dirljivih momenata koji su mi izamili suzu. Nasmejao se u par navrata. Završetak tipično holivudski, sa prenerealnim hepi-endom od koga imaš mali transfer neprijatnosti. Da je Holivud stvorio ovaj svet, to bi bilo mnogo srećnije i nadrealnije mesto.
Predveče probao malo da čitam Karvera, pa odustao, bacio knjigu pored sebe na krevet i samo posmatrao ukrasne lampice na jelki, kako se pale i gase među plavim i ljubičastim i srebrnim kuglama. Potom ustao iz kreveta, prišao jelki i pomirisao granu pri vrhu. (Umislio sam da miriše kao prava jelka, pa da opet proverim.) I opet je mirisala na pravu jelku. Ne znam kako su izveli, da miriše na pravu jelku, ali to je ono što ja osetim svaki put kad priđem jelki, prinesem nos njenim granama i pomirišem. Moguće da je u pitanju placebo efekat, ili sam poludeo, ili šta već.
Do kraja večeri bio nervozan zbog petardi, ili od ćurećeg mesa koje sam jeo za ručak. Ipak, rekao bih da su petarde; pucale su tu dole, ispred zgrade. Kad je čovek neotporan, njegov lični mir je tako krhka kategorija – sve je u stanju da ga uznemiri.
Sedeo na krevetu i razmišljao o tome, pa onda sedeo i razmišljao o novogodišnjem televizijskom programu. Nije mi nedostajao. Nemam TV u stanu, mada imam TV karticu za komp negde u ormanu. Na pomisao o gledanju TV-a malo me spopala muka. Naravno, nemam ništa protiv TV-a u tuđim kućama, on je tamo da unese malo glamura u živote tih ljudi što u njemu vide zabavu. Meni to ne prija. Kad pomislim da čovek treba da odvoji dragocenovreme, da ga otrgne od slušanja muzike ili čitanja ili šetnje ili dokoličarenja ili sviranja gitare da bi gledao TV, bude mi muka jbg.
Istuširao se, obukao pidžamu pa seo za komp, otišao na Jutjub i pogledao dokumentarac Born Into This o Čarlsu Bukovskom. Pijuckao kupinovo vino i gledao. Smejao se. Tu i tamo, bilo mi žao Linde Li, svašta možeš da doživiš kad živiš sa genijem. Pojavljuju se i Tom Vejts, Šon Pen, Bono i drugi likovi koji vole Bukov lik i delo. Dobar dokumentarac.
Svratio na dejting sajtove Badoo i Twoo, malo listao ženske profile. Ušao u profil jedne Magdalene. Zgodna, crnokosa žena na fotografijama. Romantična i iskrena, tako piše u profilu. Dopada joj se Njujork. Poslao joj poruku. Predstavio joj se i napisao joj (u upitnoj formi, naravno, zbog iniciranja konverzacije) da bi bilo lepo posetiti Njujork, da ga ja takođe volim, i da bi bilo super malo prošetati Menhetnom i svim onim romantičnim uličicama sa redovima drveća, i niskim kućama u kojima se odvijaju priče mnogih filmova Vudija Alena.
Još malo listao profile, naišao na profil žene koja se zove Snežana. Krupne oči, lep osmeh, zrači seksipilom i elegancijom. U odeljku „Uvodni tekst“ citirala je Ajnštajna. Hobi joj je pisanje. Napisao joj poruku. Upitao je šta piše ako nije tajna – poeziju, prozu, blog, Ili sve po malo? Pohvalio Ajnštajnov citat, i naveo još jedan od istog naučnika: onaj – kako stvari treba da budu maksimalno jednostavne, ali ne i jednostavnije od toga.
Došla je i prošla ponoć, i sve je ovaj put proteklo bez vatrometa. Još malo posedeo tako u pidžami slušajući muziku, zatim stavio komp u stand by, ugasio ukrasne lampice na jelki, isključio muzičke uređaje i legao. Razmatrao da pre nego što zaspim malo čituckam knjigu koja mi stajala na uzglavlju, Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija (Teorija i metod) od Tatjane Vukosavljević-Gvozden.Nije mi se dalo, ne ove noći. Isključio lampu i zaspao.
Krepki 