Čudan pristup

Sunčano i toplo popodne. Posle posla, dođem autobusom do Zelenog Venca, pa se pešice popnem do Terazija. Treba da se nađem sa X u pola četiri kod terazijske česme. Zatim ćemo da odemo do „Šauarma bara“ da jedemo, pa posle da prošetamo gradom.

Na Terazijama, užurbana i živahna atmosfera. Bašta hotela „Moskva“ je puna ljudi. Sunce obasjava terazijsku česmu, mlazevi vode šikljaju iz kamenih glava lavova. Stigne mi SMS. X mi javlja da će zakasniti pošto se 95-ica vuče kao puž. Takođe, kaže, u busu je da padneš u nesvest koliko je zagušljivo a vozač kao da se namerno trudi da ide što sporije. Ohrabrujem je da izdrži, i dodam kako i ja kasnim zbog zastoja u saobraćaju, tako da je sve u redu, nek ne brine, igrom slučaja stići ćemo kod česme verovatno u isto vreme.

Obiđem krug oko česme da potražim hlad. Neka devojka, turistički vodič, stoji na stepeniku kraj česme okružena grupom turista i priča im nešto. Nađem deo česme koji je zaklonjen od sunca. Sednem na stepenik da sačekam moju ljubav. Ljudi, trojebusi, automobili i motocikli idu gore-dole. Huk ulice meša se sa pljuskanjem vode u česmu iza mojih leđa. Čujem devojku-turističkog-vodiča. Na tečnom engleskom izlaže okupljenim turistima istoriju srpskog naroda. Ima autentičan američki akcent, sa sve onim karakterističnim otezanjima.

Stigne mi novi SMS. X me informiše da je upravo izašla iz 95-ice i da svakog trenutka mogu da je očekujem. Vratim telefon u džep. Pa, lepo. Mogu da je očekujem svakog trenutka, to je sjajna informacija.

Posmatram prolaznike slušajući turističku devojku sa savršenim američkim akcentom – kad eto je X. Stvori se nada mnom osmehujući se. „E ćao“, kaže. Čučne pored mene, zagrli me i poljubi. Lepo miriše, koža joj je meka i glatka. Ima kratak šorts, crne kožne sandale i belu lepršavu bluzu bez rukava. Njena riđa kosa i mlečno bela put fino dolaze do izražaja u takvoj kombinaciji.

„Jel idemo?“ pita. „Ajmo“, kažem. Ustanemo sa stepenica i pođemo ka SKC-u.

„Kako ti je bilo na poslu?“ pita me.

„Fino. Malo sam prepravljao neke skriptove za bekap baze, pa posle otišao na pauzu.“

Parkom ispod SKC-a spustimo se do Nemanjine ulice. Uđemo u „Šauarma bar“. Odličan arapski fast-fud restoran koji pravi najbolji falafel u gradu. Stojimo pred pultom i čekamo da nas usluže. Osećam kako mi raste apetit. Volim arapsku hranu. „Izvolite?“ obrati nam se kuvar, krupan dobrodušni lik sa krpom na glavi, maljavih šaka i debelih prstiju kao valjušci od testa. „Dva falafel sendviča“, kažem mu, „jedan veliki i jedan mali.“ Veliki je za mene, a mali za X. Kuvar prione na posao. Prži falafele u fritezi, potom stavlja priloge u tortilju. Na kraju, u tortilje stavi pržene falafele, zgnječi ih i prelije tahini prelivom. Urola tortilje, uvije ih u papir i to je to. Gotovo. “Za ovde ili nosite?“ pita nas. „Nosimo“, kažem. Spakuje nam sendviče u kesu. Platim mu i ostavim mali bakšiš, pa preuzmem kesu od njega.

Izađemo iz restorana pa odemo do parka ispod SKC-a. Tražimo neku klupu koja je u hladu. Nema nijedna slobodna. Popnemo se do Cvetnog trga i sednemo na klupu kod „Maksija“. Odmotamo sendviče iz papira i jedemo ih. Fenomenalni su. „Baš je ukusno“, kaže X. „Aha“, potvrdim, klimnem glavom pa zagrizem veliki zalogaj.

Na pločnik ispred nas sleti golub. Krivi šiju i zuri u moj sendvič svojim smeđim klikerčićem od oka. Hteo bi i on malo da kljucne, ako može. E pa, neće moći. Punih usta kažem mu „beži“ pa zamahnem nogom da ga oteram. On odskoči metar-dva, pa se onda ponovo dogega do nas, iskrivi vrat i fiksira moj sendvič svojim sićušnim gladnim okom. Volim ptice, ali često imam ovakve nesporazume sa golubovima. Ograničeni su, inertni i, kao što se vidi, umeju da budu naporni. Nisu čak ni ljupki. Moj otac je bio golubar i umeo je satima da sedi u dvorištu i gleda jata golubova na nebu. Ponekad, kad bih polazio u grad, zastajao bih na kapiji i posmatrao ga, želeći da shvatim o čemu se tu radi. Ili bih stao pored njega i gledao u vis, tamo gde je on gledao. Nisam uspevao da spazim nijednog goluba. Samo plavi nebeski svod i poneki oblak. Otac bi mi onda skrenuo pažnju na skup gotovo nevidljivih tačkica koje si mogao da uočiš samo uz naprezanje. Te skoro nevidljive tačkice, to su bila njegova jata golubova na čije posmatranje su odlazila cela popodneva. Meni je to bilo fascinantno. Ponekad, dok bi otac tako sedeo u stolici kraj garaže i gledao u vis, iz kuće bi izašla keva, sela mu u krilo, zaglila ga oko vrata i onda bi se oni smejali i pomalo razmenjivali poljupce, dok bi otac povremeno bacao pogled ka nebu i nadzirao jata. Kasnije, nakon kevine smrti, otac je i dalje umeo celo popodne da sedi u stolici i gleda golube, samo što više nije bilo keve da mu sedne u krilo.

„Uh, ne mogu više, prejedoh se“, kaže X, udahne i spusti sendvič.

„Pojedi bar još koji zalogaj.“

„Ne mogu.“

„Onda spakuj preostali deo, pa ćeš pojesti za večeru.“

„Dosta mi je falafela za danas. Spakovaću ovo, pa ti pojedi kad dođemo kući“, kaže X. Uvije u papir nepojedeni deo sendviča i stavi ga u torbu. Obriše usta salvetom. U uglu usana stoji joj jedna zaostala mrvica.

„Imaš mrvicu“, kažem joj.

„Gde?“

„Evo tu, u uglu usne.“

X prebriše to mesto salvetom, ali mrvica je i dalje tu. „Jel dobro ovako?“ pita. Približi mi lice i isturi svoje lepe pune usne ka meni.

„Još uvek je tu“, kažem.

„Ajde, skloni mi je.“

„Važi.“

I sklonim joj kažiprstom mrvicu iz ugla usne.

Pošto smo jeli, posedimo još malo na klupi. Gledamo kako se jedan golub mužjak udvara ženki. Naduo se u grudima, hoće da pukne. Obigrava oko ženke, guče i šepuri se.

„Gle, šta to radi ovaj?“ pita X.

„Udvara joj se, pa će posle da se pare.“

„Otkud znaš da će ona da pristane?“

„A ko bi odoleo ovakvom zavodniku? Provali ga.“

„Da. Ala se naduo u grudima. Pući će! Gle kako obigrava oko nje. Bože, kako je sav pun sebe!“

„Šta ćeš, zov prirode… Hoćemo da pođemo?“

„Hajdemo.“

Ostavimo velikog zavodnika da se udvara mladoj dami. Prošetamo do Crvenog Krsta. Obiđemo stari kraj, popijemo kafu u bašti kafea u Kajmakčalanskoj. Potom se spustimo do kafane „Kalenić“ i onda, kroz park, uđemo u Krunsku. X zastane kod jednog zida. „Stani“, kaže, „žulja me kamenčić.“ Osloni se na zid, izuje sandalu i istrese kamenčić pa ponovo nazuje sandalu.

Pođemo dalje. Prođemo pored turske ambasade pa pređemo ulicu.

„Znaš“, kaže X, „shvatila sam da čovek mora da se okrene sebi. Ne sme da živi u iluziji da u drugim osobama može da nađe oslonac. Dobro, može da se osloni na roditelje, dok su živi. I to je sve od drugih osoba što može da očekuje.“

„…“

„Eto, do nedavno sam bila ubeđena da mogu da se potpuno oslonim na tebe. I onda se dogodilo to tvoje povlačenje, premišljanje i potištenost. Treba dobro da razmisliš šta hoćeš. Ako želiš slobodu da nesmetano razvijaš svoju individualnost bez ometanja sa strane, reci to otvoreno. Ne želim da kroz pet godina dođemo u sličnu situaciju.“

Hodam pored nje, gledam je i slušam šta mi govori dok joj se crvenkasti tonovi prelivaju u kosi pod suncem kasnog popodneva. Privremeno sam zaćutao jer ne znam šta bih joj rekao. To povlačenje u sebe, o kome priča, bila je reakcija na zabrinjavajuće udaljavanje do koga je došlo među nama po povratku sa letovanja. Udaljenost je postala tolika da se činilo da nam nema spasa. X je pokušala na sve načine da nas ponovo zbliži i obnovi prisnost, međutim ja sam se previše povukao u sebe da bi to tek tako išlo. Brzo sam uvideo da moje povlačenje ne pomaže da se situacija popravi, ali nisam bio sposoban da zajedno sa X poradim na spašavanju veze, i da me u tome vodi istinska želja, koja, nažalost, nije uspela da se probije kroz toksični nanos koji se obrazovao kao rezultat raznih previranja i konflikata suprotstavljenih težnji u meni. Zato sam se intuitivno sklonio u stranu, primirio se i čekao da vidim mogu li stvari da se spontano dovedu u red, ujedno čekajući onu istinsku želju da ispliva iz mora mojih unutrašnjih smetnji i đubreta. X je bila ljuta na mene, naravno, posebno kada sam našu komunikaciju sveo na elementaran nivo da bih izbegao impulsivne izjave i dijaloge koji nose sa sobom velike sudbonosne reči i, često, ishitren kraj. I tako sam dobar deo dana provodio na terasi, ćutao, razmišljao šta da radim, čitao knjige, zalivao cveće i trudio se da budem što manje upadljiv. Problemi ovog tipa obično se ne rešavaju distanciranjem i ćutanjem, i bio je to čudan pristup, ali u tom trenutku nisam bio kadar za bilo šta drugo.

Spustimo se do poslastičarnice „DJ“ u ulici Svetozara Markovića. Imaju izvrstan sladoled koji X mnogo voli. Stanemo ispred rashladne vitrine u kojoj stoje posude sa raznim vrstama sladoleda. X ih razgleda i razmatra koji da izabere. Dođe žena koja radi u poslastičarnici i stane sa druge strane vitrine. Čeka da odlučimo šta ćemo, pa da nas posluži. „Odlučila sam!“ kaže mi X. A zatim se okrene ka prodavačici: „Molim vas, uzeću dve kugle. Čokoladu i narandžu. U malom kornetu.“ Žena je posluži. „Hoćete vi sladoled?“ pita mene. „Ne, hvala. Mogu li da vas zamolim za čašu vode?“ „Naravno“, kaže. Ode u unutrašnjost poslastičarnice, do aparata sa vodom, i natoči mi punu čašu. Ponesemo vodu i sladoled, i sednemo na obližnju klupu. X jede sladoled, ja pijem vodu; prija mi – hladna je i osvežava me. Popodne je senovito i toplo. Za stolovima ispred poslastičarnice sede ljudi i jedu kolače. Tiho je, možeš da čuješ šapat gostiju za stolovima. U zgradi na uglu, iznad poslastičarnice, terasice u cveću lepo izgledaju. Drvoredi visokog drveća, poneki parkirani automobil pod njima. Vlada neki mir, neobičan za ovaj plato ispred poslastičarnice „DJ“ preko puta Treće beogradske gimnazije. Obično ovuda tutnje motocikli za dostavu brze hrane, a automobili i kombiji uz mnogo buke i napora provlače se kroz suženje na kolovozu pored gimnazije, ometajući ljude koji sede ispred poslastičarnice da na miru jedu svoje kolače, ili pijuckaju vodu na obližnjoj klupi. Ali sada, kao da je neka viša sila odlučila da na ovom platou danas popodne ima da bude mir i tišina, i onda preuzela sve neophodne korake da bi to obezbedila. Pogledam X. Zamislila se. Jede sladoled, zagledana ispred sebe, mozgajući o nečemu. Zatim lizne sladoled pa podigne zadnji deo stopala, tako da prstima i dalje dodiruje tlo. Savije se i počeše gležanj, a narukvica, labavo zakačena oko zgloba, sklizne joj do pola nadlanice i tu stane.

Srećna žena

Smiraj dana na Adi Ciganliji. Vozim bicikl stazom oko jezera. Sunce je zašlo za drveće na novobeogradskoj strani Ade, spušta se veče. Uskoro će se upaliti svetiljke i biće to lepa letnja noć. X je ostala kod kuće pošto nismo uspeli da se dogovorimo kojim putem ćemo da vozimo bicikle. Moja ideja bila je da odemo do Ade i obiđemo krug oko jezera; zatim da vozimo pored mosta na Adi, i onda duž Sajma do Brankovog mosta, pa pored Ušća, i tako se vratimo kući na Novi Beograd. „Fina relacija“, rekao sam joj, „laka i opuštena za vožnju, a u povratku možemo da overimo onu lepu fontanu ispred SIV-a.“ Nije joj se svideo plan. „Slušaj“, rekla je, „juče smo išli biciklima do Ušća, utrnulo mi je dupe i umorila sam se, i nemam nameru da se ponovo patim.“ Začudila me ta reakcija. Nisam stekao utisak da smo se patili. Naprotiv, bilo je fino; eto, recimo, predveče, kad smo bili na Ušću, kupio sam joj „Šarenka“ i onda smo seli na klupu uz Savu, i dok su naši bicikli stajali pored nas a X jela sledoled, gledali smo preko reke kalemegdansku tvrđavu i kako se pale svetla grada. Rekoh joj to, posebno ističući momenat sa sledoledom i uživanjem u vožnji gradom dok se spušta veče. Ona je ponovila svoj argument sa utrnulim dupetom i umorom. I tako smo stajali u dnevnoj sobi i prepirali se. Rekao sam joj: „OK, ako ti je to previše zahtevna ruta, hajde da se dogovorimo ovako: zajedno obiđemo krug oko savskog jezera i dođemo do mosta na Adi. Pa ako budeš umorna, ti idi kući, a ja ću sam da nastavim dalje.“ To ju je pogodilo. Rekla je da nisam ranije bio takav. Rekla je još neke stvari, pri čemu je njeno lepo bledo lice posuto pegicama poprimilo krajnje ozbiljan izraz. Potom me je poslala samog u vožnju i demonstrativno ostala kući. Nisam imao šta da dodam na to. Samo sam izgurao bicikl iz stana i izašao sa njim napolje.

I sada, evo me na Adi. Vozim pored kafića koji je ujedno i igraonica, sa sadržajima i spravama namenjenim deci, za penjanje, padanje, zavlačenje i skrivanje, i malim spiralnim toboganom na čijem dnu ateriraš u pesak. Vidim ispred sebe jednu porodicu (otac, majka i dve devojčice) – hodaju po biciklističkoj stazi. Svirnem im zvoncetom. Oni se sklone u stranu i propuste me. Jedna od devojčica me znatiželjno gleda dok prolazim pored nje. Namignem joj i osmehnem se. Prođem pored porodice, vozim dalje stazom, mimo drveća i senki. Obuzme me neka tuga. Šakama snažno stegnem gumene rukohvate na volanu bicikla. Nabori rukohvata utiskuju mi se u dlanove a koža nadlanice zateže se preko kostiju spoljnog dela šake. Some, kažem sebi. Debilu. Maloumni okretaču pedala. Maloumnik, tako je, to je pravi izraz. Nisam dobar prema X nekoliko poslednjih nedelja, jebiga. Pasivan sam, činim malo toga da bih je usrećio. Volim je, ali kao da sam se privremeno paralisao kada je u pitanju borba da je sačuvam. Nema lepše pojave u kući od srećne i zadovoljne žene; muzika i sjaj njenog bića čine dom ugodnim mestom, na kome se prijatno osećaš i ti, i tvoje cipele, i tvoja gitara, i tvoje rane i ožiljci, a tvoje začuđeno srce ponekad bude srećno do te mere da bi moglo da skoči u vis u pucne petama. Međutim, mi značaj srećne i zadovoljne žene u svom domu često uvidimo u punoj meri tek kad konkretna žena ode i odnese muziku i sjaj sa sobom.

Priberem se. Duboko udahnem vazduh. Popustim stisak rukohvata i opet sasvim trezveno vozim mimo drveća i senki uz stazu. Dole, na šljunčanoj plaži uz vodu, stoji neko kuče i laje na suprotnu obalu jezera, a drveće i senke kraj kojih prođem konstatuju da je sa mnom ponovo sve u redu.

Pretekne me mlada žena na belom maunti-bajku. Kosa joj je skupljena u punđu. Nosi crni komplet koji se sastoji od biciklističkog šortsa, pripijenog uz butine, i gornjeg dela sa otvorenim leđima, nalik na kupaći kostim. Lepo je preplanula. U ušima ima bubice mobilnog telefona. Nametnula je jak tempo, vozi brzinom od preko 25 kilometara na sat. U dobroj je kondiciji – prava leđa, utegnuta zadnjica, glatki čokoladni listovi. Posmatram je dok se udaljava. Ja vozim polako, otežem sa okretanjem pedala koliko god mogu. Ne vidim razlog za jurnjavu. Sunce tek što je zašlo, vazduh je topao, površina vode se mreška dok jezero postepeno tone u mrak. Uskoro će se upaliti svetiljke, a lagodne iluzije nići će naokolo po toploj tami oko jezera kao veliki elegantni cvetovi mekih prozirnih latica u koje ćemo moći da zaronimo lice naše mašte. Šteta što X ne može da vidi ovaj prizor, pomislih, dopalo bi joj se.

Povremeno dignem ruke sa volana. Uspravim se na sedištu, spustim dlanove na butine i vozim bez ruku. Lagano krstarim pri brzini od oko 16 kilometara na čas. U redu, razmišljam, ako se stvari ne dovedu u red, sledi mi povratak u samoću. Ne znam šta da kažem. To će me svakako degradirati. Samoća ima neke lepe osobine, ali ne može se to porediti sa kvalitetnim međuljudskim odnosom. Takođe, samoća nikad neće imati adekvatan odgovor na prisnost koja ume da se razvije između dve osobe.

Izvozam krug oko Ade. Zatim izađem sa jezera. Vozim pored mosta na Adi, pa pored restorana „Stenka“ izbijem na Sajam. Kod splava „Brodić“ ide mi u susret debeo čovek na biciklu. Na volanu ima zakačeno svetlo sa tri LED lampe, a takođe, oko glave nosi traku sa još tri LED lampe zavidne jačine. Sve one gore upaljene. Debeljko izgleda kao pokretni reflektor. Nisam siguran da postoji potreba za tolikim lampama: veče je svetlo, bistro i jasno, čovek bi komotno mogao da sedi na klupi i čita knjigu. Ali dobro – svako ima pravo da osvetljava sebe i svoj bicikl u meri u kojoj misli da je to potrebno.

Preko Brankovog mosta stignem do šoping centra „Ušće“. Od njega, zaputim se ka blokovima vozeći trotoarom duž Bulevara Mihajla Pupina lepom senovitom stazom pod visokim drvećem. Kod zgrade SIV-a usporim. Vozim polako i posmatram veliku fontanu na platou ispred zgrade. Osvetljena je plavim i crvenim ukrasnim svetlima. Lepo izgleda u noći. Slapovi vode šikljaju u vis, pa pljuskaju natrag u fontanu dok se površina vode penuša prelivajući se u plavim i crvenim tonovima. Ljudi sede na zidiću oko fontane, odmaraju živce zagledani u vodu i u plavo-crvenu svetlost koja boji vodu na čaroban i opuštajući način. Jedna žena stoji sa strane i drži mobilni telefon u ruci. Okreće leđa fontani, ispruži ruku i digne telefon ispred sebe. Zatim pući usne i pravi „selfi“, sa fontanom u pozadini. Jedna uspomena na ovo lepo veče.

Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

13528718_10207902726261002_886434322920237038_n

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.

Veliki zaštitnik

Neko predveče, stojim na svojoj terasi naslonjen na ogradu. Razgledam naokolo. Lepo je napolju. Dan je prvo bio vetrovit, oblačan i čudan, a onda je, kasno popodne, otoplilo, razvedrilo se, stao je vetar. Dole, stazom između zgrada, ide preplanula žena u zelenoj haljini i priča mobilnim telefonom. Iza nje skakuće devojčica, verovatno njena ćerka, i maše ručicama. Osetim neku razneženost. Nisam bio u prilici da se oprobam u ulozi oca. Splet okolnosti i mojih pogrešnih odluka.

Okrenem se ka vratima terase. X kucka nešto na laptopu, za stolom u trpezariji. „Hoćemo da prošetamo malo?“ upitam je. „E da, mogli bi“, kaže mi zureći u ekran laptopa, zadubljena u kuckanje. „Samo da dovršim ovo.“

*

Eto nas na savskom keju. Hodamo uz reku. Prijatno je veče, baš dobro što smo izašli. Na splavovima, ljudi sede za stolovima uz vodu, čavrljaju i pijuckaju svoja pića. Pun mesec obasjava Savu, a odraz njegove svetlosti treperi na površini vode. „Kao neke lampice“, komentariše X taj svetlucavi prizor.

Prođemo pored devojke koja peca. Stoji uz vodu, drži štap i zuri u plovak. Fokusirana je. Gledajući je, čovek bi pomislio da pecanje iziskuje priličan umni napor. A onda – devojka cimne štap a on se savije u vrhu. „Opa, izgleda da se nešto upecalo!“ kaže X. Zastanemo da pogledamo. Još jedan par, koji je hodao iza nas, zastane. Posmatramo devojku dok vrti čekrk i namotava najlon. Čekamo da vidimo šta je upecala. I onda, eto je: na površini vode pojavi se riba pljosnatog beličastog trupa. Mala deverika ili tako nešto. Devojka je izvadi iz vode. Lep primerak, taman da stane u zadnji džep pantalona. Drago nam je zbog devojke. Ona nas zbunjeno gleda dok drži štap u uspravnom položaju, a riba visi na kraju udice. „Jel imate možda neku kesu?“ pita nas. „Šta, nisi očekivala da ćeš nešto da upecaš?“ kaže joj X. Devojka se osmehne i slegne ramenima. Opipam džepove pantalona. „Nemamo kesu. Izvini“, kažem. „Da nemate vi?“ pita devojka drugi par. Pogledamo ih. Oboje odmahnu glavama. Ni oni nemaju kesu. Koji peh. Niko od nas nema kesu, ali svi imamo vedre izraze lica. Zadovoljni smo što je devojka upecala ribu, i to ne baš malu. Pođemo dalje i ostavimo je da mozga šta će sa njom.

Dođemo do početka savskog keja kod bloka 70a. Pogledamo na sat: pola deset. Rešimo da je bilo dosta šetnje. Ja sam dokon i mogao bih da šetam satima, ali X ima da radi. Popnemo se na šetalište pa krenemo kući. Na prilazu zgradi, posmatramo nebo. Lepo je. Okean toplog bistrog mraka koji stoji nad našim glavama.

*

Posle šetnje, sedim na terasi i pijem pivo. X sedi za stolom u trpezariji i radi na laptopu. Digao sam noge na ogradu kao šerif Meklaud. Gore, na vidljivom delu neba u desnom uglu terase, sija pun mesec. Neka ga. Jedan avion stiže iz daljine svetlucajući na tamnom svodu. Minuti teku na miran i tih način. Vreme kaplje kao kapi vode sa stalaktita u pećinama. Utonuo sam u stolicu i u neke misli. Odlagao sam ovo, ali sada je možda pravi trenutak da kažem: posadio sam puno cveća na terasi. Petunije, begonije, žbun lavande i ruzmarina, ukrasnu koprivicu, tamjaniku. X najviše voli begonije, lepo ukrašavaju sims prozora koji povezuje trpezariju sa terasom. Kad se ujutru probudimo, pa uđemo u trpezariju hodnikom iz spavaće sobe, a cela trpezarija je u suncu jer je istočno orjentisana. Prvo što upada u oči su žardnjere sa cvećem pod prozorom, i begonije u njima, ushićene svim tim jutarnjim suncem u kome se kupaju. Sve to mnogo dobro izgleda, posebno ujutru kad sanjiv stojiš bos na pločicama pred sudoperom i puniš kuvalo vodom sa česme da bi pristavio kafu.

X se istuširala i legla. Čita u spavaćoj sobi. Žao mi je što ponekad nisam dobar prema njoj. Možda sam stvoren za samoću, da živim odmetnut u planinama, ogrnut krznima divljih zečeva.

„Aaaa!“ – čujem X-in vrisak iz spavaće sobe. Skočim iz stolice i uđem sa terase u trpezariju.  Pored mene protrči usplahirena X, tapkajući bosa preko parketa. TAP-TAP-TAP!  Gledam za njom. Dupence joj poskakuje u belim gaćicama.

„Šta je to bilo?“ pitam je.

„NEŠTO LETI PO SOBI!“

„Šta leti, da nije slepi miš?“

Uđem u spavaću sobu, upalim glavno svetlo. I eto ga – noćni leptir. Leti naokolo i sudara se sa predmetima. Pogubio se malo, prestravljen X-inim vriscima.

Dođe X i priljubi se uz mene. Preko mog ramena oprezno viri u spavaću sobu.

„Gledaj, to je samo leptir“, kažem.

„Ne zanima me, uradi nešto!“ kaže.

„Važi“, kažem. Odem do kupatila, uzmem peškir za noge i vratim se u spavaću. Stavim peškir u pripravan položaj. Analiziram leptirove kretnje i ujedno formiram njegov psihološki profil. Konfuzan i unezveren druškan, leti naokolo kao muva bez glave. Ne želim da se upuštam u bezglavu jurnjavu sa njim. Iskusno stojim u mestu i pratim ga pogledom držeći peškir u pripravnosti. Leptir još malo leti tamo-vamo, pa sleti na zid. Priđem mu, staloženo ga poklopim peškirom, pa ga istresem kroz otvoren prozor. To je to. Slučaj zatvoren. Uputim X jedan muževan pogled u stilu Šona Konerija. Još uvek je malo uzmenirena. Zagrlim je kao veliki zaštitnik, a X mi spusti glavu na grudi. Kosa joj lepo miriše. Pomilujem je po glavi i poljubim. Ona je divna žena. Ne želim da pravim neke gluposti. Bolje da idem u kupatilo da se spremim za spavanje.

Etiketa od grudnjaka

Osetno osveženje u Beogradu za vikend. Tmurno vreme, vetar, kiša, temperatura 15 stepeni. Ljudi idu u jaknama, sa kapama na glavama. Neobično, ako znamo da je sredina jula. Volim toplo vreme, ali prija i ova promena. Ima nešto u svežem, sivom nedeljnom jutru. Ustaneš, popiješ kafu, doručkuješ, pa se još malo besciljno razvlačiš. Zatim se obučeš, staviš ranac na rame i izađeš iz kuće. Stazom između drveća pođeš ka pijaci. Prođeš pored malog tržnog centra u sredini bloka, zatim pored košarkaškog igrališta i onih novih jarkozelenih kontejnera, koji deluju još izražajnije u jutarnjem sivilu. I onda na jednoj ogradi preko puta dečijeg igrališta vidiš vrapca. Čuči tu i nešto se busa. Pun je sebe. Perje na glavi kao da mu je uredno podšišano, fura neku kratku frizuricu. Izgleda kao da se malopre vratio od frizera. Samo mu fali mali kačket ili, možda, beretka, i da pođe na korzo da se udvara mladim damama.

Na pijaci kupio semenke, žitarice i dve dinje za mene, i čokoladu sa lešnicima i veliki komad lubenice za X. Za ručak smo jeli pečeno pile i mlad krompir, uz salatu. Kad govorimo o salati – X je oljuštila i isekla paradajz i krastavac, ja sam se pobrinuo za mladi luk, peršun i maslinovo ulje. Dobro je kad se stvari relativno dovedu u red pa se to odrazi, između ostalog, i na to da se salate prave timski.

Kasnije popodne, malo smo prošetali, do „Univera“ u bloku 62, kupili Lenorov omekšivač za rublje, pa se vratili kući.

Polako se rastegla nedelja kao sanjiva foka i, potom, spustilo se veče.

Sedimo u sofi. X je na jednom kraju, ja na drugom. Čitamo, u pozadini svira Radio Paradise. Pijuckam Badvajzer. Kada dignem pogled sa knjige, kroz prozor u dnevnoj sobi vidim deo mosta na Adi. Osvetljen dekorativnim svetlom atraktivno izgleda u mraku. X je ispružila noge na sofu, njena stopala u plavim čarapama leže do mene. Sada bi bilo fino fotografisati ovo, razmišljam, napraviti snimak trenutka kada su se stvari posložile na ovako lep način. Udobna sofa, tvoja žena (koju voliš na neki trapav način), do tebe njena stopala u plavim čarapama, Radio Paradise, Badvajzer, mirno nedeljno veče, druga polovina jula, i u daljini most na Adi ukrašen ljubičastoplavim svetlom.

X povuče nogu sa sofe i digne je na stakleni stočić. „Kako ti se čini knjiga, jel da da je super?“, pita me. „Da“, potvrđujem, „super je.“ Ona bistri Hakslijev „Kontrapunkt“. Nije baš oduševljena. Previše priče, kaže, premalo radnje. Ja sam bio bolje sreće. Zapala mi Osterova „Bruklinska revija ludosti“. Čitam je pod svetlom stone lampe postavljene na širok naslon sofe. Dobra knjiga, dopada mi se. Redovi pred očima lako klize preko belih stranica pod svetlom lampe na naslonu. Dok čitam, u drugoj ruci držim kartonsku etiketu od X-inog brusa, kojom obeležavam stranicu gde sam stao. Crni kartončić, na njemu je odštampan mali beli brushalter, iznad koga velikim slovima piše Love, pa onda, ispod, manjim slovima, The Classic T-shirt Bra. 

Sjajan niz pesama na radiju. „Nothing As It Seems“, „Wait for Me“, „Wild Wood“. Pearl Jam, Moby, Pol Veler. I Pol Oster, naravno, sa svojim književnim umećem. Ima u „Reviji“ deo o dobrim (među brojnim ružnim) stranama taksiranja u Njujorku. „Takođe ima i dobrih trenutaka. Neponovljivih trenutaka dostojanstva, malih uzbuđenja, neočekivanih čuda. Dok kliziš Tajms Skverom u pola četiri ujutro, kada saobraćaj sasvim utihne, a ti si sam u centru sveta, neonska svetla polivaju se po tebi iz svakog kutka neba. Ili kad, pred samu zoru, gas pritisneš na preko osamdeset dok ideš Belt Parkvejom, i osetiš kako te kroz ovoren prozor automobila preplavljuje miris okeana.“ – Lepo napisano. I čitalac se na trenutak stvori na Tajms skveru, u kolima u pola četiri ujutro, a zatim stisne papučicu gasa i stušti se ka okeanu.

Nešto posle jedanaest zaključim da je bilo dosta čitanja. X je odustala pre sat vremena. Sada je u kupatilu, tušira se. Kartončićem od brusa obeležim mesto gde sam stao, zatvorim knjigu i spustim je na naslon. Sedim u sofi, razmišljam da li sam preduzeo sve što je u mojoj moći. Odnosi su nam još uvek malo zategnuti jbg. Zatvorim oči da ih malo odmorim. Tiho je. Iz kupatila dopire zvuk mlaza vode iz tuša.

Smisao zagrljaja

Petak veče. Pada kiša. Šetam po kraju i slušam album „The Dreamer“ Hozea Džejmsa štiteći se od kiše X-inim kišobranom. Boli me nešto u stomaku. Kao da je želudac. Kroz sluškice na ušima čujem kišu kako dobuje po platnu kišobrana. Šetalište je pusto; nema ljudi, samo trava i drveće, klupe, svetiljke i žardinjere, raspoređeni naokolo u kišnoj noći. Iglice borova i lišće na granama, orošeni kapima kiše, lepo izgledaju pod uličnim svetiljkama. Volim ovo šetalište „Lazaro Kardenasa“ u bloku 70. Verovatno najlepši komad uređene prirode u Beogradu. A tu je i Sava, na sto metara odavde, kad ti zatreba reka. Savski blokovi su jedno od najlepših mesta za život u ovom gradu.

Kiša pojačava. Zastanem ispod zaklona kod poslastičarnice „Medenjak“ preko puta Doma zdravlja u bloku 44. Iz neposredne blizine gledam njen izlog. Dopada mi se ta poslastičarnica, ima neki starinski šmek. Kad god prođemo pored „Medenjaka“, predložim X da je vodim unutra na kolače. Ona svaki put odbije. Skeptična je po pitanju stepena higijene u poslastičarnici. Ja nemam problem sa tim. Verujem da u „Medenjaku“, u prostoriji za to namenjenoj, neka prijatna žena čistim rukama mesi ukusne, sveže, domaće kolače na stolu sa belom mušemom na koju padaju zraci sunca.

Pljušti kiša. Slušam je, nju i Hozea Džejmsa pod zaklonom ispred poslastičarnice „Medenjak“. Boli me stomak. Imao sam raspravu sa X. Ponekad se ne slažemo i onda nastupe ovakve situacije. Izgovore se reči i primene postupci koji, umesto da doprinesu građenju mostova, samo vode u dublju destrukciju. OK, ta ponašanja i reči ocrtavaju trezvene i razborite stavove, zasnovane moguće na suvoj istini. Problem sa njima je u tome što su kontraproduktivni u datom trenutku. Kao neki odbrambeni manevar iz koga proistekne međusobno optuživanje kao uvertira za pičvajz.

Pođem dalje, stazom između drveća bloka 44. Ne znam koliko još mislim da se vrzmam na ovoj kiši. Možda još malo. Kiša neće rešiti ništa, kao ni ova šetnja. Kiša i šetnja nisu sposobne da eliminišu bol u želucu. Ne znam kako ću da hendlujem ovo. Nesposoban sam kao ova kiša. Mogu da odem kući, za početak. Popiću pivo i gledaću da još više ne zaserem stvar. Mislim da ću sada kući. Evo, i kiša je oslabila. Idem kući. Tamo je X. Ona je divna žena. Pre neko veče, pred spavanje, dok smo ležali u krevetu, pitala me u kojoj meri muškarci osećaju potrebu za toplinom zagrljaja i dodala da je ženama to od velike važnosti. – Šta znam, rekoh joj, u ne tako velikoj meri, svakako u mnogo manjoj meri nego žene. – Iznenadila se. Kako to? pitala me. Objasnio sam joj. Muškarcima topli zagrljaj ne znači preterano, oni, za razliku od žena, nisu u stanju da osete i vrednuju njegov smisao. – A zašto? – Suviše su dugo živeli u svojim pećinama, pretpostavljam. Laku noć, ljubavi. – Laku noć.

Malo lepote

Posle protestne šetnje građanskog pokreta „Ne davimo Beograd“, sedim na klupi na Ušću, nedaleko od železničkog mosta. Parkirao sam bicikl ispred sebe, digao noge na njegov stražnji gepek i, tako, kuliram. Prijatno je ovde. Spustilo se veče i svetiljke su se maločas popalile. Reka Sava je dole, u svom koritu, mirna i tamna, a na površini vode odražava se svetlost grada i dekorativno osvetljenje mosta. Oseća se miris reke u vazduhu, ali diskretno, taman koliko treba. Promakne poneki biciklista ili oznojeni čovek koji džogira ili devojka na rolerima. Povremeno prođe tramvaj preko železničkog mosta. Da ne bude sve super, upravo je pored mene prošao kombi za zaprašivanje komaraca. Nagutao sam se sredstva za zaprašivanje, ali preživeću. Iskašljao sam se, ne skidajući noge sa gepeka.

U protestnoj šetnji video sam Anu. Prošla je pored mene u društvu dve drugarice dok sam ja gurao bicikl hodajući uz trotoar. Iza nas bio je kamion sa razglasom. Preko velikih zvučnika išla je neka stvar Marvina Geja, a Ana i njene drugarice plesale su kao da je u pitanju karneval u Riju. Nije me primetila. Pre par godina izašli smo dva puta. Bilo je leto kao i sada. Malo smo šetali, pričali, pošalili se, popili piće. Ana je zanimljiva žena. Otpratio sam je kući i poljubio je u obraz kad smo se rastajali. Mahnula mi ulazeći u zgradu. Kad sam se vratio kući, video sam da me je Ana to isto veče izbrisala iz liste svojih prijatelja na Fejsbuku.

I tako, fino je ovde, na klupi kraj reke, sa nogama na gepeku bicikla, pri kraju jednog letnjeg dana. Zaprašili su me sredstvom za komarce, ali tako to ide – malo lepote, pa malo insekticida.

Šta još reći. Duge tople julske noći čine čoveka posebno vazdušastim, gotovo eteričnim. Čovek gotovo da, sedeći na klupi uz reku, izvije telo kao pramen dima iz čarobne lampe i stopi se sa toplom tamom.

*

Šta čitam. Trenutno, „Martina Idna“. Čitam ga na terasi stana, uz hladan nes u vrućim popodnevima, takođe sa dignutim nogama, naslonjenim na ogradu terase dok lastavice zuje i cvrkuću u vazduhu između solitera. Kada dignem pogled sa knjige vidim svoje komične papke, tako nezgrapne spram petunija u žardinjeri da se verovatno i lastavice zgražavaju. Gledaju ka terasi i misle – muškarci bi morali da kriju svoje noge ili bar da ih ne eksponiraju.

Šta slušam. Najviše, novi album Radiohead-a. Divan divan album. Topla preporuka.