Hoze

Hoze Gonzales imao koncert sinoć u Domu Omladine. Super je bilo. Oko deset, Hoze izašao na binu noseći čašu belog vina, odsvirao na akustari stvar „Crosses“ i tako je počelo. A potom – izvrsna svirka (potpomognuta odličnim ozvučenjem), žmarci, ushićenje i sjajna razmena energije između publike i benda. S jedne strane, na bini raspoloženi Hoze i bend (primetno je bilo da su momci bili pozitivno iznenađeni toplim prijemom na koji su naišli), a sa druge, dole, u publici, đuskanje, ruke u vazduhu, aplaudiranje, egzaltirani pokliči i, na kraju, puno (pre)zadovoljnog sveta. I onda, posle svega, hladno pivo, prijatna i sveža novembarska noć oko nas, i dovoljno vremena da se uhvati poslednji bus do kuće.

Oduševilo me koliko neke inače dobre pesme – „Down The Line“ i „Teardrop“ recimo – koje Hoze na pločama izvodi tiho i sam uz pratnju akustare, dobiju drugo lice i spektakularno moćno zvuče uživo, u izvedbi kompletnog benda; protresu ti biće jbg.

P.S. Zeznuli smo se što kapute nismo ostavili u garderobi, pa smo ih tokom koncerta imali uz sebe. X ga je nosila prebačenog preko torbe, a ja sam ga držao u rukama. Razmatrao sam da ga vežem oko struka, ali sam odustao od toga, jer je kaput bio debeo i težak pa sam zaključio da su rukavi prekratki i da bi se čvor na stomaku brzo olabavio. I tako sam držao kaput u rukama, a on mi otežavao interakciju sa Hozeom i bendom – kad bih poželeo da aplaudiram, morao sam prvo da kaput stavim između nogu i oslobodim ruke. I onda bih aplaudirao, tako, sa kaputom stisnutim među nogama. Smor. Naravoučenije: ne nosite kaput kad  idete na koncert muzičara/benda koga volite.

P.P.S. Ovaj dole video nisam ja napravio (imam sranje aparat). Našao ga na YT-u, postavila ga neka dobra duša. Hvala mu. Kvalitet snimka nije neki, ali vidi se i čuje pomalo sjaja od sinoć.

Propust

Relativno prijatno jutro u BG-u, sa temperaturom u plusu. Topi se sneg, vidi se trava, a iznad zgrade preduzeća u kom radim naziru se obrisi sunca iza slojeva oblaka. Da li tako počne proleće?…

Da ispravim jedan propust: prošli put, nabrajajući albume iz 2014. koji su mi se najviše dopali, smetnuo sam sa uma bend The War on Drugs i njihov album Lost in the Dream. Definitivno, jedan od naj albuma 2014. Ponovo smo ga slušali sinoć, na ploči koju sam poklonio X za Novu godinu. (Ploče nisu baš jeftine ovih dana, ali ovu vredi imati u vinilnom formatu.) I tako smo slušali tu ploču (tačnije — ploče, pošto je dupli album u pitanju) i razmišljali — ovaj Lost in the Dream te tako dobro nosi kroz noć ma šta radio. Da, mnogo dobar i slojevit album, razmišljali smo. I razmišljali smo, eto, fino je sedeti na sofi i slušati taj sjajan album u društvu osobe koju voliš dok velika veštačka jelka iz „Merkura“ stoji okićena u uglu sobe. Napolju je bila vrlo hladna noć. Grejanje u stanu je lepo radilo, sedeli smo na sofi u majicama kratkih rukava i mogao sam da vidim kožu X-inih ruku i lak na njenim noktima. Ploča je svirala, ukrasne lampice su se palile i gasile — muzika se stapala sa raznobojnom svetlošću. Još jednom smo poslušali ceo album. To je bilo sve za to veče. Potom smo se spremili za spavanje i legli.

Mače

Početak septembra, nedelja prepodne. Pošao na pijacu a nije mi do pijace. Prolazim kroz neku letargičnu fazu, valjda neće dugo da traje. Ivani nisam napisao mejl nedeljama. Anđelu nisam video od jula, kad sam joj poklonio bongo bubnjeve a ona nije znala čemu to služi pa je lupkala prstima po njima zamišljajući da svira klavir (inače svira klavir).

I tako idem pored vrtića „Mića i Aćim“ ka pijaci. Prolaze dve zgodne žene, jedna je u tesnim farmerkama i plitkim roze starkama, druga nosi naočare za sunce i drži mobilni telefon uz obraz. Žena u roze starkama meko gazi jednom nogom, kao da ima žulj.

„Eto, čak sam uspela da ugazim u govno, da li možeš da veruješ?“ kaže žena što meko gazi, i pogleda dole, u patiku.

„Pa kad se tako namesti“, kaže druga žena.

Skrenem u Topolsku, pa u Petrogradsku, idem njom do semafora na raskrsnici sa Maksima Gorkog, pređem, idem još malo uz Maksima Gorkog pa zalomim kod kioska sa mekikama i eto me na pijaci. Samo hodam među tezgama, mrzi me da stanem uz neku, da biram povrće i stavljam ga u kesu i posle gledam kako ga prodavac stavlja na kantar i meri. Da bih opravdao smisao dolaska na pijacu, nakanim se i zastanem kod tezge jedne bake, kupim od nje kilo čeri paradajza, kilo tikvica, rukolu za sto dinara, glavicu belog luka i struk peršuna, a onda zapalim kući.

Uđem u stan, raskomotim se i baš da otvorim pivo, kad se setim da sam zaboravio da kupim humus (ne zemlju za cveće nego namaz od leblebija) u Idei na Bulevaru. Opet ranac na leđa i ajde napolje do Idee. U prizemlju zgrade sretnem komšinicu Bubu. Šta će ona tu kad bi trebalo da je na moru? (Trebalo je da ide na more 1. avgusta, pa joj se muž nešto ušinuo, pa su odlazak na more pomerili za 28. avgust.)

„Dobar dan, Bubo, niste na moru?“

„Eto, nisam. Eh…“

„Jel vam suprug dobro?“

„Jeste, nego se nešto drugo iskomplikovalo. Idemo na more sledeće nedelje, ako se opet nešto ne zapetlja.“

„Valjda neće.“

„Eh, da…“

Izađemo iz zgrade, zatim svako ode svojim putem. Buba ode udesno ka ulici Vojislava Ilića, ja se spustim do Idee u Bulevaru. Uđem, uzmem korpu. Prolazim kroz odeljak sa voćem i povrćem; vidim, crno grožđe je na sniženju. Priđem gajbici, otkinem jedno zrno i probam. Lepo je. Uzmem kilo. Odem do frižidera gde stoji humus. I on na sniženju. Uzmem tri pakovanja. Pođem na kasu, prolazim pored frižidera sa pivom, vidim, i Staropramen na sniženju. Uzmem šest limenki, onih velikih, sa 13,6% gratis piva. Uzmem i bocu Zaječarskog piva, pa stanem u red ispred kase.

Dođem na red, stavim korpu na pult. Žena za kasom vadi artikle i provlači ih preko bar-kod čitača. Provuče grožđe, humus, limenke Staropramena, onda izvadi bocu Zaječarskog. U pitanju je boca od pola litre, ona što se kaucira.

„Imate flašu za ovo?“ pita me žena.

„Ne.“

„Pa šta ćemo?“

„Kaucirajte, pa ću vam doneti flašu kad popijem.“

Žena pokuša da unese u terminal opciju za kauciranje. Dodiruje prstom ekran, ide kroz neke menije u programu. Dodiruje ovde, dodiruje onde, ne uspeva da nađe podsistem za povratnu ambalažu, da mi kaucira flašu. Izvadi iz džepa službenu karticu koja valjda služi za storniranje. Provuče karticu, stornira, pa pokuša ponovo. Možda joj je ovo prva nedelja na poslu. Gledam je kako se pati, neprijatno mi što sam je uvalio u problem. Moja ljubav prema pivu ne bi trebalo da ugrožava druge ljude. Na kraju žena reši da je bilo dosta cimanja po menijima.

„Nema veze“, kaže, „neću da vam naplatim kauciju. Samo vratite flašu kad popijete.“

„Hoću. Hvala.“

Platim, spakujem stvari u ranac, izađem iz Idee na Bulevar. Stojim na trotoaru, čudno mi kako je račun ispao tako malo. Izvadim račun iz kese, pregledam stavke i shvatim – žena mi nije naplatila grožđe; storinirala ga a nije ga ponovo provukla kroz kasu. Razmišljam šta da radim. Najbolje da se vratim.

Vratim se u Ideu i odem do kase za kojom radi ona žena. Dosta ljudi stoji u redu ispred njene kase.

„Izvinite, mislim da mi niste naplatili grožđe.“ Dam joj račun da pogleda.

„Gle stvarno. Stornirala sam ga a nije prošlo kroz kasu. Hvala vam“, kaže žena i pocrveni.

Starija žena stoji u redu i sve to sluša. „Eto šta ti je poštenje“, kaže dovoljno glasno da je čuje pola Idee.

„Znam da će ona (mislim na ženu za kasom) to da nadoknadi iz svog džepa“, kažem (ne tako glasno).

Žena za kasom mi naplati grožđe, vrlo je tiha, ništa ne komentariše. Izađem iz Idee, idem uz Bulevar i razmišljam — trebalo je da budem diskretniji, nije trebalo da se ženi obraćam tako da svi vide, možda je neko nadgleda i sada je ispala nepouzdana jer mi nije naplatila grožđe i mogla bi da dobije otkaz.

Prođem pored mesare „Matijević“. Startuje me neki dečko; drži upitnik na grudima.

„Izvinite, jel može četiri kratka pitanja?“

„Ne, molim te, izašao sam da prošetam a ne da odgovaram na kvizove. Možda neki drugi put.“

Dečko vidi da sam nervozan i povuče se. Šta da mu radim. Ovo nije popodne za njegova pitanja. Ionako verovatno ne bih znao odgovore.

Prođem piceriju „Orao“, a do nje je drogerija Lili. Ispred Lilija me zaustavi nasmejana devojka u polo majici kivi-zelene boje.

„Ćao, poklanjamo masažu za četiri osobe u salonu ‘Lagodan život’.“

„E hvala ti, ne treba. Baš se vraćam sa masaže.“

„Jel?“

„Aha. Zar se ne vidi kako sam fino izmasiran“, kažem i napravim neki nebulozan pokret rukama i torzom kojim kao demonstriram gipkost.

„O pa, onda… dobro“, kaže devojka a osmeh joj nestade sa lica. Eto ti ga sad. Ne sme čovek ni da se našali.

Skrenem pored Lilija, penjem se ulicom Starca Vujadina. Gore, kod kapije dvorišta gde živi onaj grmalj od psa, vidim dva čoveka: stoje po sredini ulice i gledaju ka kapiji. Jedan čovek sedi u invalidskim kolicima, drugi stoji iza njega i drži kolica. Viđam ih često u bašti bifea „Dživdžan“ kad prolazim tuda. Pijanci iz kraja. (Ne omalovažavam, samo konstatujem. Uostalom, sa svojih četiri-pet piva na dan i ja sam pijanac.) Trezni su. Udaljen sam par koraka od njih pa mogu da čujem šta pričaju.

„Vidi ih što su slatki“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Da, gle kolicki su“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Dođem do njih. Pogledam kroz kapiju. I eto ga grmalj od psa: sedi u hladu uz zid kuće i dahće; pored njega čuče dva minijaturna mačeta i kunjaju, a jedno mače stoji i gleda nas. Mačići su tako sićušni spram psa da imam utisak da kad bi se popeli psu na leđa i zavukli se u njegovo kudravo krzno da bi se stopili sa krznom i da se na leđima psa ne bi primetila neka neravnina.

Mače koje stoji i gleda nas pođe ka kapiji.

„Vidi ono mače, ide ovamo“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

Mače ide ovamo, da. Naćulilo je uši, gleda nas raširenih očiju i ide ka kapiji. Primetilo je da nešto mrda ispred kapije pa da ispita o čemu se radi. Gledam mače i ogromnog psa, u pitanju je frapantna razlika u proporcijama. Pitam se da li je mače svesno velikog psa? Možda ga kapira kao neko brdo koje pušta zvuke, toplo, meko i udobno brdo koje diše, zgodno da se na njemu odmara i smišljaju nestašluci.

Mače prilazi kapiji a nas trojica stojimo, gledamo ga i topimo se od miline. Tri raznežena pijanca gledaju mače kroz kapiju.

Grmalj od psa zalaje, da nas opemene da pazimo šta radimo.

„Ne brini kuco, nećemo da diramo mače“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Nećemo“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Treći pijanac, sa rancem na leđima, ništa ne komentariše, ali se slaže se izjavama druge dvojice.

Mače zastane na metar-dva od kapije. Sedne, isturi šapice, spusti rep i zuri u nas. Ni da trepne. Gleda nas sa čuđenjem i pita se — šta smo mi? Doleti neka buba i privuče mačetu pažnju. Buba leti mačetu iznad glave, a mače je prati pogledom, pa trzne šapicu u vis i proba da je uhvati. Buba se spusti skoro do betona i kruži nad njim, a mače skakuće okolo i baca se za njom dignutog repa. Zatim buba uzleti na visinu od pola metra i odleti dublje u dvorište, a mače otrči za njom i zamakne za kuću.

Kad je mače otišlo pođem i ja.

Dođem do svoje zgrade, sretnem komšinicu Bubu na ulazu. Penjemo se stepenicama ka predvorju u prizemlju.

„Eh, kad će to more…“, kažem.

„Da. Valjda će mi se sreća osmehnuti sledeće nedelje.“

„Ma hoće. Osmehnuće vam se.“

„Eh, da. Srećo, osmehni mi se…“

Buba se popne do svog stana na prvom spratu, ja odem do lifta i pozovem ga. Razmišljam — srećo, osmehni se. Lep idiom (ako je to idiom). Srećo, osmehni mi se — dobar naslov za debitantsku zbirku pesama. Čujem lift, silazi u prizemlje. Evo ga. Ima nekog unutra, vidim kroz staklo. Otvaraju se vrata i jedna devojka iskoči iz lifta.

„Ju!“ devojka se zaprepasti kad me vidi. Trzne se i stavi dlan na usta. Stajao sam do vrata lifta pa sam je prepao.

„Jesam te prepao?“

„Malo. Nešto sam se zamislila. Izvini što sam ovako reagovala.“

„Nema problema. Sledeći put ću da se osmehnem kad se budu otvarala vrata lifta.“

„Može. Osmehni se sledeći put. Ćao.“

„Hoću. Ćao.“

Devojka siđe niz stepenice i izađe iz zgrade. Ode nekud desno.

Uđem u lift, pritisnem dugme „6“. Čekam da krene (treba mu vremena da se smisli). Ne osećam se komotno u tom liftu. Nataša (predsednica kućnog saveta) je postavila ogledala na tri strane kabine, i kad uđem u lift imam utisak da sam ušao u neku odaju ogledala. Gde god da pogledaš vidiš odraze sebe iz raznih uglova; vidiš svoje glave i svoje profile i svoje potiljke i svoje uši i svoje zulufe i svoje mladeže na vratu i svoje lopatice na leđima. Postoji i onaj efekat odraz u odrazu, gde se tvoji odrazi u ogledalu spajaju u beskrajni niz i postepeno se smanjuju kako se udaljavaju. Čista psihodelija. Psihodelična odaja ogledala. Nije mi drag taj lift. U njemu sam takođe otkrio da mi se kosa na temenu baš proredila.

Psihodelična odaja ogledala a.k.a. lift doveze me na šesti. Kroz debelo staklo na vratima lifta vidim siluetu — neko stoji u hodniku ispred lifta. Osmehnem se po savetu devojke koju sam prepao u prizemlju, polako otvorim vrata. Vidim – Mira, komšinica.

„Dobar dan, Miro, evo dovezao sam vam lift“, kažem i prepustim joj lift.

„O, hvala. Žurim da mi se ne zatvori Maksi.“

Mira požuri u lift, a ja skinem osmeh sa lica, odem do stana, otključam vrata, uđem. U kuhinji stavim grožđe i humus iz ranca u frižider, izvadim iz frižidera jedno pivo. Razmišljam — to je jedan od osnovnih zakona kretanja materije u prirodi: uvek nešto ide u frižider, a nešto iz njega. Izvadim iz ranca limenke i Zaječarsko, spustim ih na policu pored šporeta. Nešto mi se ne slažu cifre u glavi. Nađem račun iz Idee. Pređem pogledom po stavkama računa i shvatim: žena mi nije naplatila Zaječarsko pivo! E, jebiga, žao mi je ali stvarno ne mogu da se vraćam u Ideu.

Odem u sobu, uključim komp i pustim album The Eraser Toma Jorka. Genijalac je Tom. Puno ga slušam, kako u okviru njegovog matičnog benda Rejdiohed, tako i njegove solo projekte — album The Eraser i ovaj novi bend Atoms For Peace, sa Flijem, basistom Pepersa. Fenomenalna svirka, zaista. Mnogo mi se dopada kako Tom u svojim pesmama oslikava ovaj čudni, ponekad sterilni svet. I to Tomovo pevanje u visokim registrima je prekrasno, kao neka melanholija koja je dobila glas i izašla da peva hodajući na prstima kroz noć.

Sednem na krevet i dignem noge na stolicu. Pijem pivo i slušam Toma Jorka. Radim uobičajene stvari koje neki pijanac radi nedeljom, kad ne vrca med ili slično. Razmišljam kako da rezimiram ovo popodne i ovaj post. Nema tu šta puno da se pametuje. Trebalo bi da skuvam ručak i operem veš.

Ravel

Sredina juna. Uzeo nedelju dana godišnjeg odmora. Nigde nisam otputovao. Sedim u Beogradu, kucam na tastaturi, pijem pivo, slušam muziku, vozim bicikl, sviram gitaru, šetam gradom. Jedno jutro nazove me Pera, kolega sa posla. Kaže mi da je video na mom stolu paket sa Amazona. Lepo, pomislim — stigla mi ploča Speak Your Peace, Terija Kalijera. Zahvalim se Peri, kolegijalno od njega što me obavestio.

Popodne, stavim ranac na leđa, iznesem bicikli i pođem u Zemun, do preduzeća, po ploču. Spustim se sa Krsta do Ušća, i onda vozim biciklističkom stazom pored Dunava ka hotelu „Jugoslavija“. Sunce ukoso pada na krošnje japanskih trešnji posađenih uz šetalište, nema puno ljudi na keju, Dunav teče sa moje desne strane, vazduh je topao i miriše na reku. Na biciklističku stazu pada sunce, i vidim na stazi ispred sebe svetlucava zrnca peska utisnuta u asfalt, a onda ih vidim i na prednjoj gumi mog bicikla dok se točak brzo okreće a na njega takođe pada sunce. Vozim dalje. Na proplanku ispod hotela „Jugoslavija“ neki čovek sedi u kupaćim gaćama na peškiru i sunča se. Nešto dalje, zgodna žena stoji u travi i vežba tai či.

Dovezem se do zgrade preduzeća. Uđem, unesem bicikl, pozdravim se na portirnici sa Neđom portirom. Obraduje se što me vidi; ne zato što smo neki vajni ortaci, nego mu je takva priroda — obraduje se kad vidi nekog, kad vidi bilo kog. Kažem Neđi zbog čega sam došao, a on mi kaže da je on lično primio paket od poštara i stavio ga na moj radni sto. Zahvalim mu, ostavim bicikl kod portirnice i popnem se do kancelarije. U kancelariji pogašena svetla, nema nikog. Odem do svog radnog stola, vidim na njemu paket. Na paketu stoji cedulja zalepljena selotejpom. Pročitam šta piše na njoj: Dušane — poštar mi je ovo predao i ja sam za tebe potpisao. Neđo – Hercegovac. Dana: 18.06.2013 u 18h, utorak, pozdrav – Neđo. — Nasmejem se. Kakav car. Uzmem paket i siđem do portirnice. Pročitam Neđi poruku koju je napisao na cedulji i zahvalim mu još jednom. Spakujem paket u ranac. Pozdravimo se, uzmem bicikl i izađem iz zgrade.

Sednem na bicikl i odvezem se na kej. Čujem violinu i flautu. Lepa svirka, rekao bih da je u pitanju Hendl. Zastanem, oslušnem da utvrdim odakle dolazi muzika — odnekud iza mojih leđa. Okrenem bicikl i vratim se do splava „Orfej“. Uz ivicu šetališta stoje dve devojke i sviraju, jedna violinu, druga flautu; to su njih dve, znači. Stanem da ih poslušam. Ne izazivaju neki interes, ljudi idu pored njih i niko da zastane. Dva mladića prođu bučno se raspravljajući, svojom vikom nadjačavajući muziku Hendla tog popodneva uz reku. Devojke završe izvođenje kompozicije, okreću listove na notnim stalcima ispred sebe. Deluju ležerno, kao da im je ovo ne znam koji nastup na zemunskom keju. Dopada mi se kako sviraju, mogao bih malo da im aplaudiram ili tako nešto. Možda bi im to značilo. A možda i ne. Verovatno ne bi. A možda i bi. A možda… Dok se ja tako premišljam, devojke počnu novu kompoziciju. Još malo slušam, zatim okrenem bicikl i pođem kući. Vozim tako kejom i razmišljam. Krivo mi što im nisam dao do znanja da mi je prijala njihova svirka. Trebalo bi kad god mogu da ne budem lenj i da ono što mi prija nagradim malim aplauzom, ili jednim bravo, ili jednim sjajno, ili jednim super, ili tako nečim.

Dovezem se na Krst i do svoje zgrade. Uđem, uzmem bicikl pod ruku i popnem se do stana. Skinem ranac sa leđa i ostavim ga u predsoblju. Stavim bicikl u spavaću sobu, zatim odem na terasu. Skinem sa sebe majicu i bermude, uzmem peškir sa rešetke za sušenje. Vratim se u spavaću sobu, uzmem čiste gaće iz fioke. Odem u kupatilo da se istuširam. Gaće koje imam na sebi skinem i stavim pored čistih gaća, na plastičnu policu kraj kade. Istuširam se, obrišem se i izađem iz kade. Na red dolazi oblačenje. Pogledam na policu kraj kade, u ona dva para gaća što tu stoje. Ne mogu da provalim koje su čiste da ih obučem. Oba para izgledaju isto — bele bokserice sa nekim teget linijicama i spiralama, i sa dva dugmeta na šlicu. Uzmem jedne gaće, pa druge, zagledam ih, nema vidljive razlike među njima, i dalje ne mogu da provalim koje su čiste. Ni na jednim ne vidim neki trag korišćenja. Ove koje sam nosio trebalo bi da su mokre od znoja jer sam vozio bicikl, ali nisu (ne znojim se puno). I onda — šta ću: rešim da  utvrdim putem mirisa. Uzmem oba para u ruke. Gledam ove u levoj ruci, pa ove u desnoj, razmatram koje ću. Omirišem ove u levoj. Možeš da pretpostaviš koje gaće sam omirisao.

Uveče prolazim prometnom i živom Knez Mihajlovom na putu ka Kališu. Idem od instituta „Servantes“ ka kafani „Kolarac“. Kroz ulični žamor čujem violinu i flautu. Idem još malo, kad ono iste dve devojke što su tog popodneva svirale na zemunskom keju — stoje uz kandelabr i izvode neku stvar od Hendla. Zastanem da ih poslušam. Lepo sviraju. Završe komad, okreću listove nota na stalcima ispred sebe. Priđem, spustim novčanicu od pedeset dinara u kofer ispred njih.

„Lepo svirate“, kažem.

„Hvala“, kažu devojke.

„Video sam vas danas popodne, svirale ste na zemunskom keju.“

„A, tu smo svirale kratko pa se preselile ovde“, kaže devojka sa violinom.

„Ovde nam lepše, ima više sveta“, kaže devojka sa flautom.

„Šta ste to izvodile? Hendla?“

„Ne. Klasicizam od Ravela“, kaže devojka sa violinom.

„Od koga?“

„Od Ravela“, kaže devojka sa flautom. „To je onaj čuveni francuski kompozitor što je bio prijatelj sa Debisijem i Stravinskim.“

„Jel? Super ga svirate.“

„Hvala.“

Okreću listove na svojim notnim stalcima, spremaju se za izvođenje nove kompozicije. Ja produžim svojim putem. Prvi put čujem za tog Ravela. Obiđem krug po Kališu pa sporednim ulicama krenem natrag na Krst. Kupim limenku Staropramena u Merkatoru ispod „Beograđanke“. Polako pijuckam usput. Kod kafića „Mileševski fenjer“ sretnem Snežu, koleginicu. Sedi u bašti kafića sa slatkom drugaricom kratke crne kose. Stanem uz njihov sto, popričamo. Pitam Snežu zašto je podnela ostavku na mesto direktora preduzeća (u kom oboje radimo). Kaže, bio prevelik pritisak, ne treba joj to u životu, hoće da sačuva svoje zdravlje. Sneža i ja pričamo, slatka drugarica ćuti, pućka slim cigaretu i gleda nas. Neće da se uključi u dijalog. Možda je stidljiva. Slatka i možda-stidljiva. Sneža joj ispriča kako me je jednom srela ispred svog ulaza (živimo ulaz do ulaza), a ja joj pomogao da odnese kesu za đubre i baci je u kontejner. „Eto kakav je to kavaljer“, kaže Sneža svojoj slatkoj možda-stidljivoj drugarici. Drugarica me pogleda, klimne glavom, osmehne se. Još malo pričam sa Snežom, zatim pođem. Usput razmišljam — drago mi što me Sneža drugarici pohvalila za odnošenje đubreta; nadam se da će imati da joj kaže još neku lepu reč o meni.

I tako idem uz Mileševsku, pijuckam pivo. Ne žurim, idem nogu pred nogu, lepo je veče, toplo, tamno, mirno, nebo je vedro, svetlucaju zvezde, vrlo prijatno veče, neću da ga skrckam, hoću da traje. Gledam u asfalt da li su klinci negde iscrtali kredom polja za školice. Baš bih odigrao jedne školice…

Dođem kući oko jedanaest. Uzmem pivo iz frižidera, uključim komp. Odem na Jutjub, ukucam „Ravel“ u polje za pretragu. Jutjub mi izbaci niz sličica klipova. Pažnju mi privuče klip sa sličicom četiri balerine u svetloplavim haljinama. (Slab sam na balerine.) Kliknem na klip. Počne da svira. Držim miša i slušam. Prekrasna mjuza, asocira me na osvit novog dana, na buđenje života na planinskom proplanku, na veliko toplo sunce koje se diže iza brda, na cvetove koji se otvaraju, na leptire, na ptice, na bubamare, na zelene slapove. — Klip potraje osam minuta i dve sekunde, a onda se muzika prekine. Kliknem na drugi klip, opet sa sličicom balerina; ovaj put je to dvadesetak balerina u belim haljinama, vežbaju balet u nekoj dvorani, a nekoliko balerina elegantnim hodom silazi niz zavojite stepenice u levom uglu sličice. I tako samo sedim za stolom, pijem pivo, držim miša i idem od jednog do drugog Ravelovog klipa, klikćem na njih, slušam. Tako do pola dva, onda mi se prispava. Isključim komp, operem zube i legnem. Pogledam telefon, da vidim imam li propušten poziv ili SMS. Vidim obaveštenje u dnu ekrana — imam jedan propušten SMS, primljen oko ponoći. Pogledam ko je. Milena. Pročitam ga.

„Dusane, sta radis?“

Prošlo je sat i po od prijema SMS-a, ali odgovorim joj:

„Legao sam Milena. Cucemo se sutra. Lepo spavaj.“

Vrlo brzo stigne novi SMS od Milene: „Ih, kad sam te ja pitala…“

„Nisam bio kod telefona, tvoj sms sam ugledao tek pre dva minuta…“

„Mislila sam da prosetamo ali sad ne mogu.“

„Ne mogu ni ja. Drugi put. Ne zaboravi da operes zube pred spavanje. Imas lepe zube ali redovna nega je neophodna. Laku noc Milena.“

„Laku noc Dusane.“

Ostavim telefon na natkasnu nad krevetom, isključim stonu lampu. Okrenem se na leđa i zažmurim. Ležim u mraku i čekam da zaspim. Laku noć Dušane — baš lepo od Milene, pomislim. Fino je kad ti kažu laku noć (ili ti je požele putem SMS-a). Možda je to delom razlog koji nas navodi da idemo u krevet sa osobama koje slabo poznajemo ili prema kojima malo šta osećamo: da bismo posle svega čuli to laku noć. To je ono što treba čoveku, to je ono zbog čega biljke bolje rastu kada im pustiš klasičnu muziku. Čoveku, u principu, ne treba puno u ovom životu; malo svetlosti u tami obično bude dovoljno. Malo svetlosti, da. A čoveku dobro dođe i koje pivo, bicikl, četkica i pasta za zube, kvart za šetnju, par gramofonskih ploča, gitara, novogodišnja jelka, komp, mobilni telefon, internet, srodna duša i to je sve. Jel to sve? To je sve. Dobro, a sada spavaj.

Neka ptica

Jedno predveče stojim na terasi, gledam nebo i treba da odlučim da li da idem u šetnju ili ne. Ne dopadaju mi se ovi oblaci. A ne dopadaju mi se ni oni tamo, što stižu ovamo iz pravca Novog Beograda. Ipak, idem malo da prošetam, što da ne.

Izađem iz zgrade i spustim se do Požarevačke, pa kroz prolaz između zgrada izbijem na Mileševsku. Napet sam i šetnja nema onaj opuštajući smisao koji bi trebalo da ima. Žurim i stalno zagledam gore. Kiša samo što nije počela, a nisam ni kišobran poneo. Na trenutak razumno zastanem, pogledam oko sebe. Muž i žena šetaju Mileševskom; šale se, a ona ga drži pod ruku. Jedna baka gura kolica sa bebom. Mališan u bermudama i žutoj majici prođe na biciklu. Svi su opušteni i ne mrače sadašnji trenutak brigom o kiši. Daj malo iskuliraj, kažem sebi. Budi kao oni. Ugledaj se na tu baku što gura kolica sa bebom. Ugledaj se na tog mališana na biciklu.

Malo usporim, ali još uvek nije to dovoljno sporo i opušteno. Popnem se uz Mileševsku do raskrsnice kod video-kluba, pređem ulicu, i onda požurim uz Žičku pored kockarnice i pozorišta. Bližim se svojoj zgradi i drago mi je zbog toga. Uđem u Maksi. Kupim dve plastenke Delezovog Blond piva. Platim i izađem napolje. Pogledam nebo. Oblaci su se spustili do krovova, izgleda kao da će da sednu na njih. Kiša samo što nije počela. Pređem ulicu i požurim kući.

 Iza ugla se pojavi Milena.

 „Ćao Dušane.“

 „O, ćao Milena.“

 „Gde juriš?“

 „Kući. Vidiš da će kiša.“

 „Pa šta? Ako padne, padne.“

 „Gde si ti pošla, na ljubavni sastanak?“

 „Jok. Do pekare po kroasan sa čokoladom.“

 „Fino. Aj idem s tobom da ti pravim društvo.“

 „A kiša?“

 „Kad počne, sklonićemo se pod neku strehu.“

Krenemo niz ulicu, pored pozorišta i kockarnice, i onda dole, do raskrsnice. Ručke kese u kojoj nosim plastenke istežu se i usecaju mi se u dlan. Promenim ruku. Trebalo je da tražim u Maksiju da mi dupliraju kese. Još bolje — trebalo bi da imam neki zembilj samo za pivo, sa udobnim sunđerastim ručkama, presvučenim filcom.

„Mila, izlaziš li nekud? U noćne klubove i tako to?“

„Aha. Dosta izlazim. Baš preterujem u poslednje vreme. Možda bi trebalo da smanjim.“

„Ma šta te briga. Ovaj život je kratak…“

„Dušane.“

„Molim?“

„Stani.“ (Stanem)

„Vidi“, kaže i pokaže uvis u pravcu okretnice busa 83. „Kako je lepo. Svi ti nabubreli oblaci na nebu, i fasade i krovovi i svetiljke i krošnje i ljudi i živost. Izgleda svetski ovaj Krst, a?“

„Aha. Mada više volim kad je nebo nad njim vedro.“

„A meni se više dopada ovako, sa oblacima.“

Krenemo još malo niz ulicu i pekara je sada udaljena par metara. A onda pređemo i tih par metara i tu smo — uđemo u pekaru. Unutra fino miriše. Pekara je dobro osvetljena i svira neka disko muzika sa razglasa.

Milena razgleda vitrine sa pecivom. „E, evo imaju kroasane sa čokoladom! Hoćeš ti nešto?“

„Malo pre sam ručao“, kažem a kesa mi se useca u dlan. Promenim ruku.

„Moraš da probaš ove pitice sa pečurkama. Super su.“

„Šta da radim kad sam se najeo za ručak.“

„Uzmi ih sad, pa ih pojedi kasnije.“

„Misliš?“

„Aha.“

„Dobro. Koliko da uzmem?“

„Ja uzmem pet.“

„Dobro. Uzmi mi pa ću da ti dam pare.“

Milena se okrene od mene i obrati se devojci sa druge strane vitrine.

„Uzeću pet pitica sa pečurkama.“

Devojka joj spakuje pitice u papirnu kesicu.

„I uzeću ovaj kroasan sa čokoladom“, kaže. Prisloni prst na staklo vitrine i pokaže kroasan koji je izabrala.

„Jel ovaj?“ pita devojka i prinese hvataljku jednom kroasanu.

„Ne, ne taj, nego ovaj.“

„Ovaj?“

„E taj.“

Devojka uhvati kroasan i spakuje ga u papirnu kesicu, zatim kuca račun na kasi. Milena stoji pred vitrinom i čeka račun. Nosi kratku trenerku do kolena. Listovi nogu su joj glatki i beli u svetlu pekare. Disko muzika svira sa razglasa. Milena me pogleda preko ramena, osmehne se i počne da đuska u mestu, vrckajući ramenima i kukovima. Gleda me preko ramena, smeška se i vrcka uz disko, tako, u mestu. Mali provokator.

*

Izašli smo iz pekare i stojimo ispred. Milena mi pruži kesu sa piticama.

„Mila, molim te ponesi je ti pa ćeš mi je dati pred ulazom. Vidiš da se patim sa ovom kesom.“

„Oke“, kaže. Izvadi kroasan iz svoje kese i počne da ga jede.

„Mmm, tako volim ovaj kroasan sa čokoladom. Asocira me na Italiju.“

„Mene na alpske države. Švajcarsku, tako nešto.“

„Što na Švajcarsku?“

„Valjda zbog čokolade. Znaš da su Švajcarci čuveni po proizvodnji čokolade. A što tebe asocira na Italiju?“

Ćuti. Neće da kaže što. Jede kroasan i gleda me preko papirne kesice zagledana u daljinu. Kad da se nečeg priseća. Bila je u Italiji mesec dana, a znamo kakvi su Italijani. Možda su kroasani sa čokoladom tamo bili umešani u nešto.

Krenemo polako nazad. Ručke kese sa pivom mi se usecaju u dlan do kostiju. Promenim ruku. Pogledam nebo. Oblačno je, ali kiša kao da je odustala. Eto, bez razloga sam se isparanoisao i ozračio celo predveče. Sreća što se Mileni prijeo kroasan pa je izašla iz stana do pekare, a ja je onda sreo žureći kući. Slučajnost. Inače bi ovo bilo jedno od glupljih večeri.

Milena jede poslednji zalogaj kroasana, zgužva kesicu i baci je u kantu. To je to. Ja ponovo promenim ruku. Jebem ti kesu.

Stanemo kod trafike da Milena kupi cigarete, zatim nastavimo.

„Mila, jesi snimila ovu baku što radi u trafici?“

„Aha.“

„Da ti ispričam šta mi se jednom desilo. Eto, na toj trafici sam neko vreme kupovao ‘Blic’ na povratku sa posla. Uvek je u trafici radila baka. I tako, kad bih stao na trafiku rekao bih ‘dobar dan’. Zatim bih uzeo ‘Blic’, pružio baki novac kroz otvor i rekao ‘izvolite’. Ako ne bih imao sitno baka bi mi vratila kusur a ja bih rekao ‘hvala’. Zatim bih rekao baki ‘doviđenja’ i krenuo. I onda jednog dana stanem ja na trafiku, kažem baki ‘dobar dan’, uzmem ‘Blic’ i vadim novčanik, kad eto ti bake: virne kroz otvor trafike i kaže — ‘primetila sam da ste vi jedan jako fin čovek’.“

„Ha-ha! Nemoj da pričaš?“

„Da. Malo sam se zbunio, onda joj rekoh — ‘hvala vam, i vi ste jedna jako fina baka’.“

„Ha-ha! Fina baka!“

„Milena.“

„Molim?“

„Vidi“ (Pokažem glavom tamo nekud neodređeno.)

(Milena raširi oči i pogleda naokolo)  „Gde?“

„Tamo gore, u drveću. Vidi.“

(Usmeri pogled u to drveće) „Šta?“

„Neka ptica…“

*

„Milena, znaš za onaj naš mali dogovor, da kad umrem pola ušteđevine ostavim tebi, a pola Anđeli, bratovoj ćerkici?“

„Opet ti o tome.“

„Eto, deo ušteđevine pretvorio sam u eure i oročio, a dinarski deo sam stavio u jedan investicioni fond. Sve podatke o tragu novca čuvam u roze koverti na polici sa knjigama kod mene na gajbi. Ako mi se nešto desi, molim te otvori tu kovertu da bi ušla u trag novcu.“

„E Dušane, neću to da slušam.“

„Nisi me shvatila. Znaš da ja volim život i da ne bih digao ruku na sebe. Ali čovek treba da odradi neke stvari na vreme. Još da se učlanim u udruženje krematista ‘Oganj’ i …“

„Neeeću to da slušaaaam!“, kaže. Zapeva neko visoko A i ne da mi da dovršim misao. Probam da joj terciram nekim svojim kao povišenim C. Ne ide mi, popnem se u falset i napregnem glasne žice, a iz grla mi izlazi samo neko slabašno šištanje. Sa druge strane, Milenino visoko A je zaokruženo, snažno i perfektno. Ima lep glas, pevala je u Horkestru.

Tako nadpevavajući se stignemo do Milenine zgrade. Opraštamo se kod stepenica pred ulazom. Uštinem je za nadlakticu i poljubim je u obraz.

„Vidim, jeo si beli luk?“

„Jel moguće da se oseća?“

 „Aha.“

„A pojeo sam jedan čen i to ovolicki.“

Prinesem šaku ustima. Dunem u dlan da proverim dah. Ne oseća se na beli luk.

„Ne oseća se na beli luk kad ovako dunem.“

„Ma oke. Ja podržavam upotrebu belog lukca.“

„Šta da kažem, Mila. Oprosti što imam fetor ex ore. To jest, halitozu.“

„Šta ti to?“

„Stručni nazivi za neprijatan zadah.“

„A… Ma opušteno, stručnjače. Hajde idem, treba nešto da radim.“

„Dobro.“

„Drži ovu kesu. Videćeš, sjajne su pitice.“

„Verujem ti“, kažem i uzmem kesu od nje.

„Ćao Dušane.“

„Ćao Milena.“

Mahne i ode uz stepenice, pa uđe u zgradu. Obiđem ulicu i uđem i ja u svoju. U liftu stavim dlan ispred usta. Dunem. Ništa se ne oseća. Čudno. Šta da radim kad volim beli luk — onako, sitno iseckanog dodam ga na kraju kuvanja, zajedno sa maslinovim uljem, peršunom i krupno mlevenim biberom.

Uđem u stan, spustim kese na sudoperu. Pogledam kroz prozor. Počela kiša. Izvadim jednu plastenku iz kese i stavim je u frižider. Odem u sobu, u CD plejer ubacim disk A Perfect Wreck, švedskog sint-pop dueta Capsize. Obožavam album A Perfect Wreck i preslušao sam ga mali milion puta. Najviše mi se dopada stvar Nuclear Waste a i ostale su sjajne.

Disk se zavrti u plejeru. Krene prva stvar — We Are Wimps. Prekrasan, prekrasan uvod — u pozadini neki atmosferični sint, a napred Agnes, sa svojim glasom obične devojke iz komšiluka. Peva uvodnu strofu: We like free, we like unbound, being gratified at once, egotripping toward the sun…

Vratim se u kuhinju i otvorim frižider. Pipnem plastenku. Nije stigla lepo da se ohladi za dva minuta, ali šta da se radi — bolje piti mlako pivo nego grickati nokte čekajući da se ohladi. Izvadim plastenku i odvrnem čep; fino šišti. Uzmem visoku čašu iz kredenca i sipam pivo. Vratim plastenku u frižider, naslonim se na sudoperu i popijem gutljaj. Pogledam kroz prozor. Napolju baš pljušti. I smračilo se. Uzmem iz kese jednu piticu sa pečurkama i pojedem je. Opa, dopada mi se. Zavučem ponovo ruku u kesu i pojedem još jednu. Milena je bila u pravu — sjajne su. Zalijem gutljajem piva. Setim se da sam Mileni zaboravio da dam pare za pitice. E jebiga.

Ponesem čašu i pređem u sobu. Sednem na krevet, podmetnem jastuk pod leđa, naslonim se na zid. Zidovi sobe su okrečeni u belo pa u sobi nije mračno. Neću da ustajem da palim lampu. Dobro je ovako. Popijem gutljaj piva, pogledam na policu sa knjigama. Ona velika roze koverta dovoljno je uočljiva i u polutami. Kul. Mrdam nogom u ritmu i slušam Agnes kako peva refren: We are wimps, we are sighs, we are sorry for being sad and apologetic cowards. — Kroz muziku i Agnesin glas čujem napolju kišu kako pljušti. To je to. Muzika, pivo, zvuk kiše spolja, ovi zidovi. Preda mnom je još jedno fino veče.

Hedonizam

Jedno letnje podne. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (malo da obradujem sebe, mada ne umem baš lepo da sviram i pevam). Ok, danas mogu da priuštim tako nešto, ali bilo je i dana kada to nisam mogao. Recimo, od 1999. do 2002. godine bio sam dekintiran i nisam mogao da priuštim ni adekvatnu obuću za zimu a kamoli gitaru. Imao sam novca taman da podmirim troškove za piće i hranu, a zimi sam nosio sebago cipele. Jednom, u jesen 2001., celu kišnu noć presedeo sam na terasi, krckao lešnike i odvajajao ih od ljuske, pa ih tako očišćene sutradan prodao na banjičkoj pijaci da bih skupio novac za selidbu u Zrenjanin. Par noći kasnije preselio sam se u taj Zrenjanin. Bio sam baš dekintiran, ali uživao sam koliko sam mogao u besplatnim stvarima i stvarima koje su u Zrenjaninu koštale vrlo malo. Recimo, voleo sam Žitoproduktov integralni hleb koji je bio vrlo jeftin, a dobar, svež, sjajne smeđe korice. Kupio bih ga ujutru u pekari dole u ulici Dositeja Obradovića. Doneo bih veknu kući i onda za doručak pojeo jedno dobro parče, namazano margarinom „Dobro jutro“, uz šolju kafe. Oko tri popodne pojeo bih još par kriški, onako, samo hleb bez ičega, jer je bio izvrstan i ukusan. To je bio ručak. A za večeru bih od preostalog hleba napravio velik preukusan sendvič. Presekao bih veknu po sredini i razdvojio je na dva dela. Donji komad namazao bih margarinom „Dobro jutro“ i posuo prstohvatom začina „C“. Preko toga bih naseckao nekoliko režnjeva odlične i vrlo podcenjene (koštala 70 dinara kilo) slanine „sapunjare“ iz mesare iznad pijace. Potom bih preko slanine stavio nekoliko kolutova crnog luka i par svežih i krckavih listova kupusa (koji se mogao nabaviti skoro badava). I Sendvič bi bio gotov. Spojio bih polutke hleba, pritisao sendvič da se sjedine sastojci i zatim ga slatko jeo.

Ili recimo ovo. U Zrenjaninu sam živeo u dvorišnom stanu u ulici Uroša Predića. U tom dvorištu rasle su ruže, posađene u leje oko dvorišne česme. Voleo sam te ruže, davale su raskoš dvorištu, i kad bih se ujutru pojavio kroz vrata svog dvorišnog stana i video ih tako procvetale na jutarnjem suncu i okupljene oko dvorišne česme, imao sam utisak da sam banuo na bal prelepih dama. U to vreme bio sam bez posla, bez žene, bez para, bez ambicija i ciljeva u životu, bez zimskih cipela, bez mnogo toga, ali sam imao sve vreme ovog sveta pa sam mogao da ležem i ustajem i ležem i ustajem kada mi se prohte. I ujutru bih ponekad ustao, tako, na primer oko devet, i obukao se. Pa bih izašao iz stana, zastao ispred vrata, pogledao ruže i osmehnuo im se. Onda bih zavrnuo rukave i polako otišao preko betonirane stazice do česme. Savio bih se nad česmu, odvrnuo slavinu, uzeo sapun sa tacne, pokvasio ruke i nasapunjao ih. Zatim bih odložio sapun, isprao ruke pa se umio. I tako, stojeći na suncu kraj dvorišne česme, umiven, opranih ruku i okružen ružama, bio sam spreman za novi dan. Potom bih izašao iz dvorišta i spustio se do Žitnog trga, pa izbio na obalu Sonje Marinković i seo kraj jezerca (nastalo pregrađivanjem Begeja) i nekoliko sati proveo tu, gledajući pecaroše i devojke koje su šetale u prirodi oko jezera. Ili bih, ako sam hteo da se osamim, bočnim ulicama dospeo do drugog, zavučenijeg, jezerca (takođe nastalog pregrađivanjem Begeja) preko puta Žitoproduktovih postrojenja za pravljenje hleba. Seo bih u travu uz vodu, i sedeo par sati sam na obali. Bili smo tu samo trava i cvrčci i zraci sunca i jezerce i brujanje Žitoproduktovih postrojenja i miris hleba u vazduhu i ja, a objedinjeni glasići mojih čula bi mi ushićeno govorili — hvala ti, o hvala ti.

Toliko o događajima od pre 11-12 godina. A sada natrag u sadašnje vreme, u onaj letnji dan, nešto iza podne, godine 2013. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (mada, rekoh, ne umem baš lepo da sviram i pevam). Imam posao i redovnu platu i mogu da obradujem sebe nekim materijalnim dobrima. (A za razliku od nekad, imam i adekvatne zimske cipele — nepromočive Nju balans gojzerice). Pred kraj Mačvanske zamislim se i ne gledam gde idem. Kod benzinske pumpe odsutno skrenem u neki ćorsokak i umalo da se zabijem u visoku živu ogradu. Malo pre ograde se prenem, shvatim da sam zalutao, napravim par koraka nazad, pa presečem kroz benzinsku pumpu i vratim se u Mačvansku. Idem trotoarom, ali i dalje sam zamišljen i ne pazim gde idem. Par metara ispred mene, stariji čovek otvori kapiju da se plavi fijat karavan uparkira u dvorište. Karavan se popne na trotoar baš kad ja tuda prolazim. Izmaknem se da me ne zgazi, dignem ruku u znak izvinjenja i produžim. Čujem, neko trubne iz karavana. Okrenem se, pogledam u šoferšajbnu. Za volanom sedi momak. Gleda me, vidim, žao mu. Slegne ramenima, mahne i napravi izlaz lica da se izvini što mi je presekao put. U redu je dobri čoveče, pomislim i odmahnem mu. Nije on kriv što hoće da se uparkira u svoje dvorište. Nego ti treba da gledaš gde ideš. I ne hvataj prečice kroz žive ograde nego idi trotoarom, ako već postoji trotoar.

I da kažem koju reč o novom Kejvu. Dopada mi se, ima na njemu finih stvari. Najviše mi se sviđa ova stvar dole — Push the sky away. Mogao bih da je slušam satima, posebno uveče iza ponoći; to i radim, onako, vrlo tiho na malim zvučnicima, dok sedim na terasi, pijuckam pivo i posmatram preko žardinjera sa petunijama krovove okolnih kuća i to nebo koje Kejv pominje u pesmi.

Plastelin

Žarko, tiho i samo sebi dovoljno julsko prepodne, a ja na odmoru. Divota. Malo sedeo u stanu, zezao se u Reaperu (softver za pravljenje muzike), zatim isključio komp, nabacio kratak šorts od 100% poliestra (koji koristim i kao kupaće), majicu i papuče pa izašao da izvozam jedan krug biciklom do Ušća i Zemuna.

Vozeći niz Njegoševu primetio da su mi butine, u poređenju sa potkolenicama, bele kao sir. Objašnjenje: prvi put ove godine obukao kratak šorts — ove sezone u vožnju sam uvek išao u bermudama (koje su zaklanjale butine). Šta da se radi. Vozio kroz ceo grad, pored fensi kafića u Njegoševoj i prelepih skockanih devojaka koje su sedele u njima, tako, u paučama i kupaćem šortsu, sa preplanulim potkolenicama i butinama belim kao sir.

Spustio se do Ušća i obrnuo krug. Mnogo volim Ušće — lepa oaza mira u srcu grada. Nije bilo žive duše, pa sam se malo drao, tj. „pevao“, uvežbavajući stvar Dancing Girl od Terija Kalijera. Ko želi da se slobodno dere, i treba mu mesto za to, neka overi Ušće.

Neko vreme vozio gore-dole od železničkog mosta do Gazele. Zatim se spustio do Save. Meditirao i (ćuteći) vozio polako ka Brankovom mostu popločanom obalom uz vodu i pored ukotvljenih splavova. Na gredi između jednog splava i obale čučala tri divlja pačeta/patka. Zastao da ih pogledam. Podsetili me na Pajine sestriće Raju, Vlaju i Gaju. Ako u svetu divljih pataka postoje pandani Raji, Vlaji i Gaji, onda bi to mogla da budu ta tri drugara sa grede. Naravno, pošto su to divlji pačići, oni se ne bi se zvali Raja, Vlaja i Gaja, nego, logično — divlji Raja, divlji Vlaja i divlji Gaja…

Zatim ostavio Ušće iza sebe i vozeći prilično brzo za svoje srednje godine dovozao se do zemunskog malog mora (a.k.a. Dunava). Oznojio se i zadihao ali vredelo je. Popeo se Grobljanskom ulicom do onog vidikovca iznad kafane „Radecki“. Odatle napravio par snimaka i popričao sa jednim starosedeocem kivnim na dođoše. Onda se spustio natrag do keja, i odvezao se do kraja bedema kod „Radeckog“. Sišao sa bicikla, naslonio ga na nožicu da stoji uspravno, izuo japanke, malo prošetao po vrelom betonu pa seo na bedem.

Sedeo tako, posmatrao promicanje Dunava i svetlucanje površine vode, slušao šljapkanje talasića o nasip i osećao se pročišćeno i lepo. Sunce je bilo baš jako, ali mi nije smetalo. Ispružio sam noge i zavrnuo rukave majice i izložio suncu bele mišice i butine da i one malo poprime bojicu. Primetio pored sebe na betonu jedan kamenčić. Stajao je uz ivicu bedema tako izdvojen, sam na ovom svetu. Ćušnuo sam ga kažiprstom a on se veselo otkotrljao niz bedem, i pridružio se svojoj braći i sestrama kamenčićima, dole, na obali uz vodu. Drago mi je što sam mu pomogao da se pridruži drugim kamenčićima i da ne samuje izolovan gore na bedemu. Eto i sa moje strane jednog dobrog dela ovog ranog popodneva.

Šta da kažem. Svidelo mi se zemunsko malo more, u protivnom teško da bih se bavio usamljenim kamenčićima. Pre svega, taj osećaj slobode, kada možeš da dođeš, sedneš, ustaneš i odeš sa bedema kad poželiš. Zatim, na tebi papuče (koje možeš da izuješ u svakom trenutku) i kupaći šorts. Pa gomila rastinja što žiklja iz brda Pregrevica koje se vertikalno diže uz Dunav. Pa jara i plavi horizont. Pa šljunak i belo kamenje i zrikavci i voda. Ok, falili su karakteristični morski mirisi — joda, krofni, borovih iglica i maslinovog ulja — ali šta da se radi. I bilo bi dobro kada bi Dunav bio malo više proziran kod „Radeckog“… i kad bi njegova obala bila malo manje zapuštena… i kad bi moglo da se bezbedno kupa u njemu… itd. Ali jbg, moraš malo da mu progledaš kroz prste. Tako da je zemunsko malo more u redu. Evo kako izgleda posmatrano iz perspektive oznojenog bicikliste na bedemu ispod kafića „Reka“:


I jedna nastala na vidikovcu na brdu Pregrevica, dok neko kuče stoji uz ogradu obližnjeg dvorišta i laje ovamo kroz grmove ruža, a kivni starosedelac stoji pored mene i kritikuje dođoše:

Posedeo još malo na bedemu kod „Radeckog“, zatim ustao, popeo se na bajs pa zadovoljan krenuo natrag na Krst.

Vratio se kući, popio pivo, ručao, pa dremnuo uz stanicu Radio Paradise. Iz dremke me prenula ova dole stvar od Dejva Metjusa. Prvi put sam je čuo to popodne i dirnula me. Volim takve emocionalne stvari u koje umetnik unese celog sebe i imaš utisak da izvlači iz svojih peta i poslednju emociju da bi je ispoljio u pesmi. Volim kišu pa mi se i refren mnogo sviđa: Gravedigger, when you dig my grave, could you make it shallow, so that I can feel the rain. — Lep refren, zar ne, mada, realno, mrtav čovek u grobu teško da može da oseti bilo šta, pa i kišu.

I tako je stvar Gravedigger krenula na Radio Paradise i prenula me iz dremke. Imam razvijen taj osećaj dok svira neka muzika kad dremam — kad ide neka osrednja stvar ne reagujem nego dremam i dalje, ali kad krene neka izvrsna stvar obavezno se prenem iz dremke. Tako je bilo i ovaj put. Digao se sa kreveta, seo za komp, otišao na Jutjub, našao stvar Gravedigger i onako bunovan poslušao je par puta na ripit. Naježio se, a iz očiju… A, evo, i danas (sledećeg dana) me dira, a iz očiju… Kao da sam od plastelina ovih dana. Previše sunca, slobode i lagodnih trenutaka, pretpostavljam.