Mediteran

Bio je to mali hotel na grčkom primorju, u mestu (mislim da se zvalo Ekaterini) nedaleko od Soluna. Tog popodneva sedeo sam na terasi svog apartmana, baškario se na suncu i osluškivao šum mora negde iza mojih leđa. Bio sam u grupi pedeset studenata Više ekonomske škole koji su tog leta, zbog pokazanog uspeha u studiranju, dobili deset dana nagradnog letovanja u Grčkoj; škola je pokrivala troškove puta i smeštaja – sa uključenim doručkom i večerom – a tebi je ostalo samo da se snađeš za piće i ručak. Otac mi je, pred polazak, dao pedeset maraka da mi se nađe za džeparac, pa sam, kada sam taj novac rasporedio na deset dana, imao za tačno pet boca „Amstel“ piva na dan („Amstel“ je koštao jednu marku po boci i kupovao sam ga u marketu u blizini hotela). A ručao sam sendviče koje sam pravio od ostataka doručka i krijumčario ih iz trpezarije u svoju sobu pored nadobudnog i sumnjičavog Stavrosa, Grka koji je radio na recepciji.

Kada smo stigli na more i smestili se u apartmane, prvo što sam otkrio je – ta terasa. Bila je prostrana, svetla, zaklonjena od glavne ulice, i gledala je na voćnjak limuna i narandži. Zavoleo sam je i puno vremena provodio na njoj.

U susednom apartmanu, sa moje leve strane, odsele su koleginice Ivana i Maja. Bile su dobre, mirne i prijatne devojke. Ivana je bila simpatična mala štreberka, a Maja je imala te krupne tužne oči i blag osmeh koji je lepo izgledao u kombinaciji sa tugom prisutnom u njenim očima.

U apartmanu sa desne strane, odsele su koleginice Ceca i Ana. Ceca je bila stidljiva debeljuca zaljubljena u knjige; a Ana… Sviđala mi se Ana, ali nikako da preduzmem nešto konkretno po tom pitanju.

I tog ranog popodneva, rekoh, sedeo sam u kupaćem šortsu na svojoj terasi, osluškivao šum mora i leškario na suncu. Iz Ivaninog i Majinog apartmana povremeno se čuo njihov smeh. Sunce je peklo, i drveće u daljini kao da je treperilo u jari.

Ožedneo sam i setio se da u frižideru imam jedno pivo, preostalo od sinoć. Ustao sam iz stolice i tapkajući bos preko toplih pločica ušao u apartman.

Unutra je bila ugodna hladovina. Prijalo je osećati glatku svežinu pločica pod tabanima dok sam prilazio frižideru. Izvadio sam pivo, a jedan sendvič sa salamom i puterom – moj ručak koji sam prokrijumčario pored Stavrosa – ležao je umotan u salvetu na polici frižidera, i čekao da ogladnim. Otvorio sam pivo i, hodajući preko glatkih pločica, prvo hladnih, pa zatim toplih, vratio se na terasu.

Seo sam u stolicu, popio gutljaj piva i spustio bocu na stočić pored sebe. Uvalio se dublje u naslon pa se zagledao u voćnjak pod apartmanom, i posmatrao jedre žute i narandžaste plodove u krošnjama stabala limuna i narandži. Zatim sam digao glavu i zažmurio, pa osluškivao šum mora i osećao toplinu sunca, kako me peče, dok su kapljice znoja izbijale tu i tamo kroz pore kože na mom stomaku.

Iz apartmana sa leve strane izvirila je Maja. „E ćao. Jesi raspoložen za partiju jamba?“ pitala me osmehujući se preko niske drvene pregrade koja je delila naše terase.

„Izvini, Majo, ne mogu sada. Možda posle“, rekoh joj.

„Važi, uživaj.“

„Hoću, hvala ti.“

Maja se povukla u svoju sobu, a ja sam se protegao u stolici, gucnuo gutljaj piva, spustio bocu na stočić pa nastavio da se gušterišem i meditiram.

Nešto kasnije, iz desnog apartmana izašla je Ana u pripijenom kupaćem kostimu. Prebacila je peškir preko ograde terase i upitala me da li bih popio kafu sa njom i Cecom. Opet sam se izvinio, i dijalog je tekao otprilike isto kao i sa Majom.

I potom više nije bilo novih predloga, pa sam samo sedeo na svojoj terasi i baškario se na suncu u tihom popodnevu bez vetra; plodovi narandži i limuna mirovali su u krošnjama pod apartmanom, negde iza mojih leđa čuo se šum mora, a tamo, na horizontu, pod bledoplavim nebom pružao se pojas bregova obraslih stablima borova i maslina, trepereći u jari.

Prijatnije mesto

Četiri sata po ponoći, subota na nedelju. Topla letnja noć. Ležim budan u krevetu i pokušavam da zaspim. Ne uspeva mi, smeta mi glasni tehno koji dopire sa nekog udaljenog splava. Čujem ga kroz zatvoren prozor spavaće sobe. DUM! DUM! DUM! Potmulo gruvanje u čijoj osnovi stoji dominantna bas linija koja udara u stomak. Sa tehnom se povremeno mešaju narodnjaci koji dopiru sa nekog drugog udaljenog splava. Pretpostavljam da su u pitanju neki od splavova na Adi ili oko Ušća.

X spava pored mene. Kroz kakofoniju koja dopire spolja, čujem njeno tiho disanje. Drago mi je što joj buka ne remeti san.

DUM! DUM! DUM! Tehno i narodnjaci – to je moja muzička podloga ove noći. Nema svrhe da ležim ovde, mislim se, teško da ću uspeti da zaspim dok ovo napolju trešti. Pomišljam da ustanem, da odem do dnevne sobe i malo gledam TV. Mogao bih da pustim neki ASMR video sa Jutjuba, da uz njega probam da se uspavam; na primer, onaj, u kome Ephemeral Rift lista i šapatom komentariše crteže iz „Crvene knjige“ Karla Junga; taj video je sjajan, uvek me opusti. Ipak, ostajem da ležim. Ne mrdam da ne bih probudio X. Ima lak san. Dovoljno je, recimo, da se u neko gluvo doba uspravim u krevetu da bih otišao do WC-a ili tako nešto, a ona već diže glavu sa jastuka i okreće se ka meni: „Šta je, jel sve u redu?“ pita me, onako, u polusnu. „Sve je u redu, ljubavi“, kažem joj tiho, „moram do klonje. Spavaj…“ „Dobro…“

*
Pola pet ujutru. Sviće. Žurka ne posustaje, tehno i narodnjaci neumorno praše. Zatvoren prozor spavaće sobe nije im prepreka; splavovi imaju moćna ozvučenja, pa, iako su daleko, buka koju prave prostire se kilometrima naokolo i prodire kroz staklo, drvo, beton, a, pretpostavljam, i kroz čelik. Sve možeš da čuješ, samo u malo izobličenom obliku: bas liniju koja udara u stomak, zavijanje harmonike, pevačevo rastajanje sa životom. DUM! JOOOOJ! DUM! UAAARGGGHHA! DUM! DUM! Da poludiš. Bilo bi dobro, razmišljam, kada bi čovek imao tu moć, da zatvori oči, malo se napregne i onda snagom misli učini da ti splavovi jednostavno iščeznu; da iza njih, i njihovih rotirajućih raznobojnih reflektora, i stroboskopa, i kreštavih harmonika i tehno ritmova koji gruvaju odvrnuti do daske – ostane tiha, tamna i mirna površina reke, i da zatim pirne osvežavajući noćni lahor i blago uskomeša lišće u krošnjama usnulih vrba na obali, čije grane se povijaju nad vodom.

DUM! DUM! DUM! X se nemirno meškolji. Uzdahne pa ustane iz kreveta. Ode do kupatila. Čujem je: piški. Vrati se, legne u krevet, pokrije se jorganom i istog časa zaspi. Zatim ja ustanem i odem do kupatila. Pišam. Mlaz klokoće u WC šolji. Povučem vodu, operem ruke nad lavaboom i vratim se u krevet.

*

Pet sati ujutru. Tehno i narodnjaci su utihnuli. Tišina svuda naokolo.
Evo ovo:                                                                                                                             . (To je bila tišina.) Slatka, prozračna tišina, sveža kao vazduh sa planina. Milina jedna. Napolju uveliko sviće, pomrčina poprima svetlije obrise i nazire se novi dan. Još malo pa će se oglasiti prve ptice.

*

Pet i pet. Tonem u san, a onda čujem grebuckanje i lupkanje koje dopire iz zida u uglu spavaće sobe. Već nekoliko noći čujemo te zvukove. „Jel čuješ?“ šapne X dižući glavu sa jastuka, „to su oni. Slepi miševi.“ „Da“, kažem joj tiho, „spavaj. Ništa ne možemo sada. Ujutru ću da vidim šta da radim.“ X spusti glavu na jastuk i momentalno zaspi. Ja još malo ležim budan, osluškujem grebuckanje i lupkanje u uglu sobe. Slepi miševi. Imamo ih već neko vreme. Nastanili se u pukotini na fasadi ispod prozora u spavaćoj sobi. Ima noći kada su toliko tihi da misliš da su se odselili, a tu su i noći kao što je ova, kada nam iz svoje pukotine pod prozorom priređuju mali koncert grebuckanja i lupkanja, na naše veliko zadovoljstvo…

*

Pola devet ujutru. Sunčano nedeljno jutro. Spavaća soba je puna dnevne svetlosti a zidovi okrečeni u belo daju joj dodatni stepen svetla. Spavam ležeći na boku. Oh, taj divni, okrepljujući san. Probudi me X-in glas iz trpezarije. Priča telefonom sa svojom kevom, verovatno se dogovaraju oko odlaska na pijacu ili tako nešto. Osetim miris kafe. Neke dobre, vruće kafe koja se puši u šolji, tamo u kuhinji. Kroz odškrinuta vrata trpezarije vidim X-ine begonije u žardinjerama na terasi. Obasjava ih sunce. Lepo izgledaju, prelivaju se iz žardinjera svojim bujnim žbunovima posutim mnoštvom malih cvetova. Prijaju im uslovi za život na toj terasi, nega i pažnja koje im X pruža.

Okrenem se na leđa, zevnem i protegnem se. Vrapci dižu graju u krošnjama drveća ispred zgrade; prodorno cvrkuću, svi u isti glas, i naprežu se iz petnih žila da nadjačaju jedan drugog. Možda se takmiče ko ume lepše da peva. A onda, na trenutak utihnu i nastane tišina. Oslušnem, čuje li se neko grebuckanje i lupkanje iz pravca ugla sobe. Ne čuje se ništa. Razmišljam šta da radim sa našim novim “sustanarima”, slepim miševima koji su se nastanili u pukotini na fasadi. Ne bih da im naudim, a moram nekako da im dam do znanja da ne mogu tu da ostanu i da treba da se čiste odatle. Smisliću nešto. Moram da priznam, lepo su se snašli. Kad već nema neka zgodna pećina u blizini, nije ni ta pukotina u fasadi loše mesto za dom. Dobro, možda im ta pukotina nije dom, već nekakav štab ili mesto okupljanja sa kog poleću u noć. Vrapci se opet nešto svađaju i dižu galamu u krošnjama pod prozorom; možda su nezadovoljni ocenama žirija za izbor najlepšeg pevača među njima. Uvek neko uzbuđenje i frka kad su oni u pitanju, vrlo temperamentni i komični druškani. Osmehnem se nečemu, verovatno vrapcima. Dobro je. Stvari izgledaju bolje nego prethodne noći. Svet je nesumnjivo prijatnije mesto kad nema splavova da odvrću muziku do daske. Ustanem iz kreveta i pođem ka kupatilu.

Šolja čaja

Pre neku noć legnem u krevet, poljubim ženu i zaspim. I sanjam da bend Mgla želi da me angažuje kao gitaristu. Za bend Mgla (u prevodu – magla) verovatno ste čuli: u pitanju je sjajan blek metal bend iz Poljske koji je oduševio svet svojim albumom Exercises in Futility, objavljenim prošle godine.

NAPOMENA: u nastavku posta, radi bolje preglednosti i lakšeg razdvajanja sna od jave, delovi teksta koji pripadaju snu pisani su u italiku, a preostali tekst, pisan regularnim fontom, čine razmišljanja, utisci, sećanja i fragmenti stvarnosti.

Likovi iz Mgle kontaktirali me SMS-om i uputili mi poziv u bend. Kažu, zapazili me na videokaseti sa snimkom neke davne svirke u beogradskom „Dadovu“ početkom devedesetih.

Na video-kaseti, na koju se u snu pozivaju momci iz Mgle, zabeležen je nastup benda Paradoks, koji smo činili ortaci Sima, Biljana, Orba, Zverko, i ja. Svirali smo autorske stvari pop-rok orjentacije, na tragu Oktobra i Viktorije. Kad govorimo o toj svirci u „Dadovu“, pamtim dve stvari: da sam sa bine dozivao svoju tadašnju devojku Jelenu, koja je bila u publici, i mahao joj rukama; kao i da sam, nakon uvodne treme na početku nastupa, zapao u neko stanje nalik transu. To mi se redovno dešavalo na svirkama, zato što sam paljevina i lako se primam. Jednom sam tako odlepio tokom tonske probe, sa Paradoksom, u Domu Omladine. Mehanički smo zasvirali stvar „Zaboravi me“, da tonac podesi zvuk, a ja – bam! – u trans, počeo da mlataram glavom, prašim gitaru i gubim se. Neki tip i devojka stajali su ispred bine i blenuli u mene verovatno pitajući se da li je ovaj dečko normalan. Zoran, lik sa brkovima i kožnom torbicom preko ramena, koji je izigravao našeg menadžera, prekinuo nas je, zamolio me da budem profesionalniji i da sačuvam svoj trans za predstojeći nastup.

Razmišljam o SMS-u koji su sam primio od Mgle. Godi poziv u bend, ali pitam se – da li sam odgovarajući čovek za njih? Dugo nisam svirao, gitara je za mene stvar prošlosti, žao mi je što je tako, ali jebi ga.

Ostavio  sam gitaru da bih se usredsredio na budućnost i okrenuo se pozivima od kojih sam nameravao da živim. I tako sam sredinom devedesetih upisao Višu ekonomsku školu, odsek za poslovnu informatiku, svirački se deaktivirao, i svoju Yamaha električnu gitaru trampio za 286 PC računar. Na njemu sam napravio prve korake u programiranju, pretežno u FoxPro-u, asembleru i C++-u. I dopalo mi se programiranje, vrlo brzo sam se primio na njega. I ono ti je omogućavalo da padneš u trans, ako ti je bilo do toga. Naravno, trans programiranja manifestovao se na drugi, suptilniji način.

Ponovo čitam na ekranu mobilnog SMS kojim me momci iz Mgle zovu u bend. Još malo razmišljam, lomim se, misli u vidu šarenih leptira lete oko moje glave, a onda kažem sebi – pa dobro, hajde da pokušam. Zarđao sam što se tiče sviranja, ali nek ide život, prihvatiću Mglin poziv, što da ne. Ionako obožavam njihov album Exercises in Futility.

Blek metal obično nije moja šolja čaja i baca me u depresiju. Međutim, Mglin Exercises je prelepo, sirovo i ogoljeno ostvarenje koje kao da kroz rešetke svog žanra isteže (zgrčenu) ruku ka tebi i ti u svemu tome naslućuješ neko zrnce topline i nade. Favorit na albumu mi je fantastična stvar Exercises in Futility V, koja sadrži jednu od najlepših instrumentalnih deonica koje sam čuo u životu. Deonica počinje na 4:56, rifom umerenog tempa, koji preseca urlik HOLLOW!; potom sledi letargični prelaz, prebiranje po žicama distorzirane gitare koje kao da strepi nad nečim stravičnim po sve nas, a zatim tempo ubrzava, distorziranoj gitari se pridružuju ostali instrumenti, iskazana emocija postaje snažna i uznemirujuća, i deonica u tom duhu teče do kraja pesme kao velika melanholična reka, svetlucajući svojom tamnom lepotom kroz ogolele predele, terajući te da se naježiš.

Pošaljem uzvratni SMS u kome saopštim momcima da pristajem. Istog trenutka, stiže povratni SMS u kome sekretarica Mgle izjavljuje da je presrećna i zakazuje mi susret sa članovima benda u bašti kafića kod kineskog tržnog centra u bloku 70 na Novom Beogradu. Da se nađemo, popijemo piće i popričamo o budućim planovima. Važi.

Pošto živim u blizini, dođem prvi, nešto pre dogovorenog vremena. Sednem na klupu sa strane i osmatram stolove u bašti kafića. U to se pojave momci iz Mgle. Sednu za jedan sto. Tri momka u duksevima, članovi benda. Jedan ošišan na ćelavo, dvojica dugokosi. Obični likovi iz komšiluka, kakvih po bloku imaš koliko hoćeš. Mahnem im. Primete me, klimnu glavama. Ustanem sa klupe, pođem ka njima. Tada se setim da Mgla na koncertima nastupa sa platnenim zastorima na licima.

Zaista je tako. U Mgli nose crne zastore koji im u potpunosti zaklanjaju lica, bez otvora za oči, nos ili usta. Plus kapuljače dukseva preko glava, cokule i debele crne kožne rokerke. I tako odsviraju ceo koncert, čak i po najvećoj vrućini. Uz to, stoje kao kipovi u mestu tokom celog nastupa. To, i pamučni zastori, time možda žele da kažu da smo kao ljudski rod svedeni na ništavne kreature bez očiju i glasa, sa crnim kapuljačama preko lica, ispod kojih se gušimo kao pacovi.

E jebi ga, pomislim, ne treba mi to platneno sranje na faci, skuvaću se tokom svirke, nije to za mene. Nešto u meni prelomi se u korist odluke da odustanem od priključenja bendu. Dok idem ka njihovom stolu, polako bledim, a komadić po komadić tela odvaja od mene i odleće u vis, lagano, kao da sam napravljen od vate koju može razneti vetar, sve dok potpuno ne iščeznem i od celog mene ne ostanu samo moje patike. Vidim ih iz žablje perspektive. Leže, jedna do druge, na platou ispred kafića, u sunčanom prepodnevu. Bele, kožne, iznošene Nju balansice, kupljene u Intersportu pre sedam ili osam godina.

Debela

Još jedna letnja noć. Istuširao sam se i oprao kosu, i sada sedim na terasi, odmaram i pijuckam pivo. Zvezde svetlucaju na nebu. Vazduh je svež, ali u isto vreme dovoljno topao da na terasi možeš da sediš u gaćama i atletskoj majici, i sa mokrom kosom. Kako se bliži kraj leta sve više cenim ovakve noći. Gledam da ih što više iskoristim pre nego što nastupi hladnije vreme i noći više ne budu tako prijatne.

Iskapim bocu piva i spustim je na sto pored sebe. Zagledam se u četiri solarne lampe, pobodene u žardinjere sa cvećem na ogradi terase. Svetle u tami pomalo zaklonjene petunijama i kroz njihovo lišće bacaju naokolo diskretno svetlo koje daje terasi intiman štimung. Dobro, a sad bih mogao da sipam čašu vina, pomislim.

Uđem sa terase u trpezariju, pa odem do frižidera. X stoji za pultom kraj sudopere. Sprema sebi večeru. Oljuštila je jedan paradajz, isekla ga na komadiće u tanjir, i preko narendala kozji sir. „Vidi kolicko parčence“, kaže i pokaže mi komadić sira u posudi, ne veći od jedne „After Eight“ čokoladice.

„Da, stvarno je sićušno“, kažem.

„Isto takvo parčence sam narendala preko paradajza.“

„Što nisi uzela više? Odličan je taj kozji sir.“

„Ne. Treba da pazim šta jedem. Zar nisam dobra?“

„Jesi“, kažem i uzdahnem. Kao i tolike druge žene, X smatra da je debela. Preteruje, naravno. Malo je zaobljena tu i tamo, što samo dodaje nekoj ženstvenosti.

„Baš sam debela“, kaže X. Opipava i zagleda mišicu sa donje strane. „Gledaj kolike naslage imam  ovde.“

„Ne preteruj. Nisi debela, sto puta sam ti rekao.“

„Debela sam, kako nisam“, kaže i zadigne majicu. Prstima zahvati prednji deo stomaka, i stegne ga tako da izdvoji mali sloj kože i masnog tkiva. „Odvratno! Gledaj ovo, pojas za spasavanje! Grozno kako sam debela!“ Gledam, i sve što vidim je ženstven stomačić, baš onakav kakav volim, snežno bela put, toplo, mirišljavo, meko, i povrh toga, pupak kao bledo dugmence.

Sagnem se, zagrlim je oko struka i poljubim je u stomak. „Ne! Vidi, vidi kako sam debela! Od sutra se definitivno bacam na dijetu! I dokle da ti ponavljam da mi više ne kupuješ slatkiše!“

Uspravim se, gledam je i smešno mi. Čovek jednostavno treba da pusti i vidi dokle to može da ide. Možda bude zadovoljna linijom kad postane prozirna kao papir. Gledam onu jadnu kriškicu sira u posudi. Teško da bi se od nje i miš najeo. Da, vino, po to sam došao. Otvorim frižider i izvadim bocu. To je to: vino. Neko dobro, belo, poluslatko, sa svetloplavom etiketom, koje sam kupio na akciji u „Maksiju“. Davali ga upola cene.

Zatvorim frižider. Izvadim čašu za vino iz vitrine. Pogled mi opet skrene na posudu sa sirom na pultu kraj sudopere. „Stvarno, koja je poenta te kriške? Koga ona može da zasiti?“

„Izmeriću je“, kaže X i uzme kuhinjsku vagu. Izvadi krišku iz posude i stavi je na vagu. Dodirne neke tastere i zagleda se u mali digitalni ekran. „Ima 13 grama“, kaže.

„Jesi sigurna?“

„Da. Evo, toliko pokazuje vaga.“

„E pa, svaka joj čast.“

„Izuzetna kriška, zar ne?“

„Da. Uklopila bi se u bilo koju od onih anorektičnih dijeta.“

„Zamisli šta bi Dejan rekao za nju.“ Dejan je naš poznanik, čovek koji pojede celo pečeno pile za doručak. Krupan, pričljiv, rumen, veseo, dobar lik i sinonim za obilne obroke i jedenje velikih količina hrane. Morao je da ojača krevet potpornim stubićima da se ne bi raspao kad on i njegova žena Goca legnu u njega. X mu persira, iako je naših godina i poznanici smo. Ona mu ipak persira jer, kaže, mora, pošto joj on izgleda kao neki čovek, šta god to značilo. Kada se povede priča o njemu, ne propustim priliku da je podsetim na to persiranje. Mene Deki svojom pojavom podseća na Aleka Boldvina. Zamisliš Aleka Boldvina kako trpa u sebe pečeno pile za doručak, i eto – tako izgleda Dejan.

Izvadim čep iz grlića boce i sipam vino u čašu. „Je li, a što persiraš Dejanu?“

„Pa kad mi izgleda kao neki čovek.“

„Jesi provalila da liči na Aleka Boldvina?“

„Ne.“

„Kako ne? Baš liče.“

„U redu ako ti kažeš.“

„Šta bi Alek Boldvin uradio da ga ponude kriškom sira od 13 grama?“

„Onoliki čovek? Verovatno bi pomislio da ga neko zajebava.“

„Neko bi mogao da najebe od Aleka zbog te kriške.“

„Da, mogao bi.“

Vratim bocu u frižider, uzmem čašu i ponesem je na terasu. Sednem u svoju stolicu. Dobro je što će X da večera. Treba da nadoknadi energiju. Istrošili smo se danas. Napravili smo veliki đir biciklima po gradu. Krenuli od kuće oko pola šest i spustili se do sportskog centra „25. Maj“. Zatim se provozali ulicama Dorćola, popeli se do Pionirskog parka, vozili ulicom Kralja Milana do Terazija, pa Trgom Republike, Obilićevim Vencem itd. Pao je mrak kad smo krenuli natrag kući. Kad smo bili kod Novog Merkatora, X je naglo skrenula u travnjak uz trotoar, i sišla sa bicikla. „Šta bi?“ pitao sam je. „Jesi video? Umalo da udarim u ivičnjak“, rekla je. „Što?“ „Zamislila sam se nešto. Umorna sam. Izvini.“ „Ljubavi, moraš da paziš. Evo još malo pa smo kući“, rekoh. Zabrinuo sam se i držao je na oku celim putem. Stigli smo kući oko devet. Srećom, proteklo je bez novih sudara sa ivičnjacima i sličnih incidenata.

Dignem noge na ogradu terase i popijem gutljaj vina. Fino je, pitko, dopada mi se, uz to, dobio sam ga upola cene. Dobri stari „Maksi“. Stavim bubice mp3 plejera i pustim muziku. Uzmem mobilni telefon sa stola da napišem reč-dve o proteklom danu. Uđem u aplikaciju za beleške, otvorim novi dokument. Sad kad pokulja, pomislim. Međutim, nikako da krene, ili bar da naiđe neka ljudska rečenica. Samo tako sedim i zurim u plavi kursor u gornjem uglu dokumenta. Stari Blekberi strpljivo čeka da mu saopštim to što imam. Jebi ga. Nema veze, drugi put. Zatvorim aplikaciju i spustim telefon na sto. Ima drugih stvari kojima mogu da se bavim u ovom trenutku. Ovim finim belim vinom, za početak. A tu su i ostale opcije koje nam ovakve noći nude, kada sedimo na terasi na kraju dana u kome smo, naravno, imali nezgode, ali uspeli smo da se, uz nešto mudrosti i sreće, ali pre svega mudrosti, izvučemo.

Čudan pristup

Sunčano i toplo popodne. Posle posla, dođem autobusom do Zelenog Venca, pa se pešice popnem do Terazija. Treba da se nađem sa X u pola četiri kod terazijske česme. Zatim ćemo da odemo do „Šauarma bara“ da jedemo, pa posle da prošetamo gradom.

Na Terazijama, užurbana i živahna atmosfera. Bašta hotela „Moskva“ je puna ljudi. Sunce obasjava terazijsku česmu, mlazevi vode šikljaju iz kamenih glava lavova. Stigne mi SMS. X mi javlja da će zakasniti pošto se 95-ica vuče kao puž. Takođe, kaže, u busu je da padneš u nesvest koliko je zagušljivo a vozač kao da se namerno trudi da ide što sporije. Ohrabrujem je da izdrži, i dodam kako i ja kasnim zbog zastoja u saobraćaju, tako da je sve u redu, nek ne brine, igrom slučaja stići ćemo kod česme verovatno u isto vreme.

Obiđem krug oko česme da potražim hlad. Neka devojka, turistički vodič, stoji na stepeniku kraj česme okružena grupom turista i priča im nešto. Nađem deo česme koji je zaklonjen od sunca. Sednem na stepenik da sačekam moju ljubav. Ljudi, trojebusi, automobili i motocikli idu gore-dole. Huk ulice meša se sa pljuskanjem vode u česmu iza mojih leđa. Čujem devojku-turističkog-vodiča. Na tečnom engleskom izlaže okupljenim turistima istoriju srpskog naroda. Ima autentičan američki akcent, sa sve onim karakterističnim otezanjima.

Stigne mi novi SMS. X me informiše da je upravo izašla iz 95-ice i da svakog trenutka mogu da je očekujem. Vratim telefon u džep. Pa, lepo. Mogu da je očekujem svakog trenutka, to je sjajna informacija.

Posmatram prolaznike slušajući turističku devojku sa savršenim američkim akcentom – kad eto je X. Stvori se nada mnom osmehujući se. „E ćao“, kaže. Čučne pored mene, zagrli me i poljubi. Lepo miriše, koža joj je meka i glatka. Ima kratak šorts, crne kožne sandale i belu lepršavu bluzu bez rukava. Njena riđa kosa i mlečno bela put fino dolaze do izražaja u takvoj kombinaciji.

„Jel idemo?“ pita. „Ajmo“, kažem. Ustanemo sa stepenica i pođemo ka SKC-u.

„Kako ti je bilo na poslu?“ pita me.

„Fino. Malo sam prepravljao neke skriptove za bekap baze, pa posle otišao na pauzu.“

Parkom ispod SKC-a spustimo se do Nemanjine ulice. Uđemo u „Šauarma bar“. Odličan arapski fast-fud restoran koji pravi najbolji falafel u gradu. Stojimo pred pultom i čekamo da nas usluže. Osećam kako mi raste apetit. Volim arapsku hranu. „Izvolite?“ obrati nam se kuvar, krupan dobrodušni lik sa krpom na glavi, maljavih šaka i debelih prstiju kao valjušci od testa. „Dva falafel sendviča“, kažem mu, „jedan veliki i jedan mali.“ Veliki je za mene, a mali za X. Kuvar prione na posao. Prži falafele u fritezi, potom stavlja priloge u tortilju. Na kraju, u tortilje stavi pržene falafele, zgnječi ih i prelije tahini prelivom. Urola tortilje, uvije ih u papir i to je to. Gotovo. “Za ovde ili nosite?“ pita nas. „Nosimo“, kažem. Spakuje nam sendviče u kesu. Platim mu i ostavim mali bakšiš, pa preuzmem kesu od njega.

Izađemo iz restorana pa odemo do parka ispod SKC-a. Tražimo neku klupu koja je u hladu. Nema nijedna slobodna. Popnemo se do Cvetnog trga i sednemo na klupu kod „Maksija“. Odmotamo sendviče iz papira i jedemo ih. Fenomenalni su. „Baš je ukusno“, kaže X. „Aha“, potvrdim, klimnem glavom pa zagrizem veliki zalogaj.

Na pločnik ispred nas sleti golub. Krivi šiju i zuri u moj sendvič svojim smeđim klikerčićem od oka. Hteo bi i on malo da kljucne, ako može. E pa, neće moći. Punih usta kažem mu „beži“ pa zamahnem nogom da ga oteram. On odskoči metar-dva, pa se onda ponovo dogega do nas, iskrivi vrat i fiksira moj sendvič svojim sićušnim gladnim okom. Volim ptice, ali često imam ovakve nesporazume sa golubovima. Ograničeni su, inertni i, kao što se vidi, umeju da budu naporni. Nisu čak ni ljupki. Moj otac je bio golubar i umeo je satima da sedi u dvorištu i gleda jata golubova na nebu. Ponekad, kad bih polazio u grad, zastajao bih na kapiji i posmatrao ga, želeći da shvatim o čemu se tu radi. Ili bih stao pored njega i gledao u vis, tamo gde je on gledao. Nisam uspevao da spazim nijednog goluba. Samo plavi nebeski svod i poneki oblak. Otac bi mi onda skrenuo pažnju na skup gotovo nevidljivih tačkica koje si mogao da uočiš samo uz naprezanje. Te skoro nevidljive tačkice, to su bila njegova jata golubova na čije posmatranje su odlazila cela popodneva. Meni je to bilo fascinantno. Ponekad, dok bi otac tako sedeo u stolici kraj garaže i gledao u vis, iz kuće bi izašla keva, sela mu u krilo, zaglila ga oko vrata i onda bi se oni smejali i pomalo razmenjivali poljupce, dok bi otac povremeno bacao pogled ka nebu i nadzirao jata. Kasnije, nakon kevine smrti, otac je i dalje umeo celo popodne da sedi u stolici i gleda golube, samo što više nije bilo keve da mu sedne u krilo.

„Uh, ne mogu više, prejedoh se“, kaže X, udahne i spusti sendvič.

„Pojedi bar još koji zalogaj.“

„Ne mogu.“

„Onda spakuj preostali deo, pa ćeš pojesti za večeru.“

„Dosta mi je falafela za danas. Spakovaću ovo, pa ti pojedi kad dođemo kući“, kaže X. Uvije u papir nepojedeni deo sendviča i stavi ga u torbu. Obriše usta salvetom. U uglu usana stoji joj jedna zaostala mrvica.

„Imaš mrvicu“, kažem joj.

„Gde?“

„Evo tu, u uglu usne.“

X prebriše to mesto salvetom, ali mrvica je i dalje tu. „Jel dobro ovako?“ pita. Približi mi lice i isturi svoje lepe pune usne ka meni.

„Još uvek je tu“, kažem.

„Ajde, skloni mi je.“

„Važi.“

I sklonim joj kažiprstom mrvicu iz ugla usne.

Pošto smo jeli, posedimo još malo na klupi. Gledamo kako se jedan golub mužjak udvara ženki. Naduo se u grudima, hoće da pukne. Obigrava oko ženke, guče i šepuri se.

„Gle, šta to radi ovaj?“ pita X.

„Udvara joj se, pa će posle da se pare.“

„Otkud znaš da će ona da pristane?“

„A ko bi odoleo ovakvom zavodniku? Provali ga.“

„Da. Ala se naduo u grudima. Pući će! Gle kako obigrava oko nje. Bože, kako je sav pun sebe!“

„Šta ćeš, zov prirode… Hoćemo da pođemo?“

„Hajdemo.“

Ostavimo velikog zavodnika da se udvara ženki. Prošetamo do Crvenog Krsta. Obiđemo stari kraj, popijemo kafu u bašti kafea u Kajmakčalanskoj. Potom se spustimo do kafane „Kalenić“ i onda, kroz park, uđemo u Krunsku. X zastane kod jednog zida. „Stani“, kaže, „žulja me kamenčić.“ Osloni se na zid, izuje sandalu i istrese kamenčić pa ponovo nazuje sandalu.

Pođemo dalje. Prođemo pored turske ambasade pa pređemo ulicu.

„Znaš“, kaže X, „shvatila sam da čovek mora da se okrene sebi. Ne sme da živi u iluziji da u drugim osobama može da nađe oslonac. Dobro, može da se osloni na roditelje, dok su živi. I to je sve od drugih osoba što može da očekuje.“

„…“

„Eto, do nedavno sam bila ubeđena da mogu da se potpuno oslonim na tebe. I onda se dogodilo to tvoje povlačenje, premišljanje i potištenost. Treba dobro da razmisliš šta hoćeš. Ako želiš slobodu da nesmetano razvijaš svoju individualnost bez ometanja sa strane, reci to otvoreno. Ne želim da kroz pet godina dođemo u sličnu situaciju.“

Hodam pored nje, gledam je i slušam šta mi govori dok joj se crvenkasti tonovi prelivaju u kosi pod suncem kasnog popodneva. Privremeno sam zaćutao jer ne znam šta bih joj rekao. To povlačenje u sebe, o kome priča, bila je reakcija na zabrinjavajuće udaljavanje do koga je došlo među nama po povratku sa letovanja. Udaljenost je postala tolika da se činilo da nam nema spasa. X je pokušala na sve načine da nas ponovo zbliži i obnovi prisnost, međutim ja sam se previše povukao u sebe da bi to tek tako išlo. Brzo sam uvideo da moje povlačenje ne pomaže da se situacija popravi, ali nisam bio sposoban da zajedno sa X poradim na spašavanju veze, i da me u tome vodi istinska želja, koja, nažalost, nije uspela da se probije kroz toksični nanos koji se obrazovao kao rezultat raznih previranja i konflikata suprotstavljenih težnji u meni. Zato sam se intuitivno sklonio u stranu, primirio se i čekao da vidim mogu li stvari da se spontano dovedu u red, ujedno čekajući onu istinsku želju da ispliva iz mora mojih unutrašnjih smetnji i đubreta. X je bila ljuta na mene, naravno, posebno kada sam našu komunikaciju sveo na elementaran nivo da bih izbegao impulsivne izjave i dijaloge koji nose sa sobom velike sudbonosne reči i, često, ishitren kraj. I tako sam dobar deo dana provodio na terasi, ćutao, razmišljao šta da radim, čitao knjige, zalivao cveće i trudio se da budem što manje upadljiv. Problemi ovog tipa obično se ne rešavaju distanciranjem i ćutanjem, i bio je to čudan pristup, ali u tom trenutku nisam bio kadar za bilo šta drugo.

Spustimo se do poslastičarnice „DJ“ u ulici Svetozara Markovića. Imaju izvrstan sladoled koji X mnogo voli. Stanemo ispred rashladne vitrine u kojoj stoje posude sa raznim vrstama sladoleda. X ih razgleda i razmatra koji da izabere. Dođe žena koja radi u poslastičarnici i stane sa druge strane vitrine. Čeka da odlučimo šta ćemo, pa da nas posluži. „Odlučila sam!“ kaže mi X. A zatim se okrene ka prodavačici: „Molim vas, uzeću dve kugle. Čokoladu i narandžu. U malom kornetu.“ Žena je posluži. „Hoćete vi sladoled?“ pita mene. „Ne, hvala. Mogu li da vas zamolim za čašu vode?“ „Naravno“, kaže. Ode u unutrašnjost poslastičarnice, do aparata sa vodom, i natoči mi punu čašu. Ponesemo vodu i sladoled, i sednemo na obližnju klupu. X jede sladoled, ja pijem vodu; prija mi – hladna je i osvežava me. Popodne je senovito i toplo. Za stolovima ispred poslastičarnice sede ljudi i jedu kolače. Tiho je, možeš da čuješ šapat gostiju za stolovima. U zgradi na uglu, iznad poslastičarnice, terasice u cveću lepo izgledaju. Drvoredi visokog drveća, poneki parkirani automobil pod njima. Vlada neki mir, neobičan za ovaj plato ispred poslastičarnice „DJ“ preko puta Treće beogradske gimnazije. Obično ovuda tutnje motocikli za dostavu brze hrane, a automobili i kombiji uz mnogo buke i napora provlače se kroz suženje na kolovozu pored gimnazije, ometajući ljude koji sede ispred poslastičarnice da na miru jedu svoje kolače, ili pijuckaju vodu na obližnjoj klupi. Ali sada, kao da je neka viša sila odlučila da na ovom platou danas popodne ima da bude mir i tišina, i onda preuzela sve neophodne korake da bi to obezbedila. Pogledam X. Zamislila se. Jede sladoled, zagledana ispred sebe, mozgajući o nečemu. Zatim lizne sladoled pa podigne zadnji deo stopala, tako da prstima i dalje dodiruje tlo. Savije se i počeše gležanj, a narukvica, labavo zakačena oko zgloba, sklizne joj do pola nadlanice i tu stane.

Srećna žena

Smiraj dana na Adi Ciganliji. Vozim bicikl stazom oko jezera. Sunce je zašlo za drveće na novobeogradskoj strani Ade, spušta se veče. Uskoro će se upaliti svetiljke i biće to lepa letnja noć. X je ostala kod kuće pošto nismo uspeli da se dogovorimo kojim putem ćemo da vozimo bicikle. Moja ideja bila je da odemo do Ade i obiđemo krug oko jezera; zatim da vozimo pored mosta na Adi, i onda duž Sajma do Brankovog mosta, pa pored Ušća, i tako se vratimo kući na Novi Beograd. „Fina relacija“, rekao sam joj, „laka i opuštena za vožnju, a u povratku možemo da overimo onu lepu fontanu ispred SIV-a.“ Nije joj se svideo plan. „Slušaj“, rekla je, „juče smo išli biciklima do Ušća, utrnulo mi je dupe i umorila sam se, i nemam nameru da se ponovo patim.“ Začudila me ta reakcija. Nisam stekao utisak da smo se patili. Naprotiv, bilo je fino; eto, recimo, predveče, kad smo bili na Ušću, kupio sam joj sladoled „Šarenka“ i onda smo seli na klupu uz Savu, i dok su naši bicikli stajali pored nas a X jela sledoled, gledali smo preko reke kalemegdansku tvrđavu i kako se pale svetla grada. Rekoh joj to, posebno ističući momenat sa sledoledom i uživanjem u vožnji gradom dok se spušta veče. Ona je ponovila svoj argument sa utrnulim dupetom i umorom. I tako smo stajali u dnevnoj sobi i prepirali se. Rekao sam joj: „OK, ako ti je to previše zahtevna ruta, hajde da se dogovorimo ovako: zajedno obiđemo krug oko savskog jezera i dođemo do mosta na Adi. Pa ako budeš umorna, ti idi kući, a ja ću sam da nastavim dalje.“ To ju je pogodilo. Rekla je da nisam ranije bio takav. Rekla je još neke stvari, pri čemu je njeno lepo bledo lice posuto pegicama poprimilo krajnje ozbiljan izraz. Potom me je poslala samog u vožnju i demonstrativno ostala kući. Nisam imao šta da dodam na to. Samo sam izgurao bicikl iz stana i izašao sa njim napolje.

I sada, evo me na Adi. Vozim pored kafića koji je ujedno i igraonica, sa sadržajima i spravama namenjenim deci, za penjanje, padanje, zavlačenje i skrivanje, i malim spiralnim toboganom na čijem dnu ateriraš u pesak. Vidim ispred sebe jednu porodicu (otac, majka i dve devojčice) – hodaju po biciklističkoj stazi. Svirnem im zvoncetom. Oni se sklone u stranu i propuste me. Jedna od devojčica me znatiželjno gleda dok prolazim pored nje. Namignem joj i osmehnem se. Prođem pored porodice, vozim dalje stazom, mimo drveća i senki. Obuzme me neka tuga. Šakama snažno stegnem gumene rukohvate na volanu bicikla. Nabori rukohvata utiskuju mi se u dlanove a koža nadlanice zateže se preko kostiju spoljnog dela šake. Some, kažem sebi. Debilu. Maloumni okretaču pedala. Maloumnik, tako je, to je pravi izraz. Nisam dobar prema X nekoliko poslednjih nedelja, jebiga. Pasivan sam, činim malo toga da bih je usrećio. Volim je, ali kao da sam se privremeno paralisao kada je u pitanju borba da je sačuvam. Nema lepše pojave u kući od srećne i zadovoljne žene; muzika i sjaj njenog bića čine da dom bude ugodno mesto u kome se prijatno osećaš i ti i tvoje cipele i tvoja gitara i tvoje rane i ožiljci, a tvoje začuđeno srce ponekad bude srećno do te mere da bi moglo da skoči u vis u pucne petama. Međutim, mi značaj srećne i zadovoljne žene u svom domu često uvidimo u punoj meri tek kad konkretna žena ode i odnese muziku i sjaj sa sobom.

Priberem se. Duboko udahnem vazduh. Popustim stisak rukohvata i opet sasvim trezveno vozim mimo drveća i senki uz stazu. Dole, na šljunčanoj plaži uz vodu, stoji neko kuče i laje na suprotnu obalu jezera, a drveće i senke kraj kojih prođem konstatuju da je sa mnom ponovo sve u redu.

Pretekne me mlada žena na belom maunti-bajku. Kosa joj je skupljena u punđu. Nosi crni komplet koji se sastoji od biciklističkog šortsa, pripijenog uz butine, i gornjeg dela sa otvorenim leđima, nalik na kupaći kostim. Lepo je preplanula. U ušima ima bubice mobilnog telefona. Nametnula je jak tempo, vozi brzinom od preko 25 kilometara na sat. U dobroj je kondiciji – prava leđa, utegnuta zadnjica, glatki čokoladni listovi. Posmatram je dok se udaljava. Ja vozim polako, otežem sa okretanjem pedala koliko god mogu. Ne vidim razlog za jurnjavu. Sunce tek što je zašlo, vazduh je topao, površina vode se mreška dok jezero postepeno tone u mrak. Uskoro će se upaliti svetiljke, a lagodne iluzije nići će naokolo po toploj tami oko jezera kao veliki elegantni cvetovi mekih prozirnih latica u koje ćemo moći da zaronimo lice naše mašte. Šteta što X ne može da vidi ovaj prizor, pomislih, dopalo bi joj se.

Povremeno dignem ruke sa volana. Uspravim se na sedištu, spustim dlanove na butine i vozim bez ruku. Lagano krstarim pri brzini od oko 16 kilometara na čas. U redu, razmišljam, ako se stvari ne dovedu u red, sledi mi povratak u samoću. Ne znam šta da kažem. To će me svakako degradirati. Samoća ima neke lepe osobine, ali ne može se to porediti sa kvalitetnim međuljudskim odnosom. Takođe, samoća nikad neće imati adekvatan odgovor na prisnost koja ume da se razvije između dve osobe.

Izvozam krug oko Ade. Zatim izađem sa jezera. Vozim pored mosta na Adi, pa pored restorana „Stenka“ izbijem na Sajam. Kod splava „Brodić“ ide mi u susret debeo čovek na biciklu. Na volanu ima zakačeno svetlo sa tri LED lampe, a takođe, oko glave nosi traku sa još tri LED lampe zavidne jačine. Sve one gore upaljene. Debeljko izgleda kao pokretni reflektor. Nisam siguran da postoji potreba za tolikim lampama: veče je svetlo, bistro i jasno, čovek bi komotno mogao da sedi na klupi i čita knjigu. Ali dobro – svako ima pravo da osvetljava sebe i svoj bicikl u meri u kojoj misli da je to potrebno.

Preko Brankovog mosta stignem do šoping centra „Ušće“. Od njega, zaputim se ka blokovima vozeći trotoarom duž Bulevara Mihajla Pupina lepom senovitom stazom pod visokim drvećem. Kod zgrade SIV-a usporim. Vozim polako i posmatram veliku fontanu na platou ispred zgrade. Osvetljena je crvenim, belim i plavim ukrasnim svetlima. Lepo izgleda u noći. Slapovi vode šikljaju u vis, pa pljuskaju natrag u fontanu dok se površina vode penuša prelivajući se u bojama jugoslovenske zastave. Ljudi sede na zidiću oko fontane, odmaraju živce zagledani u vodu i u igru svetlosti koja boji vodu na čaroban i opuštajući način. Jedna žena stoji sa strane i drži mobilni telefon u ruci. Okreće leđa fontani, ispruži ruku i digne telefon ispred sebe. Zatim pući usne i pravi „selfi“, sa fontanom u pozadini. Jedna uspomena na ovo lepo veče.

Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

13528718_10207902726261002_886434322920237038_n

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.