Dve pesme za Lidiju

Zatvorio se kafić u kome je radila Lidija. (Pre neki dan prošao tuda i video.) Preko izloga prelepljen papir. Unutra, prazan enterijer. Odneti stolovi i šank, skinute slike sa zidova. Napolju, nema onog pulta uz ivicu bašte. Nema ni dve žardinjere u koje je Lidija bola mirišljave štapiće. Everything is gone. Jebiga.

Prvi put sam svratio u taj kafić početkom aprila 2010. godine, da popijem kafu sa momkom iz agencije za izdavanje nekretnina, preko koje sam tražio stan na Krstu. Lidija me odmah kupila svojom neposrednošću, čovek se u njenoj blizini osećao komotno i posebno. Uskoro sam postao redovan gost. Zbog Lidije, naravno. Primetio sam da je još nekoliko muškaraca dolazilo u kafić samo zbog nje. Bio je tu jedan ćutljivi cvika koji je kršio šake i delovao kao da je spreman da počini zločin iz strasti. I bio je još jedan lik koji je kucao nešto na laptopu i ličio na pisca. I bio sam ja, naravno. Došao bih u kafić, seo za sto u bašti, naručio od Lidije kriglu piva ili buteljku vina i onda je posmatrao dok služi goste ili priča sa poznanicima ili prazni piksle i slično. Ponekad, kad nije bilo gužve, Lidija bi donela tanjirić sa kriškama breskve i sela za moj sto. Jeli bismo breskve i pričali. Bila su to dobra i spora letnja podneva kada je ceo grad bio na moru ili na Adi, i bilo je vrlo toplo na Krstu ali plato ispred kafića gde smo sedeli nalazio se u hladu okolnih zgrada, i lišće velike breze šuštalo je iznad naših glava, a mi smo jeli kriške breskve sa tanjirića i vodili prijatne razgovore koji su umeli da traju sat, sat i po, pa i duže. Lidija bi izula papuče, digla noge i naslonila stopala na ivicu susedne stolice, i onda mi pričala o svojoj kući i bašti, i o potrebi da putuje, i kako misli da je zaljubljenost precenjena, i opisivala mi svoj boravak u Njujorku i kako je hodala bosa po Central parku noseći u jednoj ruci sandale, a drugom pijuckajući flašicu limunade. Jednog podneva dotakli smo se književnosti, i sledeći put kad sam išao do kafića nosio sam sa sobom romane Pošta od Bukovskog i Čudo u Poskokovoj Dragi od Ante Tomića, da ih dam Lidiji na čitanje. Možda nije imala u planu da ih uzme na čitanje, ali ja joj ih svejedno uvalio. Vratila mi ih nekoliko nedelja kasnije i posle nismo puno pričali o tome. Nisam hteo da je ispitujem da li je pročitala knjige i šta misli o njima. Tek, dok su knjige bile kod nje, ponekad sam je u noći zamišljao kako puštene kose sedi u letnjoj spavaćici u krevetu i drži jednu od knjiga otvorenu u krilu i čita je.

Krajem leta 2010. prestao sam da posećujem kafić. Posle sam saznao da je Lidija našla drugi posao i otišla. Sreli smo se još jednom, kod pekare nedaleko od kafića. Tražio sam joj broj telefona, a ona je meni tražila moj, i rekla da će da se javi. To je bilo septembra 2010. Od tada se smenilo dvanaest godišnjih doba i geranijumi su nekoliko puta cvetali.

Danas smo pri kraju 2013. i sada su tu ove dve pesme za Lidiju. Svojevremeno sam ih postavio na Mojblog portal, ali tada je kafić radio. Sada je kafić zatvoren, slike su skinute sa zidova i odnete su žardinjere u koje je Lidija bola mirišljave štapiće, a Mojblog je u međuvremenu prestao da postoji. Stoga evo pesama i na WordPress-u.

Nedostajala mi je tvoja koža

Sinoć, služila si goste kafića,
a ja sam se smestio za sto u dnu bašte, uz buteljku vina,
i posmatrao te.

Neko bi naišao, ti bi ga uslužila, pa sela za barsku stolicu uz šank.
I tako bi tu sedela, menjala daljinskim upravljačem tv kanale i
dosađivala se. Povremeno bi prekrstila noge,
zabacila kosu na leđa ili zevnula u dlan.

Bašta se postepeno popunila. Stigli su i tvoji poznanici.
Živnula si — pila martini, smejala se, puštala Nika Kejva i
carovala prostorom.

Iako leto, bilo je nešto svežije veče pa si se utoplila;
imala si bluzu sa dugim rukavima,
suknju,
crne najlonke i lakovane cipele.
Noći pre te bile su tople i nosila si majicu bez rukava sa
dubokim izrezom na grudima i leđima,
mini teksas-suknju i sandale.

Ali sinoć
tvoja koža bila je najvećim delom zaklonjena odećom
i mogao sam da vidim samo tvoju kožu na licu,
tvoju kožu na vratu,
i tvoju kožu na šakama.

I eto: sinoć mi je nedostajala tvoja koža na butinama
i tvoja koža na listovima
i tvoja koža na ramenima i kolenima;
i nedostajala mi je tvoja koža na poprsju
i tvoja koža na leđima
i tvoja koža na podlakticama i stopalima.

To je sve.

Oprosti što ne mogu da prestanem da te gledam

biti živ je najčudnije osećanje;
ono te nagoni da žudiš za toliko toga

Ta velika ukrasna šnala za kosu, kao leptir iznad tvoje slepoočnice,
i na grudima si imala lančić sa priveskom u obliku zvezde,
i oprosti što nisam mogao da prestanem da te gledam
dok si išla između stolova, služeći goste kafića.

Gledao sam tvoje šake dok si spuštala kriglu pred mene i skupljala
šoljice i tacne na poslužavnik;
i gledao sam kako prinosiš čašicu pelinkovca usnama dok
ulična svetlost pada na tvoje lice i nadlanicu;
i virio sam kroz prorez na tvojoj suknji koji je otkrivao deo tvojih butina.

I dve noći zaredom slučajno smo se dodirnuli:
sinoć, kad sam ti pomagao da uneseš TV jer je počela kiša;
i noć pre toga, dok smo kotrljali i teglili
onaj veliki žuti suncobran sa kraja na kraj bašte.

I mirisala si baš lepo dok smo se patili sa tim suncobranom,
i dok smo unosili TV da ne pokisne,
i dok smo stajali kod vrata kafića i razgovarali.

I kosa ti je padala niz ramena, i disala si, i usne su ti se micale
dok si stajala za šankom i objašjavala mi istoriju tog
grandioznog lustera na plafonu iznad naših glava.

I sada — oprosti što ne mogu da prestanem da te gledam.
I oprosti što sam virio kroz prorez tvoje suknje dok si praznila piksle i
posluživala susedni sto.
I oprosti što smo se onako grčili sa tim jebenim suncobranom.
I što sam panično iščupao gajtan TV-a iz utičnice produžnog
kad je počela kiša.

I oprosti što sam udisao nozdrvama tvoj dah sa mirisom mente
dok smo stajali ispred kafića i razgovarali.

I oprosti ako sam ovde otkrio stvari koje zadiru u tvoju privatnost;
verujem da niko od čitalaca to neće zloupotrebiti
jer čitaoci su mala dobroćudna bića toplih očiju
načičkana po rubu tame.