Dilema

Kišno zimsko prepodne. Sedim uz šolju kafe u trpezariji, za stolom do prozora. Pasulj se krčka u šerpi na šporetu. Gledam ćaletovu fotografiju iz vremena kad je bio mladić. Crno-bela iskrzana fotografija; našao je među papirima u nekoj dokumentaciji koju sam uzeo da sredim. Ćale pozira ispred tamnog zastora nalik onima u fotografskim radnjama. Posmatram njegovo lice. Pravilne crte i visoko čelo iznad koga se talasasto uzdiže gusta svetlosmeđa kosa. Zagonetni osmeh lebdi u uglu usana. Nosi sako i belu košulju. Pametnjaković sa Dušanovca, studirao građevinski faks a u slobodno vreme prevodio ruske knjige o mostogradnji, trenirao boks i gajio golubove. Zgodan je bio. Mogu da razumem zašto se keva primila na njega. Tetka Gaga, kevina sestra, držala je njegovu fotografiju u novčaniku, pokazivala je drugaricama i hvalila se pred njima da joj je to dečko. Šou-program.

Ćale i keva lepo su se slagali. Srećna priča, što bi rekli. Sa druge strane, on i ja bili smo nesposobni da uspostavimo normalan tzv. otac-sin odnos. Bilo je tu dosta nezgrapnosti, napetih situacija, sukoba karaktera itd. Dva duduka. Danas mi je krivo zbog toga.

Prvo je umrla keva, a nekoliko godina kasnije i on. Pričamo o događajima koji su se zbili početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka.

Spustim fotografiju ispred sebe na sto. Ustanem od stola, odem do šporeta da vidim šta se dešava sa pasuljem. Dignem poklopac sa šerpe. Zapahne me vrela para. Pasulj se krčka u loncu i fino miriše. (Stavio sam i suva rebarca da bih uozbiljio priču.) Promešam varjačom pa izvadim jedno zrno i zagrizem ga. Žilavo. Moraće još da se kuva. Poklopim šerpu i vratim se za sto. Razmišljam – volim pasulj. Ovaj svet je bolje mesto sa pasuljem.

Uzmem šolju i srknem gutljaj kafe. Pogledam kroz prozor. Kapi kiše prskaju po staklu. Siv, siv dan. Mokri crepovi na krovovima okolnih kuća. Gole grane tužno štrče u sivom vazduhu i povijaju se pod naletima vetra.

Spustim šolju na sto, do ćaletove fotografije. Gledam taj njegov pogled i crte lica kojima keva nije mogla da odoli. I taj osmeh što lebdi u uglu usana. Zgodan dasa. Moj matori. Pitam se – šta bi se dogodilo, ako bi se, kojim slučajem, danas-sutra vratio iz mrtvih? Da li bi uspeli da sredimo taj naš otac-sin odnos da bude kako treba?

 

Advertisements

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s