Post

3. novembar, nedelja, jutro. Sedim za računarom i pišem post o telefonskom razgovoru koji sam 18. jula vodio sa Ivanom, kad je stigla u Beograd. Planiram da post bude gotov do petka pa da ga u petak popodne stavim na blog.

Iskucam dve stranice pa zastanem. A što ne bi napravio predah od postova i preskočio neki petak? Dani, reči, ta stolica na kojoj sediš i ovaj radni sto neće uteći.

Ustanem od stola, doručkujem. Rešim da svratim do brata, da vidim Anđelu i pokupim jabuke sa placa. Nazovem brata da proverim da li su kući. Tu smo, kaže brat, kući smo, svrati. Ok, kažem mu, vidimo se. Spremim se, stavim ranac na leđa i izađem iz stana.

Spustim se trolom do Katanićeve, pa odem do Karađorđevog parka da sačekam neki bus ka Banjici. Stigne jedna prazna 47-ica. Baš lepo (što je prazna). Uđem sa još nekoliko putnika, stanem na sredinu, naslonim se na prozor. Krenemo. Udobno je u busu, nedelja je, nema gužve na ulicama. Biće to prijatna vožnja do Banjice.

Na stanici kod Franša uđe zgodna plavokosa žena u kratkoj ljubičastoj perjanoj jakni. Sedne napred, na jedno od „obrnutih“ sedišta, leđima okrenuta vozaču, a meni okrenuta licem. Ima crveni karmin, crveni lak za nokte i podseća me na jednu Maju iz Sarajeva, kojoj sam, dok sam 1988. služio vojsku u Zenici, poslao ljubavno pismo u kome je svaka druga rečenica glasila „Volim te“. (Maja mi na njega nikada nije odgovorila i tako smo izgubili kontakt.) Žena spusti torbu pored sebe, skine jaknu i ostane u zelenoj majici kratkih rukava, sa širokim izrezom na grudima. Izvadi knjigu iz torbe. Otvori je na mestu označenom ceduljom, pa se udubi u čitanje.

Prođemo Autokomandu, idemo Bulevarom JNA pored banjičke šume. Iza prozora, uz koji plavokosa žena sedi i čita, promiču stabla drveća. Novembar je i drveće izgleda lepo, tako, odeveno u tonove jeseni. Žena ne diže pogled sa knjige, drveće kao da je ne zanima u ovom trenutku. Čita, i pritom levom rukom drži knjigu, a desnom uvrće pramen kose. Zatim pusti pramen, nasloni ruku na grudi pa prelazi vrhovima prstiju preko vrata i poprsja, a desna dojka joj se blago ugiba pod pritiskom podlaktice. Povremeno se osmehne ili oblizne gornju usnu pa priljubi usne i protrlja ih jednu o drugu kao da razmazuje karmin. Vidi se da uživa u čitanju. Odaje utisak inteligentne i temperamentne osobe, bujne imaginacije. Pitam se šta to čita. Korice knjige su ružičasto-narandžaste boje, tvrd povez je u pitanju, a na hrbatu se nalazi teget kvadrat na kom su ispisana neka slova, ali daleko je, ne vidim šta piše. Mislim da jedna verzija Tolstojevih sabranih dela tako izgleda.

I tako se vozimo Bulevarom JNA, pored banjičke šume. Plavokosa žena sedi na „obrnutom“ sedištu, a ja stojim na sredini busa naslonjen na staklo i posmatram je kako drži knjigu ispred lica i čita, dok iza prozora pored nje promiču stabla drveća žutih i smeđih i rumenih listova a dan je oblačan i topao.

Izađem na Banjici, uhvatim 405. Zatim mala šetnja seoskim drumom i eto me kod brata. Otvorim kapiju i uđem u dvorište, odem do voćnjaka. Uzmem jednu jabuku sa zemlje i zagrizem je. Odlična je. Krupna, jedra i sočna. Jabuka dana.

Jedem tako jabuku pod drvetom, kad eto je Anđela. Trči od kuće, preko dvorišta, ka meni, a za njom trči Maks (pas). Dotrči do drveta pod kojim stojim, pa se zaustavi. Maks ne uradi to isto, nego bupne u mene, pa se propne na zadnje noge, nasloni mi šape na kolena (Maks je nizak pas), pa zalaje. Anđela stoji na metar-dva od mene i smeška se. Anđela, dođi da te zagrlim, kažem joj. Odmahuje glavom, samo se smeška, ćuti i stoji u mestu. Priđem joj, pružim ruke ka njoj da je zagrlim. Ne da, izmiče se, gura me od sebe i kikoće se. Borimo se. Hoću da je poljubim, a ona mi nasloni svoj dlan na obraz i gura moju glavu od sebe. Nekako na silu ipak uspem da je poljubim. Tako mu je to: krenula je u peti razred i nema više grljenja i ljubljenja. Zatim dođu iz kuće brat i Jelena. Pođemo po placu, skupimo sa zemlje i sa drveća punu kesu jabuka. Imam problema da stavim kesu u ranac; čučim u voćnjaku i mučim se, guram kesu u ranac, a Anđela se popne na drvo i posmatra me. Zatim svi posedimo ispred kuće. Pričamo. Smejemo se. Jelena primeti da mi kosa lepo stoji tako, ošišana skroz na kratko, malo proseda iznad ušiju, i sa visokim zaliscima. Ali morao bi, kaže, malo da popraviš mišićnu masu, barem deset kilograma. Zahvalim joj se na komplimentu oko frizure, i složim se za mišićnu masu — žene vole razvijene muškarce, a ja sam sa svojim uskim strukom, malim mišićima i koščatim grudnim košem dosta daleko od pojma razvijenog muškarca.

I tako, veselo je. Maks jurca okolo, ludira se i hteo bi da bude u centru pažnje. Anđela malo posedi sa nama tihujući, zatim ode sa Maksom u kuću.

Oko pola tri, pozdravimo se, stavim ranac na leđa i pođem nazad na Krst; prvo malo seoskim drumom, pa busevima do Karađorđevog parka. Tu izađem, pa polako pešaka pored Hrama i Gradića Pejtona, ka stanu.

Stanem na semaforu kod čuburskog parka, čekam da se upali zeleno za pešake. Vidim njih troje: muškarac i dve devojčice, idu brzim korakom (skoro trče) uz ivicu kolovoza. Muškarac ide napred i gura kolica u kojima su neki razdrndani aparati za domaćinstvo, a za njim idu devojčice i guraju druga kolica, do pola puna starim novinama i kartonom. Veća devojčica ima na sebi džemper, duboke patike i flekave farmerke. Mnogo liči na Anđelu — ista konstitucija, hod, kosa, uzrast. Gledam je dok odlazi niz ulicu gurajući kolica. Rastužim se.

Dođem do Krsta. Uđem u svoju zgradu i popnem se do stana. U trpezariji skinem ranac, čučnem i istresem jabuke u plastičnu gajbicu na podu; mnogo ih ima i neke se prospu na parket. Kotrljaju se oko mene. Nekoliko jabuka otkotrlja se pod sto. Skupljam ih sa parketa i stavljam u gajbicu.

13 mišljenja na „Post

    • Nisam sreo Žiku, ali sam večeras, šetajući gradom, sreo u bašti jednog kafića u Njegoševoj Severininog dečka (Milan, Zoran, kako li se zove) (ili joj je to bivši dečko?) u društvu popularnog crnogorskog glumca (zaboravio sam ime) i tri dugonoge lepotice 😉

      Sviđa mi se

  1. mislim Sizfe stvarnoo. 🙂 A i ti Krepki, aman, mesto da pridjes toj sto cita pa da zajedno skupljate po travi jabuke, ti samo promatras senzibilno kako oblizuje usne :). A onda sve prodje i ceo post mi je tuzan.

    Sviđa mi se

    • Da sam joj prišao ne sumnjam da bi post bio zanimljiviji :). Ali ona se tako slatko (i čulno) udubila u čitanje, da mi bilo žao da je prekidam da bih joj se tu kao nešto nabacivao. Uz to, po načinu na koji je čitala knjigu stekao sam utisak da je dosta temperamentna osoba, a ja sam u tihom i umornom modu i nisam siguran da bismo se ukonektovali. Možda je, kao što kažu, trebalo da probam i vidim šta će da se desi, ali ovog novembra nemam polet. A da ironija bude veća, sedište do nje zvrjalo je prazno… 😉

      Sviđa mi se

  2. da si joj prisao ne sumnjam da bi post bio zanimljiviji, ali posto nisi, a kako si je opisao, post je (na tom delu) jako zanimljiv, imam utisak kao da sam se i ja vozio tom trolom i gledao drvorede. Dok sam ziveo u Bg, voleo sam tu sredinu busa i skoro iskljucivo stajao.

    Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s