1. januar: Srećno

Reči dana: Svaki početak je samo to i ništa više. 

Novu godinu dočekao uz komp, odgovarajući na komente prijatelja na blogu. U ponoć počelo slavlje praćeno petardama i detonacijama, a nebo nad Krstom zašarenelo se od vatrometa i svetlećih raketa. Bilo je gotovo oko 1, i potom bi tu i tamo odjeknula petarda, ili bi poneka usamljena raketa suknula kroz noć, to je sve.

Oko 1 primio prekrasan SMS od Saške. Zahvalio joj se i izrazio nadu da će naše šetnje u 2014. biti češće. Prija mi tvoja (Saškina) blizina, zaključio sam i poslao joj SMS. Potom oprao zube, spremio se za spavanje pa legao oko 2…

…da bih ustao istog dana, u 10 prepodne. I eto ga – prvi dan nove godine. Osvanuo je sunčan i lep. Umio sam se u kupatilu i bio spreman. Popio kafu, doručkovao pa napravio tradicionalnu šetnju gradom. Bilo je puno sveta na ulicama i vrlo živo. Šetao pod prvim suncem 2014. godine u zimskoj jakni i džemperu-rolki (sa debelom kragnom), kao onom koji je nosio Hemingvej na skijanju u Alpima. Mislio na X. Dobro je bilo biti u novoj godini, šetati po lepom danu gradom punom sveta i misliti na X.

Prodavnice po gradu većinom su bile zatvorene, ali su kafići bili krcati, obećavajući velik promet na kraju dana. I knjižare su radile. I radile su one drvene kućice na Trgu Republike, što prodaju slatkiše, brzu klopu i kuvano vino. I kiosci sa kokicama su radili, a ulični prodavci pečenog kestenja pekli su kestenje na onim svojim roštiljima sa plotnama na rupice oko kojih se širi jara i primamljiv miris. I bilo bi dobro ući u novu godinu uz čašu kuvanog vina i fišek pečenih kestena, i možda uz malo snega, zar ne?

Prošetao Čika Ljubinom i Knezom, svratio do knjižare „Plato“, prelistao naslove. Dosta ih je bilo (naslova) naslaganih na police, pun „Plato“ knjiga. Dobro je što ljudi pišu. Kažu da ima previše pisaca. Ne znam šta to znači – ima previše pisaca – i što to bilo kome smeta? Da li im smeta što ima previše osoba koje dišu i smeju se i trude se da se osećaju dobro u ovom životu? Svako ima pravo da proba da bude srećan, makar i kroz književno stvaralaštvo.

Stvar dana:  Jedan prekrasan remiks pesme Nine Simon koji sam čuo prepodne na Soulful Bits radiju.

Nina Simone – Black Is the Color of My True Love’s Hair (Jaffa remix)

Popodne pogledao film The Family Man sa Nikolasom Kejdžom. Bilo nekoliko dirljivih momenata koji su mi izamili suzu. Nasmejao se u par navrata. Završetak tipično holivudski, sa prenerealnim hepi-endom od koga imaš mali transfer neprijatnosti. Da je Holivud stvorio ovaj svet, to bi bilo mnogo srećnije i nadrealnije mesto.

Predveče probao malo da čitam Karvera, pa odustao, bacio knjigu pored sebe na krevet i samo posmatrao ukrasne lampice na jelki, kako se pale i gase među plavim i ljubičastim i srebrnim kuglama.  Potom ustao iz kreveta, prišao jelki i pomirisao granu pri vrhu. (Umislio sam da miriše kao prava jelka, pa da opet proverim.) I opet je mirisala na pravu jelku. Ne znam kako su izveli, da miriše na pravu jelku, ali to je ono što ja osetim svaki put kad priđem jelki, prinesem nos njenim granama i pomirišem. Moguće da je u pitanju placebo efekat, ili sam poludeo, ili šta već.

Do kraja večeri bio nervozan zbog petardi, ili od ćurećeg mesa koje sam jeo za ručak. Ipak, rekao bih da su petarde; pucale su tu dole, ispred zgrade. Kad je čovek neotporan, njegov lični mir je tako krhka kategorija – sve je u stanju da ga uznemiri.

Sedeo na krevetu i razmišljao o tome, pa onda sedeo i razmišljao o novogodišnjem televizijskom programu. Nije mi nedostajao. Nemam TV u stanu, mada imam TV karticu za komp negde u ormanu. Na pomisao o gledanju TV-a malo me spopala muka. Naravno, nemam ništa protiv TV-a u tuđim kućama, on je tamo da unese malo glamura u živote tih ljudi što u njemu vide zabavu. Meni to ne prija. Kad pomislim da čovek treba da odvoji dragoceno vreme, da ga otrgne od slušanja muzike ili čitanja ili šetnje ili dokoličarenja ili sviranja gitare da bi gledao TV, bude mi muka jbg.

Istuširao se, obukao pidžamu pa seo za komp, otišao na Jutjub i pogledao dokumentarac Born Into This o Čarlsu Bukovskom. Pijuckao kupinovo vino i gledao. Smejao se. Tu i tamo, bilo mi žao Linde Li, svašta možeš da doživiš kad živiš sa genijem. Pojavljuju se i Tom Vejts, Šon Pen, Bono i drugi likovi koji vole Bukov lik i delo. Dobar dokumentarac.

Svratio  na dejting sajtove Badoo i Twoo, malo listao ženske profile. Ušao u profil jedne Magdalene. Zgodna, crnokosa žena na fotografijama. Romantična i iskrena, tako piše u profilu. Dopada joj se Njujork. Poslao joj poruku. Predstavio joj se i napisao joj (u upitnoj formi, naravno, zbog iniciranja konverzacije) da bi bilo lepo posetiti Njujork, da ga ja takođe volim, i da bi bilo super malo prošetati Menhetnom i svim onim romantičnim uličicama sa redovima drveća, i niskim kućama u kojima se odvijaju priče mnogih filmova Vudija Alena.

Još malo listao profile, naišao na profil žene koja se zove Snežana. Krupne oči, lep osmeh, zrači seksipilom i elegancijom. U odeljku „Uvodni tekst“ citirala je Ajnštajna. Hobi joj je pisanje. Napisao joj poruku. Upitao je šta piše ako nije tajna – poeziju, prozu, blog, Ili sve po malo? Pohvalio Ajnštajnov citat, i naveo još jedan od istog naučnika: onaj – kako stvari treba da budu maksimalno jednostavne, ali ne i jednostavnije od toga.

Došla je i prošla ponoć, i sve je ovaj put proteklo bez vatrometa. Još malo posedeo tako u pidžami slušajući muziku, zatim stavio komp u stand by, ugasio ukrasne lampice na jelki, isključio muzičke uređaje i legao. Razmatrao da pre nego što zaspim malo čituckam knjigu koja mi stajala na uzglavlju, Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija (Teorija i metod) od Tatjane Vukosavljević-Gvozden. Nije mi se dalo, ne ove noći. Isključio lampu i zaspao.