Vazduh

Toplo i tiho popodne početkom jula. Sedim za stolom na terasi, pijuckam roze sa kiselom vodom i čitam Karverove pesme. Moja žena sedi pored mene, jede slane krekere i rešava ukrštene reči. Povremeno šušne kesica, kad vadi kreker, i onda ga čujem – krcka, dok ga ona jede zadubljena u ukrštenicu.

Na terasi zgrade sa naše leve strane stoji čovek u atletskoj majici i majstoriše. Testerisao je drveni ram, zatim kuckao po njemu malim čekićem. Potom ga je držao u visini očiju, obrtao ga i analizirao preko vrhova naočara, gladeći prstima bridove rama. Sada ga šmirgla.

Na terasi, nasuprot nama, jedna žena prostire veš. Laste lete između zgrada. Posmatram ih držeći knjigu u krilu. Ispružim nogu, istegnem skočni zglob u stranu da kvrcne. Popijem gutljaj rozea pa se vratim Karverovim pesmama.

Okrenem stranicu knjige. Na redu je sledeća pesma.

Evo pesme koju sam ranije hteo da
napišem, ali nisam
jer sam čuo kako se pomeraš u snu.
Opet sam mislio
na ono prvo jutro u Cirihu.
Kako smo se probudili pre svitanja.
Na trenutak izgubljeni. Ali izašli smo
na balkon koji je gledao dole
na reku i stari deo grada.
I samo smo stajali tu, bez reči.

Lepo.

Čitam dalje. Karverovi stihovi lako klize. Fino je na terasi. Laste kruže u vazduhu između zgrada. Mokar veš suši se na konopcu, na terasi preko puta. Mehurići kisele vode struje po zidu čaše sa rozeom. Moja žena vadi novi kreker iz kesice da bi ga pojela rešavajući ukrštene reči.

Raspoloženje ptica

Subotnje prepodne u bloku 70 na NBG-u. Sedim za radnim stolom i kucam Powershell skript koji će da nadgleda diskove vitalnih servera preduzeća i da me mejlom obavesti kada ponestane prostora na nekom od njih. X sedi u sofi ispred tevea, čita pesme Zvonka Karanovića i natapa stopala u lavoru sa mirišljavom kupkom.

Ustanem od radnog stola da malo protegnem noge i odmorim od buljenja u komp. Prošetam po sobi pa stanem do prozora što gleda na okolne zgrade. Razgledam komšiluk. Dole, ispred zgrade, neki mali kučići jurcaju se po proplanku. Dva mališana trkaju se na biciklima; neki bucko, i njegov mršavi ortak. Bucko za sada vodi. Zarumeneo se i fura, ozbiljno je shvatio trku. Ima moje simpatije jer sam i sam bio bucmasto (i glavato) dete i znam kako izgleda kad vas ortaci zajebavaju zbog kilaže. Tamo, malo dalje, tri devojčice spuštaju se na rolerima niz breg kod osnovne škole držeći se za ruke. Pa se onda pentraju natrag na breg, takođe držeći se za ruke i pomalo gubeći ravnotežu. Kroz krošnje drveća vidim odblesak sunca na površini Save. Dan je sunčan i bistar, nebo je vedro. Mesec mart. Oseća se dolazak proleća, njegov dah prisutan je u travi, vazduhu, kori drveća, u raspoloženju ptica, u izrazima lica prolaznika.

Ništa ne pišem od oktobra. Post „Mediteran“ mesecima čami na naslovnoj strani bloga kao izbledeli par cipela u izlogu obuće u Beloj Palanci. Dobro, to što nema novih postova ne znači baš da čučim pod staklenim zvonom. Stvari se zbivaju, samo više ne postoje pisani tragovi o tome. Izneverio me mali trol-zapisničar koji me ranije sledio u stopu i neumorno beležio u tefter sve što mi se dešava. Nema veze, i kada vas otkači vaš lični trol-zapisničar, svakodnevica je i dalje tu; i dalje su tu muzika, ljubav ili samoća, prijatni trenuci, vaše šake pod mlazom tople vode iz česme nad lavaboom u kupatilu, čisto i mirišljavo rublje vaše žene prebačeno preko naslona stolice u trpezariji. Tako da – baj, baj, trole, dobro došlo, proleće.

Mediteran

Bio je to mali hotel na grčkom primorju, u mestu (mislim da se zvalo Ekaterini) nedaleko od Soluna. Tog popodneva sedeo sam na terasi svog apartmana, baškario se na suncu i osluškivao šum mora negde iza mojih leđa. Bio sam u grupi pedeset studenata Više ekonomske škole koji su tog leta, zbog pokazanog uspeha u studiranju, dobili deset dana nagradnog letovanja u Grčkoj; škola je pokrivala troškove puta i smeštaja – sa uključenim doručkom i večerom – a tebi je ostalo samo da se snađeš za piće i ručak. Otac mi je, pred polazak, dao pedeset maraka da mi se nađe za džeparac, pa sam, kada sam taj novac rasporedio na deset dana, imao za tačno pet boca „Amstel“ piva na dan („Amstel“ je koštao jednu marku po boci i kupovao sam ga u marketu u blizini hotela). A ručao sam sendviče koje sam pravio od ostataka doručka i krijumčario ih iz trpezarije u svoju sobu pored nadobudnog i sumnjičavog Stavrosa, Grka koji je radio na recepciji.

Kada smo stigli na more i smestili se u apartmane, prvo što sam otkrio je – ta terasa. Bila je prostrana, svetla, zaklonjena od glavne ulice, i gledala je na voćnjak limuna i narandži. Zavoleo sam je i puno vremena provodio na njoj.

U susednom apartmanu, sa moje leve strane, odsele su koleginice Ivana i Maja. Bile su dobre, mirne i prijatne devojke. Ivana je bila simpatična mala štreberka, a Maja je imala te krupne tužne oči i blag osmeh koji je lepo izgledao u kombinaciji sa tugom prisutnom u njenim očima.

U apartmanu sa desne strane, odsele su koleginice Ceca i Ana. Ceca je bila stidljiva debeljuca zaljubljena u knjige; a Ana… Sviđala mi se Ana, ali nikako da preduzmem nešto konkretno po tom pitanju.

I tog ranog popodneva, rekoh, sedeo sam u kupaćem šortsu na svojoj terasi, osluškivao šum mora i leškario na suncu. Iz Ivaninog i Majinog apartmana povremeno se čuo njihov smeh. Sunce je peklo, i drveće u daljini kao da je treperilo u jari.

Ožedneo sam i setio se da u frižideru imam jedno pivo, preostalo od sinoć. Ustao sam iz stolice i tapkajući bos preko toplih pločica ušao u apartman.

Unutra je bila ugodna hladovina. Prijalo je osećati glatku svežinu pločica pod tabanima dok sam prilazio frižideru. Izvadio sam pivo, a jedan sendvič sa salamom i puterom – moj ručak koji sam prokrijumčario pored Stavrosa – ležao je umotan u salvetu na polici frižidera, i čekao da ogladnim. Otvorio sam pivo i, hodajući preko glatkih pločica, prvo hladnih, pa zatim toplih, vratio se na terasu.

Seo sam u stolicu, popio gutljaj piva i spustio bocu na stočić pored sebe. Uvalio se dublje u naslon pa se zagledao u voćnjak pod apartmanom, i posmatrao jedre žute i narandžaste plodove u krošnjama stabala limuna i narandži. Zatim sam digao glavu i zažmurio, pa osluškivao šum mora i osećao toplinu sunca, kako me peče, dok su kapljice znoja izbijale tu i tamo kroz pore kože na mom stomaku.

Iz apartmana sa leve strane izvirila je Maja. „E ćao. Jesi raspoložen za partiju jamba?“ pitala me osmehujući se preko niske drvene pregrade koja je delila naše terase.

„Izvini, Majo, ne mogu sada. Možda posle“, rekoh joj.

„Važi, uživaj.“

„Hoću, hvala ti.“

Maja se povukla u svoju sobu, a ja sam se protegao u stolici, gucnuo gutljaj piva, spustio bocu na stočić pa nastavio da se gušterišem i meditiram.

Nešto kasnije, iz desnog apartmana izašla je Ana u pripijenom kupaćem kostimu. Prebacila je peškir preko ograde terase i upitala me da li bih popio kafu sa njom i Cecom. Opet sam se izvinio, i dijalog je tekao otprilike isto kao i sa Majom.

I potom više nije bilo novih predloga, pa sam samo sedeo na svojoj terasi i baškario se na suncu u tihom popodnevu bez vetra; plodovi narandži i limuna mirovali su u krošnjama pod apartmanom, negde iza mojih leđa čuo se šum mora, a tamo, na horizontu, pod bledoplavim nebom pružao se pojas bregova obraslih stablima borova i maslina, trepereći u jari.

Prijatnije mesto

Četiri sata po ponoći, subota na nedelju. Topla letnja noć. Ležim budan u krevetu i pokušavam da zaspim. Ne uspeva mi, smeta mi glasni tehno koji dopire sa nekog udaljenog splava. Čujem ga kroz zatvoren prozor spavaće sobe. DUM! DUM! DUM! Potmulo gruvanje u čijoj osnovi stoji dominantna bas linija koja udara u stomak. Sa tehnom se povremeno mešaju narodnjaci koji dopiru sa nekog drugog udaljenog splava. Pretpostavljam da su u pitanju neki od splavova na Adi ili oko Ušća.

X spava pored mene. Kroz kakofoniju koja dopire spolja, čujem njeno tiho disanje. Drago mi je što joj buka ne remeti san.

DUM! DUM! DUM! Tehno i narodnjaci – to je moja muzička podloga ove noći. Nema svrhe da ležim ovde, mislim se, teško da ću uspeti da zaspim dok ovo napolju trešti. Pomišljam da ustanem, da odem do dnevne sobe i malo gledam TV. Mogao bih da pustim neki ASMR video sa Jutjuba, da uz njega probam da se uspavam; na primer, onaj, u kome Ephemeral Rift lista i šapatom komentariše crteže iz „Crvene knjige“ Karla Junga; taj video je sjajan, uvek me opusti. Ipak, ostajem da ležim. Ne mrdam da ne bih probudio X. Ima lak san. Dovoljno je, recimo, da se u neko gluvo doba uspravim u krevetu da bih otišao do WC-a ili tako nešto, a ona već diže glavu sa jastuka i okreće se ka meni: „Šta je, jel sve u redu?“ pita me, onako, u polusnu. „Sve je u redu, ljubavi“, kažem joj tiho, „moram do klonje. Spavaj…“ „Dobro…“

*
Pola pet ujutru. Sviće. Žurka ne posustaje, tehno i narodnjaci neumorno praše. Zatvoren prozor spavaće sobe nije im prepreka; splavovi imaju moćna ozvučenja, pa, iako su daleko, buka koju prave prostire se kilometrima naokolo i prodire kroz staklo, drvo, beton, a, pretpostavljam, i kroz čelik. Sve možeš da čuješ, samo u malo izobličenom obliku: bas liniju koja udara u stomak, zavijanje harmonike, pevačevo rastajanje sa životom. DUM! JOOOOJ! DUM! UAAARGGGHHA! DUM! DUM! Da poludiš. Bilo bi dobro, razmišljam, kada bi čovek imao tu moć, da zatvori oči, malo se napregne i onda snagom misli učini da ti splavovi jednostavno iščeznu; da iza njih, i njihovih rotirajućih raznobojnih reflektora, i stroboskopa, i kreštavih harmonika i tehno ritmova koji gruvaju odvrnuti do daske – ostane tiha, tamna i mirna površina reke, i da zatim pirne osvežavajući noćni lahor i blago uskomeša lišće u krošnjama usnulih vrba na obali, čije grane se povijaju nad vodom.

DUM! DUM! DUM! X se nemirno meškolji. Uzdahne pa ustane iz kreveta. Ode do kupatila. Čujem je: piški. Vrati se, legne u krevet, pokrije se jorganom i istog časa zaspi. Zatim ja ustanem i odem do kupatila. Pišam. Mlaz klokoće u WC šolji. Povučem vodu, operem ruke nad lavaboom i vratim se u krevet.

*

Pet sati ujutru. Tehno i narodnjaci su utihnuli. Tišina svuda naokolo.
Evo ovo:                                                                                                                             . (To je bila tišina.) Slatka, prozračna tišina, sveža kao vazduh sa planina. Milina jedna. Napolju uveliko sviće, pomrčina poprima svetlije obrise i nazire se novi dan. Još malo pa će se oglasiti prve ptice.

*

Pet i pet. Tonem u san, a onda čujem grebuckanje i lupkanje koje dopire iz zida u uglu spavaće sobe. Već nekoliko noći čujemo te zvukove. „Jel čuješ?“ šapne X dižući glavu sa jastuka, „to su oni. Slepi miševi.“ „Da“, kažem joj tiho, „spavaj. Ništa ne možemo sada. Ujutru ću da vidim šta da radim.“ X spusti glavu na jastuk i momentalno zaspi. Ja još malo ležim budan, osluškujem grebuckanje i lupkanje u uglu sobe. Slepi miševi. Imamo ih već neko vreme. Nastanili se u pukotini na fasadi ispod prozora u spavaćoj sobi. Ima noći kada su toliko tihi da misliš da su se odselili, a tu su i noći kao što je ova, kada nam iz svoje pukotine pod prozorom priređuju mali koncert grebuckanja i lupkanja, na naše veliko zadovoljstvo…

*

Pola devet ujutru. Sunčano nedeljno jutro. Spavaća soba je puna dnevne svetlosti a zidovi okrečeni u belo daju joj dodatni stepen svetla. Spavam ležeći na boku. Oh, taj divni, okrepljujući san. Probudi me X-in glas iz trpezarije. Priča telefonom sa svojom kevom, verovatno se dogovaraju oko odlaska na pijacu ili tako nešto. Osetim miris kafe. Neke dobre, vruće kafe koja se puši u šolji, tamo u kuhinji. Kroz odškrinuta vrata trpezarije vidim X-ine begonije u žardinjerama na terasi. Obasjava ih sunce. Lepo izgledaju, prelivaju se iz žardinjera svojim bujnim žbunovima posutim mnoštvom malih cvetova. Prijaju im uslovi za život na toj terasi, nega i pažnja koje im X pruža.

Okrenem se na leđa, zevnem i protegnem se. Vrapci dižu graju u krošnjama drveća ispred zgrade; prodorno cvrkuću, svi u isti glas, i naprežu se iz petnih žila da nadjačaju jedan drugog. Možda se takmiče ko ume lepše da peva. A onda, na trenutak utihnu i nastane tišina. Oslušnem, čuje li se neko grebuckanje i lupkanje iz pravca ugla sobe. Ne čuje se ništa. Razmišljam šta da radim sa našim novim “sustanarima”, slepim miševima koji su se nastanili u pukotini na fasadi. Ne bih da im naudim, a moram nekako da im dam do znanja da ne mogu tu da ostanu i da treba da se čiste odatle. Smisliću nešto. Moram da priznam, lepo su se snašli. Kad već nema neka zgodna pećina u blizini, nije ni ta pukotina u fasadi loše mesto za dom. Dobro, možda im ta pukotina nije dom, već nekakav štab ili mesto okupljanja sa kog poleću u noć. Vrapci se opet nešto svađaju i dižu galamu u krošnjama pod prozorom; možda su nezadovoljni ocenama žirija za izbor najlepšeg pevača među njima. Uvek neko uzbuđenje i frka kad su oni u pitanju, vrlo temperamentni i komični druškani. Osmehnem se nečemu, verovatno vrapcima. Dobro je. Stvari izgledaju bolje nego prethodne noći. Svet je nesumnjivo prijatnije mesto kad nema splavova da odvrću muziku do daske. Ustanem iz kreveta i pođem ka kupatilu.

Šolja čaja

Pre neku noć legnem u krevet, poljubim ženu i zaspim. I sanjam da bend Mgla želi da me angažuje kao gitaristu. Za bend Mgla (u prevodu – magla) verovatno ste čuli: u pitanju je sjajan blek metal bend iz Poljske koji je oduševio svet svojim albumom Exercises in Futility, objavljenim prošle godine.

NAPOMENA: u nastavku posta, radi bolje preglednosti i lakšeg razdvajanja sna od jave, delovi teksta koji pripadaju snu pisani su u italiku, a preostali tekst, pisan regularnim fontom, čine razmišljanja, utisci, sećanja i fragmenti stvarnosti.

Likovi iz Mgle kontaktirali me SMS-om i uputili mi poziv u bend. Kažu, zapazili me na videokaseti sa snimkom neke davne svirke u beogradskom „Dadovu“ početkom devedesetih.

Na video-kaseti, na koju se u snu pozivaju momci iz Mgle, zabeležen je nastup benda Paradoks, koji smo činili ortaci Sima, Biljana, Orba, Zverko, i ja. Svirali smo autorske stvari pop-rok orjentacije, na tragu Oktobra i Viktorije. Kad govorimo o toj svirci u „Dadovu“, pamtim dve stvari: da sam sa bine dozivao svoju tadašnju devojku Jelenu, koja je bila u publici, i mahao joj rukama; kao i da sam, nakon uvodne treme na početku nastupa, zapao u neko stanje nalik transu. To mi se redovno dešavalo na svirkama, zato što sam paljevina i lako se primam. Jednom sam tako odlepio tokom tonske probe, sa Paradoksom, u Domu Omladine. Mehanički smo zasvirali stvar „Zaboravi me“, da tonac podesi zvuk, a ja – bam! – u trans, počeo da mlataram glavom, prašim gitaru i gubim se. Neki tip i devojka stajali su ispred bine i blenuli u mene verovatno pitajući se da li je ovaj dečko normalan. Zoran, lik sa brkovima i kožnom torbicom preko ramena, koji je izigravao našeg menadžera, prekinuo nas je, zamolio me da budem profesionalniji i da sačuvam svoj trans za predstojeći nastup.

Razmišljam o SMS-u koji su sam primio od Mgle. Godi poziv u bend, ali pitam se – da li sam odgovarajući čovek za njih? Dugo nisam svirao, gitara je za mene stvar prošlosti, žao mi je što je tako, ali jebi ga.

Ostavio  sam gitaru da bih se usredsredio na budućnost i okrenuo se pozivima od kojih sam nameravao da živim. I tako sam sredinom devedesetih upisao Višu ekonomsku školu, odsek za poslovnu informatiku, svirački se deaktivirao, i svoju Yamaha električnu gitaru trampio za 286 PC računar. Na njemu sam napravio prve korake u programiranju, pretežno u FoxPro-u, asembleru i C++-u. I dopalo mi se programiranje, vrlo brzo sam se primio na njega. I ono ti je omogućavalo da padneš u trans, ako ti je bilo do toga. Naravno, trans programiranja manifestovao se na drugi, suptilniji način.

Ponovo čitam na ekranu mobilnog SMS kojim me momci iz Mgle zovu u bend. Još malo razmišljam, lomim se, misli u vidu šarenih leptira lete oko moje glave, a onda kažem sebi – pa dobro, hajde da pokušam. Zarđao sam što se tiče sviranja, ali nek ide život, prihvatiću Mglin poziv, što da ne. Ionako obožavam njihov album Exercises in Futility.

Blek metal obično nije moja šolja čaja i baca me u depresiju. Međutim, Mglin Exercises je prelepo, sirovo i ogoljeno ostvarenje koje kao da kroz rešetke svog žanra isteže (zgrčenu) ruku ka tebi i ti u svemu tome naslućuješ neko zrnce topline i nade. Favorit na albumu mi je fantastična stvar Exercises in Futility V, koja sadrži jednu od najlepših instrumentalnih deonica koje sam čuo u životu. Deonica počinje na 4:56, rifom umerenog tempa, koji preseca urlik HOLLOW!; potom sledi letargični prelaz, prebiranje po žicama distorzirane gitare koje kao da strepi nad nečim stravičnim po sve nas, a zatim tempo ubrzava, distorziranoj gitari se pridružuju ostali instrumenti, iskazana emocija postaje snažna i uznemirujuća, i deonica u tom duhu teče do kraja pesme kao velika melanholična reka, svetlucajući svojom tamnom lepotom kroz ogolele predele, terajući te da se naježiš.

Pošaljem uzvratni SMS u kome saopštim momcima da pristajem. Istog trenutka, stiže povratni SMS u kome sekretarica Mgle izjavljuje da je presrećna i zakazuje mi susret sa članovima benda u bašti kafića kod kineskog tržnog centra u bloku 70 na Novom Beogradu. Da se nađemo, popijemo piće i popričamo o budućim planovima. Važi.

Pošto živim u blizini, dođem prvi, nešto pre dogovorenog vremena. Sednem na klupu sa strane i osmatram stolove u bašti kafića. U to se pojave momci iz Mgle. Sednu za jedan sto. Tri momka u duksevima, članovi benda. Jedan ošišan na ćelavo, dvojica dugokosi. Obični likovi iz komšiluka, kakvih po bloku imaš koliko hoćeš. Mahnem im. Primete me, klimnu glavama. Ustanem sa klupe, pođem ka njima. Tada se setim da Mgla na koncertima nastupa sa platnenim zastorima na licima.

Zaista je tako. U Mgli nose crne zastore koji im u potpunosti zaklanjaju lica, bez otvora za oči, nos ili usta. Plus kapuljače dukseva preko glava, cokule i debele crne kožne rokerke. I tako odsviraju ceo koncert, čak i po najvećoj vrućini. Uz to, stoje kao kipovi u mestu tokom celog nastupa. To, i pamučni zastori, time možda žele da kažu da smo kao ljudski rod svedeni na ništavne kreature bez očiju i glasa, sa crnim kapuljačama preko lica, ispod kojih se gušimo kao pacovi.

E jebi ga, pomislim, ne treba mi to platneno sranje na faci, skuvaću se tokom svirke, nije to za mene. Nešto u meni prelomi se u korist odluke da odustanem od priključenja bendu. Dok idem ka njihovom stolu, polako bledim, a komadić po komadić tela odvaja od mene i odleće u vis, lagano, kao da sam napravljen od vate koju može razneti vetar, sve dok potpuno ne iščeznem i od celog mene ne ostanu samo moje patike. Vidim ih iz žablje perspektive. Leže, jedna do druge, na platou ispred kafića, u sunčanom prepodnevu. Bele, kožne, iznošene Nju balansice, kupljene u Intersportu pre sedam ili osam godina.

Debela

Još jedna letnja noć. Istuširao sam se i oprao kosu, i sada sedim na terasi, odmaram i pijuckam pivo. Zvezde svetlucaju na nebu. Vazduh je svež, ali u isto vreme dovoljno topao da na terasi možeš da sediš u gaćama i atletskoj majici, i sa mokrom kosom. Kako se bliži kraj leta sve više cenim ovakve noći. Gledam da ih što više iskoristim pre nego što nastupi hladnije vreme i noći više ne budu tako prijatne.

Iskapim bocu piva i spustim je na sto pored sebe. Zagledam se u četiri solarne lampe, pobodene u žardinjere sa cvećem na ogradi terase. Svetle u tami pomalo zaklonjene petunijama i kroz njihovo lišće bacaju naokolo diskretno svetlo koje daje terasi intiman štimung. Dobro, a sad bih mogao da sipam čašu vina, pomislim.

Uđem sa terase u trpezariju, pa odem do frižidera. X stoji za pultom kraj sudopere. Sprema sebi večeru. Oljuštila je jedan paradajz, isekla ga na komadiće u tanjir, i preko narendala kozji sir. „Vidi kolicko parčence“, kaže i pokaže mi komadić sira u posudi, ne veći od jedne „After Eight“ čokoladice.

„Da, stvarno je sićušno“, kažem.

„Isto takvo parčence sam narendala preko paradajza.“

„Što nisi uzela više? Odličan je taj kozji sir.“

„Ne. Treba da pazim šta jedem. Zar nisam dobra?“

„Jesi“, kažem i uzdahnem. Kao i tolike druge žene, X smatra da je debela. Preteruje, naravno. Malo je zaobljena tu i tamo, što samo dodaje nekoj ženstvenosti.

„Baš sam debela“, kaže X. Opipava i zagleda mišicu sa donje strane. „Gledaj kolike naslage imam  ovde.“

„Ne preteruj. Nisi debela, sto puta sam ti rekao.“

„Debela sam, kako nisam“, kaže i zadigne majicu. Prstima zahvati prednji deo stomaka, i stegne ga tako da izdvoji mali sloj kože i masnog tkiva. „Odvratno! Gledaj ovo, pojas za spasavanje! Grozno kako sam debela!“ Gledam, i sve što vidim je ženstven stomačić, baš onakav kakav volim, snežno bela put, toplo, mirišljavo, meko, i povrh toga, pupak kao bledo dugmence.

Sagnem se, zagrlim je oko struka i poljubim je u stomak. „Ne! Vidi, vidi kako sam debela! Od sutra se definitivno bacam na dijetu! I dokle da ti ponavljam da mi više ne kupuješ slatkiše!“

Uspravim se, gledam je i smešno mi. Čovek jednostavno treba da pusti i vidi dokle to može da ide. Možda bude zadovoljna linijom kad postane prozirna kao papir. Gledam onu jadnu kriškicu sira u posudi. Teško da bi se od nje i miš najeo. Da, vino, po to sam došao. Otvorim frižider i izvadim bocu. To je to: vino. Neko dobro, belo, poluslatko, sa svetloplavom etiketom, koje sam kupio na akciji u „Maksiju“. Davali ga upola cene.

Zatvorim frižider. Izvadim čašu za vino iz vitrine. Pogled mi opet skrene na posudu sa sirom na pultu kraj sudopere. „Stvarno, koja je poenta te kriške? Koga ona može da zasiti?“

„Izmeriću je“, kaže X i uzme kuhinjsku vagu. Izvadi krišku iz posude i stavi je na vagu. Dodirne neke tastere i zagleda se u mali digitalni ekran. „Ima 13 grama“, kaže.

„Jesi sigurna?“

„Da. Evo, toliko pokazuje vaga.“

„E pa, svaka joj čast.“

„Izuzetna kriška, zar ne?“

„Da. Uklopila bi se u bilo koju od onih anorektičnih dijeta.“

„Zamisli šta bi Dejan rekao za nju.“ Dejan je naš poznanik, čovek koji pojede celo pečeno pile za doručak. Krupan, pričljiv, rumen, veseo, dobar lik i sinonim za obilne obroke i jedenje velikih količina hrane. Morao je da ojača krevet potpornim stubićima da se ne bi raspao kad on i njegova žena Goca legnu u njega. X mu persira, iako je naših godina i poznanici smo. Ona mu ipak persira jer, kaže, mora, pošto joj on izgleda kao neki čovek, šta god to značilo. Kada se povede priča o njemu, ne propustim priliku da je podsetim na to persiranje. Mene Deki svojom pojavom podseća na Aleka Boldvina. Zamisliš Aleka Boldvina kako trpa u sebe pečeno pile za doručak, i eto – tako izgleda Dejan.

Izvadim čep iz grlića boce i sipam vino u čašu. „Je li, a što persiraš Dejanu?“

„Pa kad mi izgleda kao neki čovek.“

„Jesi provalila da liči na Aleka Boldvina?“

„Ne.“

„Kako ne? Baš liče.“

„U redu ako ti kažeš.“

„Šta bi Alek Boldvin uradio da ga ponude kriškom sira od 13 grama?“

„Onoliki čovek? Verovatno bi pomislio da ga neko zajebava.“

„Neko bi mogao da najebe od Aleka zbog te kriške.“

„Da, mogao bi.“

Vratim bocu u frižider, uzmem čašu i ponesem je na terasu. Sednem u svoju stolicu. Dobro je što će X da večera. Treba da nadoknadi energiju. Istrošili smo se danas. Napravili smo veliki đir biciklima po gradu. Krenuli od kuće oko pola šest i spustili se do sportskog centra „25. Maj“. Zatim se provozali ulicama Dorćola, popeli se do Pionirskog parka, vozili ulicom Kralja Milana do Terazija, pa Trgom Republike, Obilićevim Vencem itd. Pao je mrak kad smo krenuli natrag kući. Kad smo bili kod Novog Merkatora, X je naglo skrenula u travnjak uz trotoar, i sišla sa bicikla. „Šta bi?“ pitao sam je. „Jesi video? Umalo da udarim u ivičnjak“, rekla je. „Što?“ „Zamislila sam se nešto. Umorna sam. Izvini.“ „Ljubavi, moraš da paziš. Evo još malo pa smo kući“, rekoh. Zabrinuo sam se i držao je na oku celim putem. Stigli smo kući oko devet. Srećom, proteklo je bez novih sudara sa ivičnjacima i sličnih incidenata.

Dignem noge na ogradu terase i popijem gutljaj vina. Fino je, pitko, dopada mi se, uz to, dobio sam ga upola cene. Dobri stari „Maksi“. Stavim bubice mp3 plejera i pustim muziku. Uzmem mobilni telefon sa stola da napišem reč-dve o proteklom danu. Uđem u aplikaciju za beleške, otvorim novi dokument. Sad kad pokulja, pomislim. Međutim, nikako da krene, ili bar da naiđe neka ljudska rečenica. Samo tako sedim i zurim u plavi kursor u gornjem uglu dokumenta. Stari Blekberi strpljivo čeka da mu saopštim to što imam. Jebi ga. Nema veze, drugi put. Zatvorim aplikaciju i spustim telefon na sto. Ima drugih stvari kojima mogu da se bavim u ovom trenutku. Ovim finim belim vinom, za početak. A tu su i ostale opcije koje nam ovakve noći nude, kada sedimo na terasi na kraju dana u kome smo, naravno, imali nezgode, ali uspeli smo da se, uz nešto mudrosti i sreće, ali pre svega mudrosti, izvučemo.

Čudan pristup

Sunčano i toplo popodne. Posle posla, dođem autobusom do Zelenog Venca, pa se pešice popnem do Terazija. Treba da se nađem sa X u pola četiri kod terazijske česme. Zatim ćemo da odemo do „Šauarma bara“ da jedemo, pa posle da prošetamo gradom.

Na Terazijama, užurbana i živahna atmosfera. Bašta hotela „Moskva“ je puna ljudi. Sunce obasjava terazijsku česmu, mlazevi vode šikljaju iz kamenih glava lavova. Stigne mi SMS. X mi javlja da će zakasniti pošto se 95-ica vuče kao puž. Takođe, kaže, u busu je da padneš u nesvest koliko je zagušljivo a vozač kao da se namerno trudi da ide što sporije. Ohrabrujem je da izdrži, i dodam kako i ja kasnim zbog zastoja u saobraćaju, tako da je sve u redu, nek ne brine, igrom slučaja stići ćemo kod česme verovatno u isto vreme.

Obiđem krug oko česme da potražim hlad. Neka devojka, turistički vodič, stoji na stepeniku kraj česme okružena grupom turista i priča im nešto. Nađem deo česme koji je zaklonjen od sunca. Sednem na stepenik da sačekam moju ljubav. Ljudi, trojebusi, automobili i motocikli idu gore-dole. Huk ulice meša se sa pljuskanjem vode u česmu iza mojih leđa. Čujem devojku-turističkog-vodiča. Na tečnom engleskom izlaže okupljenim turistima istoriju srpskog naroda. Ima autentičan američki akcent, sa sve onim karakterističnim otezanjima.

Stigne mi novi SMS. X me informiše da je upravo izašla iz 95-ice i da svakog trenutka mogu da je očekujem. Vratim telefon u džep. Pa, lepo. Mogu da je očekujem svakog trenutka, to je sjajna informacija.

Posmatram prolaznike slušajući turističku devojku sa savršenim američkim akcentom – kad eto je X. Stvori se nada mnom osmehujući se. „E ćao“, kaže. Čučne pored mene, zagrli me i poljubi. Lepo miriše, koža joj je meka i glatka. Ima kratak šorts, crne kožne sandale i belu lepršavu bluzu bez rukava. Njena riđa kosa i mlečno bela put fino dolaze do izražaja u takvoj kombinaciji.

„Jel idemo?“ pita. „Ajmo“, kažem. Ustanemo sa stepenica i pođemo ka SKC-u.

„Kako ti je bilo na poslu?“ pita me.

„Fino. Malo sam prepravljao neke skriptove za bekap baze, pa posle otišao na pauzu.“

Parkom ispod SKC-a spustimo se do Nemanjine ulice. Uđemo u „Šauarma bar“. Odličan arapski fast-fud restoran koji pravi najbolji falafel u gradu. Stojimo pred pultom i čekamo da nas usluže. Osećam kako mi raste apetit. Volim arapsku hranu. „Izvolite?“ obrati nam se kuvar, krupan dobrodušni lik sa krpom na glavi, maljavih šaka i debelih prstiju kao valjušci od testa. „Dva falafel sendviča“, kažem mu, „jedan veliki i jedan mali.“ Veliki je za mene, a mali za X. Kuvar prione na posao. Prži falafele u fritezi, potom stavlja priloge u tortilju. Na kraju, u tortilje stavi pržene falafele, zgnječi ih i prelije tahini prelivom. Urola tortilje, uvije ih u papir i to je to. Gotovo. “Za ovde ili nosite?“ pita nas. „Nosimo“, kažem. Spakuje nam sendviče u kesu. Platim mu i ostavim mali bakšiš, pa preuzmem kesu od njega.

Izađemo iz restorana pa odemo do parka ispod SKC-a. Tražimo neku klupu koja je u hladu. Nema nijedna slobodna. Popnemo se do Cvetnog trga i sednemo na klupu kod „Maksija“. Odmotamo sendviče iz papira i jedemo ih. Fenomenalni su. „Baš je ukusno“, kaže X. „Aha“, potvrdim, klimnem glavom pa zagrizem veliki zalogaj.

Na pločnik ispred nas sleti golub. Krivi šiju i zuri u moj sendvič svojim smeđim klikerčićem od oka. Hteo bi i on malo da kljucne, ako može. E pa, neće moći. Punih usta kažem mu „beži“ pa zamahnem nogom da ga oteram. On odskoči metar-dva, pa se onda ponovo dogega do nas, iskrivi vrat i fiksira moj sendvič svojim sićušnim gladnim okom. Volim ptice, ali često imam ovakve nesporazume sa golubovima. Ograničeni su, inertni i, kao što se vidi, umeju da budu naporni. Nisu čak ni ljupki. Moj otac je bio golubar i umeo je satima da sedi u dvorištu i gleda jata golubova na nebu. Ponekad, kad bih polazio u grad, zastajao bih na kapiji i posmatrao ga, želeći da shvatim o čemu se tu radi. Ili bih stao pored njega i gledao u vis, tamo gde je on gledao. Nisam uspevao da spazim nijednog goluba. Samo plavi nebeski svod i poneki oblak. Otac bi mi onda skrenuo pažnju na skup gotovo nevidljivih tačkica koje si mogao da uočiš samo uz naprezanje. Te skoro nevidljive tačkice, to su bila njegova jata golubova na čije posmatranje su odlazila cela popodneva. Meni je to bilo fascinantno. Ponekad, dok bi otac tako sedeo u stolici kraj garaže i gledao u vis, iz kuće bi izašla keva, sela mu u krilo, zaglila ga oko vrata i onda bi se oni smejali i pomalo razmenjivali poljupce, dok bi otac povremeno bacao pogled ka nebu i nadzirao jata. Kasnije, nakon kevine smrti, otac je i dalje umeo celo popodne da sedi u stolici i gleda golube, samo što više nije bilo keve da mu sedne u krilo.

„Uh, ne mogu više, prejedoh se“, kaže X, udahne i spusti sendvič.

„Pojedi bar još koji zalogaj.“

„Ne mogu.“

„Onda spakuj preostali deo, pa ćeš pojesti za večeru.“

„Dosta mi je falafela za danas. Spakovaću ovo, pa ti pojedi kad dođemo kući“, kaže X. Uvije u papir nepojedeni deo sendviča i stavi ga u torbu. Obriše usta salvetom. U uglu usana stoji joj jedna zaostala mrvica.

„Imaš mrvicu“, kažem joj.

„Gde?“

„Evo tu, u uglu usne.“

X prebriše to mesto salvetom, ali mrvica je i dalje tu. „Jel dobro ovako?“ pita. Približi mi lice i isturi svoje lepe pune usne ka meni.

„Još uvek je tu“, kažem.

„Ajde, skloni mi je.“

„Važi.“

I sklonim joj kažiprstom mrvicu iz ugla usne.

Pošto smo jeli, posedimo još malo na klupi. Gledamo kako se jedan golub mužjak udvara ženki. Naduo se u grudima, hoće da pukne. Obigrava oko ženke, guče i šepuri se.

„Gle, šta to radi ovaj?“ pita X.

„Udvara joj se, pa će posle da se pare.“

„Otkud znaš da će ona da pristane?“

„A ko bi odoleo ovakvom zavodniku? Provali ga.“

„Da. Ala se naduo u grudima. Pući će! Gle kako obigrava oko nje. Bože, kako je sav pun sebe!“

„Šta ćeš, zov prirode… Hoćemo da pođemo?“

„Hajdemo.“

Ostavimo velikog zavodnika da se udvara ženki. Prošetamo do Crvenog Krsta. Obiđemo stari kraj, popijemo kafu u bašti kafea u Kajmakčalanskoj. Potom se spustimo do kafane „Kalenić“ i onda, kroz park, uđemo u Krunsku. X zastane kod jednog zida. „Stani“, kaže, „žulja me kamenčić.“ Osloni se na zid, izuje sandalu i istrese kamenčić pa ponovo nazuje sandalu.

Pođemo dalje. Prođemo pored turske ambasade pa pređemo ulicu.

„Znaš“, kaže X, „shvatila sam da čovek mora da se okrene sebi. Ne sme da živi u iluziji da u drugim osobama može da nađe oslonac. Dobro, može da se osloni na roditelje, dok su živi. I to je sve od drugih osoba što može da očekuje.“

„…“

„Eto, do nedavno sam bila ubeđena da mogu da se potpuno oslonim na tebe. I onda se dogodilo to tvoje povlačenje, premišljanje i potištenost. Treba dobro da razmisliš šta hoćeš. Ako želiš slobodu da nesmetano razvijaš svoju individualnost bez ometanja sa strane, reci to otvoreno. Ne želim da kroz pet godina dođemo u sličnu situaciju.“

Hodam pored nje, gledam je i slušam šta mi govori dok joj se crvenkasti tonovi prelivaju u kosi pod suncem kasnog popodneva. Privremeno sam zaćutao jer ne znam šta bih joj rekao. To povlačenje u sebe, o kome priča, bila je reakcija na zabrinjavajuće udaljavanje do koga je došlo među nama po povratku sa letovanja. Udaljenost je postala tolika da se činilo da nam nema spasa. X je pokušala na sve načine da nas ponovo zbliži i obnovi prisnost, međutim ja sam se previše povukao u sebe da bi to tek tako išlo. Brzo sam uvideo da moje povlačenje ne pomaže da se situacija popravi, ali nisam bio sposoban da zajedno sa X poradim na spašavanju veze, i da me u tome vodi istinska želja, koja, nažalost, nije uspela da se probije kroz toksični nanos koji se obrazovao kao rezultat raznih previranja i konflikata suprotstavljenih težnji u meni. Zato sam se intuitivno sklonio u stranu, primirio se i čekao da vidim mogu li stvari da se spontano dovedu u red, ujedno čekajući onu istinsku želju da ispliva iz mora mojih unutrašnjih smetnji i đubreta. X je bila ljuta na mene, naravno, posebno kada sam našu komunikaciju sveo na elementaran nivo da bih izbegao impulsivne izjave i dijaloge koji nose sa sobom velike sudbonosne reči i, često, ishitren kraj. I tako sam dobar deo dana provodio na terasi, ćutao, razmišljao šta da radim, čitao knjige, zalivao cveće i trudio se da budem što manje upadljiv. Problemi ovog tipa obično se ne rešavaju distanciranjem i ćutanjem, i bio je to čudan pristup, ali u tom trenutku nisam bio kadar za bilo šta drugo.

Spustimo se do poslastičarnice „DJ“ u ulici Svetozara Markovića. Imaju izvrstan sladoled koji X mnogo voli. Stanemo ispred rashladne vitrine u kojoj stoje posude sa raznim vrstama sladoleda. X ih razgleda i razmatra koji da izabere. Dođe žena koja radi u poslastičarnici i stane sa druge strane vitrine. Čeka da odlučimo šta ćemo, pa da nas posluži. „Odlučila sam!“ kaže mi X. A zatim se okrene ka prodavačici: „Molim vas, uzeću dve kugle. Čokoladu i narandžu. U malom kornetu.“ Žena je posluži. „Hoćete vi sladoled?“ pita mene. „Ne, hvala. Mogu li da vas zamolim za čašu vode?“ „Naravno“, kaže. Ode u unutrašnjost poslastičarnice, do aparata sa vodom, i natoči mi punu čašu. Ponesemo vodu i sladoled, i sednemo na obližnju klupu. X jede sladoled, ja pijem vodu; prija mi – hladna je i osvežava me. Popodne je senovito i toplo. Za stolovima ispred poslastičarnice sede ljudi i jedu kolače. Tiho je, možeš da čuješ šapat gostiju za stolovima. U zgradi na uglu, iznad poslastičarnice, terasice u cveću lepo izgledaju. Drvoredi visokog drveća, poneki parkirani automobil pod njima. Vlada neki mir, neobičan za ovaj plato ispred poslastičarnice „DJ“ preko puta Treće beogradske gimnazije. Obično ovuda tutnje motocikli za dostavu brze hrane, a automobili i kombiji uz mnogo buke i napora provlače se kroz suženje na kolovozu pored gimnazije, ometajući ljude koji sede ispred poslastičarnice da na miru jedu svoje kolače, ili pijuckaju vodu na obližnjoj klupi. Ali sada, kao da je neka viša sila odlučila da na ovom platou danas popodne ima da bude mir i tišina, i onda preuzela sve neophodne korake da bi to obezbedila. Pogledam X. Zamislila se. Jede sladoled, zagledana ispred sebe, mozgajući o nečemu. Zatim lizne sladoled pa podigne zadnji deo stopala, tako da prstima i dalje dodiruje tlo. Savije se i počeše gležanj, a narukvica, labavo zakačena oko zgloba, sklizne joj do pola nadlanice i tu stane.