Hoze

Hoze Gonzales imao koncert sinoć u Domu Omladine. Super je bilo. Oko deset, Hoze izašao na binu noseći čašu belog vina, odsvirao na akustari stvar „Crosses“ i tako je počelo. A potom – izvrsna svirka (potpomognuta odličnim ozvučenjem), žmarci, ushićenje i sjajna razmena energije između publike i benda. S jedne strane, na bini raspoloženi Hoze i bend (primetno je bilo da su momci bili pozitivno iznenađeni toplim prijemom na koji su naišli), a sa druge, dole, u publici, đuskanje, ruke u vazduhu, aplaudiranje, egzaltirani pokliči i, na kraju, puno (pre)zadovoljnog sveta. I onda, posle svega, hladno pivo, prijatna i sveža novembarska noć oko nas, i dovoljno vremena da se uhvati poslednji bus do kuće.

Oduševilo me koliko neke inače dobre pesme – „Down The Line“ i „Teardrop“ recimo – koje Hoze na pločama izvodi tiho i sam uz pratnju akustare, dobiju drugo lice i spektakularno moćno zvuče uživo, u izvedbi kompletnog benda; protresu ti biće jbg.

P.S. Zeznuli smo se što kapute nismo ostavili u garderobi, pa smo ih tokom koncerta imali uz sebe. X ga je nosila prebačenog preko torbe, a ja sam ga držao u rukama. Razmatrao sam da ga vežem oko struka, ali sam odustao od toga, jer je kaput bio debeo i težak pa sam zaključio da su rukavi prekratki i da bi se čvor na stomaku brzo olabavio. I tako sam držao kaput u rukama, a on mi otežavao interakciju sa Hozeom i bendom – kad bih poželeo da aplaudiram, morao sam prvo da kaput stavim između nogu i oslobodim ruke. I onda bih aplaudirao, tako, sa kaputom stisnutim među nogama. Smor. Naravoučenije: ne nosite kaput kad  idete na koncert muzičara/benda koga volite.

P.P.S. Ovaj dole video nisam ja napravio (imam sranje aparat). Našao ga na YT-u, postavila ga neka dobra duša. Hvala mu. Kvalitet snimka nije neki, ali vidi se i čuje pomalo sjaja od sinoć.

Propust

Relativno prijatno jutro u BG-u, sa temperaturom u plusu. Topi se sneg, vidi se trava, a iznad zgrade preduzeća u kom radim naziru se obrisi sunca iza slojeva oblaka. Da li tako počne proleće?…

Da ispravim jedan propust: prošli put, nabrajajući albume iz 2014. koji su mi se najviše dopali, smetnuo sam sa uma bend The War on Drugs i njihov album Lost in the Dream. Definitivno, jedan od naj albuma 2014. Ponovo smo ga slušali sinoć, na ploči koju sam poklonio X za Novu godinu. (Ploče nisu baš jeftine ovih dana, ali ovu vredi imati u vinilnom formatu.) I tako smo slušali tu ploču (tačnije — ploče, pošto je dupli album u pitanju) i razmišljali — ovaj Lost in the Dream te tako dobro nosi kroz noć ma šta radio. Da, mnogo dobar i slojevit album, razmišljali smo. I razmišljali smo, eto, fino je sedeti na sofi i slušati taj sjajan album u društvu osobe koju voliš dok velika veštačka jelka iz „Merkura“ stoji okićena u uglu sobe. Napolju je bila vrlo hladna noć. Grejanje u stanu je lepo radilo, sedeli smo na sofi u majicama kratkih rukava i mogao sam da vidim kožu X-inih ruku i lak na njenim noktima. Ploča je svirala, ukrasne lampice su se palile i gasile — muzika se stapala sa raznobojnom svetlošću. Još jednom smo poslušali ceo album. To je bilo sve za to veče. Potom smo se spremili za spavanje i legli.

Goca

Poslednjih godina, tokom novembra i decembra puno slušam Terija Kalijera i čitam Karverovu Zimsku nesanicu. Ovo je treći ili četvrti novembar/decembar za redom da večeri neretko izgledaju ovako: soba, lampa, jastuk pod leđima, Teri Kalijer, Zimska nesanica, čaša vina (ili boca piva) na natkasni kraj kreveta.

Teri. Početkom sedamdesetih objavljuje nekoliko ploča na kojima se nalaze stvari koje mnogo volim: You Goin’ Miss Your Candyman, Occasional Rain, Dancing Girl i druge. Terijeva diskografska kuća proglašava ploče nekomercijalnim i promašenim, i raskida ugovor sa njim. Teri potpisuje za drugu diskografsku kuću, za koju snima dve nove ploče na kojima pokušava da bude komercijalniji. Taj materijal nije ispao kako treba, ali ipak se nađe poneka prelepa stvar poput Turn You To Love, Martin St. Martin ili Butterfly. Nešto kasnije, Teri prestaje da se bavi muzikom da bi se starao o svojoj ćerki Sandijati. Ako se pitate ko je ono slatko detence što se slikalo u Terijevom krilu na poleđini albuma Occasional Rain — e, pa to je Sandijata. Na toj slici Sandijata se smeje nečemu što joj je odvuklo pažnju, a tata Teri se uozbiljio i značajno gleda u objektiv. I tako, da bi Sandijati omogućio normalan život, Teri napušta muzičke vode i traži sigurnije prihode. Zapošljava se kao programer. Danju kodira, a noću privodi kraju studije sociologije. Na poslu, Teri često peva sedeći u svom boksu pred računarom, na radost svojih kolega. Kasnije se zapošljava na Univerzitetu Čikago a njegova muzika pada u zaborav. Srećom, krajem osamdesetih Terijevu muziku otkrivaju britanski di-džejevi i njegove stvari često se vrte po klubovima. To motiviše Terija da, tokom godišnjih odmora na univerzitetu, pravi turneje po Evropi i, na neki način, vodi dvostruki život. Kada na univerzitetu otkriju da Teri potajno svira u letnjim pauzama, daju mu otkaz, a Teri se potom u potpunosti vraća muzici jer je i mala Sandijata u međuvremenu porasla. Snima nove albume, a iz saradnje sa bendom Massive Attack nastaje jedna od najlepših stvari koje sam čuo. U pitanju je, naravno, stvar Live With Me.

Pre nekoliko nedelja Teri je izgubio borbu sa rakom grla i umro u bolnici u Čikagu.

(A osim ovog gore spota, na Jutjubu za stvar Live With Me postoji i super spot sa devojkom koja ljubavne probleme utapa u velikim količinama pića. Tokom celog spota devojka uglavnom tetura po stanu i pije sve što dohvati. Naći ćete je lako: odete na Jutjub i u search-boksu kucate „massive attack live with me“. Na vrhu liste pronađenih spotova biće thumbnail koji prikazuje devojku u beloj košulji, koja nateže bocu votke dok joj pramen kose pada preko lica. To je ona.)

Nesanica. Podeljena je na dva dela: prvo idu Karverove pesme, zatim kreću kratke priče. Tokom novembra/decembra čitam samo pesme, dok priče čitam tokom leta; eto, tako funkcionišemo Karver i ja. Ne može se reći da je Nesanica Karverov „the best of“, ali knjiga je vrlo lepa. Pesme su tu i tamo možda sentimentalnije nego što bi trebalo, ali meni baš prijaju. Jasne su, direktne, iskrene, lične, i vrlo lako dopru do nas i uvuku nas u sebe. Tako, recimo, pesma Barem odvodi nas u zimsko jutro sa šoljom kafe za pisaći sto kraj prozora sobe, da posmatramo dim koji se diže iz dimnjaka okolnih kuća dok se život polako budi u tom malom primorskom mestu. Što se tiče Karverovih kratkih priča, to je polje na kome Karver caruje. Karverove priče su tople, žive i pisane jednostavnim rečima. Bave se životima malih ljudi, pa se i sam u njima često pronađem, a verujem da bi se u njima pronašla i devojka iz spota Live With Me. Naravno, mnoge od Karverovih najboljih kratkih priča nisu mogle da stanu u Zimsku nesanicu, ali postoje i knjige kao što su Katedrala, O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, Vandali, kao i još neke Karverove knjige prevedene na naš jezik. Isto tako, pre neki dan kraljevi iz izdavačke kuće „Beli Put“ izdali su knjigu Karverovih sabranih pesama, Svi mi, kao i antologiju kratkih priča Odakle zovem.

O Karverovom životu se manje-više sve zna. Majka konobarica, otac vodeničar iz Arkanzasa i alkoholičar. Kao i njegov otac, i Karver ima probleme sa alkoholom. Pravi duge pauze u pisanju da ono ne bi smetalo opijanju. Leči se po privatnim klinikama za odvikavanje. Uspeva da ostavi piće, i nastavlja normalno da živi i piše još jednu deceniju. Umire u pedesetoj godini, a u Zimskoj nesanici ima vrlo lepa pesma (Šta je rekao lekar) u kojoj Karver opisuje svoju posetu lekaru i njihov razgovor u kome mu lekar saopštava da je prebrojao trideset dva tumora na jednom plućnom krilu pre nego što je prestao da broji.

Još samo ovo. Malo o tome kako sam otkrio Karvera. Goca ga volela i ona mi je skrenula pažnju na njegovu knjigu Katedrala. Bilo je to u proleće 1999., par dana pre nego što smo počeli da se zabavljamo. Najviše je volela priču Mala ali prava stvar. Danas, svaki put kada vidim tu priču setim se Goce. Posle raskida dala mi je nekoliko svezaka u koje je zapisivala svoje misli i osećanja u periodu od našeg prvog susreta u bivšoj BIP-ovoj pivnici u Cetinjskoj, pa do onoga kod česme na Terazijama (kad sam joj rekao da bolje da budemo prijatelji) i još neko vreme iza toga. Prvo puno lucidnosti, humora, cvetića i srca u tim sveskama, a onda, uglavnom žvrljanje hemijskom i konfuzija. „Bolje da budemo prijatelji“ nije nešto što žena zaljubljena u vas želi da joj kažete. Povredio sam je.