Dobro

Utorak, 17. jul, popodne. Stojim kod šporeta i kuvam ručak. Ne osećam se dobro, psihički. Kao da je nešto isisalo vitalnu energiju iz mene. Protekle dane i nedelje živeo sam u transu, kao da sam na psihodelicima. Sve je to bilo nerealno i morao je da usledi pad. I evo ga, to je taj pad. Ni činjenica da Ivana večeras stiže u Beograd ne pomaže. Baš mi je loše.

Sipam malo vode u lonac i promešam. Razmišljam — što sad ovaj pad? Pa bukvalno juče sam skakao od sreće. — Još malo promešam povrće u šerpi, pa isključim ringlu. Sipam hranu u tanjir i sednem za sto u trpezariji da jedem. Pojedem par zalogaja, pa spustim viljušku. Sedim tako, zurim u zid i smišljam neki bezbolan način da se ubijem. Pada mi na pamet cijanid, ali gde njega da nabavim.

Ustanem od stola, prospem nepojedenu hranu u wc šolju i stavim tanjir u sudoperu. Najradije bih legao u krevet i pokrio se preko glave, ali treba da sredim stan da bi se Ivana u njemu prijatno osećala, ako bude raspoložena da svrati do mene narednih dana.

Zapušim silikonskom pastom procep između sudopere i zida, odakle vole da iskoče bubašvabe. Zatim pređem u sobu, uzmem rolnu samolepljivog tapeta, da oblepim nastkasnu pored kreveta. Čučnem, odvojim tapet od plastificirane podloge, priljubim ga uz ivicu natkasne i počnem da lepim, svlačeći tapet sa podloge. Zalepim tapet, pogledam — nisam ga lepo zalepio, tapet otišao ukrivo. Razbesnim se, strgnem zalepljeni tapet sa boka natkasne, zgužvam ga i zavrljačim u zid. Sednem na parket, spustim laktove na kolena i obuhvatim glavu šakama. Zagrcnem se, poteku mi suze.

Tako malo posedim grcajući na parketu, pa se smirim. Ustanem, odem do kupatila i umijem se. Smislim da bi mi prijalo malo vožnje biciklom. Presvučem se; obučem bermude, majicu i japanke, uzmem bicikl i izađem napolje da se provozam po kraju.

Vozim Timočkom ulicom i razmišljam. Treba omogućiti da svako može sebi da oduzme život bez drame, tragedije i bola. (Možda nekom supstancom koja bi se uzimala putem namirnice prepoznatljivog izgleda da bi se sprečila zloupotreba.) A ne, primoravati ljude na nasilne metode — skakanje kroz prozor, vešanje, bacanje pod voz, ili ono što su uradili Hemingvej i Vendi O Vilijams. Zašto da se završi smrskanom lobanjom i/ili prosutim crevima. Svakom ljudskom biću treba omogućiti da može da ode iz ovog života dostojanstveno, bezbolno i tiho.

Spustim se biciklom do Čubure. Jebote, baš mi nije dobro. Ne možeš ovakav da izađeš pred Ivanu. Saberi se. Vozi taj bicikl i diši duboko. Tako je. Drži volan, okreći pedale, diši. Tako je. Vidiš da može. Okupiraj misli nečim lepim. Vidi što su božanstvene ruže u onoj ogradi. Vidi nebo, kako je plavo.

Vozim ulicom Internacionalnih brigada. Prolazim pored kuće u kojoj je živela Tanja. Eno ga njeno potkrovlje, i ta terasa na kojoj smo se baškarili. Tanja je pravo sa studija došla u višu školu koju sam tada pohađao, da predaje kao zamena za profesorku Daru Cvetić, koja je slomila ruku. Ja sam dosta kasno (u svojoj 23. godini) upisao tu Višu, pa smo Tanja i ja bili vršnjaci. I tako, jednog jutra, umesto profesorke Dare, eto Tanje u učionici, u džinsu i pripijenoj rolki koja je isticala njene lepe grudi i vitku figuru. Sela je na klupu ispred table, prekrstila noge, predstavila se („Hi. My name is Tatjana …“) i tako je to počelo. Iz nekog razloga zapao sam joj za oko. A početkom juna, eto mene u Tanjinom potkrovlju na Čuburi — stojim kraj kreveta u kome ona leži gola, izuvam cipele, skidam pantalone i spremam se da legnem pored nje. Predavanja su se završila, zatim smo proveli desetak lepih dana zajedno. Noć pred ispit iz Engleskog, koji je trebalo da polažem kod Tanje, proveo sam takođe u tom potkrovlju. Slušali smo muziku, gledali fotografije Tanjinog dečka na safariju u Africi, i potom vodili ljubav na njenom krevetu pored otvorenog prozora. Nisam se baš proslavio. Bio sam napet, i zbunjen činjenicom da se nalazim u tom krevetu i vodim ljubav sa tom toplom i mekom ženom kod koje sutra treba da polažem ispit. — Prespavao sam kod Tanje, a sledećeg jutra zajedno smo pošli do Više škole, na ispit. U pekari u Gradiću Pejtonu kupili smo đevreke. Jutro je bilo prozračno i svetlo; sunce je bacalo prve zrake na žardinjere sa cvećem po terasama okolnih zgrada, a Tanja je prelepo izgledala puštene kose koja joj je padala na ramena, u letnjoj haljini i sandalama. I tako smo išli ka školi, jeli đevreke i šalili se. Kad smo bili kod platoa isped škole, razdvojili smo se da ne bi izazivali podozrenje. Došao je ispit, a u mene se uselio neki nemir i postao sam vrlo nervozan zbog čudnovatosti situacije. Tanja me prozvala, pa sam se premestio u klupu ispred njene katedre. Postavila mi je pitanja, i kada je trebalo da krenem da odgovaram prilično sam se oduzeo. Mozak mi je stao, izgubio sam se. Pojma nisam imao i brojne kolege iza mojih leđa su to videle. Posle desetak minuta mrcvarenja Tanja je rekla „ok, Dushan, enough“, napisala nešto u indeks i pružila mi ga preko katedre. Uzeo sam indeks, uputio Tanji „I’m so sorry“ pogled i izašao iz učionice. Ispred učionice pogledao sam koju ocenu mi je upisala u indeks: deset. Eto. Potpuno nezasluženo. Hvala, Tanja.

Još malo se provozam biciklom po kraju, popnem se do Hrama, pa se vratim na Krst. Imam utisak da mi je bolje. Smanjila se mentalna praznina, čini mi se.

Dođem do svoje zgrade. Spustilo se veče. Lepo je i toplo, baš kakvo volim. Odnesem bicikl u stan, pa izađem da prošetam. Kupim limenku piva u dragstoru na početku Kajmakčalanske, pa se popnem do ulice Silvija Kranjčevića. Pijem pivo i šetam. Osluškujem biće. U redu je biće, evo ga, pomolilo se iz leda i tame. Dobro je biti dobro u ovoj lepoj noći. Osmehnem se i nategnem iz limenke veliki gutljaj.

Vratim se kući. Otvorim pivo i sednem za komp da pišem ljubavnu pesmu za Ivanu, pa posle da smislim na gitari neku muziku, da je uglazbim. Pesmu nazovem „Simbioza“.

ti si u mojim očima
i u mojim kostima
i moja antitela si ti
i ja sam ti.

ti si u mojim nervima
i u mojim kapilarima
i moj endorfin sreće si ti
i ja sam ti.

u mom srcu si…
u mom srcu si…
u mom srcu si…

moja snaga volje si ti
i moja blaga strana si ti
i

Prispava mi se. Završiću „Simbiozu“ drugi put. Popijem pivo i spremim se za spavanje.

Legnem u krevet i pokrijem se. Držim ivicu pokrivača pod bradom i gledam u plafon. Nemoj da brineš. Sve je u redu. Ivana večeras dolazi, sutra ćete se videti i biće vam lepo. Slušaćete Hozea Džejmsa i piti belo vino na tvojoj terasi, a zatim ćete se spontano poljubiti. A sada spavaj, da bi sutra bio svež.

Prebacim se na bok i zažmurim. Promeškoljim se pa se smirim. Dišem. Vrata terase su otvorena, spolja dopire svež vazduh. Tiha je noć, nikog u blizini; tu smo samo tama, ja, zrikavci i zvezde.

Čujem mobilni nad uzglavljem — šalje mi zvučni signal da mi je stigao SMS. Otvorim oči, prebacim se na leđa, dignem ruku preko glave i uzmem telefon sa natkasne nad uzglavljem. Prinesem ga licu i uključim. U dnu ekrana stoji: 1 new msgs. Uđem u pristiglu poruku da vidim šta piše.

Stigle smo. Prilicna je gungula ovde. Javicu se sutra.

16 mišljenja na „Dobro

  1. Odlično si opisao “pad“
    Ni meni nije jasno zašto se ta stanja dese. Kao trenutak suočavanja sa stvarnim svetom naspram iluzionističkog očekivanja, a istina nas iz podsvesti samo kratko i “jasno“ ošine… 🙂

    Sviđa mi se

    • Hvala, Marija. Nadam se da će uskoro da bude neki „uspon“ pa i njega da odlično opišem 😉 Valjda ćemo jednom otkriti zašto zapadamo u ovakva stanja i onda naći način da, snagom volje, ili snagom srca, ili nekom trećom snagom ili sinergijom snaga, to prevaziđemo.

      Sviđa mi se

    • Hvala, draga ptico. Prvo sam hteo da jednostavno zaboravim ceo dan, a onda sam ipak seo da napišem skicu, sa svim neprijatnim detaljima. Posle sam neke neprijatnosti uklonio da ne bih bio pregorak, i drago mi je ako je finalni proizvod ispao ok 🙂

      Sviđa mi se

    • Hvala na podstreku, Moon. Ok, možda jesam osetljiv, ali ne baš do te mere da bi me na misli o samoubistvu danas podstakla nezaslužena desetka iz ispita koji se zbio pre 20 godina ;).
      Ipak, žao mi je što nikad nisam napisao post o Tanji. Gledaću to što pre da uradim, da bar na trenutak oživim na papiru to nežno leto, kada su dani bili sneni a noći vragolaste.

      Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s