Uskrs

Ovi dani oko Uskrsa su prvi stvarno lepi dani ove godine u Beogradu. Nema vetra, nema kiše, ničega od onoga što nas je zasipalo i duvalo u nas prethodnih nedelja. Ima samo sunce i šetači u kratkim rukavima, plus sveže jagode iz Maksija – 79 dinara po korpici – za moju ljubav…

Ponedeljak, podne. X je ostala u stanu, drži čas devojčici iz Takovske. Ja sam izašao da prošetam. Nijedna melodija mi se ne mota po glavi. (Čudno.) Dok odmičem od zgrade razmišljam o nečemu čime sam bio zaokupljen pre nego što sam izašao u šetnju: o procedurama za bekap baza u prodajnim objektima firme u kojoj sam zaposlen kao DBA (administrator baze podataka). Prestanem da mislim o tome. Zastanem na semaforu i čekam melodiju.

U polo-majici i donjem delu trenerke šetam uz Kajmakčalansku. Usmerio sam lice u vis, izlažem ga suncu. Ima ga puno (sunca) na tom potezu. Skrenem u ulicu Silvija Kranjčevića. (Mirna ulica, jedna od najprijatnijih u kraju.) Naslonim se na zid ispred jedne kuće, gledam toranj crkve svetog Ante; crvena cigla i beli krst u kontrastu sa plavim nebom. Gledam taj prizor i razmišljam – super je novi album Beka. I eto melodije.

Ustanem, produžim dalje.

Gvozdićevom izbijem na Bulevar. Buka i trka. Tramvaji i automobili furaju gore-dole. Ljudi, svi kao da nekud hitaju. Ta strana Bulevara je u senci i deluje hladno i mračno ovog svetlog dana. Okrenem se i vratim se Gvozdićevom natrag u Silvija Kranjčevića. Opet je tiho, mirno, sporo, puno sunca. Otkinem struk lavande sa žbuna koji štrči iz ograde ispred jedne kuće i protrljam ga medju prstima. Primetim da mi bubamara stoji na ramenu. Neka. Nije sve u stizanju tamo gde si se uputio, ima nešto i u izboru ulica kojima se krećeš.