Žurba

Posle posla izađem iz kancelarije, do autobuske stanice, da hvatam bus do Novog Beograda — dogovorio sam se sa X da se nađemo kod njenih na gajbi; tu da ručamo i da pokupimo neku X-inu letnju garderobu (dolazi leto), pa da palimo kući.

Naiđe bus 73. Odgovara. Uđem, smestim se uz prozor na sredini. Zatim, vožnja u trajanju od dvadesetak minuta Novim Beogradom. Ništa specijalno da se vidi. U principu, džungla na asfaltu.

Izađem iz busa. Kratka šetnja od stanice do bloka zgrada, i eto me kod ulaza u kome žive X-ini roditelji. Pogledam u vis, u jedan prozor na četvrtom spratu; to je soba u kojoj je bitisala X, i od povučene riđe devojke, zadubljene u knjige, stripove i muziku, izrasla u prekrasnu ingenioznu ženu.

Popnem se u zgradu. Uđem u prizemlje, onda trkom (jebeš lift) do četvrtog sprata, i do vrata stana br. 20. Pozvonim. (Zadihao sam se od jurnjave po stepenicama.) Čujem zvuk otključavanja brave. Otvore se vrata i eto je X. Zagrlim je i poljubim; vrat joj lepo miriše, koža joj je topla i meka. Malo se grlimo na pragu. Onda uđemo u stan, pa se malo grlimo u predsoblju kod ulaznih vrata. Iz desnog hodnika pojavi se X-in ćale. Rukujemo se, pitam ga kako je prošao na kladionici. Zamalo da mu uleti dobitak od 120 hiljada, kaže; zeznuo ga jedan par pa mu „pao“ tiket. Jebiga.

Stan fino miriše na klopu. Zagrlim X preko ramena, pođemo kroz predsoblje ka trpezariji. Iz kuhinje izađe X-ina keva. Osmehuje se, briše ruke kuhinjskom krpom. Pozdravimo se.

„Što si se zadihao“, pita me?

„Trčao sam uz stepenice“, kažem.

„Zašto?“

„Žurio sam u zagrljaj vašoj ćerki.“

Osmeh na licu X-ine keve. „Ajde idi peri ruke pa da jedete, da se ne hladi gulaš.“

Super

Devet sati ujutro, oblačan ponedeljak. Sedim u kancelariji i radim. X je ostala u mom stanu. Prethodno veče me ošišala pred ogledalom u predsoblju, pa smo večerali. Potom sam je podučio kako da namakne rezu na ulazna vrata i kako da ih otključa i zaključa (brava je stara i zajebava, pa je potrebno uložiti silu), i kako da upali muzičke uređaje (pojačalo, DAC i CD plejer). Legli smo oko ponoći, svako na svoj ležaj; ne zbog nekih moralnih načela, nego je krevet u mom stanu tesan, predviđen za jednu osobu, tako da X spava na njemu, a ja na starom dušeku, na parketu pored kreveta. (Naravno, treba nam veći krevet.) I tako smo ležali u „dva nivoa“ i gledali na TV-u (preko TV kartice na kompu) snimak koncerta benda Atoms For Peace, sa prošlogodišnjeg „Exit-a“. Uspravio sam se na dušeku i oslonio se leđima na bok kreveta na kome je ležala X, a ona je prebacila ruke preko mojih ramena na moje grudi, i tako smo gledali koncert. Dobra svirka, Tom i Fli su zapalili masu. Potom smo provrteli kanale i ugasili komp. Jutros sam ustao u sedam, spremio se, sklonio svoj dušek u malu sobu i otišao na posao, a X je ostala da spava, toplih belih stopala pod pokrivačem, sa prstima na nogama lakiranim u crveno. Oko pola deset poslala mi SMS i obavestila me da je napravila ovsenu kašu, da je samlela malo lešnika, oraha i badema i ubacila ih u kašu i doručkovala, i da je pustila ploču Don’t rock the boat, sink the fucker, benda Des Ark. Čitajući SMS pomislio sam na to malo riđokoso biće kako u pidžami doručkuje ovsenu kašu za stolom u trpezariji, potom se švrćka po gajbi i razgleda ploče u mojoj vitrini. Prekinuo sam rad i nazvao X, da je čujem.

Oko deset stigao mi je novi SMS od nje. Pustila je, kaže, ploču Reign in Blood, benda Slayer. Brlbrlbrl, ludilo, ovo je baš dobro za sad! – dodala je. Srećan sam i ponosan što se zainteresovala za album Reign in Blood. Poslao sam joj SMS i podržao je u preslušavanju ploče, i sugerisao joj da obrati pažnju na stvar Altar of SacrificeZatim sam i sam otišao na Jutjub i pustio full album da mi svira dok radim.

Dvadesetak minuta kasnije, eto ga još jedan SMS: Zavrsi se prva strana, sad cu ponovo. A onaj urlik na pocetku Angel of death :D. Sto je to super kad je gramofon automatik, jedno dugme i opet prva strana.  

Što je to super, da — ja sedim u kancelariji, a ona je doručkovala, i sada sluša na ripit ploču Reign in Blood.

Eto, tako stoje stvari ovog jutra. Ok, trebalo mi 44 godine da doguram do njega, ali osećaj je baš lep. 

Poklon

Posle posla trebalo da se nađem sa Anom ispred Beogradskog dramskog pozorišta. Ana je devojka koja je, par dana ranije, preko Kupinda kupila od mene CD Moon Safari, benda Air; Moon Safari je njihov najbolji album, ali taj disk je za mene izgubio značaj. I tako sam ga stavio na Kupindo, na prodaju, a Ana ga kupila.

Stigao sam pred pozorište nešto pre četiri (za kada smo Ana i ja dogovorili primopredaju). Šetao po platou ispred ulaza i čekao. Pogledao sam u telefon — bilo je četiri i deset. Smislio sam da ću da čekam Anu do pola pet, a onda ću da joj pošaljem SMS i predložim joj da pomerimo za subotu.

U četiri i petnaest stigla mi poruka od Ane.

Izvinite što kasnim“, rekla je, „stižem za 5 minuta, u taksiju sam.

Ok, opušteno“, odgovorio sam joj.

Fotka dana: Bandera i oluk.

Nešto kasnije, eto je Ana. Dolazila je od taksi stanice. Nosila je fasciklu na grudima i osmehivala se. Pružila mi ruku pa smo se upoznali.

„Oprosti što kasnim, zaglavila sam u firmi.“ (Prestala je da mi persira.)

„U redu je.“

„Nije nam radio internet, nisam stigla ništa da uradim. Moraću i sutra da dolazim u firmu.“ (Sutra je bila subota.)

„Nisi morala da uzimaš taksi. Taj taksi te koštao više od cene diska. Mogli smo da se nađemo sutra ili tako nešto.“

Prešli smo na poslovni deo sastanka. Dao sam joj disk, a ona meni 500 dinara. U prepisci na Kupindu, pri dogovaranju gde i kako ćemo da obavimo primopredaju, pomenula mi da je disk kupila kao poklon dečku.

„Dečko će sigurno da se obraduje“, rekoh.

„Aha. On obožava Air“, rekla je Ana, pakujući disk u torbu.

„Baš lepo kad devojka tako mladiću pokloni disk.“

„On mnogo voli muziku pa sam htela da ga iznenadim. A sad je počeo da skuplja i ploče!“

„Jel?“

„Aha. Sluša muziku dan i noć.“

„Pa jel i tebe malo ‘navukao’?“

„Jeste, da. Ja više volim ploče nego diskove.“ Oči su joj sijale, i držala je fasciklu na grudima. Umesto fascikle, mogao sam da zamislim ploču na njenim grudima, i tada bi njene oči možda još više sijale.

„I ja više volim ploče“, rekoh. „A gde ih kupuje?“

„Pa gde nađe. Na Limundu, na Kupindu, na Kupujem-Prodajem…“

„Što ne kupuje na Amazonu, I-beju i Diskogsu? Tamo mu povoljnije a i mnogo bolji izbor.“

„Jel? Nisam znala da to može. Reći ću mu da istraži.“

„Nek istraži. Zamisli kako bi se obradovao kad bi mu poklonila ploču ‘Moon Safari’. Na Diskogsu, pa i na Amazonu, može da se nađe dosta jeftino.“

„Oduševio bi se, da. Dao si mi lepu ideju.“

„Nema problema. Čuj, ako mu se dopada Air, možda bi mu se dopao i bend Doves. Imam na Kupindu na prodaju i njihov prvi album, ‘Lost Souls’. Taj im je mislim najbolji.“

„Hvala za predlog. Ispipaću teren za te Dovse.“

„Ok. Samo, pazi da čkode ne provali. Zbog faktora iznenađenja i tako to.“

„Da, da, naravno…“

Još malo smo pričali o pločama itd. pa smo se pozdravili. Ana je otišla niz ulicu, a ja uz. Hodao sam ka zgradi i razmišljao. Eto, prestao je da mi znači taj disk Air-a, pa sam ga stavio na Kupindo jer mi samo skupljao prašinu. Na kraju je završio kao Anin izraz ljubavi. Kul.

Stvar dana: Air – La Femme D’Argent

9. januar: Kiretiranje

Reči dana: Bang your head against the stage like you never did before. (Džejms Hetfild, „Whiplash“.)

Izašao ranije sa posla, svratio do Markove ordinacije. Zamenio mi je plombu na gornjoj desnoj sedmici, potom sam ga zamolio da mi iskiretira donju desnu peticu.

„Tu mi se napravio neki džep u koji zapada hrana“, rekoh mu. „Kad prstom pritisnem dêsni ispod petice, malo zaudara. Kako se ono kaže, fetor?“ (Večeras je trebalo da idem na piće sa X i nisam hteo da X pomisli da ne održavam zubnu higijenu. Održavam je — redovno perem zube i koristim zubni konac, imam i vodeni irigator i one četkice za interdentalne šupljine.)

„Okej, hajde da vidimo šta je to“, reče Mare. Uzeo je kiretu sa tacne sa stomatološkim instrumentima i nadvio se nad mene. Otvorio sam usta i opustio vilicu.

„Upoznao sam nekog. Molim te, dobro mi iskiretiraj taj džep“, rekoh.

„Ništa ne brini“, rekao je Marko kroz zaštitnu masku i prineo kiretu mojim ustima.

Fotka dana: Klizalište.

Uveče se video sa X. Bili do onog interesantnog kafića i fino se proveli.

Posedeli do jedanaest pa se spustili do tramvajske stanice na Bulevaru. Ispričao X kako sam detinjstvo i mladost proveo u kući na periferiji Beograda, u Jajincima. Kako sam petkom uveče išao na „Mašinac“ da slušam metal i muvam devojke koje su slušale metal. Od kuće u kojoj sam živeo do autobuske stanice nije postojao asfalt, nego je put vodio preko seoskog druma, izlokanog zaprežnim kolima i traktorima. Ponekad, posle kiše, drum bi se pretvorio u kaljugu, pa sam pri izlasku iz kuće navlačio najlon-kese na cipele, da ih ne bih izblatnjavio. I onda bih onako, petkom uveče, sa majicom benda Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies) i kožnjakom i farmerkama 501 iz Minhena, gacao u mraku — nije postojalo ulično osvetljenje — sa kesama na nogama preko jajinačkog blata do autobuske stanice. Tu bih skinuo kese i čekao da naiđe bus da me odveze do Trošarine, pa bih hvatao tramvaj do „Mašinca“, tog grotla glasnih rifova, hedbenginga, zgodnih cica i adrenalina…

Stvar dana: Metallica – Whiplash

Tramvaj koji je odgovarao X naišao oko pola dvanaest. (Bio je to poslednji. Da smo ga propustili, morali bi pešice do Trga Republike pa da čekamo noćni prevoz.) Pozdravili smo se na stanici, pa je X ušla. Mahnuo sam za njom, i krenuo, pritom gledajući u tramvaj, da li je X ok unutra. Nisam pazio gde idem i zamalo da udarim facom u pano od pleksiglasa. Ipak, udario sam ramenom u njega. Baš kad sam udario u pano, tramvaj je polazio sa stanice i video sam momka i devojku: sedeli su uz prozor i posmatrali me. Devojka me gledala raširenih očiju, šokirana, jer je videla da ću da udarim u pano (a to sam i uradio).

Na povratku kući, hodajući uz Bulevar, imao osećaj da je glupo i nepotrebno pisati blog, da samo treba da bude još ovakvih večeri pa da nikada više u životu ne pomislim na blogovanje. To me navelo na pomisao da blog pišem ne zato što to volim, nego zato što blogovanjem nešto kompenzujem.

8. januar: Meditiranje

Reči dana: Češljala je punđu i želela više od života. (Dušan Prelević, „Voz za jednu bitangu“.)

Kraj mini odmora, prvi radni dan u 2014. godini. Nije moglo večno da traje…

Maglovito i prohladno jutro. Spustio se pešice od Krsta do Zelenog venca. Na Zelenom vencu ušao u bus, seo napred i čekao da krenemo ka Zemunu. Vozač je stajao napolju, na trotoaru kraj prednjih vrata autobusa i pušio. Na sedištu ispred mene, jedna devojka je šuškala kesicom (rekao bih da su bile neke bombone).

Pored mene je prošla žena u perjanoj jakni i sela na sedište u susednom redu, ulevo, dva mesta ispred mog. Sedište na koje je sela bilo je uzdignuto — nalazilo se na prednjem (levom) točku autobusa. Žena je izvadila iz tašne tubu kreme, istisla malo na nadlanicu i namazala ruke. Vratila je kremu u tašnu, izvadila knjigu, otvorila je i počela da čita. Bila je u perjanoj jakni koja je dosezala do polovine njenih butina, a na nogama je imala čarape; duge zimske čarape od nekog debljeg materijala, maslinaste boje, sa prorezima kroz koje se nazirala koža. Nosila je tamno zelene čizme od antilopa sa širokom potpeticom visine nekoliko centimetara.

Vozač je dovršio cigaretu. Ušao je autobus, seo za volan i upalio motor.

Krenuli smo sa Zelenog Venca, prešli Brankov most, pa skrenuli ka Zemunu. Posmatrao sam ženu koja čita. Kosa joj je bila skupljena u punđu, a u resici desnog uha nosila je minđušu koja se klimala kako se autobus kretao. Držala je otvorenu knjigu ispred sebe i čitala, a usled vibracija autobusa u pokretu, njena noga se polagano povijala u stranu i pritom se ivica njene jakne povlačila preko butine. Žena je bila nesvesna micanja noge, bila se udubila u čitanje. Stopalom i štiklom čizme čvrsto se oslonila na pod, i micao se samo deo njene noge od gležnja pa naviše. Žena bi vratila nogu natrag, a ona bi zatim ponovo počela da klizi u stranu dok se ivica jakne povlačila preko njene butine i bus se peo Bulevarom Nikole Tesle a stabla platana i četinara promicala iza prozora u sivilu jutra.

Stigli smo do Zemuna. Moje odredište. Ustao sam, stao kod srednjih vrata i čekao da autobus stane u stanicu.

Stvar dana: Babe Ruth – The Mexican

U preduzeću, pozdravio se sa kolegama. Čestitali jedni drugima praznike, malo se našalili itd.

Skuvao sam kafu u zajedničkoj trpezariji, seo za radni sto i otišao na Fejsbuk. Stiglo mi je obaveštenje da je Sara potvrdila moj zahtev i da me je add-ovala u svoje prijatelje. U sandučetu me je čekala njena poruka. Odgovorila mi je na pitanja koja sam joj postavio oko meditacije i preporučila mi neke vežbe disanja. Da se usredsredim na svoje disanje, rekla je, da pratim misli koje se javljaju i probam da stišam um. Ljudi godinama meditiraju, ili mantraju, ili se mole, da bi na par trenutaka stišali um i zatomili misli. Za to ti je potrebno strpljenja i upornosti. Razjasnila mi i par stvari oko Ekartove knjige Moć sadašnjeg trenutka. U savremenom načinu života, rekla je, nije uvek moguće biti totalno u sadašnjem trenutku; to puno lakše ide ako čovek živi izolovan od zajednice, na planini, u pećini, na Tibetu, i ne bere brigu kako će da jede, plati račune, ode na letovanje ili podigne decu. Ipak, meditiranje, a prvenstveno smirivanje uma i misli, pomažu da se bitno smanje stresovi koji idu uz savremeni način života. Sve u svemu, zbog tempa života nije uvek moguće živeti u sadašnjem trenutku, ali treba težiti tome. Svako od nas trebalo bi to da proba, posebno ako nije srećan i/ili ima osećaj da je kao pomalo zalutao u ovaj život, zaključila je Sara. Baš lepo, pomislih — to je ono što meni treba.

Ušao sam u Sarin profil i malo listao njene fotografije. Na jednoj, fotografisan je čas joge, a Sara sedi na strunjači meni okrenuta leđima. Nosi crnu majicu bez rukava, i triko sa nogavicama do kolena. Kosa joj je puštena, i pada joj do pola leđa. Zauzela je asanu kojoj ne znam naziv. Desna noga joj leži na strunjači, savijena u kolenu u položaj lotosa, a levu nogu je prebacila preko desne butine i oslonila se stopalom na strunjaču. Bosa je i ima tamni lak na nogama. Lepa fotka. Lajkovao sam je.

Napisao sam Sari odgovor:

Hej, S., hvala što si me dodala u prijatelje, i hvala ti za smernice oko meditiranja. Kapiram da se donekle može živeti „u sadašnjem trenutku“ i u Beogradu: recimo, imam poznanika koji živi na taj način, „ovde i sada“, pa i pored toga normalno funkcioniše – plaća račune, jede, radi, ima partnera, voli, vozi kola, čita novine, uplaćuje tikete sportske prognoze, privatni je preduzetnik i ima svoju prodavnicu „zdrave hrane“. Ako ga pitaš šta je radio pre dva sata, reći će ti nešto kao: stavljao sam bademe u fioku. Ili: ređao sam teglice organskog džema na policu. Interesantan lik. Trebalo bi ga bolje proučiti.

Isprobaću malo te vežbe disanja, ja i onako dišem iz dijafragme jer vozim bajs i pomalo pevam (Azru, Balaševića, Terija Kalijera itd.) pa to pomaže, jedino kad bih uspeo malo da smirim um i proredim misli, to bi bilo kul. Mantranje i molitve takođe mi deluju ok, to je dobar način da čovek na kratko „izađe iz sebe“, da se oslobodi ega i postane eteričan. Jedna moja prijateljica bavi se meditiranjem, i ona kaže da joj meditiranje pomaže da promeni obrasce ponašanja, da „nekvalitetne“ misli zameni „kvalitetnijim“, i da se oslobodi inhibicija, blokada, strahova itd. Naravno, i to je dugotrajan proces i potrebno nam je puno volje i godine rada. Što bi to bilo dobro kad bi mogli sebe da izgradimo preko noći, ali to ne ide tako 🙂

Poslao sam Sari poruku, popio kafu, pa se posvetio radnim zadacima.

Fotka dana: Pekara.

Na povratku sa posla hodao od Slavije ka Krstu. Bio sam zamišljen, sanjario sam; primetio sam da uopšte nisam u aktuelnom trenutku već sam se projektovao ko zna gde. Rekoh sebi — „dobro, aj sad malo hodaj svesnije. Vežbaj budnost u ovom životu.“ I tako sam probao da više budem tu, u šetnji ka gradiću Pejtonu, i da vidim stvari koje su se odvijale oko mene. Trolejbus je kliznuo niz ulicu na putu ka Slaviji. Jedna devojčica išla mi je u susret; vodila je na uzici čivavu, a pas je hodao kao neka nervozna igračka i bio obučen u specijalno odelce, a imao je i malu kapuljaču na glavi ispod koje su mu virile uši. Dok sam hodao, prestigla me je devojka koja je jela kroasan. Bilo je pola četiri.

Govoriti o svojim osećanjima — sinulo mi dok sam otključavao vrata i ulazio u stan.

Dok sam ručao otpao mi komadić plombe na desnoj gornjoj sedmici. Posle jela zvao sam Marka (svog zubara) i zakazao termin za sutra u 14h.

Uveče se dopisivao sa X. Dogovori se da izađemo sutra, u četvrtak. Naći ćemo se u sedam u parkiću ispod kafane „Kalenić“, a zatim ćemo otići na piće do onog interesantnog kafića koji bi X želela da vidi.

Obline

Reči dana: Ne traći svoje vreme. (Džoni Štulić, „Obrati pažnju na poslednju stvar“.)

Ustao oko osam u tiho i maglovito božićno jutro. Skuvao kafu, seo za sto u trpezariji, pio kafu i gledao napolju krovove  u magli.

Seo za radni sto, uključio komp i otišao na Fejsbuk. U prozoru za čet, zeleni kružić kraj Milenine ikonice ukazivao da je Milena onlajn. Šta će ona na Fejsu ovako rano? Nije valjda opet zapala u neke ljubavne probleme?

Pustio sam joj poruku na čet. Poželeo joj srećan Božić, pitao je što je budna ovako rano. Da bi ispekla pogaču, rekla je. Sada se prejela pogače, spava joj se i baš je pošla da legne. Jedi, Mila, rekoh joj, ne treba da te peče savest. Ne peče je savest, rekla je, ionako nije baš ješna u poslednje vreme. Još malo smo četovali, a onda je Milena otišla da legne. Nadam se da je mirno spavala i da nije brinula što se prejela. Nema razloga, zaista: lepo zaobljena žena je praznik za oči.

Tokom prepodneva primio par božićnih čestitki putem SMS-a. Jedna od čestitki bila je vrlo duga i detaljna, i rimovana, i imala je preko 200 karaktera. Nije bilo potrebe da toliko kucaju. Umesto 200 karaktera (u kojima se pominju Hrist, sveto drvo, Bog itd.), bilo je dovoljno: Srećan Božić, D. — Nisam znao ko mi je poslao dugački SMS; broj sa koga je SMS poslat nemam memorisan u adresaru. Poslao sam odgovor pošiljaocu. Zahvalio mu na čestitki, izvinio mu se što ne znam ko je, poželeo mu srećan Božić i svako dobro u 2014.

Magla se razišla oko podne pa sam izašao da prošetam. Nisam pogrešio. Prijatna šetnja po svežem i sunčanom danu. Nije bilo ljudi na ulicama. Mislim, bilo ih je, ali kao da ih nije bilo.

Stvar dana: Afghan Whigs – Turn On The Water

Popodne i veče protekli u kuckanju muzike i slušanju bloga. Ne, ipak obrnuto.

Oko devet uveče izašao na terasu da se proluftiram. Naslonio se na ogradu, bacio pogled. Vrlo maglovita noć, nisu se videle zvezde. Vratio sam se u sobu.

Sedeo u stanu i dopisivao se putem mejla sa X. Slabo je spavala noćas, zbog petardi. Pred kraj razgovora pričali smo o mojoj veštini muvanja riba. Tim povodom poslao sam joj fotku/strip Badža muva ribe, iz fanzina Decedebilitat, koji je izlazio krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Voleo sam da čitam Decedebilitat, bilo je tu fenomenalnih i presmešnih stvari.

Fotka dana: Badža muva ribe. 

Badza muva ribe

Ambijental

Reči dana: Božić je stizao kao harpun. (Čarls Bukovski, „Dnevnik“.)

Probudio se oko devet. Prekrasno jutro: nebo čisto i plavo, a okolne zgrade kupale se u suncu. Ova zima je šou.

Ustao iz kreveta i video bubu na parketu. Sredio je papučom. Bubama tolerišem da se šetaju po trpezariji, predsoblju, čak i po kupatilu, ali ne po sobi i oko mesta gde spavam.

Umio se, skuvao kafu i seo za komp. Nije radio internet. (Jebem ti IKOM.) Ništa od slušanja Soulful Bits radija ovog jutra. Bilo je tiho u sobi. Sedeo sam za stolom i slušao kucanje sata u kuhinji. Pomislio sam — nije loše ni ovako, sedeti u tišini za radnim stolom ruku spuštenih na krilo i dolaziti sebi uz šolju kafe.

Proradio internet. Super. Uključio Soulful Bits radio.

Napolju, iza prozora, vreme je bilo lepo i sunčano. A onda se dogodila nagla promena: u roku od bukvalno minut navuklo se sivilo i spustila se gusta magla.

Smračilo se u sobi. Ustao sam od stola i upalio lampice na jelki.

Oko podne izašao da prošetam i da kupim nešto za jelo.

 Fotka dana: Zeleno.

U pekari „Kirćanski“ na Lionu nisu imali burek sa pečurkama. (Rasprodalo se, komšija.)

Bulevarom, u susret mi je išla devojka crne kose sa šiškama ravno podsečenim preko pola čela, u crnom kaputu, sa čizmama martinkama. Primetio sam da na vrhu nosa  — na onoj hrskavici među nozdrvama — ima nešto kao kapljicu vode. Bilo je hladno i devojka je verovatno bila prehlađena. Dok smo se mimoilazili, pogledao sam izbliza devojčin nos. Nije bila kapljica. Ipak pirsing.

Stvar dana: The National – Fireproof

Opšte bacanje petardi počelo u ponoć (srpski narod proslavljao dolazak Božića). Pucale su do pola jedan po ponoći, a zatim je noć postala kao bilo koja druga. Legao sam oko dva.

Bilo je tri noću, nije mi se spavalo. Ustao sam iz kreveta i izašao na terasu. Naslonio se na ogradu i (sa šestog sprata) posmatrao kraj. Dopao mi se, tako miran i uspavan i tih. Asocirao me na neki ambijental benda The Cinematic Orchestra.