Veče sa Dulijem

U subotu, u velikoj sali Doma Omladine, Greg Duli održao je nastup u sklopu svoje turneje An Evening With Greg Dulli. Fotka potiče odatle (I naše dve malenkosti su tamo dole u mraku).

Bilo nam je lepo, sve je bilo na nivou. Jedna primedba ide na račun sedenja u Velikoj sali; OK, sedenje je komforno i ako imate dobra mesta imate utisak da ste privilegovani. Međutim, sedenje je u subotu stvorilo distancu između publike i benda. Osim toga, utrne vam bulja. I još jedna primedba, na račun publike. Pa eto, mogla je da bude glasnija. Par likova iz Hrvatske svojski su urlali iz drugog reda; jedan ćelavi lik koji je sedeo u prvom redu je hedbengovao kao da je na koncertu Slejera; i neke siluete su đipale u mraku na stepeništu sa strane. Ostali deo publike uglavnom je bio u pozorišna predstava modu, tako se bar činilo sa mesta gde smo sedeli.

Kad smo kod pozorišnih predstava, mala digresija. Pre par nedelja gledali smo predstavu Ljubavno pismo u Ateljeu 212. Divna, duhovita predstava, i od najnadrndanijeg ljubitelja pozorišta izmamila bi osmeh. Svakom bih je najtoplije preporučio. Svi glumci bili su raspoloženi i sjajni, i ta tri sata, koliko je predstava trajala, proletela su za tili čas. Posle, dok smo izlazili iz zgrade Ateljea, dlanovi su mi brideli od aplaudiranja.

Natrag na Dulija u DOB-u. Rekoh, publika je mogla da bude uključenija u ono što se dešava na bini. Na licima dve devojke koje su sedele do mene lebdeli su izrazi ravnodušnosti, samo sam čekao kad će da izvade čokoladice, grisine ili sličnu zanimaciju. Duli i bend bili su raspoloženi, ali postavi su falili bubnjevi (ili bar neka ritam-mašina) da popune prazan prostor u dnu bine iza leđa basiste, i da svirci daju još bolji kick. Duli je pevao vrlo dobro, i izgledao je vrlo dobro, šepurio se na bini kao paun opravdavajući oreol zavodnika. Dobro mu stoji višak kilograma, nije čudo što se ribe lože na njega. Na momente je bio nabusit, možda zbog gore pomenute distance. U jednom trenutku prozvao je dve osobe iz prvog reda koje mu nisu tapšale. Kao: a što vas dvoje ne tapšete kad sedite tu u prvom redu? Ajde, tornjajte se odatle! 

Kako god, bilo je trenutaka za pamćenje na toj bini ukrašenoj upaljenim svećama i obasjanoj ljubičastim i plavim reflektorima. (U je, kakav poetski uzlet.) Duli je predstavio novu (izvrsnu) pesmu, Demon in Profile, koja će se naći na novom albumu Afghana. Posle koncerta, odvojio je deset minuta za druženje sa fanovima. Tom događaju nisam prisustvovao, ne sumnjam da je bilo super i da su fanovi bili oduševljeni.

Kad se sve sabere, proveli smo prijatno veče u društvu kultne figure grandža. Kao ni na njegovom (prekratkom) nastupu na Exitu 2014., tako se ni sada nisu sve kockice optimalno posložile, ali nadamo se da će sledeći put biti bolje i radujemo se  novom susretu.

Ovo su dve stvari koje su išle na bis, na samom kraju koncerta: Candy Cane Crawl i Teenage Wristband. Zahvaljujem se čoveku koji je sve to ovekovečio i okačio na Youtube. Po meni, fragment na snimku, koji ide od 2:38 do 3:06, bio je jedan od najlepših trenutaka večeri:

Hoze

Hoze Gonzales imao koncert sinoć u Domu Omladine. Super je bilo. Oko deset, Hoze izašao na binu noseći čašu belog vina, odsvirao na akustari stvar „Crosses“ i tako je počelo. A potom – izvrsna svirka (potpomognuta odličnim ozvučenjem), žmarci, ushićenje i sjajna razmena energije između publike i benda. S jedne strane, na bini raspoloženi Hoze i bend (primetno je bilo da su momci bili pozitivno iznenađeni toplim prijemom na koji su naišli), a sa druge, dole, u publici, đuskanje, ruke u vazduhu, aplaudiranje, egzaltirani pokliči i, na kraju, puno (pre)zadovoljnog sveta. I onda, posle svega, hladno pivo, prijatna i sveža novembarska noć oko nas, i dovoljno vremena da se uhvati poslednji bus do kuće.

Oduševilo me koliko neke inače dobre pesme – „Down The Line“ i „Teardrop“ recimo – koje Hoze na pločama izvodi tiho i sam uz pratnju akustare, dobiju drugo lice i spektakularno moćno zvuče uživo, u izvedbi kompletnog benda; protresu ti biće jbg.

P.S. Zeznuli smo se što kapute nismo ostavili u garderobi, pa smo ih tokom koncerta imali uz sebe. X ga je nosila prebačenog preko torbe, a ja sam ga držao u rukama. Razmatrao sam da ga vežem oko struka, ali sam odustao od toga, jer je kaput bio debeo i težak pa sam zaključio da su rukavi prekratki i da bi se čvor na stomaku brzo olabavio. I tako sam držao kaput u rukama, a on mi otežavao interakciju sa Hozeom i bendom – kad bih poželeo da aplaudiram, morao sam prvo da kaput stavim između nogu i oslobodim ruke. I onda bih aplaudirao, tako, sa kaputom stisnutim među nogama. Smor. Naravoučenije: ne nosite kaput kad  idete na koncert muzičara/benda koga volite.

P.P.S. Ovaj dole video nisam ja napravio (imam sranje aparat). Našao ga na YT-u, postavila ga neka dobra duša. Hvala mu. Kvalitet snimka nije neki, ali vidi se i čuje pomalo sjaja od sinoć.