Jedno predveče stojim na terasi, gledam nebo i treba da odlučim da li da idem u šetnju ili ne. Ne dopadaju mi se ovi oblaci. A ne dopadaju mi se ni oni tamo, što stižu ovamo iz pravca Novog Beograda. Ipak, idem malo da prošetam, što da ne.
Izađem iz zgrade i spustim se do Požarevačke, pa kroz prolaz između zgrada izbijem na Mileševsku. Napet sam i šetnja nema onaj opuštajući smisao koji bi trebalo da ima. Žurim i stalno zagledam gore. Kiša samo što nije počela, a nisam ni kišobran poneo. Na trenutak razumno zastanem, pogledam oko sebe. Muž i žena šetaju Mileševskom; šale se, a ona ga drži pod ruku. Jedna baka gura kolica sa bebom. Mališan u bermudama i žutoj majici prođe na biciklu. Svi su opušteni i ne mrače sadašnji trenutak brigom o kiši. Daj malo iskuliraj, kažem sebi. Budi kao oni. Ugledaj se na tu baku što gura kolica sa bebom. Ugledaj se na tog mališana na biciklu.
Malo usporim, ali još uvek nije to dovoljno sporo i opušteno. Popnem se uz Mileševsku do raskrsnice kod video-kluba, pređem ulicu, i onda požurim uz Žičku pored kockarnice i pozorišta. Bližim se svojoj zgradi i drago mi je zbog toga. Uđem u Maksi. Kupim dve plastenke Delezovog Blond piva. Platim i izađem napolje. Pogledam nebo. Oblaci su se spustili do krovova, izgleda kao da će da sednu na njih. Kiša samo što nije počela. Pređem ulicu i požurim kući.
Iza ugla se pojavi Milena.
„Ćao Dušane.“
„O, ćao Milena.“
„Gde juriš?“
„Kući. Vidiš da će kiša.“
„Pa šta? Ako padne, padne.“
„Gde si ti pošla, na ljubavni sastanak?“
„Jok. Do pekare po kroasan sa čokoladom.“
„Fino. Aj idem s tobom da ti pravim društvo.“
„A kiša?“
„Kad počne, sklonićemo se pod neku strehu.“
Krenemo niz ulicu, pored pozorišta i kockarnice, i onda dole, do raskrsnice. Ručke kese u kojoj nosim plastenke istežu se i usecaju mi se u dlan. Promenim ruku. Trebalo je da tražim u Maksiju da mi dupliraju kese. Još bolje — trebalo bi da imam neki zembilj samo za pivo, sa udobnim sunđerastim ručkama, presvučenim filcom.
„Mila, izlaziš li nekud? U noćne klubove i tako to?“
„Aha. Dosta izlazim. Baš preterujem u poslednje vreme. Možda bi trebalo da smanjim.“
„Ma šta te briga. Ovaj život je kratak…“
„Dušane.“
„Molim?“
„Stani.“ (Stanem)
„Vidi“, kaže i pokaže uvis u pravcu okretnice busa 83. „Kako je lepo. Svi ti nabubreli oblaci na nebu, i fasade i krovovi i svetiljke i krošnje i ljudi i živost. Izgleda svetski ovaj Krst, a?“
„Aha. Mada više volim kad je nebo nad njim vedro.“
„A meni se više dopada ovako, sa oblacima.“
Krenemo još malo niz ulicu i pekara je sada udaljena par metara. A onda pređemo i tih par metara i tu smo — uđemo u pekaru. Unutra fino miriše. Pekara je dobro osvetljena i svira neka disko muzika sa razglasa.
Milena razgleda vitrine sa pecivom. „E, evo imaju kroasane sa čokoladom! Hoćeš ti nešto?“
„Malo pre sam ručao“, kažem a kesa mi se useca u dlan. Promenim ruku.
„Moraš da probaš ove pitice sa pečurkama. Super su.“
„Šta da radim kad sam se najeo za ručak.“
„Uzmi ih sad, pa ih pojedi kasnije.“
„Misliš?“
„Aha.“
„Dobro. Koliko da uzmem?“
„Ja uzmem pet.“
„Dobro. Uzmi mi pa ću da ti dam pare.“
Milena se okrene od mene i obrati se devojci sa druge strane vitrine.
„Uzeću pet pitica sa pečurkama.“
Devojka joj spakuje pitice u papirnu kesicu.
„I uzeću ovaj kroasan sa čokoladom“, kaže. Prisloni prst na staklo vitrine i pokaže kroasan koji je izabrala.
„Jel ovaj?“ pita devojka i prinese hvataljku jednom kroasanu.
„Ne, ne taj, nego ovaj.“
„Ovaj?“
„E taj.“
Devojka uhvati kroasan i spakuje ga u papirnu kesicu, zatim kuca račun na kasi. Milena stoji pred vitrinom i čeka račun. Nosi kratku trenerku do kolena. Listovi nogu su joj glatki i beli u svetlu pekare. Disko muzika svira sa razglasa. Milena me pogleda preko ramena, osmehne se i počne da đuska u mestu, vrckajući ramenima i kukovima. Gleda me preko ramena, smeška se i vrcka uz disko, tako, u mestu. Mali provokator.
*
Izašli smo iz pekare i stojimo ispred. Milena mi pruži kesu sa piticama.
„Mila, molim te ponesi je ti pa ćeš mi je dati pred ulazom. Vidiš da se patim sa ovom kesom.“
„Oke“, kaže. Izvadi kroasan iz svoje kese i počne da ga jede.
„Mmm, tako volim ovaj kroasan sa čokoladom. Asocira me na Italiju.“
„Mene na alpske države. Švajcarsku, tako nešto.“
„Što na Švajcarsku?“
„Valjda zbog čokolade. Znaš da su Švajcarci čuveni po proizvodnji čokolade. A što tebe asocira na Italiju?“
Ćuti. Neće da kaže što. Jede kroasan i gleda me preko papirne kesice zagledana u daljinu. Kad da se nečeg priseća. Bila je u Italiji mesec dana, a znamo kakvi su Italijani. Možda su kroasani sa čokoladom tamo bili umešani u nešto.
Krenemo polako nazad. Ručke kese sa pivom mi se usecaju u dlan do kostiju. Promenim ruku. Pogledam nebo. Oblačno je, ali kiša kao da je odustala. Eto, bez razloga sam se isparanoisao i ozračio celo predveče. Sreća što se Mileni prijeo kroasan pa je izašla iz stana do pekare, a ja je onda sreo žureći kući. Slučajnost. Inače bi ovo bilo jedno od glupljih večeri.
Milena jede poslednji zalogaj kroasana, zgužva kesicu i baci je u kantu. To je to. Ja ponovo promenim ruku. Jebem ti kesu.
Stanemo kod trafike da Milena kupi cigarete, zatim nastavimo.
„Mila, jesi snimila ovu baku što radi u trafici?“
„Aha.“
„Da ti ispričam šta mi se jednom desilo. Eto, na toj trafici sam neko vreme kupovao ‘Blic’ na povratku sa posla. Uvek je u trafici radila baka. I tako, kad bih stao na trafiku rekao bih ‘dobar dan’. Zatim bih uzeo ‘Blic’, pružio baki novac kroz otvor i rekao ‘izvolite’. Ako ne bih imao sitno baka bi mi vratila kusur a ja bih rekao ‘hvala’. Zatim bih rekao baki ‘doviđenja’ i krenuo. I onda jednog dana stanem ja na trafiku, kažem baki ‘dobar dan’, uzmem ‘Blic’ i vadim novčanik, kad eto ti bake: virne kroz otvor trafike i kaže — ‘primetila sam da ste vi jedan jako fin čovek’.“
„Ha-ha! Nemoj da pričaš?“
„Da. Malo sam se zbunio, onda joj rekoh — ‘hvala vam, i vi ste jedna jako fina baka’.“
„Ha-ha! Fina baka!“
„Milena.“
„Molim?“
„Vidi“ (Pokažem glavom tamo nekud neodređeno.)
(Milena raširi oči i pogleda naokolo) „Gde?“
„Tamo gore, u drveću. Vidi.“
(Usmeri pogled u to drveće) „Šta?“
„Neka ptica…“
*
„Milena, znaš za onaj naš mali dogovor, da kad umrem pola ušteđevine ostavim tebi, a pola Anđeli, bratovoj ćerkici?“
„Opet ti o tome.“
„Eto, deo ušteđevine pretvorio sam u eure i oročio, a dinarski deo sam stavio u jedan investicioni fond. Sve podatke o tragu novca čuvam u roze koverti na polici sa knjigama kod mene na gajbi. Ako mi se nešto desi, molim te otvori tu kovertu da bi ušla u trag novcu.“
„E Dušane, neću to da slušam.“
„Nisi me shvatila. Znaš da ja volim život i da ne bih digao ruku na sebe. Ali čovek treba da odradi neke stvari na vreme. Još da se učlanim u udruženje krematista ‘Oganj’ i …“
„Neeeću to da slušaaaam!“, kaže. Zapeva neko visoko A i ne da mi da dovršim misao. Probam da joj terciram nekim svojim kao povišenim C. Ne ide mi, popnem se u falset i napregnem glasne žice, a iz grla mi izlazi samo neko slabašno šištanje. Sa druge strane, Milenino visoko A je zaokruženo, snažno i perfektno. Ima lep glas, pevala je u Horkestru.
Tako nadpevavajući se stignemo do Milenine zgrade. Opraštamo se kod stepenica pred ulazom. Uštinem je za nadlakticu i poljubim je u obraz.
„Vidim, jeo si beli luk?“
„Jel moguće da se oseća?“
„Aha.“
„A pojeo sam jedan čen i to ovolicki.“
Prinesem šaku ustima. Dunem u dlan da proverim dah. Ne oseća se na beli luk.
„Ne oseća se na beli luk kad ovako dunem.“
„Ma oke. Ja podržavam upotrebu belog lukca.“
„Šta da kažem, Mila. Oprosti što imam fetor ex ore. To jest, halitozu.“
„Šta ti to?“
„Stručni nazivi za neprijatan zadah.“
„A… Ma opušteno, stručnjače. Hajde idem, treba nešto da radim.“
„Dobro.“
„Drži ovu kesu. Videćeš, sjajne su pitice.“
„Verujem ti“, kažem i uzmem kesu od nje.
„Ćao Dušane.“
„Ćao Milena.“
Mahne i ode uz stepenice, pa uđe u zgradu. Obiđem ulicu i uđem i ja u svoju. U liftu stavim dlan ispred usta. Dunem. Ništa se ne oseća. Čudno. Šta da radim kad volim beli luk — onako, sitno iseckanog dodam ga na kraju kuvanja, zajedno sa maslinovim uljem, peršunom i krupno mlevenim biberom.
Uđem u stan, spustim kese na sudoperu. Pogledam kroz prozor. Počela kiša. Izvadim jednu plastenku iz kese i stavim je u frižider. Odem u sobu, u CD plejer ubacim disk A Perfect Wreck, švedskog sint-pop dueta Capsize. Obožavam album A Perfect Wreck i preslušao sam ga mali milion puta. Najviše mi se dopada stvar Nuclear Waste a i ostale su sjajne.
Disk se zavrti u plejeru. Krene prva stvar — We Are Wimps. Prekrasan, prekrasan uvod — u pozadini neki atmosferični sint, a napred Agnes, sa svojim glasom obične devojke iz komšiluka. Peva uvodnu strofu: We like free, we like unbound, being gratified at once, egotripping toward the sun…
Vratim se u kuhinju i otvorim frižider. Pipnem plastenku. Nije stigla lepo da se ohladi za dva minuta, ali šta da se radi — bolje piti mlako pivo nego grickati nokte čekajući da se ohladi. Izvadim plastenku i odvrnem čep; fino šišti. Uzmem visoku čašu iz kredenca i sipam pivo. Vratim plastenku u frižider, naslonim se na sudoperu i popijem gutljaj. Pogledam kroz prozor. Napolju baš pljušti. I smračilo se. Uzmem iz kese jednu piticu sa pečurkama i pojedem je. Opa, dopada mi se. Zavučem ponovo ruku u kesu i pojedem još jednu. Milena je bila u pravu — sjajne su. Zalijem gutljajem piva. Setim se da sam Mileni zaboravio da dam pare za pitice. E jebiga.
Ponesem čašu i pređem u sobu. Sednem na krevet, podmetnem jastuk pod leđa, naslonim se na zid. Zidovi sobe su okrečeni u belo pa u sobi nije mračno. Neću da ustajem da palim lampu. Dobro je ovako. Popijem gutljaj piva, pogledam na policu sa knjigama. Ona velika roze koverta dovoljno je uočljiva i u polutami. Kul. Mrdam nogom u ritmu i slušam Agnes kako peva refren: We are wimps, we are sighs, we are sorry for being sad and apologetic cowards. — Kroz muziku i Agnesin glas čujem napolju kišu kako pljušti. To je to. Muzika, pivo, zvuk kiše spolja, ovi zidovi. Preda mnom je još jedno fino veče.
Krepki 