Šolja čaja

Pre neku noć legnem u krevet, poljubim ženu i zaspim. I sanjam da bend Mgla želi da me angažuje kao gitaristu. Za bend Mgla (u prevodu – magla) verovatno ste čuli: u pitanju je sjajan blek metal bend iz Poljske koji je oduševio svet svojim albumom Exercises in Futility, objavljenim prošle godine.

NAPOMENA: u nastavku posta, radi bolje preglednosti i lakšeg razdvajanja sna od jave, delovi teksta koji pripadaju snu pisani su u italiku, a preostali tekst, pisan regularnim fontom, čine razmišljanja, utisci, sećanja i fragmenti stvarnosti.

Likovi iz Mgle kontaktirali me SMS-om i uputili mi poziv u bend. Kažu, zapazili me na videokaseti sa snimkom neke davne svirke u beogradskom „Dadovu“ početkom devedesetih.

Na video-kaseti, na koju se u snu pozivaju momci iz Mgle, zabeležen je nastup benda Paradoks, koji smo činili ortaci Sima, Biljana, Orba, Zverko, i ja. Svirali smo autorske stvari pop-rok orjentacije, na tragu Oktobra i Viktorije. Kad govorimo o toj svirci u „Dadovu“, pamtim dve stvari: da sam sa bine dozivao svoju tadašnju devojku Jelenu, koja je bila u publici, i mahao joj rukama; kao i da sam, nakon uvodne treme na početku nastupa, zapao u neko stanje nalik transu. To mi se redovno dešavalo na svirkama, zato što sam paljevina i lako se primam. Jednom sam tako odlepio tokom tonske probe, sa Paradoksom, u Domu Omladine. Mehanički smo zasvirali stvar „Zaboravi me“, da tonac podesi zvuk, a ja – bam! – u trans, počeo da mlataram glavom, prašim gitaru i gubim se. Neki tip i devojka stajali su ispred bine i blenuli u mene verovatno pitajući se da li je ovaj dečko normalan. Zoran, lik sa brkovima i kožnom torbicom preko ramena, koji je izigravao našeg menadžera, prekinuo nas je, zamolio me da budem profesionalniji i da sačuvam svoj trans za predstojeći nastup.

Razmišljam o SMS-u koji su sam primio od Mgle. Godi poziv u bend, ali pitam se – da li sam odgovarajući čovek za njih? Dugo nisam svirao, gitara je za mene stvar prošlosti, žao mi je što je tako, ali jebi ga.

Ostavio  sam gitaru da bih se usredsredio na budućnost i okrenuo se pozivima od kojih sam nameravao da živim. I tako sam sredinom devedesetih upisao Višu ekonomsku školu, odsek za poslovnu informatiku, svirački se deaktivirao, i svoju Yamaha električnu gitaru trampio za 286 PC računar. Na njemu sam napravio prve korake u programiranju, pretežno u FoxPro-u, asembleru i C++-u. I dopalo mi se programiranje, vrlo brzo sam se primio na njega. I ono ti je omogućavalo da padneš u trans, ako ti je bilo do toga. Naravno, trans programiranja manifestovao se na drugi, suptilniji način.

Ponovo čitam na ekranu mobilnog SMS kojim me momci iz Mgle zovu u bend. Još malo razmišljam, lomim se, misli u vidu šarenih leptira lete oko moje glave, a onda kažem sebi – pa dobro, hajde da pokušam. Zarđao sam što se tiče sviranja, ali nek ide život, prihvatiću Mglin poziv, što da ne. Ionako obožavam njihov album Exercises in Futility.

Blek metal obično nije moja šolja čaja i baca me u depresiju. Međutim, Mglin Exercises je prelepo, sirovo i ogoljeno ostvarenje koje kao da kroz rešetke svog žanra isteže (zgrčenu) ruku ka tebi i ti u svemu tome naslućuješ neko zrnce topline i nade. Favorit na albumu mi je fantastična stvar Exercises in Futility V, koja sadrži jednu od najlepših instrumentalnih deonica koje sam čuo u životu. Deonica počinje na 4:56, rifom umerenog tempa, koji preseca urlik HOLLOW!; potom sledi letargični prelaz, prebiranje po žicama distorzirane gitare koje kao da strepi nad nečim stravičnim po sve nas, a zatim tempo ubrzava, distorziranoj gitari se pridružuju ostali instrumenti, iskazana emocija postaje snažna i uznemirujuća, i deonica u tom duhu teče do kraja pesme kao velika melanholična reka, svetlucajući svojom tamnom lepotom kroz ogolele predele, terajući te da se naježiš.

Pošaljem uzvratni SMS u kome saopštim momcima da pristajem. Istog trenutka, stiže povratni SMS u kome sekretarica Mgle izjavljuje da je presrećna i zakazuje mi susret sa članovima benda u bašti kafića kod kineskog tržnog centra u bloku 70 na Novom Beogradu. Da se nađemo, popijemo piće i popričamo o budućim planovima. Važi.

Pošto živim u blizini, dođem prvi, nešto pre dogovorenog vremena. Sednem na klupu sa strane i osmatram stolove u bašti kafića. U to se pojave momci iz Mgle. Sednu za jedan sto. Tri momka u duksevima, članovi benda. Jedan ošišan na ćelavo, dvojica dugokosi. Obični likovi iz komšiluka, kakvih po bloku imaš koliko hoćeš. Mahnem im. Primete me, klimnu glavama. Ustanem sa klupe, pođem ka njima. Tada se setim da Mgla na koncertima nastupa sa platnenim zastorima na licima.

Zaista je tako. U Mgli nose crne zastore koji im u potpunosti zaklanjaju lica, bez otvora za oči, nos ili usta. Plus kapuljače dukseva preko glava, cokule i debele crne kožne rokerke. I tako odsviraju ceo koncert, čak i po najvećoj vrućini. Uz to, stoje kao kipovi u mestu tokom celog nastupa. To, i pamučni zastori, time možda žele da kažu da smo kao ljudski rod svedeni na ništavne kreature bez očiju i glasa, sa crnim kapuljačama preko lica, ispod kojih se gušimo kao pacovi.

E jebi ga, pomislim, ne treba mi to platneno sranje na faci, skuvaću se tokom svirke, nije to za mene. Nešto u meni prelomi se u korist odluke da odustanem od priključenja bendu. Dok idem ka njihovom stolu, polako bledim, a komadić po komadić tela odvaja od mene i odleće u vis, lagano, kao da sam napravljen od vate koju može razneti vetar, sve dok potpuno ne iščeznem i od celog mene ne ostanu samo moje patike. Vidim ih iz žablje perspektive. Leže, jedna do druge, na platou ispred kafića, u sunčanom prepodnevu. Bele, kožne, iznošene Nju balansice, kupljene u Intersportu pre sedam ili osam godina.

Advertisements

11 mišljenja na „Šolja čaja

  1. ..sad sam se setila. pre neku noc sam sanjala Pabla Pikasa, kako me vuče za ruku. Ja šokirana, nisam likovnjak. kažem. neću bre. A on kaže. o hoćeš. još kako. aj ti sa mnom. Šta to znači, je li Krepki, kad sanjamo takve snove. Da nismo ispunili svoju sudbinu, Krepki_ Ili…šta

    Liked by 1 person

      • e kada je reč o muzičarima, ja sanjala davno Stonse kako spavaju premoreni posle tuneje u mojoj sobi, ne smem da uđem, veličanstveni Stonsi, matori hrču kod mene, a vrata mi otvara Bouvi i kaže na srpskom…Ma uđi, pogledaj ih. Oni su samo ljudi. A početkom leta sam sanjala ogromne novogodišnje jelke, bila šokirana, odem na Egzit i vidim scenografija iz mog sna. (Posle sna o Stonsima ja bila na njihovom koncertu, naravno). Noćas sam sanjala Mlađu Dinkića. No ovo nije post o politici. Živeo black metal

        Liked by 1 person

      • Stonsi, Bouvi, pa onda Mlađan Dinkić. Samo fali njegov ortak Kiki Lesendrić :). Šalim se, sjajni, živopisni snovi. Negde sam čitao da je Kit Ričards došao na ideju za čuveni rif pesme „Satisfaction“ upravo u snu. Kao, sanjao je taj rif, probudio se na kratko i onako bunovan zabeležio ga na traci, onda odmah ponovo zaspao i zaboravio da pritisne dugme „stop“. Sledećeg jutra, kad se probudio i preslušao snimak, na traci se nalazio taj rif koji je prethodne noći u magnovenju snimio, i zatim do kraja trake ide Kitovo hrkanje :).

        Liked by 1 person

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s