Vrelo

Vreli lepljivi dani, i noći koje te omamljuju i provociraju da ostaneš budan. (Lakomislene noći.) Žarko, žarko leto. Volim takva leta, ali ne bih imao ništa protiv da je temperatura koji stepen niža – ne mora baš da bude ovih tropskih 37+. U stanu nemamo klimu, pa ume da bude zeznuto. Znojimo se kao u sauni. Ali dobro: imamo ventilator, hladan tuš, sladoled i lubenice da se rashladimo. I poneko pivo za mene.

Ovih dana sviram više nego obično. (U proseku 2 sata na dan.) Posle ručka, ili uveče, uzmem električnu gitaru, uđem u Reaper (softver za snimanje), stavim slušalice na uši. I onda se tako zamajavam, drndam nešto svoje, dok mi podni ventilator duva mlake klobuke vazduha u leđa. Dok traje sešn, sve drugo u stanu kao da ne postoji. Izgubim se u svetu sinkopa, terci, harmonija i nota koje u tom svetu lebde posute srebrnim prahom u zraku oko tvoje glave. Vidim da X nije baš srećna zbog toga. Izgleda da, dok sviram, privremeno prestanem da je budem svestan, dok sedi na sofi iza mojih leđa i nešto čita, ljupkih šiški, mlečno belih butina i noktiju lakiranih u bordo. Brine se da nas moje novonastalo prekomerno muziciranje ne udalji. Želim da poradim na tome. Da ne ugrozim nit sa X ni u časovima najvećeg gubljenja.

Od mjuze, sluša se sve dobro što dođe do nas. Fink deluje dobro, fino pristaje ovoj jari napolju. Eto, topla (ili bi u svetlu ovog posta bilo prikladnije reći – vrela) preporuka za Finka.