Naravno, nedostaje mi Mojblog. Ja sam od onih koji se lako prime i vežu za ono što im prija — osobu, mesto, predeo itd. Pa sam se lako primio i na MB. I kosne me kad se setim onih slavnih noći, tamo, 2006. i 2007., dok nisam uveo kablovski internet nego sam MB-u pristupao modemski, iz onog stana u kom sam živeo, u ulici Save Burića u Zemunu. Prvo bi iskucao post, onako, pravo u MB editoru. Pa bi kliknuo na ikonicu modema na desktopu. Pa bi iskočio prozorčić za dial-up konekciju i probao da se poveže; „izlaz“ na centrali bi neretko bio zauzet (bio sam „dvojnik“) i morao bi da čekaš da se linija oslobodi. Pre ili kasnije uspostavio bi vezu sa provajderom i onda bi čuo ono zvrčanje i cičanje dok bi se tvoj i provajderov modem dogovarali oko protokola. Kada bi se modemi ukačili nastala bi tišina, a ti bi kliknuo na „Objavi“ i čekao… Ponekad bi post bio objavljen dok trepneš. A ponekad, recimo kad bi bio veći post u pitanju, morao bi baš da čekaš. Buljio bi u monitor u tami sobe, stranica bi se smrzla a tvoje lice osvetljeno monitorom poprimilo bi „molim te, nemoj ovo da mi radiš“ izraz. I onda, kada bi čuo onaj „kvrc“ smrti (koji je značio da je pukla modemska veza), post bi u najvećem broju slučajeva bio izgubljen. Naravno, zabolelo bi te, ali šta da se radi. Ponekad bi ugasio računar i legao, a ponekad bi otišao do frižidera po novo pivo i seo za računar da kucaš post ispočetka da ti ne izmakne to šta god si imao u prstima. I često bi se bdenje uz MB proteglo kroz celu noć, od, recimo, devet uveče pa do tri po ponoći i posle toga, a u sedam je trebalo da ustaneš, umiješ se i pičiš na posao. Ako bi trebalo da izdvojim jednu noć iz tog slavnog perioda, to je ona na prelazu iz 9. u 10. novembar 2007., u kojoj mi je bilo tako dobro da sam u njoj objavio 4 (i slovima: četiri) posta, pijući vino i slušajući stvari Zvonka Bogdana, pretežno stvar Milovo sam garave i plave.
Sve u svemu, bilo je to pionirsko i romantično vreme, kao kad bi danas išli fijakerom na ljubavni sastanak ili fićom na more. Naravno, svaka ljubav ima oscilacije i kolebanja pa su postojale nedelje, čak i meseci bez posta, obično kad bi nas ovaj zanimljivi život odveo na neku drugu stranu. Nije to bilo hlađenje od MB-a, nego neko kao traganje u više pravaca istovremeno. Bitno da nije splaslo ono osećanje, kada se sedne pred komp i ruke se spuste nad tastaturu u položaj pogodan za pisanje posta. To osećanje ne da nije splaslo, nego je, naprotiv, sa godinama osnažilo.
I tako, pošto se brzo primim i lako vežem, moram da priznam da sam se primio i na WordPress. Naravno, ta priča je u začetku, i ni prići onome što gajim prema MB-u. Ali, odnosi se razvijaju postepeno i ako ova stvar dovoljno dugo potraje, sve je moguće.
Na neki način, to je u našem ličnom interesu — da se sada potrudimo da zavolimo ovo mesto (WP) što više možemo.
