Žurba

Posle posla izađem iz kancelarije, do autobuske stanice, da hvatam bus do Novog Beograda — dogovorio sam se sa X da se nađemo kod njenih na gajbi; tu da ručamo i da pokupimo neku X-inu letnju garderobu (dolazi leto), pa da palimo kući.

Naiđe bus 73. Odgovara. Uđem, smestim se uz prozor na sredini. Zatim, vožnja u trajanju od dvadesetak minuta Novim Beogradom. Ništa specijalno da se vidi. U principu, džungla na asfaltu.

Izađem iz busa. Kratka šetnja od stanice do bloka zgrada, i eto me kod ulaza u kome žive X-ini roditelji. Pogledam u vis, u jedan prozor na četvrtom spratu; to je soba u kojoj je bitisala X, i od povučene riđe devojke, zadubljene u knjige, stripove i muziku, izrasla u prekrasnu ingenioznu ženu.

Popnem se u zgradu. Uđem u prizemlje, onda trkom (jebeš lift) do četvrtog sprata, i do vrata stana br. 20. Pozvonim. (Zadihao sam se od jurnjave po stepenicama.) Čujem zvuk otključavanja brave. Otvore se vrata i eto je X. Zagrlim je i poljubim; vrat joj lepo miriše, koža joj je topla i meka. Malo se grlimo na pragu. Onda uđemo u stan, pa se malo grlimo u predsoblju kod ulaznih vrata. Iz desnog hodnika pojavi se X-in ćale. Rukujemo se, pitam ga kako je prošao na kladionici. Zamalo da mu uleti dobitak od 120 hiljada, kaže; zeznuo ga jedan par pa mu „pao“ tiket. Jebiga.

Stan fino miriše na klopu. Zagrlim X preko ramena, pođemo kroz predsoblje ka trpezariji. Iz kuhinje izađe X-ina keva. Osmehuje se, briše ruke kuhinjskom krpom. Pozdravimo se.

„Što si se zadihao“, pita me?

„Trčao sam uz stepenice“, kažem.

„Zašto?“

„Žurio sam u zagrljaj vašoj ćerki.“

Osmeh na licu X-ine keve. „Ajde idi peri ruke pa da jedete, da se ne hladi gulaš.“

Sutra

Moje srce teško suzu pušta
i pumpa sa smeškom

Ne treba da čudi ovo dobro raspoloženje na ulicama i procvetale krošnje magnolija u Bojanskoj na Krstu — u šest sati popodne dolazi nam proleće. X mi jutros u SMS-u poželela srećan prvi dan proleća, a ja joj poslao poljubac, malu (razneženu) opasku i Azrinu stvar Volim te kad pričaš, u kojoj ima oni super stihovi:

gledaj moju malu kako ide niz ulicu
primećuješ li boju na njenom obrazu
danas je prvi dan u proleću
i ona uživa kao da je poslednji.

Dakle, danas je četvrtak, 20. mart, i tokom popodneva doći će proleće. Vreme je u ovom trenutku (oko podne) prilično lepo, sunčano, a sutra će kažu biti još lepše, još sunčanije, sa temperaturom od 24 stepeni, i magnolije u Bojanskoj će lepo izgledati na suncu a vrapci će dizati dževu u drveću ispod prozora kancelarije u kojoj sedim i ovo kucam. Čekam petak sa jedinstvenim (prijatnim) osećanjem. X će, u petak posle posla, u Tojoti svog ćaleta prebaciti na Krst preostali deo svojih stvari, knjiga, ploča i diskova i preseliti se kod mene; a u deset sati uveče, u klubu Sioux u Skadarskoj, nastupaće Goran Bare i njegove Majke.

Super

Devet sati ujutro, oblačan ponedeljak. Sedim u kancelariji i radim. X je ostala u mom stanu. Prethodno veče me ošišala pred ogledalom u predsoblju, pa smo večerali. Potom sam je podučio kako da namakne rezu na ulazna vrata i kako da ih otključa i zaključa (brava je stara i zajebava, pa je potrebno uložiti silu), i kako da upali muzičke uređaje (pojačalo, DAC i CD plejer). Legli smo oko ponoći, svako na svoj ležaj; ne zbog nekih moralnih načela, nego je krevet u mom stanu tesan, predviđen za jednu osobu, tako da X spava na njemu, a ja na starom dušeku, na parketu pored kreveta. (Naravno, treba nam veći krevet.) I tako smo ležali u „dva nivoa“ i gledali na TV-u (preko TV kartice na kompu) snimak koncerta benda Atoms For Peace, sa prošlogodišnjeg „Exit-a“. Uspravio sam se na dušeku i oslonio se leđima na bok kreveta na kome je ležala X, a ona je prebacila ruke preko mojih ramena na moje grudi, i tako smo gledali koncert. Dobra svirka, Tom i Fli su zapalili masu. Potom smo provrteli kanale i ugasili komp. Jutros sam ustao u sedam, spremio se, sklonio svoj dušek u malu sobu i otišao na posao, a X je ostala da spava, toplih belih stopala pod pokrivačem, sa prstima na nogama lakiranim u crveno. Oko pola deset poslala mi SMS i obavestila me da je napravila ovsenu kašu, da je samlela malo lešnika, oraha i badema i ubacila ih u kašu i doručkovala, i da je pustila ploču Don’t rock the boat, sink the fucker, benda Des Ark. Čitajući SMS pomislio sam na to malo riđokoso biće kako u pidžami doručkuje ovsenu kašu za stolom u trpezariji, potom se švrćka po gajbi i razgleda ploče u mojoj vitrini. Prekinuo sam rad i nazvao X, da je čujem.

Oko deset stigao mi je novi SMS od nje. Pustila je, kaže, ploču Reign in Blood, benda Slayer. Brlbrlbrl, ludilo, ovo je baš dobro za sad! – dodala je. Srećan sam i ponosan što se zainteresovala za album Reign in Blood. Poslao sam joj SMS i podržao je u preslušavanju ploče, i sugerisao joj da obrati pažnju na stvar Altar of Sacrifice. Zatim sam i sam otišao na Jutjub i pustio full album da mi svira dok radim.

Dvadesetak minuta kasnije, eto ga još jedan SMS: Zavrsi se prva strana, sad cu ponovo. A onaj urlik na pocetku Angel of death :D. Sto je to super kad je gramofon automatik, jedno dugme i opet prva strana.  

Što je to super, da — ja sedim u kancelariji, a ona je doručkovala, i sada sluša na ripit ploču Reign in Blood.

Eto, tako stoje stvari ovog jutra. Ok, trebalo mi 44 godine da doguram do njega, ali osećaj je baš lep. 

Dve pesme za Lidiju

Zatvorio se kafić u kome je radila Lidija. (Pre neki dan prošao tuda i video.) Preko izloga prelepljen papir. Unutra, prazan enterijer. Odneti stolovi i šank, skinute slike sa zidova. Napolju, nema onog pulta uz ivicu bašte. Nema ni dve žardinjere u koje je Lidija bola mirišljave štapiće. Everything is gone. Jebiga.

Prvi put sam svratio u taj kafić početkom aprila 2010. godine, da popijem kafu sa momkom iz agencije za izdavanje nekretnina, preko koje sam tražio stan na Krstu. Lidija me odmah kupila svojom neposrednošću, čovek se u njenoj blizini osećao komotno i posebno. Uskoro sam postao redovan gost. Zbog Lidije, naravno. Primetio sam da je još nekoliko muškaraca dolazilo u kafić samo zbog nje. Bio je tu jedan ćutljivi cvika koji je kršio šake i delovao kao da je spreman da počini zločin iz strasti. I bio je još jedan lik koji je kucao nešto na laptopu i ličio na pisca. I bio sam ja, naravno. Došao bih u kafić, seo za sto u bašti, naručio od Lidije kriglu piva ili buteljku vina i onda je posmatrao dok služi goste ili priča sa poznanicima ili prazni piksle i slično. Ponekad, kad nije bilo gužve, Lidija bi donela tanjirić sa kriškama breskve i sela za moj sto. Jeli bismo breskve i pričali. Bila su to dobra i spora letnja podneva kada je ceo grad bio na moru ili na Adi, i bilo je vrlo toplo na Krstu ali plato ispred kafića gde smo sedeli nalazio se u hladu okolnih zgrada, i lišće velike breze šuštalo je iznad naših glava, a mi smo jeli kriške breskve sa tanjirića i vodili prijatne razgovore koji su umeli da traju sat, sat i po, pa i duže. Lidija bi izula papuče, digla noge i naslonila stopala na ivicu susedne stolice, i onda mi pričala o svojoj kući i bašti, i o potrebi da putuje, i kako misli da je zaljubljenost precenjena, i opisivala mi svoj boravak u Njujorku i kako je hodala bosa po Central parku noseći u jednoj ruci sandale, a drugom pijuckajući flašicu limunade. Jednog podneva dotakli smo se književnosti, i sledeći put kad sam išao do kafića nosio sam sa sobom romane Pošta od Bukovskog i Čudo u Poskokovoj Dragi od Ante Tomića, da ih dam Lidiji na čitanje. Možda nije imala u planu da ih uzme na čitanje, ali ja joj ih svejedno uvalio. Vratila mi ih nekoliko nedelja kasnije i posle nismo puno pričali o tome. Nisam hteo da je ispitujem da li je pročitala knjige i šta misli o njima. Tek, dok su knjige bile kod nje, ponekad sam je u noći zamišljao kako puštene kose sedi u letnjoj spavaćici u krevetu i drži jednu od knjiga otvorenu u krilu i čita je.

Krajem leta 2010. prestao sam da posećujem kafić. Posle sam saznao da je Lidija našla drugi posao i otišla. Sreli smo se još jednom, kod pekare nedaleko od kafića. Tražio sam joj broj telefona, a ona je meni tražila moj, i rekla da će da se javi. To je bilo septembra 2010. Od tada se smenilo dvanaest godišnjih doba i geranijumi su nekoliko puta cvetali.

Danas smo pri kraju 2013. i sada su tu ove dve pesme za Lidiju. Svojevremeno sam ih postavio na Mojblog portal, ali tada je kafić radio. Sada je kafić zatvoren, slike su skinute sa zidova i odnete su žardinjere u koje je Lidija bola mirišljave štapiće, a Mojblog je u međuvremenu prestao da postoji. Stoga evo pesama i na WordPress-u.

Nedostajala mi je tvoja koža

Sinoć, služila si goste kafića,
a ja sam se smestio za sto u dnu bašte, uz buteljku vina,
i posmatrao te.

Neko bi naišao, ti bi ga uslužila, pa sela za barsku stolicu uz šank.
I tako bi tu sedela, menjala daljinskim upravljačem tv kanale i
dosađivala se. Povremeno bi prekrstila noge,
zabacila kosu na leđa ili zevnula u dlan.

Bašta se postepeno popunila. Stigli su i tvoji poznanici.
Živnula si — pila martini, smejala se, puštala Nika Kejva i
carovala prostorom.

Iako leto, bilo je nešto svežije veče pa si se utoplila;
imala si bluzu sa dugim rukavima,
suknju,
crne najlonke i lakovane cipele.
Noći pre te bile su tople i nosila si majicu bez rukava sa
dubokim izrezom na grudima i leđima,
mini teksas-suknju i sandale.

Ali sinoć
tvoja koža bila je najvećim delom zaklonjena odećom
i mogao sam da vidim samo tvoju kožu na licu,
tvoju kožu na vratu,
i tvoju kožu na šakama.

I eto: sinoć mi je nedostajala tvoja koža na butinama
i tvoja koža na listovima
i tvoja koža na ramenima i kolenima;
i nedostajala mi je tvoja koža na poprsju
i tvoja koža na leđima
i tvoja koža na podlakticama i stopalima.

To je sve.

Oprosti što ne mogu da prestanem da te gledam

biti živ je najčudnije osećanje;
ono te nagoni da žudiš za toliko toga

Ta velika ukrasna šnala za kosu, kao leptir iznad tvoje slepoočnice,
i na grudima si imala lančić sa priveskom u obliku zvezde,
i oprosti što nisam mogao da prestanem da te gledam
dok si išla između stolova, služeći goste kafića.

Gledao sam tvoje šake dok si spuštala kriglu pred mene i skupljala
šoljice i tacne na poslužavnik;
i gledao sam kako prinosiš čašicu pelinkovca usnama dok
ulična svetlost pada na tvoje lice i nadlanicu;
i virio sam kroz prorez na tvojoj suknji koji je otkrivao deo tvojih butina.

I dve noći zaredom slučajno smo se dodirnuli:
sinoć, kad sam ti pomagao da uneseš TV jer je počela kiša;
i noć pre toga, dok smo kotrljali i teglili
onaj veliki žuti suncobran sa kraja na kraj bašte.

I mirisala si baš lepo dok smo se patili sa tim suncobranom,
i dok smo unosili TV da ne pokisne,
i dok smo stajali kod vrata kafića i razgovarali.

I kosa ti je padala niz ramena, i disala si, i usne su ti se micale
dok si stajala za šankom i objašjavala mi istoriju tog
grandioznog lustera na plafonu iznad naših glava.

I sada — oprosti što ne mogu da prestanem da te gledam.
I oprosti što sam virio kroz prorez tvoje suknje dok si praznila piksle i
posluživala susedni sto.
I oprosti što smo se onako grčili sa tim jebenim suncobranom.
I što sam panično iščupao gajtan TV-a iz utičnice produžnog
kad je počela kiša.

I oprosti što sam udisao nozdrvama tvoj dah sa mirisom mente
dok smo stajali ispred kafića i razgovarali.

I oprosti ako sam ovde otkrio stvari koje zadiru u tvoju privatnost;
verujem da niko od čitalaca to neće zloupotrebiti
jer čitaoci su mala dobroćudna bića toplih očiju
načičkana po rubu tame.

Dobro

Utorak, 17. jul, popodne. Stojim kod šporeta i kuvam ručak. Ne osećam se dobro, psihički. Kao da je nešto isisalo vitalnu energiju iz mene. Protekle dane i nedelje živeo sam u transu, kao da sam na psihodelicima. Sve je to bilo nerealno i morao je da usledi pad. I evo ga, to je taj pad. Ni činjenica da Ivana večeras stiže u Beograd ne pomaže. Baš mi je loše.

Sipam malo vode u lonac i promešam. Razmišljam — što sad ovaj pad? Pa bukvalno juče sam skakao od sreće. — Još malo promešam povrće u šerpi, pa isključim ringlu. Sipam hranu u tanjir i sednem za sto u trpezariji da jedem. Pojedem par zalogaja, pa spustim viljušku. Sedim tako, zurim u zid i smišljam neki bezbolan način da se ubijem. Pada mi na pamet cijanid, ali gde njega da nabavim.

Ustanem od stola, prospem nepojedenu hranu u wc šolju i stavim tanjir u sudoperu. Najradije bih legao u krevet i pokrio se preko glave, ali treba da sredim stan da bi se Ivana u njemu prijatno osećala, ako bude raspoložena da svrati do mene narednih dana.

Zapušim silikonskom pastom procep između sudopere i zida, odakle vole da iskoče bubašvabe. Zatim pređem u sobu, uzmem rolnu samolepljivog tapeta, da oblepim nastkasnu pored kreveta. Čučnem, odvojim tapet od plastificirane podloge, priljubim ga uz ivicu natkasne i počnem da lepim, svlačeći tapet sa podloge. Zalepim tapet, pogledam — nisam ga lepo zalepio, tapet otišao ukrivo. Razbesnim se, strgnem zalepljeni tapet sa boka natkasne, zgužvam ga i zavrljačim u zid. Sednem na parket, spustim laktove na kolena i obuhvatim glavu šakama. Zagrcnem se, poteku mi suze.

Tako malo posedim grcajući na parketu, pa se smirim. Ustanem, odem do kupatila i umijem se. Smislim da bi mi prijalo malo vožnje biciklom. Presvučem se; obučem bermude, majicu i japanke, uzmem bicikl i izađem napolje da se provozam po kraju.

Vozim Timočkom ulicom i razmišljam. Treba omogućiti da svako može sebi da oduzme život bez drame, tragedije i bola. (Možda nekom supstancom koja bi se uzimala putem namirnice prepoznatljivog izgleda da bi se sprečila zloupotreba.) A ne, primoravati ljude na nasilne metode — skakanje kroz prozor, vešanje, bacanje pod voz, ili ono što su uradili Hemingvej i Vendi O Vilijams. Zašto da se završi smrskanom lobanjom i/ili prosutim crevima. Svakom ljudskom biću treba omogućiti da može da ode iz ovog života dostojanstveno, bezbolno i tiho.

Spustim se biciklom do Čubure. Jebote, baš mi nije dobro. Ne možeš ovakav da izađeš pred Ivanu. Saberi se. Vozi taj bicikl i diši duboko. Tako je. Drži volan, okreći pedale, diši. Tako je. Vidiš da može. Okupiraj misli nečim lepim. Vidi što su božanstvene ruže u onoj ogradi. Vidi nebo, kako je plavo.

Vozim ulicom Internacionalnih brigada. Prolazim pored kuće u kojoj je živela Tanja. Eno ga njeno potkrovlje, i ta terasa na kojoj smo se baškarili. Tanja je pravo sa studija došla u višu školu koju sam tada pohađao, da predaje kao zamena za profesorku Daru Cvetić, koja je slomila ruku. Ja sam dosta kasno (u svojoj 23. godini) upisao tu Višu, pa smo Tanja i ja bili vršnjaci. I tako, jednog jutra, umesto profesorke Dare, eto Tanje u učionici, u džinsu i pripijenoj rolki koja je isticala njene lepe grudi i vitku figuru. Sela je na klupu ispred table, prekrstila noge, predstavila se („Hi. My name is Tatjana …“) i tako je to počelo. Iz nekog razloga zapao sam joj za oko. A početkom juna, eto mene u Tanjinom potkrovlju na Čuburi — stojim kraj kreveta u kome ona leži gola, izuvam cipele, skidam pantalone i spremam se da legnem pored nje. Predavanja su se završila, zatim smo proveli desetak lepih dana zajedno. Noć pred ispit iz Engleskog, koji je trebalo da polažem kod Tanje, proveo sam takođe u tom potkrovlju. Slušali smo muziku, gledali fotografije Tanjinog dečka na safariju u Africi, i potom vodili ljubav na njenom krevetu pored otvorenog prozora. Nisam se baš proslavio. Bio sam napet, i zbunjen činjenicom da se nalazim u tom krevetu i vodim ljubav sa tom toplom i mekom ženom kod koje sutra treba da polažem ispit. — Prespavao sam kod Tanje, a sledećeg jutra zajedno smo pošli do Više škole, na ispit. U pekari u Gradiću Pejtonu kupili smo đevreke. Jutro je bilo prozračno i svetlo; sunce je bacalo prve zrake na žardinjere sa cvećem po terasama okolnih zgrada, a Tanja je prelepo izgledala puštene kose koja joj je padala na ramena, u letnjoj haljini i sandalama. I tako smo išli ka školi, jeli đevreke i šalili se. Kad smo bili kod platoa isped škole, razdvojili smo se da ne bi izazivali podozrenje. Došao je ispit, a u mene se uselio neki nemir i postao sam vrlo nervozan zbog čudnovatosti situacije. Tanja me prozvala, pa sam se premestio u klupu ispred njene katedre. Postavila mi je pitanja, i kada je trebalo da krenem da odgovaram prilično sam se oduzeo. Mozak mi je stao, izgubio sam se. Pojma nisam imao i brojne kolege iza mojih leđa su to videle. Posle desetak minuta mrcvarenja Tanja je rekla „ok, Dushan, enough“, napisala nešto u indeks i pružila mi ga preko katedre. Uzeo sam indeks, uputio Tanji „I’m so sorry“ pogled i izašao iz učionice. Ispred učionice pogledao sam koju ocenu mi je upisala u indeks: deset. Eto. Potpuno nezasluženo. Hvala, Tanja.

Još malo se provozam biciklom po kraju, popnem se do Hrama, pa se vratim na Krst. Imam utisak da mi je bolje. Smanjila se mentalna praznina, čini mi se.

Dođem do svoje zgrade. Spustilo se veče. Lepo je i toplo, baš kakvo volim. Odnesem bicikl u stan, pa izađem da prošetam. Kupim limenku piva u dragstoru na početku Kajmakčalanske, pa se popnem do ulice Silvija Kranjčevića. Pijem pivo i šetam. Osluškujem biće. U redu je biće, evo ga, pomolilo se iz leda i tame. Dobro je biti dobro u ovoj lepoj noći. Osmehnem se i nategnem iz limenke veliki gutljaj.

Vratim se kući. Otvorim pivo i sednem za komp da pišem ljubavnu pesmu za Ivanu, pa posle da smislim na gitari neku muziku, da je uglazbim. Pesmu nazovem „Simbioza“.

ti si u mojim očima
i u mojim kostima
i moja antitela si ti
i ja sam ti.

ti si u mojim nervima
i u mojim kapilarima
i moj endorfin sreće si ti
i ja sam ti.

u mom srcu si…
u mom srcu si…
u mom srcu si…

moja snaga volje si ti
i moja blaga strana si ti
i

Prispava mi se. Završiću „Simbiozu“ drugi put. Popijem pivo i spremim se za spavanje.

Legnem u krevet i pokrijem se. Držim ivicu pokrivača pod bradom i gledam u plafon. Nemoj da brineš. Sve je u redu. Ivana večeras dolazi, sutra ćete se videti i biće vam lepo. Slušaćete Hozea Džejmsa i piti belo vino na tvojoj terasi, a zatim ćete se spontano poljubiti. A sada spavaj, da bi sutra bio svež.

Prebacim se na bok i zažmurim. Promeškoljim se pa se smirim. Dišem. Vrata terase su otvorena, spolja dopire svež vazduh. Tiha je noć, nikog u blizini; tu smo samo tama, ja, zrikavci i zvezde.

Čujem mobilni nad uzglavljem — šalje mi zvučni signal da mi je stigao SMS. Otvorim oči, prebacim se na leđa, dignem ruku preko glave i uzmem telefon sa natkasne nad uzglavljem. Prinesem ga licu i uključim. U dnu ekrana stoji: 1 new msgs. Uđem u pristiglu poruku da vidim šta piše.

„Stigle smo. Prilicna je gungula ovde. Javicu se sutra.“

Hormoni

Subota, 13. jul, rano popodne. Vraćam se sa pijace. Na leđima nosim ranac pun voća i povrća, a u ruci kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. Prođem pored pozorišta; vidim Milenu, dole kod raskrsnice. Ide ulicom i nosi veliku kesu za đubre. Dakle vratila se sa mora. Fino je pocrnela, posebno ruke dolaze do izražaja u toj crnoj majici bez rukava.

Pređem ulicu i idem ka njoj. Ne primećuje me, zamislila se. Stane kod kontejnera, digne ruku u kojoj drži kesu. Lepo izgleda na suncu dok stavlja kesu za đubre u kontejner.

„Ćao Milena. Vratila si se sa mora?“

„E, ćao Dušane. Aha, vratila se jutros.“

„Gde si to pošla, na sajam ruža?“

„Ma ne, nego da bacim đubre, i do Lilija.“

Nedaleko od Milene, pored kontejnera, leži dušek. Uflekan je, ofucan i štrokav, kako već izgledaju ti dušeci koji leže kod kontejnera.

„Vidi“, kažem i pokažem joj dušek.

„Šta?“

„Dušek. Baš je zgodan, a? Samo da se ispružiš na njega… Hajde…“

„E Dušane, baš si vickast. Hajde molim te stani pod taj kabl da te poseru golubovi.“

„Važi“, kažem i stanem pod strujni kabl, ispod mesta na kome čuči par golubova. Asfalt na mestu gde stojim je umrljan golubijim izmetom. Čekam, zagledam gore u njihove pernate guzičice. Nemaju inspiraciju, nijedno da ispuste. Šteta. Voleo bih da me neki uneredi: verujem da bi Mileni to bilo zabavno i da bi se slatko ismejala.

„Ne vredi, nemaju inspiraciju“, kažem.

„Stoj tu još malo. Idem ja do Lilija“ kaže i pođe niz ulicu.

„Čekaj, idem i ja s tobom!“

Svratimo do obližnje drogerije Lili. Milena kupi brijač za depilaciju i pakovanje rolni svoje omiljene marke toalet-papira, Paloma „Green Tea“. Onda odemo do Milenine zgrade i sednemo na stepenice pred ulazom. Spustim kesu na stepenice ispred sebe i skinem ranac sa leđa.

Sedimo na stepnicama i pričamo. Ona je trenutno u šemi sa Andreom, mladim Francuzom. Prija joj Andre — Milena deluje osveženo i razneženo; preporodila se. Blista i lepo miriše dok sedi pored mene na stepenicama. Ni traga od one nekadašnje Milene — ispijene, napaćene, neispavane, izmrcvarene, sa očima crvenim od suza.

„I kako ide sa mladim Francuzom?“ pitam je.

„Sjajno. Andre je opušten, predivan i pažljiv.“

„Baš lepo. Jeste u vezi?“

„Ne želim to da imenujem ili dešifrujem. Što da opterećujem mozak. Samo hoću to da proživljavam i da mi bude lepo.“

„Znači, opet neka stvar bez imena, kao sa onim jogijem što se pentrao uz veštačku stenu na Adi?“

„Ovo je iskrenije. Andre je divan, otvoren, duhovit, prelep. Osećam se sjajno pored njega. Od sad ću da se zabavljam samo sa tim mladim tipovima.“

„Na kom jeziku pričate?“

„Uglavnom na engleskom.“

„Jel ti se popravio engleski? Znam da si ga natucala kao ja.“

„Učim ga po par sati dnevno i sada se dosta dobro razumemo.“

„Kul. Ali obavezno zahtevaj od Andrea da ti ljubav izjavljuje na maternjem jeziku. Nema milozvučnijeg jezika za te stvari od francuskog. Recimo, ono ž’tem. Pa ono m’amur. Pa ono ma šeri.“

„Videćemo. Sve u svemu, mnogo mi je lepo sa njim.“

„Da, vidi se na tebi. Sijaš.“

„Hvala. Svi to primećuju. Kao da sam svemu postala privlačna. Otvorile su mi se čakre, kulja kroz mene životna energija i svuda me ima. Eto, recimo, ima neki tip sa kojim mi se nešto čudno dešava.“

„Andre?“

„Ne Andre, nego jedan drugi tip kog sam upoznala pre Andrea. Povremeno ga i danas sretnem. Kad se pojavi u blizini, osetim neverovatnu seksualnu energiju. Ima jedan splav na Savi na koji dosta izlazim u poslednje vreme. Na isti splav izlazi i on, taj tip. Kad se pojavi, pogubim se, počnem da drhtim od uzbuđenja, dođe mi da skočim preko ograde splava u Savu, da se ohladim.“

„Zanimljivo…“

„A jednom se tako vozim trolom, naslonila glavu na staklo i dremam. Kad odjednom, osetim to uzbuđenje kako narasta u meni, sva se naježim, počnem da drhtim. Uspravim se, osvrćem se po troli, gledam — nema ga među putnicima. Pogledam kroz prozor, kad eto ti njega — ide na biciklu paralelno sa trolom i zatim skreće u neku uličicu levo.“

„Ko bi rekao da su takve stvari moguće.“

„Kad ti kažem. Ima između mene i tog tipa neka jaka uzajamna privlačnost na koju ne mogu da utičem. Mislim da bi trebalo da se kresnemo, da vidimo o čemu se tu radi.“

„Što da se kresnete, Mila? Zar je sve u jebanju? A bliskost?“

„E Dušane, nemoj molim te tu da mi morališeš.“

„Ne misliš li da bi u seks trebalo stupati tek nakon uspostavljanja bliskosti i poverenja?“

„Dušane, aj ne seri.“

Iz Milenine zgrade izađe devojka. Preplanula je, kosa joj je skupljena u punđu, nosi kratku letnju haljinu braon boje i ima lepe duge glatke noge. Siđe niz stepenice i prođe pored nas. Zgodna je ali nekako uštogljena i nalik na lutku. Stane ispred stepnica i popriča sa Milenom.

„Ćao, kako si?“ kaže devojka.

„Ćao. A eto dobro sam“, kaže Milena.

„Super.“

„A ti jesi dobro?“

„Dobro sam.“

„Super.“

„E pa dobro onda. Vidimo se.“

„Da. Vidimo se. Ćao.“

I to je bilo to: razgovor. Zatim devojka ode niz ulicu. Gledam je — hoda pravih leđa i bez ijednog suvišnog pokreta. Lutka. Bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„To mi komšinica“, kaže Milena. „Jel da da je slatka?“

„Aha. Oprosti, nisam mogao da ne registrujem vaš razgovor. Kakva vam je to ‘dobro-super’ spika?“

„Što, šta joj fali? Nego Dušane, što ti tako sjaje oči?“

„Jel? Nisam primetio. Mislim da je to zbog Ivane. Za koji dan stiže iz Kanade.“

„Ivana, ko to beše?“

„Upoznala si je kada je bila ovde pre dve godine. Srela si nas baš kad smo se ona i ja našli na uglu ispod ‘Zelenog udovca’.“

„Ne sećam se.“

„Ona slatka malecka žena sa šeširićem.“

„Ne sećam se.“

„Ima držanje kao da se bavi baletom.“

„A da, mislim da se sećam. I šta sa njom?“

„Pa ništa. Rekao bih da taj sjaj u mojim očima potiče zbog nje. Često uhvatim sebe kako idem ulicom i mrmljam ‘Ivana, Ivana’, a njen lik mi pred očima.“

„Zaljubljuješ se.“

„Šta znam. Nekako ceo treperim. Da, valjda je to, mislim da se zaljubljujem.“

„Što srljaš? Pa tek treba da se vidite.“

„Gotovo sad, ja se već primio.“

„Idealizuješ je, žuriš i uprskaćeš stvar.“

„Moguće, da. Razmišljao sam o tome. Eto, Sioran kaže da, neretko, naša prenadražena mašta stvara lažni osećaj zaljubljenosti i ljubavne patnje. Naravno, postoje autentične zaljubljenosti i patnje, ali većinom, ono za šta mislimo da je zaljubljenost ili patnja, iza toga stoji naša prenadražena mašta. Možda je ovo što sada osećam upravo to.“

„Šta?“

„Pa lažni osećaj zaljubljenosti kao plod prenadražene mašte. Ko zna. Jebiga, nadam se da grešim i da je ovo što osećam ipak nešto autentično.“

„A kad je pre dve godine Ivana bila u Beogradu, jel bilo nečeg među vama?“

„Poljubili smo se.“

„A posle, kad se vratila u Kanadu?“

„Ništa. Za dve godine ako sam joj napisao pet mejlova i to šturih. Sve neka bedna pisamca od pet redova.“

„I šta sad očekuješ?“

„Ne znam. Ivana insistira na platonskom susretu. Ja sam se, kao što vidiš, predao osećanjima. Izjaviću joj ljubav pa ćemo da vidimo šta će da se desi.“

Naiđe opet ona lutkasta devojka. Osmehne se Mileni, mahne joj, prođe pored nas i popne se u zgradu bez strasti u mimici i pokretima. I opet bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„A jel Ivana komplikovana ličnost? Ako je komplikovana, pazi se.“

„Nije. Ja sam komplikovana ličnost. Ivana je moje drugo, jednostavno, dobro i meko Ja. Ona je moja srodna duša za kojom tragam kroz ceo život.“

„To svaki put slušam od tebe kad se primiš na nekog. Koliko ostaje u Beogradu?“

„Sedam dana.“

„I šta onda?“

„Pali natrag u Kanadu.“

„I šta će onda biti sa vama čak i ako se nešto desi?“

„Pojma nemam. Možda i ja zapalim u Kanadu.“

„Jesi siguran?“

„Zapalio bi, što da ne.“

„I šta bi radio tamo?“

„Otkud znam. Bio srećan?“

„A posao? Ne misliš valjda da te Ivana izdržava.“

„Mogao bih da nađem nešto. Kanada je tolerantna multietnička sredina koja svakome pruža šansu. Mogao bih da nađem posao u nekom komunalnom preduzeću. U gradskom zelenilu Toronta ili tako nešto.“

„Ma daj.“

„Što da ne. Oduvek sam hteo da radim u gradskom zelenilu. Dok sam živeo u Zrenjaninu, aplicirao sam, ali su me odbili jer nisam imao da iskeširam sto maraka za mito nekom opštinskom službeniku. Pokušao sam i u gradskom zelenilu Beograda, ali tu ti tek treba debela veza. Nadam se da bih bio bolje sreće u Torontu, tamo je nivo korupcije mnogo niži nego u Srbiji.“

„A što lepo ne nađeš neku devojku u Beogradu?“

„Misliš, neku ‘dobro-super’ devojku, kao ovu tvoju komšinicu?“

„Ma ne, ona je previše racionalna i ne biste se slagali. Ali imaš sjajnih žena ovde. Eto, recimo, Sonja.“

„Ne mogu Sonju.“

„Što ne možeš Sonju?“

„Pa Sonja nam je drugarica.“

„Ma Sonja je super. Vas dvoje bi bili lep par. Mislim da se i ti njoj dopadaš“,  kaže Milena, savije se i virne u moju kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. „Šta ti je ovo narandžasto u kesi?“

„Galete sa susamom. Super su.“

„Uzeću jednu. Nešto sam ogladnela.“

„Naravno. Čekaj da ti otvorim… Eto tako. Uzmi.“

„Hvala.“

„Uzmi još.“

„Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Uzem galetu i zagrizem je. Odlična je: krckava i blago zasoljena, i ima ukus na ekspandirani pirinač i pečeni susam.

Ćutimo i jedemo. Krckam svoju galetu i razmišljam. Ko bi rekao da se dopadam Sonji. Usamljenik sam, stidljiv, nesiguran, ranjiv, samoživ, pijem, nisam duhovit ni muževan, imam slabe živce, a volim i da razglabam o temama kao što su smrt, starenje i samoubistvo. Sve u svemu, nisam neki poželjan muškarac. Baš lepo što se sviđam Sonji. Prija to, kad znaš da tamo negde u noći srce jedne žene kuca za tebe.

„Lepe su ti ove galete. Mogu li da dobijem još jednu?“

„Naravno, Mila. Izvoli…“

„Hvala. Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Zavučem ruku u kesu i uzmem i ja galetu. I tako sedimo na stepenicama i jedemo galete. Krune nam se u krilo, ali neka se krune, lepo ih je jesti udvoje, tako sedeći na stepenicama ispred zgrade, jednog toplog letnjeg dana.

Pojedemo galete pa se primaknemo jedno drugom. Štipkam Milenu za mišicu, ona me gurka bokom. Nekako smo više telesni nego obično. To je valjda normalno: oboje smo u oblacima — ona zbog Andrea, a ja zbog Ivane — pa nas rade hormoni.

„Nešto smo telesni danas, a?“ kažem.

„Aha“, kaže ona i osmehne se. Osmehnem se i ja pa je opet štipnem.

„E, morala bi da krenem. Treba da učim engleski zbog Andrea.“

„Dobro. Možda bi i ja trebalo da počnem da ga učim zbog Ivane.“

Ustanemo sa stepenica. Stavim ranac na leđa i uzmem kesu. Unesem se Mileni u lice da joj dam oproštajni poljubac, a ona napravi bolnu grimasu i ustukne. Zaustavi me dlanom i uhvati se za stomak.

„Šta ti je, Mila?“

„Uh.“

„Zar opet bazdim na beli luk? Izvini, šta ću kad ga mnogo volim…“

„Nije to. Zaboleo me stomak, treba da dobijem.“

„Menstruaciju?“

„Mhm.“

„Čitao sam negde da vagina ima najlepši miris i ukus tokom ovulacije, jer je žena u tom periodu najpodatnija.“

„Dobro, pa?“

„Pa ništa. Taj podatak može biti koristan za planiranje kunilingusa.“

„Dušane, čuješ li ti ponekad sebe šta pričaš?“

„Što? Pa to je naučna činjenica.“

„Ajde, moram da idem.“

Zagrlim je slobodnom rukom i poljubim je u obraz. Malo je slankast i kao da miriše na more. Po svemu sudeći, biće to moj najbliži kontakt sa morem ovog leta. Šteta, ne bih smeo da izgubim potrebu za morem i da ono postane dalek pojam koji će mi stvarati slične blede asocijacije kao pojmovi tipa „krateri na Mesecu“. More mora da ostane opipljivo, bistro, sveže i jasno plavo u mojim mislima. Potreba za njim je jedna od najplemenitijih potreba koju imam i morao bih da uložim svestan napor da je negujem i osnažujem, i da odem do mora što pre, makar to bio i paradajz-turizam, kome sam uostalom pribegavao u najvećem broju svojih letovanja. Da, neguj te svoje potrebe i jačaj ih. Idi na to more. Nemoj da postaneš čovek koji sedi ispred televizora sa vanglom kokica u krilu i flašom piva u ruci, bez drugih potreba.

Štipnem Milenu još jednom za preplanulu mišicu; gipka je i topla pod mojim prstima. Lep osećaj.

Mahne mi, pa ode hodnikom do ulaznih vrata, a ja siđem niz stepnice ispred zgrade.

„O’revua, Milena“, kažem joj.

„O’revua, Dušane“, kaže mi, stojeći kod vrata i pridržavajući ih rukom. Mahne mi slobodnom rukom.

„O’revua“, kažem, pa joj mahnem slobodnom rukom.

„O’revua“, kaže Milena i maše mi. Zaigra u mestu.

„O’revua“, kažem i mašem joj. Zaigram i ja u mestu.

„O’revua, o’revua, o’revua“ govorimo, mašemo jedno drugom i igramo u mestu.

Kivi

Nedelja prepodne, 7. jul. Čučim u kupatilu nad wc šoljom i montiram novu dasku, kivi zelene boje. Kupio je u salonu keramike u Jagićevoj. Kupatilo mi je staro i posustalo i ne znam šta da radim sa njim, pa sam smislio da ga opremim stvarima kivi zelene boje i tako ga učinim malo prijatnijim mestom. Prethodnih dana kupio sam kivi zeleni peškir, i zastor za kadu, i policu, a sada je tu i kivi zelena daska za šolju.

Završim montiranje daske. Uspravim se, odmaknem se do vrata. Pogledam kupatilo. Ne izgleda loše. Živnulo je otkako sam ga odenuo u kivi zeleno. Nova daska dobro izgleda u kontrastu sa belom šoljom, i kivi zeleni peškir i zastor za kadu izgledaju dobro u kontrastu sa belim pločicama. Problem sa lavaboom je i dalje tu, ali ne vidim lak „kivi zeleni“ način da se on reši. Šta da se radi.

Izađem iz kupatila i ugasim svetlo. Muvam se po stanu, spremam se da idem do Kalenić pijace da potražim još neke zgodne kivi zelene sitnice. Da objasnim ovu fascinaciju kivi zelenim. Mislim da to u velikoj meri ima veze sa Ivaninim dolaskom u Beograd, 17. jula. Naime, želim da stan dovedem u stanje da u njemu može da boravi žena. Ali pod tim „boravi“ ne mislim da žena u njemu provede par sati užasnuta stanjem u kome se stan nalazi i ne usuđujući se bilo šta da dotakne, nego ovo: da žena u stanu može normalno da funkcioniše, i da se opusti i razbaškari, da provede u njemu prijatno popodne i veče, i da ako poželi da se istušira da može da se istušira, i da može da prespava u ovom stanu ako poželi, i da ujutru može da skuva kafu, i da sedne sa tom šoljom kafe na terasu i da joj bude lepo. E sad, ima tu još jedan problem: u stanu imam bubašvabe. Voleo bih da su kivi zelene boje, ali nisu. Crne su, krupne i neustrašive i vole da se muvaju po kuhinjskom podu i po sudoperi. I ja ću ženi skrenuti pažnju na to i zamoliti je da proba da ignoriše bubašvabe kad ih ugleda negde u stanu, kao što ja danas činim. Neko vreme sam se borio protiv njih, a onda digao ruke. Besmisleno je. U ovom stanu borbu sa bubašvabama ne mogu da dobijem: ima ih puno više od mene, i kada bubašvabe budu toga postale svesne crno mi se piše.

Stavim ranac na leđa, izađem iz stana i spustim se do Kalenić pijace. Uđem u radnju plastike i kućnih sitnica „od 10 do 999 dinara“. Za pultom kod kase stoje dve žene i razgovaraju; radnice, očigledno. Kažem „dobar dan“, uzmem korpu i pođem do rafova sa robom. U radnji smo samo nas troje — dve žene za kasom i ja. Radio svira podešen na neku domaću stanicu. Upravo ide vremenska prognoza; predviđaju vedro i sunčano i toplo do kraja dana. Fino.

Idem okolo i razledam robu na rafovima. Pogled mi zastane na svakom predmetu kivi zelene boje. Pređem u drugi odeljak radnje i razgledam dalje. Čujem razgovor dve žene kod kase.

„Tako sam napeta, a sve mi je teže kako se bliži taj dvadeset peti jul. Nekad mi se tresu ruke.“

„Stres.“

„Ne znam šta da radim. Dođe mi da iskočim iz ove kože i pobegnem nekud.“

Na radiju krene stvar „Kao ptica na mom dlanu“ od Pilota. Dve žene za kasom je zapevaju, tiho, za sebe. I ja je zapevam, tiho, sebi u bradu. Kao ptica na mom dlanu skakućeš (to pevam „Pticu“ sebi u bradu). I tako idem okolo, razgledam artikle, mumlam „Pticu“. Prekriću te nebom kad budeš zaspala. Na jednoj polici ugledam sunđerastu prostirku za kupatilo, kivi zelene boje, sa cvetovima žutih i plavih latica. Košta 150 dinara. Nije skupo. Uzmem je i stavim u korpu. Idem okolo, razgledam dalje, mumlam. I prekriću te suncem kad budeš sumorna. Primećujem da su dve žene za kasom prestale da pevaju. Ućutale se. Ja pevam dalje, sasvim tiho naravno. I prekriću te ćebetom kad budeš promrzla. I prekriću te travom kad budeš umrla. Pa onda refren: I ne znam kako da pobegnem od psa… Još malo razgledam robu po rafovima. Ne vidim više ništa zanimljivo.  To je to. Odem na kasu i stavim korpu na pult.

„To bi bilo sve“, kažem.

„Dvesta dinara“, kaže žena za kasom. „Cena prostirke je sto pedeset, plus pedeset dinara, trošak za pevanje.“

„Zar ste me čule?“

„Aha. Malo smo prisluškivale.“

„Izvinite. Ponekad se zanesem. I ja sam prisluškivao vas dve. Pevušile ste, pa prestale.“

„Prestale smo da bi slušale vas.“

„Uh, hvala. Čuo sam takođe da imate taj problem…“

„Da“, kaže žena za kasom kucajući mi račun. „Nešto zdravstvene prirode. Da vas sad ne gnjavim detaljima.“

„Nadam se da će sve da bude u redu i da ćete uspeti da se oduprete stresu.“

„Trudim se, ali teško je. Ponekad ne znam kako da se nosim sa ovim životom. Kao da je sve što pokušamo u ovom životu uzalud.“

„Da, shvatam. Pevajte. Pevajte kad god možete. Pevanje podstiče pravilno disanje pomoću dijafragme, a to je dobro za stres. Tako dišu sportisti i oni što se bave jogom.“

Žene se nasmeju. „Hoćemo, pevaćemo i disaćemo kao sportisti kad god možemo.“

Platim prostirku, izađem iz radnje i pređem ulicu. „Ptica“ mi se i dalje mota po glavi. Kao ptica na mom dlanu ćiju-ći. Nije „Ptica“ loša pesma; melodija je pevljiva, ali tekst je bezveze. Recimo, uvodni stih: kao ptica na mom dlanu skakućeš. Shvatam da je ptica ovde metafora za ženu, ali zbunjuje me ovo skakutanje na dlanu. Priznajem, imam teškoće da vizualizujem ženu koja kao ptica skakuće na mom dlanu; najpribližnije što mogu da zamislim je neko stvorenje sa glavom žene i trupom i nožicama vrapca (ili eventualno kanarinca). Još da to egzaltirano žena-ptica-skakutavo stvorenje ispusti od sreće jedno govance na moj dlan i eto ti inspiracije za nove nadahnute stihove. Ok, melodija je pevljiva, brzo uđe u glavu itd. Ali tekst je stvarno bezveze. Neću bre to da pevam.

Prestanem da pevam „Pticu“ i zapevam stvar Come to my door, od Hozea Džejmsa. Hoću lepo da je  uvežbam, skinuo sam i akorde na gitari, pa da je pevam i sviram Ivani kad dođe u Beograd, da joj se malo udvaram. I tako idem ulicom Maksima Gorkog pod toplim suncem i mumlam. Oh, I just want you to know, it’s alright, it’s alright, it’s alright… Prolazim pored radnje sa drangulijama za kuću. U uglu radnje, iza visokog pulta sedi devojka, skoro zatrpana robom. Samo joj glava viri iznad plastičnih čaša i ofingera, portviša i kuhinjskih krpa. Uđem da pogledam šta ima od kivi predmeta. Pri dnu jednog rafa primetim prijanjajuću PVC foliju; nije kivi zelene boje, naravno; prozirna je i treba mi za uvijanje načetih lubenica i dinja. Sagnem se i izvadim jednu rolnu folije, dužine 50 metara. Gledam u mesto gde je folija stajala, ali ne vidim cenu.

„Koliko košta ova folija?“ pitam devojku.

„Zavisi od dužine“, kaže. Ustane od kase, dođe do mesta gde stojim. Savijemo se, gledamo u policu pri dnu rafa. Vidim neke cedulje sa cenama, ali ni na jednoj ne piše nešto kao „folija 50 metara“. Pružim ruku ka polici i uhvatim drugu rolnu folije.

„A ova, pošto je?“ pitam devojku.

„Čekaj, skloni ruku, ne vidim cenu.“

„Izvini“, kažem i sklonim ruku.

„Konkretno ta ti je sto osamdeset dinara“, kaže devojka, uspravi se i pođe natrag ka kasi.

„Hvala“, kažem joj i uspravim se. „Baš bezveze što nemam providnu ruku, a?“

„Da, kakav maler.“

„Eh, što nemam providnu ruku, pa da može kroz nju da se vidi cena…“

„Da, to bi bilo vrlo zgodno“, kaže devojka i ponovo stane iza one gomile stvari na pultu, iznad koje joj samo viri glava. „Ali šta ćeš, ne može se sve imati u životu…“

„Ne može, da. Ali može se imati ova folija“, kažem i ponesem rolnu folije na kasu.

Devojka mi naplati foliju. Spakujem je u ranac (foliju, ne devojku) i izađem iz radnje. Idem ulicom Maksima Gorkog, skrenem u Kalenićevu, pa u Topolsku. Opet mi se mota „Ptica“, ali neću da je pevam. Ne želim ništa da imam sa tim ženama-pticama što skakuću na dlanu, zajebi me sa takvim metaforama. Zapevam (tiho, naravno) Come to my door i pođem kući. So long we’ve been distant now, since you set out on your own…

Dođem do raskrsnice Petrogradske i Topolske. Uz ogradu bašte kafića, iza žardinjera sa cvećem, sede dve jako zgodne žene u haljinama sa tankim naramenicama i smeju se. Lep prizor. Fino im je, uživaju, ali sede, ne skakuću. Ne mogu da zamislim Ivanu kako skakuće na mom dlanu. Ona je sitne građe, ali opet ne ide. Koliki bi to dlan morao da imam da bi i tako malena žena poput Ivane mogla da stane na njega. Ivana bi morala da bude mala kao Palčica da bi stala na ovaj moj dlan standardnih dimenzija, i zatim da skakuće na njemu. Oh, Ivana…

Sprej

Popodne početkom jula. Zalivam petunije na terasi i slušam album No Beginning No End, Hozea Džejmsa. Čekam da dođe Sava (ortak), da doveze radni sto koji sam kupio u salonu nameštaja „Forma Ideale“.

Čujem zvono na vratima. Spustim kofu, uđem u stan, odem do ulaznih vrata i otvorim ih. Sava. Stoji pred vratima i drži pod rukom paket u kome se nalazi rasklopljen sto.

„Evo ja stigo.“

„Ćao matorko, ajde upadaj.“

Sava uđe u stan, spusti paket na pod u dnevnoj sobi.

„Hoćeš da popiješ nešto?“

„Kasnije. Da montiramo ovo pa idemo na pivo. Dobra ti muzika. Ko je to?“

„Hoze Džejms.“

„Dobar je. Lepa moderna svirka.“

„Ivana mi ga preporučila.“

„Ko ti je ta cica na desktopu?“

„Ivana.“

„Kad dolazi u Beograd?“

„Za tri nedelje.“

„Vidi kako uživa na toj terasici uz more. A tu je i čaša rozea. Gde se to slikala?“

„Kad je bila u Kanu.“

„Eto. I ti da ideš u Kan, da se zajedno slikate pa to da staviš na desktop.“

„Lepše je ovako — Ivana, nebo i more, bez mene. Dobro, hajde da sklopimo sto pa idemo na pivo.“

Otvorimo paket i izvadimo drvene ploče od kojih treba sklopiti sto. Sava razvrsta šrafove i tiplove. Polako montiramo sto prateći uputstvo. Sava uglavnom sve radi sam. Ja čučim pored njega, gledam Ivanu na desktopu i slušam Hozea. Nešto me steže u grudima. Sličnu stvar osećam kada sam nesrećno zaljubljen, ili ostavljen, pa patim. I eto me sad: čučim, slušam Hozea, patim, gledam čas Ivanu na desktopu, čas Savu kako radi. Dobro mu ide, ima „zlatne“ ruke. Ceo nameštaj u svom stanu sam je napravio; regale, police, sve. Ja sam glup za te stvari. Umem da zamenim osigurač i sijalicu, sve drugo me prevazilazi.

I tako Sava sklapa sto, a Hoze Džejms i ja mu pružamo moralnu podršku. Tu i tamo uzmem šrafciger i zavrnem šraf.

Uspravimo sto, zašrafimo bočne ploče i to je to. Sto je montiran. Evo ga — stoji na točkićima nasred dnevne sobe, spreman da ga privedem nameni. Sviđa mi se, lepo izgleda u boji tamnog mahagonija. Godinama maštam o ovakvom radnom stolu, za koji ću jednog dana sesti sa šoljom nes-kafe, i onda tako sedeći za njim i slušajući neku finu mjuzu iskucati neki stvarno dobar post.

„Lepo izgleda, a?“

„Aha, dobar je.“

„Hvala što si mi dovezao sto i sklopio ga.“

„Nema problema. Hajdemo na pivo.“

„Važi. Ja častim.“

„Čekaj idem samo da operem ruke.“

Sava ode do kupatila da opere ruke, ja stojim u sobi i gledam sto. Bio je na sniženju (četiri hiljade dinara) i drago mi je što sam ga kupio. Pre njega, kao radni sto koristio sam baštenski sto na rasklapanje koji je bio tesan i slabašak, monitor se tresao dok sam kucao. I evo ga moj prvi pristojan radni sto, još od onog radnog stola u kući roditelja koju sam napustio pre dosta godina. U stanu u Zemunu, u kome sam počeo da pišem postove za blog, i u kome sam ih potom godinama pisao, nisam imao radni sto nego mi je za kucanje služio starinski kockasti kredenac za odlaganje posteljine. Bilo je neudobno i neprirodno kucati za tim kredencem. Nisam mogao da podvučem noge pod njega i kolena su mi stajala priljubljena uz prednju ploču, pa sam često imao utisak kao da sedim za tim kredencem i kucam po nekoj kazni.

Sava se vrati iz kupatila.

„Čoveče, kupatilo ti je užas.“

„Znam, jebiga.“

Odemo do kupatila. Upalim svetlo, virnemo unutra. I eto ga — staro umorno kupatilo od koga su svi digli ruke. Trudim se da ga održavam relativno čisto, ali postoje problemi u tom kupatilu koje nemaju veze sa održavanjem čistoće. Recimo, pukle su cevi u zidu, koje bi trebalo da odvode vodu iz lavaboa, pa voda ne može normalno da otiče; zid ispod lavaboa natopi se vodom svaki put kad odvrneš česmu. Zato sam sproveo crevo kojim voda iz lavaboa otiče u kofu ispod lavaboa. Pa kad se kofa napuni vodom, prospem je u WC šolju.

„Ne znam šta da radim sa ovim kupatilom, čoveče. Hteo bih da ga unormalim ali ne znam od čega da počnem.“

„Nema ti druge nego da ga celog renoviraš.“

Uglasim svetlo u kupatilu. „Jebeš kupatilo. Ajmo na pivo.“

Isključim komp, izađemo iz stana, pa iz zgrade. Pođemo ka okretnici busa 83.

„Kako Ivanu da pustim u onakvo kupatilo, jesi video na šta liči?“

„Jebiga, da.“

„Nije samo kupatilo. Ceo stan mi liči na svinjac a imam i bubašvabe. Teško da bi u njemu neka žena mogla da provede više od par sati. Moram da se selim, čoveče.“

„Što da se seliš? Koliko će Ivana da bude u Beogradu?“

„Nedelju dana.“

„Pa što da se seliš kad će Ivana da bude u Beogradu samo nedelju dana?“

„Nebitno koliko će dana Ivana da bude u Beogradu. Moram da se selim zbog sebe, da bih iskorenio u sebi naviku da živim u ćumezima. Da bih bio spreman sledeći put kad Ivana dođe u Beograd.“

„Da, kapiram.“

Dođemo do raskrsnice kod okretnice busa 83. Stanemo i čekamo da se upali zeleno za pešake.

„Pola života sam proveo u nekim ćumezima. Sve je počelo od onog podruma. Sećaš se, onog u kući mojih matoraca, gde smo svirali, pili i slušali mjuzu?“

„Sećam se podruma.“

„E pa, od njega je sve počelo. U njemu sam proveo detinjstvo i mladost. On me oblikovao u ovo što sam.“

„Dobro, podrum je bio, što se kaže, tvoj kutak mira.“

„Jači kutak. Što moj kutak mira nije bio u nekom osunčanom potkrovlju. Recimo, kao onom gore“, kažem i pokažem ka penthausu na jednoj modernoj zgradi iznad raskrsnice, ukrašenom patuljastim čempresima i još nekim žbunovima. Vrlo lep kutak mira, obasjan blagim suncem kasnog popodneva.

Upali se zeleno za pešake. Pređemo ulicu. Idemo niz Vojvode Šupljikca i pričamo o mom životu provedenom po ćumezima. Kod frizerskog salona jedna devojka razgovara telefonom; zamislila se, ne konstatuje nas. Onda zadigne majicu, tek toliko da otkrije deo stomaka i pupak. Zanemimo prolazeći pored nje.

„Jesi video?“

„Aha. Prekrasno. Nisam očekivao da ćemo da joj vidimo pupak.“

„Ni ja. Kakvo prijatno iznenađenje.“

„Imali smo sreće.“

„Fino je kad se tako zadesiš na pravom mestu u pravo vreme da vidiš neki lep pupak.“

Spustimo se do picerije „Orao“, uključimo se na Bulevar i hodamo niz njega. Zgodne žene i devojke idu oko nas gore-dole. Prijatno je hodati mimo njih, u istom ili u suprotnom pravcu, i mirisati trag u vazduhu koji ostave za sobom. Sva ta ramena, i lica i oči i leđa i listovi i bokovi i zadnjice i kose, ka kojima imaš želju da pružiš ruke. Popodne je lepo i toplo, i sve je kao u bajci. Ali bajke su plod mašte, a ovo je stvarnost, početak jula, Bulevar Kralja Aleksandra, grad Beograd, država Srbija.

Idemo Bulevarom do Terazija, pa Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Posedimo na Kalemegdanu, pa siđemo do Gospodar Jovanove i idemo njom do Skadarlije. Prođemo kroz Skadarliju, pa se uz Skadarsku popnemo do Doma omladine. Napravimo baš lep krug po gradu, i u međuvremenu se spustilo veče, a onaj bol u grudima je nestao. Dobro je.

Iznad Doma omladine vidimo visoku devojku u mini suknji. Povlači minić na dole dok ulazi u drogeriju Lili. Devojčina suknja je kratka i ne može se povući; u stvari, može, ali ne na tu stranu.

„Je li, čoveče, što si naveo devojku da joj bude neprijatno?“

„Kako sam je naveo?“

„Zadigao si joj pogledom suknju pa je morala da je povlači na dole.“

„Nisam.“

„Jesi. Zadigao si joj suknju svojim zracima iz očiju. Imaš laserske oči koje po potrebi puštaju energetske zrake koji zadižu suknje devojkama.“

„Odlepio si. Kad će da dođe ta Ivana, malo da te smiri.“

„Ivana! Ivana! Ivana!“

„Gledaju nas one dve devojke kao da smo debili.“

„Jedva čekam da dođe. Godinama se nisam ovako sjajno osećao.“

„Ti si se baš primio?“

„Aha. Šta ću. Nego, gde ćemo da kupimo pivo?“

„Možemo u Merkatoru kod ‘Beograđanke’.“

„Može. Koliko je sati?“

„Dvadeset do deset.“

„Da ne zakasnimo?“

„Nećemo.“

„Da ipak ubrzamo korak, da nam se ne zatvori Merkator.“

„Stići ćemo do deset, ne brini.“

„Da mi ubrzamo korak. Brzo hodanje je ionako zdravo za srce.“

Ubrzamo korak. Ja predvodim, u svojim „army“ bermudama i teget japankama. Furamo ka trgu Nikole Pašića. Prolazimo pored pivnice „Ljubičasta kornjača“. Mladi ljudi sede za stolovima ispred pivnice i piju. Za jednim stolom sede dve doterane klinke od 15-16 godina, piju pivo i puše. Gledaju nas provokativno (Momo Kapor bi upotrebio reč mazno). Neću ni da razmišljam o tome.

Dođemo do semafora kod zgrade „Novosti“. Stanemo, čekamo da se upali zeleno za pešake. Preko puta ulice, trg Nikole Pašića je pust. Nema ljudi; samo fontana i drveće i kandelabri i topli tamni vazduh, i kiosk sa kokicama u kome se dosađuje neki dečko.

„Vidi matori, jebote, pust trg.“

„Otišli ljudi na odmor.“

„Još da ono drveće i semafori i kandelabri i zrikavci odu na odmor i to je to. Kraj sveta. Hoćemo da pređemo?“

„Ne znam…“

„Hajde, vidiš da nema kola. I kola otišla na odmor.“

„Crveno je za pešake…“

„Ko ga jebe što je crveno. Zatvoriće nam se Merkator. Ajmo…“

Napravimo saobraćajni prekršaj i pređemo na crveno. Idemo preko pustog trga Nikole Pašića ka Pionirskom parku.

„Ima tu nešto što me muči“, kažem.

„Šta je?“

„Znaš, Ivana objavljuje tekstove na internetu.“

„O čemu tekstove, neke stručne iz farmacije?“

„Pa da, i to, ali i lične tekstove. O sebi, o svom životu i o svojoj svakodnevici.“

„A.“

„Da. I tako, redovno čitam te njene tekstove. Mnogo su lepi i lični, i dođe mi da zagrlim monitor i priljubim obraz na ekran kad ih pročitam. Kroz te tekstove sam je dosta upoznao. Recimo, eto, ima gramofon, ima osetljiv stomak, htela je da bude balerina, i tako.“

„Lepo. Ti se ionako ložiš na balerine.“

„Da. Ali ima tu jedna stvar sa kojom ne znam kako da se nosim jebiga. Smeta mi kad tako čitam neki Ivanin tekst pa naiđem na pasus koji se tiče njenog seksa sa muškarcima.“

„Šta ti to smeta?“

„Ne znam. Seks je dobra stvar i trebalo bi da navijam da ga Ivana što češće ima. Ali ne mogu. Smeta mi. Bude mi muka i od samog nagoveštaja seksa Ivane sa nekim.“

„Onda nemoj da čitaš njene tekstove.“

„Hoću da ih čitam. Lepi su i zanima me Ivanin život.“

„Onda ih čitaj.“

„A šta sa seksualnim pasusima?“

„Preskači ih.“

„Kako da znam kada će da naiđe neki, da ga preskočim? Nisam jebeni prorok.“

„Smaraš, čoveče. Čitaj Ivanine tekstove i nadaj se da će u njima biti što manje seksualnih pasusa.“

Uđemo u Pionirski park. E sad, uvek kad se zadesim u Pionirskom parku volim da usporim. Da polako prođem njim, da zastanem kod fontane i posmatram skulpturu devojke sa krčagom, okruženu malim vodoskocima. Međutim, ovaj put ništa od toga. Skoro pa protrčimo kroz park, pa se kod turske ambasade uključimo u Kneza Miloša. Hitamo niz nju ka ulici Kralja Milana. Sava pogleda na sat.

„Dobro je, čoveče, polako. Ne moramo da žurimo. Stižemo na vreme.“

„Jesi siguran?“

„Siguran. Treba nam pet minuta do ‘Beograđanke’.“

Skočim, dignem ruke u vis i proderem se kao magarac: „STIĆI ĆEMO!“

„Alo bre. Lakše malo.“

„Šta da radim kad sam srećan!“

„Nije tebi lako.“

Nije meni lako, da. A u 21:52 budemo kod „Beograđanke“. Merkator još uvek radi, Sava je bio u pravu. Spustimo se pokretnim stepenicama pod zemlju, do Merkatora, kao da se spuštamo u metro. Kupimo pivo, pa se pokretnim stepenicama vratimo na površinu zemlje ispred „Beograđanke“ držeći limenke u rukama. Kupili smo pivo, tu misiju smo ispunili. Sledeći cilj nam je da sednemo na klupu na platou iznad Cvetnog Trga, i onda tu da pijuckamo pivce i gledamo žene.

Pređemo ulicu, penjemo se Njegoševom. Bašte kafića su poluprazne. Svet se rasuo po turističkim destinacijama. Uz ogradu bašte jednog kafića sedi devojka u miniću, a na butine joj pada diskretno neonsko svetlo. Prođemo pored nje.

„Jesi joj snimio butine?“

„Aha, divne su. Neon ih je lepo istakao.“

„Izgledaju nekako uzvišeno pod tim neonom.“

„Božanske butine…“

„To.“

Popnemo se do platoa iznad Cvetnog trga. Sednemo na klupu, otvorimo pivo i kucnemo se. Popijemo gutljaj. Baš prija i opušta posle neizvesne trke sa vremenom. Kraj nas prođe zgodna žena u crvenoj haljini, bledog tena i duge ravne kose, sjajne pod uličnim svetiljkama. Nosi knjigu pod rukom. Izgleda produhovljeno, kao da se vraća sa književne večeri ili tako nešto. Čovek ne može da ne uzdahne kad vidi takvu ženu da prolazi ulicom. Gledamo za njom.

„Eh, vidi kako je lepa. Provali kakvo dupence i listovi.“

„Da…“

„Nešto si štur. Ne sviđa ti se?“

„Sviđa, ali striktno na hormonskom nivou.“

„Pa na kom drugom. Uvek su u pitanju neki hormoni.“

Nedaleko od nas, jedna žena stoji kraj klupe u senci krošnje drveta. Stoji neko vreme, tako, u senci, zatim izađe iz senke, a narandžasta ulična rasveta obasja je od temena pa niz ramena i niz ruke do vrhova prstiju na šakama, i niz noge do njenih stopala u sandalama sa ravnom petom.

„Vidi je.“

„Mnogo je lepa. Čudesna žena.“

„Jel ti se i ona sviđa na hormonskom nivou?“

„Ne, ovo je na molekularnom nivou.“

„E, matori, brate, mnogo kenjaš.“

Jedna devojka dolazi od supermarketa Maksi. Prođe pored naše klupe noseći pune kese. U jednoj kesi se nalazi pakovanje rolni toalet-papira. Devojka ima krupne oči, dugu gustu kosu, i koža joj blista na uličnom svetlu. Nikad čovek ne bi rekao da takve prelepe mlade žene imaju potrebu da nose kese iz Maksija ili da koriste toalet-papir.

„Jesi snimio ovu slatku cicu sa dobrim sisama, što je prošla?“

„Preslatka je.“

„Ko li je kreše?“

„Neki srećko.“

„Ne bi trebalo ovako da pričamo o ženama, čoveče.“

„Znam.“

„Banalni smo. Sveli smo ženu na njenu put. Sveli smo ženu na dupe, sise, noge i kožu. Jesi popio?“

„Još gutljaj pa sam popio.“

„Ajde popi pa da idemo.“

„Dobro. Evo, popio sam.“

„Kul. Hajdemo polako.“

Ustanemo i pođemo uz Njegoševu. Prođemo pored bilborda sa reklamom za hrvatsko primorje. Bilbord primamljivo izgleda: prikazuje divan sunčan dan i zeleno-plavo more i peščanu plažu okruženu borovom šumom, i ljude koji leže na plaži ili se kupaju. Gledam te ljude na bilbordu. Suviše su sitni i ne mogu da im vidim lica, ali pretpostavljam da su nasmejani. Poželim da sam i ja tamo među njima, sa svojim peškirom, i sa svojim papučama za plažu, i sa svojim losionom za sunce, i sa svojim sićušnim osmehom. Uh, more!

„Matori, jel ideš ove godine negde na more?“

„Ne.“

„A što?“

„Nema se kinte.“

„A ja bih tako išao. Baš mi nedostaje. More, sunce, masline, smokve, morske zvezde, skakanje na glavu sa stena, čitav taj morski sjaj. Znaš kako bi mi lepo leglo desetak dana negde.“

„Pa idi na more, što ne ideš?“

„Mrzi me da idem sam.  A i nemam ideju gde bih išao.“

„Idi negde u Grčku, Grčka ti je lepa.“

„Ali daleko mi…“

„Idi u Crnu Goru.“

„Ali daleko mi…“

„Idi na Srebrno jezero.“

„Ali daleko mi…“

„E jebiga onda. Idi na Adu.“

„Ali…“

„Znam, daleko ti.“

Popnemo se do Kalenić pijace, skrenemo u Kursulinu. Njom idemo do kafane „Kalenić“, zatim uđemo u Mileševsku.

„Jesam ti pričao ono kad sam sprejom nacrtao veliko srce ispred Tanjinog ulaza?“

„Nisi.“

„Eto, bio Tanji rođendan, i te noći kad joj bio rođendan dođem u dva uveče do Tanjine zgrade i nacrtam veliko srce na trotoaru ispred ulaza. I u sredini srca napišem ‘Tanji za 27.’“

„Moćno.“

„Neka baba me celo vreme gledala sa prozora. Mislio sam da će da zove pandure. Sav sam se preznojio dok sam crtao srce. Ali dobro, baba me izgleda nije prijavila.“

„Neka kul baba.“

„Da, valjda.“

„Super ti je to sa sprejom. Prekrasna izjava ljubavi. Koje boje je bio sprej?“

„Žute.“

„Što žute? Što nisi koristio crveni?“

„Nisu imali u farbari.“

„Trebalo je da obiđeš još neku farbaru.“

„Mrzelo me. Dobar je bio i žuti.“

Idemo Mileševskom, prođemo kafić „Mileševski fenjer“. Tu je malo mračniji deo trotoara. Jedna devojka ide niz Mileševsku i prolazi pred nas; lice i torzo su joj u tami, a poprsje joj je osvetljeno ekranom mobilnog telefona.

„Jesi je video?“

„Aha. Čarobno.“

„Isto veče se mimoiđeš sa devojkom sa otkrivenim pupkom, devojkom sa božanskim butinama i devojkom sa osvetljenim poprsjem u tami. I kako čovek da ne bude pesnik?“

Popnemo se do kraja Mileševske, pa uz Žičku, do pozorišta i do raskrsnice. Dođemo do mesta gde je parkiran Savin jugo. Sava otključa auto, otvori vrata.

„E pa, čoveče, to je to.“

„Baš je bila fina šetnja.“

„Aha. Super je bilo.“

„Hvala ti za sto.“

„Nema problema. Dobro, ajde vidimo se.“

„Važi.“

Rukujemo se. Sava uđe u auto, upali ga, isparkira se i polako krene. Mahnem mu, otpratim jugića pogledom, pa uđem u zgradu. Popnem se do prizemlja i pozovem lift. Prijala mi šetnja, dobro je bilo. Bili smo malo banalni, ali šta da se radi. Čovek jednom nedeljno može sebi da dopusti par sati banalnosti, u kojima ženu svede na njene grudi, zadnjicu, noge i kožu. To je u redu, pretpostavljam, u istoj meri u kojoj je u redu masturbiranje.

Izvadim mobilni i pogledam koliko je sati: 23:05. Dobro je, nije kasno, biće vremena za još koje pivo pre spavanja. A i novi radni sto me čeka u stanu, da ga privedem nameni. To bih mogao, kad se popnem gore: da se istuširam, onda otvorim pivo, pustim Hozea i sednem da napišem Ivani mejl o onim fenomenalnim zalascima sunca na kraju zemunskog keja, kod „Radeckog“. Mislim da su to najlepši i najromantičniji zalasci sunca koji se mogu videti u Beogradu. Lepi su i zalasci sunca na Kališu, i na dorćolskoj marini, ali ovi uz obalu Dunava kod „Radeckog“ su ipak nešto posebno.

Neka ptica

Jedno predveče stojim na terasi, gledam nebo i treba da odlučim da li da idem u šetnju ili ne. Ne dopadaju mi se ovi oblaci. A ne dopadaju mi se ni oni tamo, što stižu ovamo iz pravca Novog Beograda. Ipak, idem malo da prošetam, što da ne.

Izađem iz zgrade i spustim se do Požarevačke, pa kroz prolaz između zgrada izbijem na Mileševsku. Napet sam i šetnja nema onaj opuštajući smisao koji bi trebalo da ima. Žurim i stalno zagledam gore. Kiša samo što nije počela, a nisam ni kišobran poneo. Na trenutak razumno zastanem, pogledam oko sebe. Muž i žena šetaju Mileševskom; šale se, a ona ga drži pod ruku. Jedna baka gura kolica sa bebom. Mališan u bermudama i žutoj majici prođe na biciklu. Svi su opušteni i ne mrače sadašnji trenutak brigom o kiši. Daj malo iskuliraj, kažem sebi. Budi kao oni. Ugledaj se na tu baku što gura kolica sa bebom. Ugledaj se na tog mališana na biciklu.

Malo usporim, ali još uvek nije to dovoljno sporo i opušteno. Popnem se uz Mileševsku do raskrsnice kod video-kluba, pređem ulicu, i onda požurim uz Žičku pored kockarnice i pozorišta. Bližim se svojoj zgradi i drago mi je zbog toga. Uđem u Maksi. Kupim dve plastenke Delezovog Blond piva. Platim i izađem napolje. Pogledam nebo. Oblaci su se spustili do krovova, izgleda kao da će da sednu na njih. Kiša samo što nije počela. Pređem ulicu i požurim kući.

 Iza ugla se pojavi Milena.

 „Ćao Dušane.“

 „O, ćao Milena.“

 „Gde juriš?“

 „Kući. Vidiš da će kiša.“

 „Pa šta? Ako padne, padne.“

 „Gde si ti pošla, na ljubavni sastanak?“

 „Jok. Do pekare po kroasan sa čokoladom.“

 „Fino. Aj idem s tobom da ti pravim društvo.“

 „A kiša?“

 „Kad počne, sklonićemo se pod neku strehu.“

Krenemo niz ulicu, pored pozorišta i kockarnice, i onda dole, do raskrsnice. Ručke kese u kojoj nosim plastenke istežu se i usecaju mi se u dlan. Promenim ruku. Trebalo je da tražim u Maksiju da mi dupliraju kese. Još bolje — trebalo bi da imam neki zembilj samo za pivo, sa udobnim sunđerastim ručkama, presvučenim filcom.

„Mila, izlaziš li nekud? U noćne klubove i tako to?“

„Aha. Dosta izlazim. Baš preterujem u poslednje vreme. Možda bi trebalo da smanjim.“

„Ma šta te briga. Ovaj život je kratak…“

„Dušane.“

„Molim?“

„Stani.“ (Stanem)

„Vidi“, kaže i pokaže uvis u pravcu okretnice busa 83. „Kako je lepo. Svi ti nabubreli oblaci na nebu, i fasade i krovovi i svetiljke i krošnje i ljudi i živost. Izgleda svetski ovaj Krst, a?“

„Aha. Mada više volim kad je nebo nad njim vedro.“

„A meni se više dopada ovako, sa oblacima.“

Krenemo još malo niz ulicu i pekara je sada udaljena par metara. A onda pređemo i tih par metara i tu smo — uđemo u pekaru. Unutra fino miriše. Pekara je dobro osvetljena i svira neka disko muzika sa razglasa.

Milena razgleda vitrine sa pecivom. „E, evo imaju kroasane sa čokoladom! Hoćeš ti nešto?“

„Malo pre sam ručao“, kažem a kesa mi se useca u dlan. Promenim ruku.

„Moraš da probaš ove pitice sa pečurkama. Super su.“

„Šta da radim kad sam se najeo za ručak.“

„Uzmi ih sad, pa ih pojedi kasnije.“

„Misliš?“

„Aha.“

„Dobro. Koliko da uzmem?“

„Ja uzmem pet.“

„Dobro. Uzmi mi pa ću da ti dam pare.“

Milena se okrene od mene i obrati se devojci sa druge strane vitrine.

„Uzeću pet pitica sa pečurkama.“

Devojka joj spakuje pitice u papirnu kesicu.

„I uzeću ovaj kroasan sa čokoladom“, kaže. Prisloni prst na staklo vitrine i pokaže kroasan koji je izabrala.

„Jel ovaj?“ pita devojka i prinese hvataljku jednom kroasanu.

„Ne, ne taj, nego ovaj.“

„Ovaj?“

„E taj.“

Devojka uhvati kroasan i spakuje ga u papirnu kesicu, zatim kuca račun na kasi. Milena stoji pred vitrinom i čeka račun. Nosi kratku trenerku do kolena. Listovi nogu su joj glatki i beli u svetlu pekare. Disko muzika svira sa razglasa. Milena me pogleda preko ramena, osmehne se i počne da đuska u mestu, vrckajući ramenima i kukovima. Gleda me preko ramena, smeška se i vrcka uz disko, tako, u mestu. Mali provokator.

*

Izašli smo iz pekare i stojimo ispred. Milena mi pruži kesu sa piticama.

„Mila, molim te ponesi je ti pa ćeš mi je dati pred ulazom. Vidiš da se patim sa ovom kesom.“

„Oke“, kaže. Izvadi kroasan iz svoje kese i počne da ga jede.

„Mmm, tako volim ovaj kroasan sa čokoladom. Asocira me na Italiju.“

„Mene na alpske države. Švajcarsku, tako nešto.“

„Što na Švajcarsku?“

„Valjda zbog čokolade. Znaš da su Švajcarci čuveni po proizvodnji čokolade. A što tebe asocira na Italiju?“

Ćuti. Neće da kaže što. Jede kroasan i gleda me preko papirne kesice zagledana u daljinu. Kad da se nečeg priseća. Bila je u Italiji mesec dana, a znamo kakvi su Italijani. Možda su kroasani sa čokoladom tamo bili umešani u nešto.

Krenemo polako nazad. Ručke kese sa pivom mi se usecaju u dlan do kostiju. Promenim ruku. Pogledam nebo. Oblačno je, ali kiša kao da je odustala. Eto, bez razloga sam se isparanoisao i ozračio celo predveče. Sreća što se Mileni prijeo kroasan pa je izašla iz stana do pekare, a ja je onda sreo žureći kući. Slučajnost. Inače bi ovo bilo jedno od glupljih večeri.

Milena jede poslednji zalogaj kroasana, zgužva kesicu i baci je u kantu. To je to. Ja ponovo promenim ruku. Jebem ti kesu.

Stanemo kod trafike da Milena kupi cigarete, zatim nastavimo.

„Mila, jesi snimila ovu baku što radi u trafici?“

„Aha.“

„Da ti ispričam šta mi se jednom desilo. Eto, na toj trafici sam neko vreme kupovao ‘Blic’ na povratku sa posla. Uvek je u trafici radila baka. I tako, kad bih stao na trafiku rekao bih ‘dobar dan’. Zatim bih uzeo ‘Blic’, pružio baki novac kroz otvor i rekao ‘izvolite’. Ako ne bih imao sitno baka bi mi vratila kusur a ja bih rekao ‘hvala’. Zatim bih rekao baki ‘doviđenja’ i krenuo. I onda jednog dana stanem ja na trafiku, kažem baki ‘dobar dan’, uzmem ‘Blic’ i vadim novčanik, kad eto ti bake: virne kroz otvor trafike i kaže — ‘primetila sam da ste vi jedan jako fin čovek’.“

„Ha-ha! Nemoj da pričaš?“

„Da. Malo sam se zbunio, onda joj rekoh — ‘hvala vam, i vi ste jedna jako fina baka’.“

„Ha-ha! Fina baka!“

„Milena.“

„Molim?“

„Vidi“ (Pokažem glavom tamo nekud neodređeno.)

(Milena raširi oči i pogleda naokolo)  „Gde?“

„Tamo gore, u drveću. Vidi.“

(Usmeri pogled u to drveće) „Šta?“

„Neka ptica…“

*

„Milena, znaš za onaj naš mali dogovor, da kad umrem pola ušteđevine ostavim tebi, a pola Anđeli, bratovoj ćerkici?“

„Opet ti o tome.“

„Eto, deo ušteđevine pretvorio sam u eure i oročio, a dinarski deo sam stavio u jedan investicioni fond. Sve podatke o tragu novca čuvam u roze koverti na polici sa knjigama kod mene na gajbi. Ako mi se nešto desi, molim te otvori tu kovertu da bi ušla u trag novcu.“

„E Dušane, neću to da slušam.“

„Nisi me shvatila. Znaš da ja volim život i da ne bih digao ruku na sebe. Ali čovek treba da odradi neke stvari na vreme. Još da se učlanim u udruženje krematista ‘Oganj’ i …“

„Neeeću to da slušaaaam!“, kaže. Zapeva neko visoko A i ne da mi da dovršim misao. Probam da joj terciram nekim svojim kao povišenim C. Ne ide mi, popnem se u falset i napregnem glasne žice, a iz grla mi izlazi samo neko slabašno šištanje. Sa druge strane, Milenino visoko A je zaokruženo, snažno i perfektno. Ima lep glas, pevala je u Horkestru.

Tako nadpevavajući se stignemo do Milenine zgrade. Opraštamo se kod stepenica pred ulazom. Uštinem je za nadlakticu i poljubim je u obraz.

„Vidim, jeo si beli luk?“

„Jel moguće da se oseća?“

 „Aha.“

„A pojeo sam jedan čen i to ovolicki.“

Prinesem šaku ustima. Dunem u dlan da proverim dah. Ne oseća se na beli luk.

„Ne oseća se na beli luk kad ovako dunem.“

„Ma oke. Ja podržavam upotrebu belog lukca.“

„Šta da kažem, Mila. Oprosti što imam fetor ex ore. To jest, halitozu.“

„Šta ti to?“

„Stručni nazivi za neprijatan zadah.“

„A… Ma opušteno, stručnjače. Hajde idem, treba nešto da radim.“

„Dobro.“

„Drži ovu kesu. Videćeš, sjajne su pitice.“

„Verujem ti“, kažem i uzmem kesu od nje.

„Ćao Dušane.“

„Ćao Milena.“

Mahne i ode uz stepenice, pa uđe u zgradu. Obiđem ulicu i uđem i ja u svoju. U liftu stavim dlan ispred usta. Dunem. Ništa se ne oseća. Čudno. Šta da radim kad volim beli luk — onako, sitno iseckanog dodam ga na kraju kuvanja, zajedno sa maslinovim uljem, peršunom i krupno mlevenim biberom.

Uđem u stan, spustim kese na sudoperu. Pogledam kroz prozor. Počela kiša. Izvadim jednu plastenku iz kese i stavim je u frižider. Odem u sobu, u CD plejer ubacim disk A Perfect Wreck, švedskog sint-pop dueta Capsize. Obožavam album A Perfect Wreck i preslušao sam ga mali milion puta. Najviše mi se dopada stvar Nuclear Waste a i ostale su sjajne.

Disk se zavrti u plejeru. Krene prva stvar — We Are Wimps. Prekrasan, prekrasan uvod — u pozadini neki atmosferični sint, a napred Agnes, sa svojim glasom obične devojke iz komšiluka. Peva uvodnu strofu: We like free, we like unbound, being gratified at once, egotripping toward the sun…

Vratim se u kuhinju i otvorim frižider. Pipnem plastenku. Nije stigla lepo da se ohladi za dva minuta, ali šta da se radi — bolje piti mlako pivo nego grickati nokte čekajući da se ohladi. Izvadim plastenku i odvrnem čep; fino šišti. Uzmem visoku čašu iz kredenca i sipam pivo. Vratim plastenku u frižider, naslonim se na sudoperu i popijem gutljaj. Pogledam kroz prozor. Napolju baš pljušti. I smračilo se. Uzmem iz kese jednu piticu sa pečurkama i pojedem je. Opa, dopada mi se. Zavučem ponovo ruku u kesu i pojedem još jednu. Milena je bila u pravu — sjajne su. Zalijem gutljajem piva. Setim se da sam Mileni zaboravio da dam pare za pitice. E jebiga.

Ponesem čašu i pređem u sobu. Sednem na krevet, podmetnem jastuk pod leđa, naslonim se na zid. Zidovi sobe su okrečeni u belo pa u sobi nije mračno. Neću da ustajem da palim lampu. Dobro je ovako. Popijem gutljaj piva, pogledam na policu sa knjigama. Ona velika roze koverta dovoljno je uočljiva i u polutami. Kul. Mrdam nogom u ritmu i slušam Agnes kako peva refren: We are wimps, we are sighs, we are sorry for being sad and apologetic cowards. — Kroz muziku i Agnesin glas čujem napolju kišu kako pljušti. To je to. Muzika, pivo, zvuk kiše spolja, ovi zidovi. Preda mnom je još jedno fino veče.

Osmeh

Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.

Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.

Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.

Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.

I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.

Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.

I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.

Igra

„Njegova knjiga sa montrealskim skicama izašla je i bila dobro primljena. Viđao ju je na policama kod prijatelja i rođaka i to mu je smetalo. Njih se uopšte nije ticalo kako izgledaju Tamarine grudi pod veštačkom mesečevom svetlošću u Ulici Stenli.“

Konačno pročitao (tačnije, dvaput) knjigu Omiljena igra koju mi je još krajem aprila poklonila Saška. Omiljena igra je roman kanadskog pesnika i muzičara Le(o)narda Koena, i Koen ga je napisao pre pedeset godina (1963.), kada je bio mladić. Roman je napisan savremeno i zrelo, i dok nisam zavirio u pogovor i otkrio kada je nastao, bio sam uveren da ga je Koen napisao nedavno, pre godinu-dve ili tako nešto. Kako god, knjiga mnogo dobro klizi kroz dan, kasno popodne, ili noć ili kroz bilo koje doba dana u kojem je uzmemo u ruke.

Sve u Omiljenoj igri je napisano kako treba. Metafore su prekrasne, opažanja su sjajna, dijalozi Brivmana i njegovog prijatelja Kranca su fenomenalni, opisi ženske lepote i svi drugi opisi su slikoviti i živi. Ovo je jedna od onih knjiga gde reči i rečenice svetlucaju, mreškaju se i iskre na papiru, pred našim očima, dok ih čitamo. (Znam da se ponavljam i da sam negde već upotrebio to poređenje, ali šta da radim.)

Mali disclaimer. Knjiga je pisana na specifičan (malo fragmentaran) način, pa uvodne stranice, koje se bave Brivmanovim detinjstvom u Montrealu, mogu biti zbunjujuće. Naravno, neće svako biti zbunjen, ali ja sam bio baš zbunjen i nije mi bilo jasno o čemu se tu radi. Čak sam razmatrao da nazovem Sašku i da protestvujem. Kasnije je sve leglo na mesto.

Knjigu je kod nas izdala „Geopoetika“. Na koricama knjige je fotografija parkića ispod terazijske česme, a vidi se i hotel „Moskva“ sa onim svojim špicastim kulama na krovu. Fotografija je pomalo avetinjska i po atmosferi podseća na omot prvog albuma benda Blek Sabat. Ne mogu da poistovetim avetinjske korice sa onim što stoji između njih, to jest sa svim tim belim, svetlucavim i poetičnim stranicama, ali to je što je.

Da zaključim. Omiljena igra je knjiga koja čini da se osećamo lepo, i kad je završimo, hoćemo još još još. Onda krenemo opet da je čitamo i njena magija je ponovo tu za nas, da napravi da se osećamo lepo. Sa knjigama je lako, sa ljudima ide nešto teže. A da nije bilo Saške, ne bi bilo ni magije ni ovog posta. Hvala joj što mi je poklonila Omiljenu igru za rođendan. I hvala joj što je ima u mom životu i što pokušava da očuva naš kontakt dok ja statiram po tom pitanju. Sledeći put kad budemo hodali Gospodar Jovanovom ka Kališu da tamo popijemo pivo na nekoj klupi ili zidiću, ako bude htela da me fotografiše, obećavam da, za početak, neću zaklanjati facu kesom iz Maksija.

To je to. Sada, nakon ove male tirade, neka noć ponovo postane mirna i tiha, i neka ovaj topli tamni vazduh bez ometanja nastavi da miriše na lipe. A pre toga, zamoliću gospodina Koena da dovrši post.

Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omiljena igra. Kada bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali smo nepomični u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavljajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stabljikama u obliku otisaka naših stopala.

Pismo

Ivana, noćas sam te sanjao. Jednog popodneva zoveš me telefonom i kažeš mi da ste ti i klinka doputovale u Beograd i da ste odsele u bungalovima na putu ka Zemunu, negde između Ušća i hotela „Jugoslavija“ (ne znam da tamo postoje neki bungalovi). A, ko za inat, ja tog jutra otputovao u moju kolibu u Ralji (naravno, nemam kolibu u Ralji). A na putu do Ralje imao sam razne peripetije. Prvo sam lutao po glavnoj autobuskoj stanici i nisam mogao da nađem bus za Ralju. San me potom prebacio na neku zabačenu stanicu na Bežaniji i tu sam ušao u bus. Koji kilometar pre Ralje bus se pokvario pa sam nastavio pešice. Pa sam onda u nekoj pustari stajao pod autobuskom pečurkom i čekao da prestane pljusak. Pa me jurio mrav: trčao je za mnom, strugao nožicama preko zemlje i mrmljao dečijim glasićem. Posle sam sa obe ruke teglio veliki Semsonajt kofer (iako sam na put pošao bez kofera). Nekako se dovučem do Ralje. Uđem u svoju kolibu, raskomotim se. Zvoni telefon. Javim se. Ti. Kažeš mi da si stigla u Beograd i da bi volela da se vidimo. Bićeš u Beogradu jedan dan i sutra uveče putuješ u Francusku na koncert Hozea Džejmsa. Ja se tu iznerviram, pošto sam van Beograda. Naljutim se i na tebe, jer si, eto, banula u Beograd dok sam u Ralji i što ti je Hoze Džejms bitniji od mene. U afektu stisnem ono crveno „cancel“ dugme na mobilnom i prekinem tvoj poziv. Onda se priberem, oprostim ti i bude mi žao. Stisnem zeleno „call“ dugme, kad ono — veza se nije prekinula. Čujem tvoj glas. „Jesi tu?“ pitaš me. „Jesam“, kažem. I onda pričamo. I dok pričamo, čudno, ali mogu da te vidim: kasnog popodneva sediš u bungalovu, na sofi kraj prozora preko koga je spuštena roletna od bambusovih stabljika. Malo zalazećeg sunca ulazi kroz roletnu i pada na tvoj lakat bojeći ga u rumeno. I tako sediš naslonjena u sofi, držiš slušalicu uz obraz i pričaš. Zatim se uspraviš u sofi, prekrstiš noge i slobodnu ruku nasloniš na koleno prekrštene noge tako da ti šaka pada preko kolena. Imaš na sebi kratku suknju, bluzu na bretele i sandale sa onim kožnim kajšićima što se valjda vezuju oko gležnja. I mi pričamo, a ja te uporedo vidim kako sediš na sofi i razgovaraš (sa mnom) telefonom. Dogovorimo se da sutra prepodne svratiš do mene, da se vidimo pre nego što odeš.

Odmah krenem natrag za Beograd. Odem na autobusku stanicu. Prazna, nema žive duše. Gledam puste perone i pitam se — šta sad? Čujem neko kloparanje, i u stanicu se ukotrlja starinski autobus zelene boje. Stane na peron, ugasi motor i otvori srednja vrata. Uđem. Unutra, uz bok autobusa, naspram vrata, poređano nekoliko stolica kao u nekoj maloj čekaonici. Sa leve strane stoji šalter za kupovinu karata, a pored njega visi bordo zastor. Sednem na jednu stolicu. Iza bordo zastora izađe devojka noseći konduktersku torbicu sa kajšem prebačenim oko vrata. Kondukterska torbica na njenom stomaku je otvorena i iz nje viri nekoliko šećerlema sa roze i belim prugama, a šećerleme su uvijene u prozirni celofan i imaju vrhove savijene u lûk, nalik malim drškama od kišobrana. „Ćao“, kaže devojka i priđe mi. „Jel idete do Beograda?“ pitam je. „Idemo“, kaže. „Pa dobro, molim te jednu kartu do Beograda“, kažem. „Dobro. To je dvesta dinara“, kaže pa izvadi jednu šećerlemu iz kondukterske tobrice i pruži mi je. „Izvoli kartu“, kaže. Uzmem šećerlemu i dam joj novčanicu od dvesta dinara. I onda tako sedim i držim kartu/šećerlemu u ruci i čekam da krenemo, a devojka stoji pored, meni okrenuta bokom i gleda ispred sebe. Sat vremena stojimo u stanici i ništa se ne dešava. Unervozim se, bojim se da ne zakasnim na sastanak sa tobom. „A zašto ne krećemo?“ pitam devojku. — „Krenućemo.“ — „A kada ćemo krenuti?“ — „Kad dođe vreme.“ — „A kad će doći vreme?“ — „Ne budi nestrpljiv. Doći će. Možda za minut, možda za dva, možda za tri, možda za četiri, možda za pet, možda za šest…“ — „Dobro, shvatio sam“, prekinem je već prilično uzrujan. „Da nije ovo skrivena kamera?“ pitam je. „Nije“, kaže. — „Jesi sigurna da nije?“ — „Sigurna.“ — Pažljivo je odmerim ne bih li u krajevima njenih usana ulovio neki suzdržani smešak. Lice joj je bledo, lepo i mirno, gleda pravo ispred sebe i ne deluje mi da suzdržava smeh. „Rekao bih da ovo ipak jeste skrivena kamera“, kažem joj. — „Nije kad ti kažem.“ — „E, aj da se kladimo da ovo jeste skrivena kamera.“ — „Hajde, kad si tako tvrdoglav. Reci opkadu“, kaže devojka. — „Evo, da se kladimo u hiljadu dinara da je ovo skrivena kamera i da bus neće krenuti u narednih pet minuta.“ — „Važi.“ — Sedim i čekam da vidim šta će da se dogodi. Ne prođe ni trideset sekundi, bus upali motor i krene. Pogledam preko ramena devojku. Još uvek gleda ispred sebe, a u njenim očima i krajevima usana pojavio se smešak. I dalje gledajući ispred sebe, pruži ruku ka meni i otvori dlan. Rezignirano šmrknem nosem, izvadim iz džepa hiljadarku i spustim je na devojčin dlan.

Izađemo iz stanice i krenemo za Beograd. Celu noć truckamo se kroz neke industrijske zone i palanke sa drvenim kućama i krovovima od sena. Ujutru stignemo do nekog kao predgrađa Beograda. Bus me ostavi na nekom zemljanom stajalištu uz železničku prugu ispod mosta. Gledam oko sebe. Naokolo, oko mosta, stoje napuštene i donekle urušene zgrade, kao da su tu zaostale nakon nekog bombardovanja. Voda kaplje sa konstrukcije mosta u bare oko železničkih šina i ceo pejzaž prekriva izmaglica. Dosta depresivno stajalište. Požurim kući. Uđem u stan i pogledam na digitalni sat na natkasni kraj kreveta. Sat pokazuje vreme: „32:98“, a ja pomislim — dobro je, nisam zakasnio. Osetim uzbuđenje što ćemo se uskoro videti, a to uzbuđenje iz sna prostruji i mojim usnulim telom ispruženim na krevetu. Stavim bocu vina u frižider, pospremim stan, protresem jastuk i posteljinu i odem da se istuširam.

I to je sve. Tu se san rasplinuo, ili otišao u neku drugu stranu, ili se, jednostavno, ne sećam nastavka. Neki snovi, kao što je bio ovaj, tako me emotivno iscrpe da mi treba dan-dva da se oporavim. Kada sam se jutros probudio i ustao da se spremam za posao, nije mi bilo dobro. Osećao sam se kao prazna ljuštura. Verovatno i zbog toga što nismo popili to vino što sam ga, u snu, stavio u frižider da se hladi. Evo i sada, kada je dan odmakao i skoro pa će podne, još uvek ne mogu da se sastavim. Sedim u firmi, za ovim stolom, nesposoban za rad i bilo kakav oblik komunikacije sa kolegama. Samo sedim ispred ovog monitora, zaklonjen kućištem računara, i nije mi dobro. U stomaku osećam neku ledaru, tu ispod srca i oko želuca, gde bi trebalo da bude najtoplije. Eto tako. Oprosti što sam bio preopširan, ali kao što rekoh trebaće mi dan-dva da se oporavim.

Voće

Jedna topla noć. Sedim sa Milenom za stolom kod mene na terasi. Pijemo belo vino „Kaštel“ i bockamo viljuškama voćnu salatu iz činije na stolu. Lepo je i tamno i toplo tu gde sedimo, a malo svetla dolazi od solarne svetiljke pobodene u žardinjeru na ogradi terase. Milena stanuje u onoj zgradi preko puta, i to je zgodno, jer od predloga za susret do njegove realizacije treba pet minuta. Za ovu priliku pustio sam ploču Protection benda Massive Attack. Mislim da se ta ploča fino uklapa u ovakve noći, sa svim tim svojim prijatnim tamnim i niskim tonovima.

„Sada je definitivno gotovo. Ne želim više da ga vidim svojim očima.“

„Okej.“

„Dušane, stvarno ne mogu više ovako… Nanosim sebi mnogo bola, izgubiću zdravlje.“

Kao i mnogi drugi, i Milena i ja nismo imuni na pehove i greške. Ja dugo nisam imao vezu, a Milena ulazi u veze sa muškarcima koji u startu deluju okej a onda se otkrije neko njihovo mračno „ja“, koje postepeno prevlada nad onim prvobitnim „ja“ na koje se Milena primila. A Milena onda to teško podnosi — pati, plače, ne spava noćima, preispituje sebe itd. I tako, aktuelni depresivko je Vlada, i pre neki dan ponovo su raskinuli.

„Milena, možda je vreme da ti se desi neko novi. Ali neko normalan.“

„To bi bilo lepo. Molim te bože, malo normalnosti za promenu.“

„Šta će ti božja intervencija. Ima naokolo puno normalnih muškaraca. Budi strpljiva. Srešćeš ih.“

„Smori me kad pomislim na celu tu vertikalu upoznavanja. Trebalo mi dve godine da zaista upoznam Vladu. I sad treba ponovo prolaziti kroz isto.“

Možda nije trenutak, ali osećam potrebu da na ovom mestu skrenem u digresiju. Eto, pre dve godine — bio je jun — selio sam se u ovaj stan iz starog stana. Stari i novi stan udaljeni su jedan od drugog par stotina metara, pa sam se selio trpajući stvari u ranac i torbe, i prenoseći ih pešice u nekoliko tura. Naravno, moglo je to puno lakše i profesionalnije, da sam setio da angažujem neku firmu za selidbe. I tako, jedno veče, onako lipsao, praveći poslednju turu za taj dan, sretnem Milenu ispred „Maksija“; krenula da kupi puding od jagoda i cigarete. Upita me šta radim tu sa tim torbama na sebi, a ja joj objasnim. Naljuti se što je nisam zvao da mi pomogne; zagleda se u mene, a oči joj poprime usredsređen i strog izgled. Prvi put sam je video tako ozbiljnu. Rekoh joj, nema veze, Mila, lipsao sam, ovo je ionako poslednja tura za večeras. Onda je htela da zna u koje vreme ću sutra nastaviti sa prenošenjem stvari, a ja rekao — vrlo rano, Mila, oko sedam. Ok, Dušane, vidimo se onda sutra ujutru oko sedam. Sledećeg jutra, oko sedam, muvam se po stanu i čujem neko kucanje na vratima. Ko li je sad, upitam se prilazeći vratima. Virnem kroz špijunku kad ono Milena. Otvorim vrata. „Ćao Dušane“, kaže i uđe u gajbu. „Ćao Milena“, kažem i osmehnem se puštajući je unutra. A ona, vidi se, tek ustala. Jedva gleda na oči, zeva, ima crvene otiske od jastuka na obrazu i slepoočnici. I tako, uđe u stan, promuva se naokolo, onda ode na terasu. Sedne u stolicu na rasklapanje i popuši cigaretu dremajući na suncu. Posle, čim se malo razbudila, zahtevala je da joj dam da i ona nešto ponese. Bio sam u frci, trpao stvari u torbe, i rekao joj da mi dovoljno pruža moralnu podršku svojim prisustvom tog jutra. Ipak, motala se oko mene i cimala me za ranac dok sam ga stavljao na leđa, insistirajući da joj dam da i ona nešto ponese. Jedva sam je ubedio da prestane da me vuče i da pusti jebeni ranac. Onda, prteći veliku torbu na rame ugledam na kauču mandolinu; kupio sam je na Limundu za neke smešne pare sa namerom da na njoj naučim da sviram Vivaldijev koncert za mandolinu u C duru. Ispostavilo se da mi je to prevelik zalogaj, pa sam odustao, i uzimao bih mandolinu u ruke samo ponekad uveče kad bih popio; tada bih seo na kauč i trzalicom okidao na njoj sasvim tihe i setne tonove. I tako je mandolina tog jutra ležala na kauču, a već sam bio pretovaren pa nije bilo teorije da je stavim na sebe, i morao bih da pravim novu turu zbog nje. Pa sam rekao Mileni — „dobro, Milena, kad insistiraš, uzmi i ponesi mandolinu“. — „Gde je?“ upitala je, srećna što je uključena u akciju. Osvrnula se po sobi, a onda, pošto nije primetila mandolinu, pogledala u mene. „Evo je tu na kauču“, rekoh. Pokupila ju je pa smo otišli pešice do mog novog stana; ja onako natovaren rancem i torbama, a Milena noseći moju mandolinu. Eto, sve me to baš ganulo, taj njen gest — ustajanje tako rano, njena briga i ostalo.

Ali da se vratim na terasu.

„Da, Mila, ume da bude duga ta vertikala. Kad upoznaješ i prihvataš nekog, plus se usput navikavaš i na manje lepe stvari.“

„Na šta misliš?“

„Pa ono, doći do stadijuma kad bez ustezanja možeš da…“

„Šta?“

„Pa eto. Recimo, da prdneš u njegovom prisustvu. Ili da ti postane normalno da on prdne u tvom.“

„Jao da. Vladi i meni su trebali meseci. A onda je Vlada, jednom prilikom dok smo sedeli i pili pivo, izvalio šalu, iskrivio dupe u stranu, iskolačio oči i prdnuo. Popadali smo od smeha. I od tada, shvatamo to kao nešto normalno.“

„Pretpostavljam da si, dok sedimo ovde i pričamo, dva-tri puta poželela da prdneš, ali si se uzdržala.“

„Ne, nisam nijednom poželela. A ti?“

„Nisam ni ja.“

Strana A ploče se završila.

„Završi se strana. Idem da okrenem drugu.“

Ustanem od stola, uđem u sobu i priđem gramofonu. Okrenem stranu, stisnem dugme „start“ pa se vratim na terasu i sednem. Čujem kako se igla gramofona spustila na ploču, i onda čujem tiho krckanje vinila. Uzmem čašu i popijem gutljaj vina. Kreće stvar Better Things. Posmatram Milenino lice osvetljeno solarnom lampom u tami, dok prislanja čašu na usne. Iskapi vino iz čaše pa je spusti na stolnjak.

„Super je ovo belo vino. Gde si ga uzeo?“

„U ’Rodiću’. Verovatno najbolje poluslatko belo vino za te pare.“

„Baš je pitko i lepo sa tim ukusom na voće. Jesi ga puno platio?“

„Dvesta dinara.“

„Stvarno? Izvrsno je. I voćna salata je izvrsna.“

„Fino ide uz vino. Lepo je ovde na terasi, a?“

„Meni uvek bude lepo kad dođem kod tebe.“

„Uhvatilo te vince.“

„Malo.“

„Neka. I jedi tu salatu.“

„Hoću. Mogu li da dobijem još malo vina?“

Tufne

Proveo sa Saškom vedro veče u gradu. Našli se na Trgu, kod fontane. Imala na sebi tanku crvenu bluzu sa kratkim rukavima i izgledala baš lepo. Prošetali Knezom pa Kališem. Seli na klupu uz jedan bor. Saška voli borove, i kad onako leti zamirišu. I meni su borovi super, jedino mi smeta što ispod njih ne uspevaju ruže. I tako, sedeli, gledali Ušće, čaprili. Dotakli i neke komplikovane teme, kao, da li je moguće ponovo se zaljubiti u istu osobu. Upoznamo nekog, zaljubimo se, zatim budemo odbijeni, zatim patimo, zatim se s vremenom ohladimo, vratimo se u normalu i nastavimo da živimo bez bola; u redu, to se, znamo, dešava. Ali — zaljubiti se ponovo, pod nekim drugim okolnostima, sedam ili deset godina kasnije, u tu istu osobu? Da li se i to dešava? Da? Jel? A gde? Nisam sreo neki takav primer u književnosti, životu ili na filmu.

Ustali sa klupe. Šetali po tvrđavi, slikali se. Saška je lepa i seksipilna žena i zadovoljstvo je slikati je. Takve žene budu vam inspiracija. Ja sam ispao bezveze, onako, stegnut, sa cvikerima, zarastao u bradu, u beloj lanenoj košulji i bermudama. Na skoro svakoj fotki sam zažmurio, kao dete kad hoće da se sakrije od nečega. Ipak, na nekim fotkama zapazio sam na svojoj faci obrise vedrine. To je zbog Saške, nije lako biti sumoran kad je ona tu. Na jednoj fotki tako stojim pod krošnjom ljubičastog bagrema, i dignutih ruku, u smiraj, vodim dijalog sa cvetnim grozdovima. Taj lik pod krošnjom, to sam, u principu, stvarni ja — tama, trava i drveće znaju više o meni od bilo kog čoveka.

Otišli sa Kališa i seli da popijemo pivo u bašti kafića ispod Akademije. Dopalo nam se mesto: deo zida okrečen u zeleno, romantična zavesa u prozoru iznad ulaza u kafić, oblaci i neke misli na plavom panou iza naših leđa, sto na tufne. Saška je morala da ode do vecea da piški. Vratila se iz vecea pa smo još malo sedeli uz pivo. Pričali o raznim stvarima pa i o Kafki. Oboje ga volimo kao pisca i gajimo velike simpatije za njega kao ljudsko biće. Da li je Kafka, nekad, neke tople noći kao što je ova, sedeo za stolom na tufne u društvu neke lepe žene u crvenoj bluzi kratkih rukava? Nadam se da jeste. Ako postoji život posle smrti, kad umrem potražiću Kafku da mu stisnem ruku i da mu prenesem da ga Saška i ja gotivimo.

Popili pivo pa otišli do menjačnice da Saška razmeni devize. Svratili do knjižare. Kupila mi knjigu „Omiljena igra“ Leonarda Koena. Poklon za rođendan. Njoj se ta knjiga mnogo dopada. Nisam siguran da li i kada ću je pročitati. Nemam volje za knjige, ništa nisam čitao mesecima. Iz ove perspektive gledano, knjiga ili cigla, svejedno mi je. Nisam imao hrabrosti da kažem Saški da verovatno neću tako brzo pročitati „Omiljenu igru“.

Na ulici ispred knjižare zahvalio joj na poklonu. Zagrlili se na kratko, onako, jako i drugarski. Onda je otpratio do Zelenog venca na bus.