9. januar: Kiretiranje

Reči dana: Bang your head against the stage like you never did before. (Džejms Hetfild, „Whiplash“.)

Izašao ranije sa posla, svratio do Markove ordinacije. Zamenio mi je plombu na gornjoj desnoj sedmici, potom sam ga zamolio da mi iskiretira donju desnu peticu.

„Tu mi se napravio neki džep u koji zapada hrana“, rekoh mu. „Kad prstom pritisnem dêsni ispod petice, malo zaudara. Kako se ono kaže, fetor?“ (Večeras je trebalo da idem na piće sa X i nisam hteo da X pomisli da ne održavam zubnu higijenu. Održavam je — redovno perem zube i koristim zubni konac, imam i vodeni irigator i one četkice za interdentalne šupljine.)

„Okej, hajde da vidimo šta je to“, reče Mare. Uzeo je kiretu sa tacne sa stomatološkim instrumentima i nadvio se nad mene. Otvorio sam usta i opustio vilicu.

„Upoznao sam nekog. Molim te, dobro mi iskiretiraj taj džep“, rekoh.

„Ništa ne brini“, rekao je Marko kroz zaštitnu masku i prineo kiretu mojim ustima.

Fotka dana: Klizalište.

Uveče se video sa X. Bili do onog interesantnog kafića i fino se proveli.

Posedeli do jedanaest pa se spustili do tramvajske stanice na Bulevaru. Ispričao X kako sam detinjstvo i mladost proveo u kući na periferiji Beograda, u Jajincima. Kako sam petkom uveče išao na „Mašinac“ da slušam metal i muvam devojke koje su slušale metal. Od kuće u kojoj sam živeo do autobuske stanice nije postojao asfalt, nego je put vodio preko seoskog druma, izlokanog zaprežnim kolima i traktorima. Ponekad, posle kiše, drum bi se pretvorio u kaljugu, pa sam pri izlasku iz kuće navlačio najlon-kese na cipele, da ih ne bih izblatnjavio. I onda bih onako, petkom uveče, sa majicom benda Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies) i kožnjakom i farmerkama 501 iz Minhena, gacao u mraku — nije postojalo ulično osvetljenje — sa kesama na nogama preko jajinačkog blata do autobuske stanice. Tu bih skinuo kese i čekao da naiđe bus da me odveze do Trošarine, pa bih hvatao tramvaj do „Mašinca“, tog grotla glasnih rifova, hedbenginga, zgodnih cica i adrenalina…

Stvar dana: Metallica – Whiplash

Tramvaj koji je odgovarao X naišao oko pola dvanaest. (Bio je to poslednji. Da smo ga propustili, morali bi pešice do Trga Republike pa da čekamo noćni prevoz.) Pozdravili smo se na stanici, pa je X ušla. Mahnuo sam za njom, i krenuo, pritom gledajući u tramvaj, da li je X ok unutra. Nisam pazio gde idem i zamalo da udarim facom u pano od pleksiglasa. Ipak, udario sam ramenom u njega. Baš kad sam udario u pano, tramvaj je polazio sa stanice i video sam momka i devojku: sedeli su uz prozor i posmatrali me. Devojka me gledala raširenih očiju, šokirana, jer je videla da ću da udarim u pano (a to sam i uradio).

Na povratku kući, hodajući uz Bulevar, imao osećaj da je glupo i nepotrebno pisati blog, da samo treba da bude još ovakvih večeri pa da nikada više u životu ne pomislim na blogovanje. To me navelo na pomisao da blog pišem ne zato što to volim, nego zato što blogovanjem nešto kompenzujem.