Prijatnije mesto

Četiri sata po ponoći, subota na nedelju. Topla letnja noć. Ležim budan u krevetu i pokušavam da zaspim. Ne uspeva mi, smeta mi glasni tehno koji dopire sa nekog udaljenog splava. Čujem ga kroz zatvoren prozor spavaće sobe. DUM! DUM! DUM! Potmulo gruvanje u čijoj osnovi stoji dominantna bas linija koja udara u stomak. Sa tehnom se povremeno mešaju narodnjaci koji dopiru sa nekog drugog udaljenog splava. Pretpostavljam da su u pitanju neki od splavova na Adi ili oko Ušća.

X spava pored mene. Kroz kakofoniju koja dopire spolja, čujem njeno tiho disanje. Drago mi je što joj buka ne remeti san.

DUM! DUM! DUM! Tehno i narodnjaci – to je moja muzička podloga ove noći. Nema svrhe da ležim ovde, mislim se, teško da ću uspeti da zaspim dok ovo napolju trešti. Pomišljam da ustanem, da odem do dnevne sobe i malo gledam TV. Mogao bih da pustim neki ASMR video sa Jutjuba, da uz njega probam da se uspavam; na primer, onaj, u kome Ephemeral Rift lista i šapatom komentariše crteže iz „Crvene knjige“ Karla Junga; taj video je sjajan, uvek me opusti. Ipak, ostajem da ležim. Ne mrdam da ne bih probudio X. Ima lak san. Dovoljno je, recimo, da se u neko gluvo doba uspravim u krevetu da bih otišao do WC-a ili tako nešto, a ona već diže glavu sa jastuka i okreće se ka meni: „Šta je, jel sve u redu?“ pita me, onako, u polusnu. „Sve je u redu, ljubavi“, kažem joj tiho, „moram do klonje. Spavaj…“ „Dobro…“

*
Pola pet ujutru. Sviće. Žurka ne posustaje, tehno i narodnjaci neumorno praše. Zatvoren prozor spavaće sobe nije im prepreka; splavovi imaju moćna ozvučenja, pa, iako su daleko, buka koju prave prostire se kilometrima naokolo i prodire kroz staklo, drvo, beton, a, pretpostavljam, i kroz čelik. Sve možeš da čuješ, samo u malo izobličenom obliku: bas liniju koja udara u stomak, zavijanje harmonike, pevačevo rastajanje sa životom. DUM! JOOOOJ! DUM! UAAARGGGHHA! DUM! DUM! Da poludiš. Bilo bi dobro, razmišljam, kada bi čovek imao tu moć, da zatvori oči, malo se napregne i onda snagom misli učini da ti splavovi jednostavno iščeznu; da iza njih, i njihovih rotirajućih raznobojnih reflektora, i stroboskopa, i kreštavih harmonika i tehno ritmova koji gruvaju odvrnuti do daske – ostane tiha, tamna i mirna površina reke, i da zatim pirne osvežavajući noćni lahor i blago uskomeša lišće u krošnjama usnulih vrba na obali, čije grane se povijaju nad vodom.

DUM! DUM! DUM! X se nemirno meškolji. Uzdahne pa ustane iz kreveta. Ode do kupatila. Čujem je: piški. Vrati se, legne u krevet, pokrije se jorganom i istog časa zaspi. Zatim ja ustanem i odem do kupatila. Pišam. Mlaz klokoće u WC šolji. Povučem vodu, operem ruke nad lavaboom i vratim se u krevet.

*

Pet sati ujutru. Tehno i narodnjaci su utihnuli. Tišina svuda naokolo.
Evo ovo:                                                                                                                             . (To je bila tišina.) Slatka, prozračna tišina, sveža kao vazduh sa planina. Milina jedna. Napolju uveliko sviće, pomrčina poprima svetlije obrise i nazire se novi dan. Još malo pa će se oglasiti prve ptice.

*

Pet i pet. Tonem u san, a onda čujem grebuckanje i lupkanje koje dopire iz zida u uglu spavaće sobe. Već nekoliko noći čujemo te zvukove. „Jel čuješ?“ šapne X dižući glavu sa jastuka, „to su oni. Slepi miševi.“ „Da“, kažem joj tiho, „spavaj. Ništa ne možemo sada. Ujutru ću da vidim šta da radim.“ X spusti glavu na jastuk i momentalno zaspi. Ja još malo ležim budan, osluškujem grebuckanje i lupkanje u uglu sobe. Slepi miševi. Imamo ih već neko vreme. Nastanili se u pukotini na fasadi ispod prozora u spavaćoj sobi. Ima noći kada su toliko tihi da misliš da su se odselili, a tu su i noći kao što je ova, kada nam iz svoje pukotine pod prozorom priređuju mali koncert grebuckanja i lupkanja, na naše veliko zadovoljstvo…

*

Pola devet ujutru. Sunčano nedeljno jutro. Spavaća soba je puna dnevne svetlosti a zidovi okrečeni u belo daju joj dodatni stepen svetla. Spavam ležeći na boku. Oh, taj divni, okrepljujući san. Probudi me X-in glas iz trpezarije. Priča telefonom sa svojom kevom, verovatno se dogovaraju oko odlaska na pijacu ili tako nešto. Osetim miris kafe. Neke dobre, vruće kafe koja se puši u šolji, tamo u kuhinji. Kroz odškrinuta vrata trpezarije vidim X-ine begonije u žardinjerama na terasi. Obasjava ih sunce. Lepo izgledaju, prelivaju se iz žardinjera svojim bujnim žbunovima posutim mnoštvom malih cvetova. Prijaju im uslovi za život na toj terasi, nega i pažnja koje im X pruža.

Okrenem se na leđa, zevnem i protegnem se. Vrapci dižu graju u krošnjama drveća ispred zgrade; prodorno cvrkuću, svi u isti glas, i naprežu se iz petnih žila da nadjačaju jedan drugog. Možda se takmiče ko ume lepše da peva. A onda, na trenutak utihnu i nastane tišina. Oslušnem, čuje li se neko grebuckanje i lupkanje iz pravca ugla sobe. Ne čuje se ništa. Razmišljam šta da radim sa našim novim “sustanarima”, slepim miševima koji su se nastanili u pukotini na fasadi. Ne bih da im naudim, a moram nekako da im dam do znanja da ne mogu tu da ostanu i da treba da se čiste odatle. Smisliću nešto. Moram da priznam, lepo su se snašli. Kad već nema neka zgodna pećina u blizini, nije ni ta pukotina u fasadi loše mesto za dom. Dobro, možda im ta pukotina nije dom, već nekakav štab ili mesto okupljanja sa kog poleću u noć. Vrapci se opet nešto svađaju i dižu galamu u krošnjama pod prozorom; možda su nezadovoljni ocenama žirija za izbor najlepšeg pevača među njima. Uvek neko uzbuđenje i frka kad su oni u pitanju, vrlo temperamentni i komični druškani. Osmehnem se nečemu, verovatno vrapcima. Dobro je. Stvari izgledaju bolje nego prethodne noći. Svet je nesumnjivo prijatnije mesto kad nema splavova da odvrću muziku do daske. Ustanem iz kreveta i pođem ka kupatilu.