Dilema

Kišno zimsko prepodne. Sedim uz šolju kafe u trpezariji, za stolom do prozora. Pasulj se krčka u šerpi na šporetu. Gledam ćaletovu fotografiju iz vremena kad je bio mladić. Crno-bela iskrzana fotografija; našao je među papirima u nekoj dokumentaciji koju sam uzeo da sredim. Ćale pozira ispred tamnog zastora nalik onima u fotografskim radnjama. Posmatram njegovo lice. Pravilne crte i visoko čelo iznad koga se talasasto uzdiže gusta svetlosmeđa kosa. Zagonetni osmeh lebdi u uglu usana. Nosi sako i belu košulju. Pametnjaković sa Dušanovca, studirao građevinski faks a u slobodno vreme prevodio ruske knjige o mostogradnji, trenirao boks i gajio golubove. Zgodan je bio. Mogu da razumem zašto se keva primila na njega. Tetka Gaga, kevina sestra, držala je njegovu fotografiju u novčaniku, pokazivala je drugaricama i hvalila se pred njima da joj je to dečko. Šou-program.

Ćale i keva lepo su se slagali. Srećna priča, što bi rekli. Sa druge strane, on i ja bili smo nesposobni da uspostavimo normalan tzv. otac-sin odnos. Bilo je tu dosta nezgrapnosti, napetih situacija, sukoba karaktera itd. Dva duduka. Danas mi je krivo zbog toga.

Prvo je umrla keva, a nekoliko godina kasnije i on. Pričamo o događajima koji su se zbili početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka.

Spustim fotografiju ispred sebe na sto. Ustanem od stola, odem do šporeta da vidim šta se dešava sa pasuljem. Dignem poklopac sa šerpe. Zapahne me vrela para. Pasulj se krčka u loncu i fino miriše. (Stavio sam i suva rebarca da bih uozbiljio priču.) Promešam varjačom pa izvadim jedno zrno i zagrizem ga. Žilavo. Moraće još da se kuva. Poklopim šerpu i vratim se za sto. Razmišljam – volim pasulj. Ovaj svet je bolje mesto sa pasuljem.

Uzmem šolju i srknem gutljaj kafe. Pogledam kroz prozor. Kapi kiše prskaju po staklu. Siv, siv dan. Mokri crepovi na krovovima okolnih kuća. Gole grane tužno štrče u sivom vazduhu i povijaju se pod naletima vetra.

Spustim šolju na sto, do ćaletove fotografije. Gledam taj njegov pogled i crte lica kojima keva nije mogla da odoli. I taj osmeh što lebdi u uglu usana. Zgodan dasa. Moj matori. Pitam se – šta bi se dogodilo, ako bi se, kojim slučajem, danas-sutra vratio iz mrtvih? Da li bi uspeli da sredimo taj naš otac-sin odnos da bude kako treba?

 

Topla voda

Nema me na ovom mestu. Zapravo, prisutan sam kao čitalac, ali nema me u formi pisca postova. Uvrnuo sam zglob spuštajući se niz tobogan, pa zato. Ne, u stvari, ogulile su mi se boje sa lica duše…

Večeras sam sa ženom pogledao dokumentarac o bendu Flitvud Mek. Dobar bend. Stivi Niks još uvek super izgleda. Potom smo pogledali epizodu prve sezone serije „The Americans“. OK serija; u početku je bila zbunjujuća i naporna, ali, postepeno, muž i žena – ruski špijuni na tajnom zadatku u Americi – uselili su nam se pod kožu, pa smo se saživeli sa njima.

Onda se ona istuširala i legla. Ja još uvek sedim na kauču u dnevnoj sobi. Privodim polako ovu subotu kraju. Sumiram informacije, surfujem na tabletu, pijem pivo, slušam album „Wallflower“ Jordana Rakeia. Usudiću se da kažem: verovatno najbolji album protekle godine. Moćan album. Samo da ga voziš na ripit uz čašu vina.

To je sve, mislim. Trebalo bi uskoro da odem da sa i ja spremim za spavanje.

Eto, obavio sam to. Sedim u gaćama i gilipterci za računarom u 1:15 po ponoći. Na putu do kupatila primetio sam da je svetlo u spavaćoj sobi ugašeno. Spava. Njeni nožni prsti vire ispod jorgana dok leži na na boku sa kosom preko jastuka utonula u san u tami sobe. Znam da izmišljam toplu vodu time što ću reći da je svakom muškarcu potrebna žena u ovom ili onom obliku, po mogućstvu što stvarnijem.

https://www.deezer.com/en/album/45197321

Vazduh

Toplo i tiho popodne početkom jula. Sedim za stolom na terasi, pijuckam roze sa kiselom vodom i čitam Karverove pesme. Moja žena sedi pored mene, jede slane krekere i rešava ukrštene reči. Povremeno šušne kesica, kad vadi kreker, i onda ga čujem – krcka, dok ga ona jede zadubljena u ukrštenicu.

Na terasi zgrade sa naše leve strane stoji čovek u atletskoj majici i majstoriše. Testerisao je drveni ram, zatim kuckao po njemu malim čekićem. Potom ga je držao u visini očiju, obrtao ga i analizirao preko vrhova naočara, gladeći prstima bridove rama. Sada ga šmirgla.

Na terasi, nasuprot nama, jedna žena prostire veš. Laste lete između zgrada. Posmatram ih držeći knjigu u krilu. Ispružim nogu, istegnem skočni zglob u stranu da kvrcne. Popijem gutljaj rozea pa se vratim Karverovim pesmama.

Okrenem stranicu knjige. Na redu je sledeća pesma.

„Evo pesme koju sam ranije hteo da
napišem, ali nisam
jer sam čuo kako se pomeraš u snu.
Opet sam mislio
na ono prvo jutro u Cirihu.
Kako smo se probudili pre svitanja.
Na trenutak izgubljeni. Ali izašli smo
na balkon koji je gledao dole
na reku i stari deo grada.
I samo smo stajali tu, bez reči.“

Lepo.

Čitam dalje. Karverovi stihovi lako klize. Fino je na terasi. Laste kruže u vazduhu između zgrada. Mokar veš suši se na konopcu, na terasi preko puta. Mehurići kisele vode struje po zidu čaše sa rozeom. Moja žena vadi novi kreker iz kesice da bi ga pojela rešavajući ukrštene reči.

Raspoloženje ptica

Subotnje prepodne u bloku 70 na NBG-u. Sedim za radnim stolom i kucam Powershell skript koji će da nadgleda diskove vitalnih servera preduzeća i da me mejlom obavesti kada ponestane prostora na nekom od njih. X sedi u sofi ispred tevea, čita pesme Zvonka Karanovića i natapa stopala u lavoru sa mirišljavom kupkom.

Ustanem od radnog stola da malo protegnem noge i odmorim od buljenja u komp. Prošetam po sobi pa stanem do prozora što gleda na okolne zgrade. Razgledam komšiluk. Dole, ispred zgrade, neki mali kučići jurcaju se po proplanku. Dva mališana trkaju se na biciklima; neki bucko, i njegov mršavi ortak. Bucko za sada vodi. Zarumeneo se i fura, ozbiljno je shvatio trku. Ima moje simpatije jer sam i sam bio bucmasto (i glavato) dete i poznato mi je to kad vam se okolina podsmeva zbog debljine. Tamo, malo dalje, tri devojčice spuštaju se na rolerima niz breg kod osnovne škole držeći se za ruke. Pa se onda pentraju natrag na breg, takođe držeći se za ruke i pomalo gubeći ravnotežu. Kroz krošnje drveća vidim odblesak sunca na površini Save. Dan je sunčan i bistar, nebo je vedro. Mesec mart. Oseća se dolazak proleća, njegov dah prisutan je u travi, vazduhu, kori drveća, u raspoloženju ptica, u izrazima lica prolaznika.

Ništa ne pišem od oktobra. Post „Mediteran“ mesecima čami na naslovnoj strani bloga kao izbledeli par cipela u izlogu obuće u Beloj Palanci. Dobro, to što nema novih postova ne znači baš da čučim pod staklenim zvonom. Stvari se zbivaju, samo više ne postoje pisani tragovi o tome. Izneverio me mali trol-zapisničar koji me ranije sledio u stopu i neumorno beležio u tefter sve što mi se dešava. Nema veze, i kada vas otkači vaš lični trol-zapisničar, svakodnevica je i dalje tu; i dalje su tu muzika, ljubav ili samoća, prijatni trenuci, vaše šake pod mlazom tople vode iz česme nad lavaboom u kupatilu, čisto i mirišljavo rublje vaše žene prebačeno preko naslona stolice u trpezariji. Tako da – baj, baj, trole, dobro došlo, proleće.

Mediteran

Bio je to mali hotel na grčkom primorju, u mestu (mislim da se zvalo Ekaterini) nedaleko od Soluna. Tog popodneva sedeo sam na terasi svog apartmana, baškario se na suncu i osluškivao šum mora negde iza mojih leđa. Bio sam u grupi pedeset studenata Više ekonomske škole koji su tog leta, zbog pokazanog uspeha u studiranju, dobili deset dana nagradnog letovanja u Grčkoj; škola je pokrivala troškove puta i smeštaja – sa uključenim doručkom i večerom – a tebi je ostalo samo da se snađeš za piće i ručak. Otac mi je, pred polazak, dao pedeset maraka da mi se nađe za džeparac, pa sam, kada sam taj novac rasporedio na deset dana, imao za tačno pet boca „Amstel“ piva na dan („Amstel“ je koštao jednu marku po boci i kupovao sam ga u marketu u blizini hotela). A ručao sam sendviče koje sam pravio od ostataka doručka i krijumčario ih iz trpezarije u svoju sobu pored nadobudnog i sumnjičavog Stavrosa, Grka koji je radio na recepciji.

Kada smo stigli na more i smestili se u apartmane, prvo što sam otkrio je – ta terasa. Bila je prostrana, svetla, zaklonjena od glavne ulice, i gledala je na voćnjak limuna i narandži. Zavoleo sam je i puno vremena provodio na njoj.

U susednom apartmanu, sa moje leve strane, odsele su koleginice Ivana i Maja. Bile su dobre, mirne i prijatne devojke. Ivana je bila simpatična mala štreberka, a Maja je imala te krupne tužne oči i blag osmeh koji je lepo izgledao u kombinaciji sa tugom prisutnom u njenim očima.

U apartmanu sa desne strane, odsele su koleginice Ceca i Ana. Ceca je bila stidljiva debeljuca zaljubljena u knjige; a Ana… Sviđala mi se Ana, ali nikako da preduzmem nešto konkretno po tom pitanju.

I tog ranog popodneva, rekoh, sedeo sam u kupaćem šortsu na svojoj terasi, osluškivao šum mora i leškario na suncu. Iz Ivaninog i Majinog apartmana povremeno se čuo njihov smeh. Sunce je peklo, i drveće u daljini kao da je treperilo u jari.

Ožedneo sam i setio se da u frižideru imam jedno pivo, preostalo od sinoć. Ustao sam iz stolice i tapkajući bos preko toplih pločica ušao u apartman.

Unutra je bila ugodna hladovina. Prijalo je osećati glatku svežinu pločica pod tabanima dok sam prilazio frižideru. Izvadio sam pivo, a jedan sendvič sa salamom i puterom – moj ručak koji sam prokrijumčario pored Stavrosa – ležao je umotan u salvetu na polici frižidera, i čekao da ogladnim. Otvorio sam pivo i, hodajući preko glatkih pločica, prvo hladnih, pa zatim toplih, vratio se na terasu.

Seo sam u stolicu, popio gutljaj piva i spustio bocu na stočić pored sebe. Uvalio se dublje u naslon pa se zagledao u voćnjak pod apartmanom, i posmatrao jedre žute i narandžaste plodove u krošnjama stabala limuna i narandži. Zatim sam digao glavu i zažmurio, pa osluškivao šum mora i osećao toplinu sunca, kako me peče, dok su kapljice znoja izbijale tu i tamo kroz pore kože na mom stomaku.

Iz apartmana sa leve strane izvirila je Maja. „E ćao. Jesi raspoložen za partiju jamba?“ pitala me osmehujući se preko niske drvene pregrade koja je delila naše terase.

„Izvini, Majo, ne mogu sada. Možda posle“, rekoh joj.

„Važi, uživaj.“

„Hoću, hvala ti.“

Maja se povukla u svoju sobu, a ja sam se protegao u stolici, gucnuo gutljaj piva, spustio bocu na stočić pa nastavio da se gušterišem i meditiram.

Nešto kasnije, iz desnog apartmana izašla je Ana u pripijenom kupaćem kostimu. Prebacila je peškir preko ograde terase i upitala me da li bih popio kafu sa njom i Cecom. Opet sam se izvinio, i dijalog je tekao otprilike isto kao i sa Majom.

I potom više nije bilo novih predloga, pa sam samo sedeo na svojoj terasi i baškario se na suncu u tihom popodnevu bez vetra; plodovi narandži i limuna mirovali su u krošnjama pod apartmanom, negde iza mojih leđa čuo se šum mora, a tamo, na horizontu, pod bledoplavim nebom pružao se pojas bregova obraslih stablima borova i maslina, trepereći u jari.

Prijatnije mesto

Četiri sata po ponoći, subota na nedelju. Topla letnja noć. Ležim budan u krevetu i pokušavam da zaspim. Ne uspeva mi, smeta mi glasni tehno koji dopire sa nekog udaljenog splava. Čujem ga kroz zatvoren prozor spavaće sobe. DUM! DUM! DUM! Potmulo gruvanje u čijoj osnovi stoji dominantna bas linija koja udara u stomak. Sa tehnom se povremeno mešaju narodnjaci koji dopiru sa nekog drugog udaljenog splava. Pretpostavljam da su u pitanju neki od splavova na Adi ili oko Ušća.

X spava pored mene. Kroz kakofoniju koja dopire spolja, čujem njeno tiho disanje. Drago mi je što joj buka ne remeti san.

DUM! DUM! DUM! Tehno i narodnjaci – to je moja muzička podloga ove noći. Nema svrhe da ležim ovde, mislim se, teško da ću uspeti da zaspim dok ovo napolju trešti. Pomišljam da ustanem, da odem do dnevne sobe i malo gledam TV. Mogao bih da pustim neki ASMR video sa Jutjuba, da uz njega probam da se uspavam; na primer, onaj, u kome Ephemeral Rift lista i šapatom komentariše crteže iz „Crvene knjige“ Karla Junga; taj video je sjajan, uvek me opusti. Ipak, ostajem da ležim. Ne mrdam da ne bih probudio X. Ima lak san. Dovoljno je, recimo, da se u neko gluvo doba uspravim u krevetu da bih otišao do WC-a ili tako nešto, a ona već diže glavu sa jastuka i okreće se ka meni: „Šta je, jel sve u redu?“ pita me, onako, u polusnu. „Sve je u redu, ljubavi“, kažem joj tiho, „moram do klonje. Spavaj…“ „Dobro…“

*
Pola pet ujutru. Sviće. Žurka ne posustaje, tehno i narodnjaci neumorno praše. Zatvoren prozor spavaće sobe nije im prepreka; splavovi imaju moćna ozvučenja, pa, iako su daleko, buka koju prave prostire se kilometrima naokolo i prodire kroz staklo, drvo, beton, a, pretpostavljam, i kroz čelik. Sve možeš da čuješ, samo u malo izobličenom obliku: bas liniju koja udara u stomak, zavijanje harmonike, pevačevo rastajanje sa životom. DUM! JOOOOJ! DUM! UAAARGGGHHA! DUM! DUM! Da poludiš. Bilo bi dobro, razmišljam, kada bi čovek imao tu moć, da zatvori oči, malo se napregne i onda snagom misli učini da ti splavovi jednostavno iščeznu; da iza njih, i njihovih rotirajućih raznobojnih reflektora, i stroboskopa, i kreštavih harmonika i tehno ritmova koji gruvaju odvrnuti do daske – ostane tiha, tamna i mirna površina reke, i da zatim pirne osvežavajući noćni lahor i blago uskomeša lišće u krošnjama usnulih vrba na obali, čije grane se povijaju nad vodom.

DUM! DUM! DUM! X se nemirno meškolji. Uzdahne pa ustane iz kreveta. Ode do kupatila. Čujem je: piški. Vrati se, legne u krevet, pokrije se jorganom i istog časa zaspi. Zatim ja ustanem i odem do kupatila. Pišam. Mlaz klokoće u WC šolji. Povučem vodu, operem ruke nad lavaboom i vratim se u krevet.

*

Pet sati ujutru. Tehno i narodnjaci su utihnuli. Tišina svuda naokolo.
Evo ovo:                                                                                                                             . (To je bila tišina.) Slatka, prozračna tišina, sveža kao vazduh sa planina. Milina jedna. Napolju uveliko sviće, pomrčina poprima svetlije obrise i nazire se novi dan. Još malo pa će se oglasiti prve ptice.

*

Pet i pet. Tonem u san, a onda čujem grebuckanje i lupkanje koje dopire iz zida u uglu spavaće sobe. Već nekoliko noći čujemo te zvukove. „Jel čuješ?“ šapne X dižući glavu sa jastuka, „to su oni. Slepi miševi.“ „Da“, kažem joj tiho, „spavaj. Ništa ne možemo sada. Ujutru ću da vidim šta da radim.“ X spusti glavu na jastuk i momentalno zaspi. Ja još malo ležim budan, osluškujem grebuckanje i lupkanje u uglu sobe. Slepi miševi. Imamo ih već neko vreme. Nastanili se u pukotini na fasadi ispod prozora u spavaćoj sobi. Ima noći kada su toliko tihi da misliš da su se odselili, a tu su i noći kao što je ova, kada nam iz svoje pukotine pod prozorom priređuju mali koncert grebuckanja i lupkanja, na naše veliko zadovoljstvo…

*

Pola devet ujutru. Sunčano nedeljno jutro. Spavaća soba je puna dnevne svetlosti a zidovi okrečeni u belo daju joj dodatni stepen svetla. Spavam ležeći na boku. Oh, taj divni, okrepljujući san. Probudi me X-in glas iz trpezarije. Priča telefonom sa svojom kevom, verovatno se dogovaraju oko odlaska na pijacu ili tako nešto. Osetim miris kafe. Neke dobre, vruće kafe koja se puši u šolji, tamo u kuhinji. Kroz odškrinuta vrata trpezarije vidim X-ine begonije u žardinjerama na terasi. Obasjava ih sunce. Lepo izgledaju, prelivaju se iz žardinjera svojim bujnim žbunovima posutim mnoštvom malih cvetova. Prijaju im uslovi za život na toj terasi, nega i pažnja koje im X pruža.

Okrenem se na leđa, zevnem i protegnem se. Vrapci dižu graju u krošnjama drveća ispred zgrade; prodorno cvrkuću, svi u isti glas, i naprežu se iz petnih žila da nadjačaju jedan drugog. Možda se takmiče ko ume lepše da peva. A onda, na trenutak utihnu i nastane tišina. Oslušnem, čuje li se neko grebuckanje i lupkanje iz pravca ugla sobe. Ne čuje se ništa. Razmišljam šta da radim sa našim novim “sustanarima”, slepim miševima koji su se nastanili u pukotini na fasadi. Ne bih da im naudim, a moram nekako da im dam do znanja da ne mogu tu da ostanu i da treba da se čiste odatle. Smisliću nešto. Moram da priznam, lepo su se snašli. Kad već nema neka zgodna pećina u blizini, nije ni ta pukotina u fasadi loše mesto za dom. Dobro, možda im ta pukotina nije dom, već nekakav štab ili mesto okupljanja sa kog poleću u noć. Vrapci se opet nešto svađaju i dižu galamu u krošnjama pod prozorom; možda su nezadovoljni ocenama žirija za izbor najlepšeg pevača među njima. Uvek neko uzbuđenje i frka kad su oni u pitanju, vrlo temperamentni i komični druškani. Osmehnem se nečemu, verovatno vrapcima. Dobro je. Stvari izgledaju bolje nego prethodne noći. Svet je nesumnjivo prijatnije mesto kad nema splavova da odvrću muziku do daske. Ustanem iz kreveta i pođem ka kupatilu.

Šolja čaja

Pre neku noć legnem u krevet, poljubim ženu i zaspim. I sanjam da bend Mgla želi da me angažuje kao gitaristu. Za bend Mgla (u prevodu – magla) verovatno ste čuli: u pitanju je sjajan blek metal bend iz Poljske koji je oduševio svet svojim albumom Exercises in Futility, objavljenim prošle godine.

NAPOMENA: u nastavku posta, radi bolje preglednosti i lakšeg razdvajanja sna od jave, delovi teksta koji pripadaju snu pisani su u italiku, a preostali tekst, pisan regularnim fontom, čine razmišljanja, utisci, sećanja i fragmenti stvarnosti.

Likovi iz Mgle kontaktirali me SMS-om i uputili mi poziv u bend. Kažu, zapazili me na video–kaseti sa snimkom neke davne svirke u beogradskom „Dadovu“ početkom devedesetih.

Na video-kaseti, na koju se u snu pozivaju momci iz Mgle, zabeležen je nastup benda Paradoks, koji smo činili ortaci Sima, Biljana, Orba, Zverko, i ja. Svirali smo autorske stvari pop-rok orjentacije, na tragu Oktobra i Viktorije. Kad govorimo o toj svirci u „Dadovu“, pamtim dve stvari: da sam sa bine dozivao svoju tadašnju devojku Jelenu, koja je bila u publici, i mahao joj rukama; kao i da sam, nakon uvodne treme na početku nastupa, zapao u neko stanje nalik transu. To mi se redovno dešavalo na svirkama, zato što sam paljevina i lako se primam. Jednom sam tako odlepio tokom tonske probe, sa Paradoksom, u Domu Omladine. Mehanički smo zasvirali stvar „Zaboravi me“, da tonac podesi zvuk, a ja – bam! – u trans, počeo da mlataram glavom, prašim gitaru i gubim se. Neki tip i devojka stajali su ispred bine i blenuli u mene verovatno pitajući se da li je ovaj dečko normalan. Zoran, lik sa brkovima i kožnom torbicom preko ramena, koji je izigravao našeg menadžera, prekinuo nas je, zamolio me da budem profesionalniji i da sačuvam svoj trans za predstojeći nastup.

Razmišljam o SMS-u koji su sam primio od Mgle. Godi poziv u bend, ali pitam se – da li sam odgovarajući čovek za njih? Dugo nisam svirao, gitara je za mene stvar prošlosti, žao mi je što je tako, ali jebi ga.

Ostavio  sam gitaru da bih se usredsredio na budućnost i okrenuo se pozivima od kojih sam nameravao da živim. I tako sam sredinom devedesetih upisao Višu ekonomsku školu, odsek za poslovnu informatiku, svirački se deaktivirao, i svoju Yamaha električnu gitaru trampio za 286 PC računar. Na njemu sam napravio prve korake u programiranju, pretežno u FoxPro-u, asembleru i C++-u. I dopalo mi se programiranje, vrlo brzo sam se primio na njega. I ono ti je omogućavalo da padneš u trans, ako ti je bilo do toga. Naravno, trans programiranja manifestovao se na drugi, suptilniji način.

Ponovo čitam na ekranu mobilnog SMS kojim me momci iz Mgle zovu u bend. Još malo razmišljam, lomim se, misli u vidu šarenih leptira lete oko moje glave, a onda kažem sebi – pa dobro, hajde da pokušam. Zarđao sam što se tiče sviranja, ali nek ide život, prihvatiću Mglin poziv, što da ne. Ionako obožavam njihov album Exercises in Futility.

Blek metal obično nije moja šolja čaja i baca me u depresiju. Međutim, Mglin Exercises je prelepo, sirovo i ogoljeno ostvarenje koje kao da kroz rešetke svog žanra isteže (zgrčenu) ruku ka tebi i ti u svemu tome naslućuješ neko zrnce topline i nade. Favorit na albumu mi je fantastična stvar Exercises in Futility V, koja sadrži jednu od najlepših instrumentalnih deonica koje sam čuo u životu. Deonica počinje na 4:56, rifom umerenog tempa, koji preseca urlik HOLLOW!; potom sledi letargični prelaz, prebiranje po žicama distorzirane gitare koje kao da strepi nad nečim stravičnim po sve nas, a zatim tempo ubrzava, distorziranoj gitari se pridružuju ostali instrumenti, iskazana emocija postaje snažna i uznemirujuća, i deonica u tom duhu teče do kraja pesme kao velika melanholična reka, svetlucajući svojom tamnom lepotom kroz ogolele predele, terajući te da se naježiš.

Pošaljem uzvratni SMS u kome saopštim momcima da pristajem. Istog trenutka, stiže povratni SMS u kome sekretarica Mgle izjavljuje da je presrećna i zakazuje mi susret sa članovima benda u bašti kafića kod kineskog tržnog centra u bloku 70 na Novom Beogradu. Da se nađemo, popijemo piće i popričamo o budućim planovima. Važi.

Pošto živim u blizini, dođem prvi, nešto pre dogovorenog vremena. Sednem na klupu sa strane i osmatram stolove u bašti kafića. U to se pojave momci iz Mgle. Sednu za jedan sto. Tri momka u duksevima, članovi benda. Jedan ošišan na ćelavo, dvojica dugokosi. Obični likovi iz komšiluka, kakvih po bloku imaš koliko hoćeš. Mahnem im. Primete me, klimnu glavama. Ustanem sa klupe, pođem ka njima. Tada se setim da Mgla na koncertima nastupa sa platnenim zastorima na licima.

Zaista je tako. U Mgli nose crne zastore koji im u potpunosti zaklanjaju lica, bez otvora za oči, nos ili usta. Plus kapuljače dukseva preko glava, cokule i debele crne kožne rokerke. I tako odsviraju ceo koncert, čak i po najvećoj vrućini. Uz to, stoje kao kipovi u mestu tokom celog nastupa. To, i pamučni zastori, time možda žele da kažu da smo kao ljudski rod svedeni na ništavne kreature bez očiju i glasa, sa crnim kapuljačama preko lica, ispod kojih se gušimo kao pacovi.

E jebi ga, pomislim, ne treba mi to platneno sranje na faci, skuvaću se tokom svirke, nije to za mene. Nešto u meni prelomi se u korist odluke da odustanem od priključenja bendu. Dok idem ka njihovom stolu, polako bledim, a komadić po komadić tela odvaja od mene i odleće u vis, lagano, kao da sam napravljen od vate koju može razneti vetar, sve dok potpuno ne iščeznem i od celog mene ne ostanu samo moje patike. Vidim ih iz žablje perspektive. Leže, jedna do druge, na platou ispred kafića, u sunčanom prepodnevu. Bele, kožne, iznošene Nju balansice, kupljene u Intersportu pre sedam ili osam godina.

Debela

Još jedna letnja noć. Istuširao sam se i oprao kosu, i sada sedim na terasi, odmaram i pijuckam pivo. Zvezde svetlucaju na nebu. Vazduh je svež, ali u isto vreme dovoljno topao da na terasi možeš da sediš u gaćama i atletskoj majici, i sa mokrom kosom. Kako se bliži kraj leta sve više cenim ovakve noći. Gledam da ih što više iskoristim pre nego što nastupi hladnije vreme i noći više ne budu tako prijatne.

Iskapim bocu piva i spustim je na sto pored sebe. Zagledam se u četiri solarne lampe, pobodene u žardinjere sa cvećem na ogradi terase. Svetle u tami pomalo zaklonjene petunijama i kroz njihovo lišće bacaju naokolo diskretno svetlo koje daje terasi intiman štimung. Dobro, a sad bih mogao da sipam čašu vina, pomislim.

Uđem sa terase u trpezariju, pa odem do frižidera. X stoji za pultom kraj sudopere. Sprema sebi večeru. Oljuštila je jedan paradajz, isekla ga na komadiće u tanjir, i preko narendala kozji sir. „Vidi kolicko parčence“, kaže i pokaže mi komadić sira u posudi, ne veći od jedne „After Eight“ čokoladice.

„Da, stvarno je sićušno“, kažem.

„Isto takvo parčence sam narendala preko paradajza.“

„Što nisi uzela više? Odličan je taj kozji sir.“

„Ne. Treba da pazim šta jedem. Zar nisam dobra?“

„Jesi“, kažem i uzdahnem. Kao i tolike druge žene, X smatra da je debela. Preteruje, naravno. Malo je zaobljena tu i tamo, što samo dodaje nekoj ženstvenosti.

„Baš sam debela“, kaže X. Opipava i zagleda mišicu sa donje strane. „Gledaj kolike naslage imam  ovde.“

„Ne preteruj. Nisi debela, sto puta sam ti rekao.“

„Debela sam, kako nisam“, kaže i zadigne majicu. Prstima zahvati prednji deo stomaka, i stegne ga tako da izdvoji mali sloj kože i masnog tkiva. „Odvratno! Gledaj ovo, pojas za spasavanje! Grozno kako sam debela!“ Gledam, i sve što vidim je ženstven stomačić, baš onakav kakav volim, snežno bela put, toplo, mirišljavo, meko, i povrh toga, pupak kao bledo dugmence.

Sagnem se, zagrlim je oko struka i poljubim je u stomak. „Ne! Vidi, vidi kako sam debela! Od sutra se definitivno bacam na dijetu! I dokle da ti ponavljam da mi više ne kupuješ slatkiše!“

Uspravim se, gledam je i smešno mi. Čovek jednostavno treba da pusti i vidi dokle to može da ide. Možda bude zadovoljna linijom kad postane prozirna kao papir. Gledam onu jadnu kriškicu sira u posudi. Teško da bi se od nje i miš najeo. Da, vino, po to sam došao. Otvorim frižider i izvadim bocu. To je to: vino. Neko dobro, belo, poluslatko, sa svetloplavom etiketom, koje sam kupio na akciji u „Maksiju“. Davali ga upola cene.

Zatvorim frižider. Izvadim čašu za vino iz vitrine. Pogled mi opet skrene na posudu sa sirom na pultu kraj sudopere. „Stvarno, koja je poenta te kriške? Koga ona može da zasiti?“

„Izmeriću je“, kaže X i uzme kuhinjsku vagu. Izvadi krišku iz posude i stavi je na vagu. Dodirne neke tastere i zagleda se u mali digitalni ekran. „Ima 13 grama“, kaže.

„Jesi sigurna?“

„Da. Evo, toliko pokazuje vaga.“

„E pa, svaka joj čast.“

„Izuzetna kriška, zar ne?“

„Da. Uklopila bi se u bilo koju od onih anorektičnih dijeta.“

„Zamisli šta bi Dejan rekao za nju.“ Dejan je naš poznanik, čovek koji pojede celo pečeno pile za doručak. Krupan, pričljiv, rumen, veseo, dobar lik i sinonim za obilne obroke i jedenje velikih količina hrane. Morao je da ojača krevet potpornim stubićima da se ne bi raspao kad on i njegova žena Goca legnu u njega. X mu persira, iako je naših godina i poznanici smo. Ona mu ipak persira jer, kaže, mora, pošto joj on izgleda kao neki čovek, šta god to značilo. Kada se povede priča o njemu, ne propustim priliku da je podsetim na to persiranje. Mene Deki svojom pojavom podseća na Aleka Boldvina. Zamisliš Aleka Boldvina kako trpa u sebe pečeno pile za doručak, i eto – tako izgleda Dejan.

Izvadim čep iz grlića boce i sipam vino u čašu. „Je li, a što persiraš Dejanu?“

„Pa kad mi izgleda kao neki čovek.“

„Jesi provalila da liči na Aleka Boldvina?“

„Ne.“

„Kako ne? Baš liče.“

„U redu ako ti kažeš.“

„Šta bi Alek Boldvin uradio da ga ponude kriškom sira od 13 grama?“

„Onoliki čovek? Verovatno bi pomislio da ga neko zajebava.“

„Neko bi mogao da najebe od Aleka zbog te kriške.“

„Da, mogao bi.“

Vratim bocu u frižider, uzmem čašu i ponesem je na terasu. Sednem u svoju stolicu. Dobro je što će X da večera. Treba da nadoknadi energiju. Istrošili smo se danas. Napravili smo veliki đir biciklima po gradu. Krenuli od kuće oko pola šest i spustili se do sportskog centra „25. Maj“. Zatim se provozali ulicama Dorćola, popeli se do Pionirskog parka, vozili ulicom Kralja Milana do Terazija, pa Trgom Republike, Obilićevim Vencem itd. Pao je mrak kad smo krenuli natrag kući. Kad smo bili kod Novog Merkatora, X je naglo skrenula u travnjak uz trotoar, i sišla sa bicikla. „Šta bi?“ pitao sam je. „Jesi video? Umalo da udarim u ivičnjak“, rekla je. „Što?“ „Zamislila sam se nešto. Umorna sam. Izvini.“ „Ljubavi, moraš da paziš. Evo još malo pa smo kući“, rekoh. Zabrinuo sam se i držao je na oku celim putem. Stigli smo kući oko devet. Srećom, proteklo je bez novih sudara sa ivičnjacima i sličnih incidenata.

Dignem noge na ogradu terase i popijem gutljaj vina. Fino je, pitko, dopada mi se, uz to, dobio sam ga upola cene. Dobri stari „Maksi“. Stavim bubice mp3 plejera i pustim muziku. Uzmem mobilni telefon sa stola da napišem reč-dve o proteklom danu. Uđem u aplikaciju za beleške, otvorim novi dokument. Sad kad pokulja, pomislim. Međutim, nikako da krene, ili bar da naiđe neka ljudska rečenica. Samo tako sedim i zurim u plavi kursor u gornjem uglu dokumenta. Stari Blekberi strpljivo čeka da mu saopštim to što imam. Jebi ga. Nema veze, drugi put. Zatvorim aplikaciju i spustim telefon na sto. Ima drugih stvari kojima mogu da se bavim u ovom trenutku. Ovim finim belim vinom, za početak. A tu su i ostale opcije koje nam ovakve noći nude, kada sedimo na terasi na kraju dana u kome smo, naravno, imali nezgode, ali uspeli smo da se, uz nešto mudrosti i sreće, ali pre svega mudrosti, izvučemo.

Čudan pristup

Sunčano i toplo popodne. Posle posla, dođem autobusom do Zelenog Venca, pa se pešice popnem do Terazija. Treba da se nađem sa X u pola četiri kod terazijske česme. Zatim ćemo da odemo do „Šauarma bara“ da jedemo, pa posle da prošetamo gradom.

Na Terazijama, užurbana i živahna atmosfera. Bašta hotela „Moskva“ je puna ljudi. Sunce obasjava terazijsku česmu, mlazevi vode šikljaju iz kamenih glava lavova. Stigne mi SMS. X mi javlja da će zakasniti pošto se 95-ica vuče kao puž. Takođe, kaže, u busu je da padneš u nesvest koliko je zagušljivo a vozač kao da se namerno trudi da ide što sporije. Ohrabrujem je da izdrži, i dodam kako i ja kasnim zbog zastoja u saobraćaju, tako da je sve u redu, nek ne brine, igrom slučaja stići ćemo kod česme verovatno u isto vreme.

Obiđem krug oko česme da potražim hlad. Neka devojka, turistički vodič, stoji na stepeniku kraj česme okružena grupom turista i priča im nešto. Nađem deo česme koji je zaklonjen od sunca. Sednem na stepenik da sačekam moju ljubav. Ljudi, trojebusi, automobili i motocikli idu gore-dole. Huk ulice meša se sa pljuskanjem vode u česmu iza mojih leđa. Čujem devojku-turističkog-vodiča. Na tečnom engleskom izlaže okupljenim turistima istoriju srpskog naroda. Ima autentičan američki akcent, sa sve onim karakterističnim otezanjima.

Stigne mi novi SMS. X me informiše da je upravo izašla iz 95-ice i da svakog trenutka mogu da je očekujem. Vratim telefon u džep. Pa, lepo. Mogu da je očekujem svakog trenutka, to je sjajna informacija.

Posmatram prolaznike slušajući turističku devojku sa savršenim američkim akcentom – kad eto je X. Stvori se nada mnom osmehujući se. „E ćao“, kaže. Čučne pored mene, zagrli me i poljubi. Lepo miriše, koža joj je meka i glatka. Ima kratak šorts, crne kožne sandale i belu lepršavu bluzu bez rukava. Njena riđa kosa i mlečno bela put fino dolaze do izražaja u takvoj kombinaciji.

„Jel idemo?“ pita. „Ajmo“, kažem. Ustanemo sa stepenica i pođemo ka SKC-u.

„Kako ti je bilo na poslu?“ pita me.

„Fino. Malo sam prepravljao neke skriptove za bekap baze, pa posle otišao na pauzu.“

Parkom ispod SKC-a spustimo se do Nemanjine ulice. Uđemo u „Šauarma bar“. Odličan arapski fast-fud restoran koji pravi najbolji falafel u gradu. Stojimo pred pultom i čekamo da nas usluže. Osećam kako mi raste apetit. Volim arapsku hranu. „Izvolite?“ obrati nam se kuvar, krupan dobrodušni lik sa krpom na glavi, maljavih šaka i debelih prstiju kao valjušci od testa. „Dva falafel sendviča“, kažem mu, „jedan veliki i jedan mali.“ Veliki je za mene, a mali za X. Kuvar prione na posao. Prži falafele u fritezi, potom stavlja priloge u tortilju. Na kraju, u tortilje stavi pržene falafele, zgnječi ih i prelije tahini prelivom. Urola tortilje, uvije ih u papir i to je to. Gotovo. “Za ovde ili nosite?“ pita nas. „Nosimo“, kažem. Spakuje nam sendviče u kesu. Platim mu i ostavim mali bakšiš, pa preuzmem kesu od njega.

Izađemo iz restorana pa odemo do parka ispod SKC-a. Tražimo neku klupu koja je u hladu. Nema nijedna slobodna. Popnemo se do Cvetnog trga i sednemo na klupu kod „Maksija“. Odmotamo sendviče iz papira i jedemo ih. Fenomenalni su. „Baš je ukusno“, kaže X. „Aha“, potvrdim, klimnem glavom pa zagrizem veliki zalogaj.

Na pločnik ispred nas sleti golub. Krivi šiju i zuri u moj sendvič svojim smeđim klikerčićem od oka. Hteo bi i on malo da kljucne, ako može. E pa, neće moći. Punih usta kažem mu „beži“ pa zamahnem nogom da ga oteram. On odskoči metar-dva, pa se onda ponovo dogega do nas, iskrivi vrat i fiksira moj sendvič svojim sićušnim gladnim okom. Volim ptice, ali često imam ovakve nesporazume sa golubovima. Ograničeni su, inertni i, kao što se vidi, umeju da budu naporni. Nisu čak ni ljupki. Moj otac je bio golubar i umeo je satima da sedi u dvorištu i gleda jata golubova na nebu. Ponekad, kad bih polazio u grad, zastajao bih na kapiji i posmatrao ga, želeći da shvatim o čemu se tu radi. Ili bih stao pored njega i gledao u vis, tamo gde je on gledao. Nisam uspevao da spazim nijednog goluba. Samo plavi nebeski svod i poneki oblak. Otac bi mi onda skrenuo pažnju na skup gotovo nevidljivih tačkica koje si mogao da uočiš samo uz naprezanje. Te skoro nevidljive tačkice, to su bila njegova jata golubova na čije posmatranje su odlazila cela popodneva. Meni je to bilo fascinantno. Ponekad, dok bi otac tako sedeo u stolici kraj garaže i gledao u vis, iz kuće bi izašla keva, sela mu u krilo, zaglila ga oko vrata i onda bi se oni smejali i pomalo razmenjivali poljupce, dok bi otac povremeno bacao pogled ka nebu i nadzirao jata. Kasnije, nakon kevine smrti, otac je i dalje umeo celo popodne da sedi u stolici i gleda golube, samo što više nije bilo keve da mu sedne u krilo.

„Uh, ne mogu više, prejedoh se“, kaže X, udahne i spusti sendvič.

„Pojedi bar još koji zalogaj.“

„Ne mogu.“

„Onda spakuj preostali deo, pa ćeš pojesti za večeru.“

„Dosta mi je falafela za danas. Spakovaću ovo, pa ti pojedi kad dođemo kući“, kaže X. Uvije u papir nepojedeni deo sendviča i stavi ga u torbu. Obriše usta salvetom. U uglu usana stoji joj jedna zaostala mrvica.

„Imaš mrvicu“, kažem joj.

„Gde?“

„Evo tu, u uglu usne.“

X prebriše to mesto salvetom, ali mrvica je i dalje tu. „Jel dobro ovako?“ pita. Približi mi lice i isturi svoje lepe pune usne ka meni.

„Još uvek je tu“, kažem.

„Ajde, skloni mi je.“

„Važi.“

I sklonim joj kažiprstom mrvicu iz ugla usne.

Pošto smo jeli, posedimo još malo na klupi. Gledamo kako se jedan golub mužjak udvara ženki. Naduo se u grudima, hoće da pukne. Obigrava oko ženke, guče i šepuri se.

„Gle, šta to radi ovaj?“ pita X.

„Udvara joj se, pa će posle da se pare.“

„Otkud znaš da će ona da pristane?“

„A ko bi odoleo ovakvom zavodniku? Provali ga.“

„Da. Ala se naduo u grudima. Pući će! Gle kako obigrava oko nje. Bože, kako je sav pun sebe!“

„Šta ćeš, zov prirode… Hoćemo da pođemo?“

„Hajdemo.“

Ostavimo velikog zavodnika da se udvara ženki. Prošetamo do Crvenog Krsta. Obiđemo stari kraj, popijemo kafu u bašti kafea u Kajmakčalanskoj. Potom se spustimo do kafane „Kalenić“ i onda, kroz park, uđemo u Krunsku. X zastane kod jednog zida. „Stani“, kaže, „žulja me kamenčić.“ Osloni se na zid, izuje sandalu i istrese kamenčić pa ponovo nazuje sandalu.

Pođemo dalje. Prođemo pored turske ambasade pa pređemo ulicu.

„Znaš“, kaže X, „shvatila sam da čovek mora da se okrene sebi. Ne sme da živi u iluziji da u drugim osobama može da nađe oslonac. Dobro, može da se osloni na roditelje, dok su živi. I to je sve od drugih osoba što može da očekuje.“

„…“

„Eto, do nedavno sam bila ubeđena da mogu da se potpuno oslonim na tebe. I onda se dogodilo to tvoje povlačenje, premišljanje i potištenost. Treba dobro da razmisliš šta hoćeš. Ako želiš slobodu da nesmetano razvijaš svoju individualnost bez ometanja sa strane, reci to otvoreno. Ne želim da kroz pet godina dođemo u sličnu situaciju.“

Hodam pored nje, gledam je i slušam šta mi govori dok joj se crvenkasti tonovi prelivaju u kosi pod suncem kasnog popodneva. Privremeno sam zaćutao jer ne znam šta bih joj rekao. To povlačenje u sebe, o kome priča, bila je reakcija na zabrinjavajuće udaljavanje do koga je došlo među nama po povratku sa letovanja. Udaljenost je postala tolika da se činilo da nam nema spasa. X je pokušala na sve načine da nas ponovo zbliži i obnovi prisnost, međutim ja sam se previše povukao u sebe da bi to tek tako išlo. Brzo sam uvideo da moje povlačenje ne pomaže da se situacija popravi, ali nisam bio sposoban da zajedno sa X poradim na spašavanju veze, i da me u tome vodi istinska želja, koja, nažalost, nije uspela da se probije kroz toksični nanos koji se obrazovao kao rezultat raznih previranja i konflikata suprotstavljenih težnji u meni. Zato sam se intuitivno sklonio u stranu, primirio se i čekao da vidim mogu li stvari da se spontano dovedu u red, ujedno čekajući onu istinsku želju da ispliva iz mora mojih unutrašnjih smetnji i đubreta. X je bila ljuta na mene, naravno, posebno kada sam našu komunikaciju sveo na elementaran nivo da bih izbegao impulsivne izjave i dijaloge koji nose sa sobom velike sudbonosne reči i, često, ishitren kraj. I tako sam dobar deo dana provodio na terasi, ćutao, razmišljao šta da radim, čitao knjige, zalivao cveće i trudio se da budem što manje upadljiv. Problemi ovog tipa obično se ne rešavaju distanciranjem i ćutanjem, i bio je to čudan pristup, ali u tom trenutku nisam bio kadar za bilo šta drugo.

Spustimo se do poslastičarnice „DJ“ u ulici Svetozara Markovića. Imaju izvrstan sladoled koji X mnogo voli. Stanemo ispred rashladne vitrine u kojoj stoje posude sa raznim vrstama sladoleda. X ih razgleda i razmatra koji da izabere. Dođe žena koja radi u poslastičarnici i stane sa druge strane vitrine. Čeka da odlučimo šta ćemo, pa da nas posluži. „Odlučila sam!“ kaže mi X. A zatim se okrene ka prodavačici: „Molim vas, uzeću dve kugle. Čokoladu i narandžu. U malom kornetu.“ Žena je posluži. „Hoćete vi sladoled?“ pita mene. „Ne, hvala. Mogu li da vas zamolim za čašu vode?“ „Naravno“, kaže. Ode u unutrašnjost poslastičarnice, do aparata sa vodom, i natoči mi punu čašu. Ponesemo vodu i sladoled, i sednemo na obližnju klupu. X jede sladoled, ja pijem vodu; prija mi – hladna je i osvežava me. Popodne je senovito i toplo. Za stolovima ispred poslastičarnice sede ljudi i jedu kolače. Tiho je, možeš da čuješ šapat gostiju za stolovima. U zgradi na uglu, iznad poslastičarnice, terasice u cveću lepo izgledaju. Drvoredi visokog drveća, poneki parkirani automobil pod njima. Vlada neki mir, neobičan za ovaj plato ispred poslastičarnice „DJ“ preko puta Treće beogradske gimnazije. Obično ovuda tutnje motocikli za dostavu brze hrane, a automobili i kombiji uz mnogo buke i napora provlače se kroz suženje na kolovozu pored gimnazije, ometajući ljude koji sede ispred poslastičarnice da na miru jedu svoje kolače, ili pijuckaju vodu na obližnjoj klupi. Ali sada, kao da je neka viša sila odlučila da na ovom platou danas popodne ima da bude mir i tišina, i onda preuzela sve neophodne korake da bi to obezbedila. Pogledam X. Zamislila se. Jede sladoled, zagledana ispred sebe, mozgajući o nečemu. Zatim lizne sladoled pa podigne zadnji deo stopala, tako da prstima i dalje dodiruje tlo. Savije se i počeše gležanj, a narukvica, labavo zakačena oko zgloba, sklizne joj do pola nadlanice i tu stane.

Srećna žena

Smiraj dana na Adi Ciganliji. Vozim bicikl stazom oko jezera. Sunce je zašlo za drveće na novobeogradskoj strani Ade, spušta se veče. Uskoro će se upaliti svetiljke i biće to lepa letnja noć. X je ostala kod kuće pošto nismo uspeli da se dogovorimo kojim putem ćemo da vozimo bicikle. Moja ideja bila je da odemo do Ade i obiđemo krug oko jezera; zatim da vozimo pored mosta na Adi, i onda duž Sajma do Brankovog mosta, pa pored Ušća, i tako se vratimo kući na Novi Beograd. „Fina relacija“, rekao sam joj, „laka i opuštena za vožnju, a u povratku možemo da overimo onu lepu fontanu ispred SIV-a.“ Nije joj se svideo plan. „Slušaj“, rekla je, „juče smo išli biciklima do Ušća, utrnulo mi je dupe i umorila sam se, i nemam nameru da se ponovo patim.“ Začudila me ta reakcija. Nisam stekao utisak da smo se patili. Naprotiv, bilo je fino; eto, recimo, predveče, kad smo bili na Ušću, kupio sam joj sladoled „Šarenka“ i onda smo seli na klupu uz Savu, i dok su naši bicikli stajali pored nas a X jela sledoled, gledali smo preko reke kalemegdansku tvrđavu i kako se pale svetla grada. Rekoh joj to, posebno ističući momenat sa sledoledom i uživanjem u vožnji gradom dok se spušta veče. Ona je ponovila svoj argument sa utrnulim dupetom i umorom. I tako smo stajali u dnevnoj sobi i prepirali se. Rekao sam joj: „OK, ako ti je to previše zahtevna ruta, hajde da se dogovorimo ovako: zajedno obiđemo krug oko savskog jezera i dođemo do mosta na Adi. Pa ako budeš umorna, ti idi kući, a ja ću sam da nastavim dalje.“ To ju je pogodilo. Rekla je da nisam ranije bio takav. Rekla je još neke stvari, pri čemu je njeno lepo bledo lice posuto pegicama poprimilo krajnje ozbiljan izraz. Potom me je poslala samog u vožnju i demonstrativno ostala kući. Nisam imao šta da dodam na to. Samo sam izgurao bicikl iz stana i izašao sa njim napolje.

I sada, evo me na Adi. Vozim pored kafića koji je ujedno i igraonica, sa sadržajima i spravama namenjenim deci, za penjanje, padanje, zavlačenje i skrivanje, i malim spiralnim toboganom na čijem dnu ateriraš u pesak. Vidim ispred sebe jednu porodicu (otac, majka i dve devojčice) – hodaju po biciklističkoj stazi. Svirnem im zvoncetom. Oni se sklone u stranu i propuste me. Jedna od devojčica me znatiželjno gleda dok prolazim pored nje. Namignem joj i osmehnem se. Prođem pored porodice, vozim dalje stazom, mimo drveća i senki. Obuzme me neka tuga. Šakama snažno stegnem gumene rukohvate na volanu bicikla. Nabori rukohvata utiskuju mi se u dlanove a koža nadlanice zateže se preko kostiju spoljnog dela šake. Some, kažem sebi. Debilu. Maloumni okretaču pedala. Maloumnik, tako je, to je pravi izraz. Nisam dobar prema X nekoliko poslednjih nedelja, jebiga. Pasivan sam, činim malo toga da bih je usrećio. Volim je, ali kao da sam se privremeno paralisao kada je u pitanju borba da je sačuvam. Nema lepše pojave u kući od srećne i zadovoljne žene; muzika i sjaj njenog bića čine da dom bude ugodno mesto u kome se prijatno osećaš i ti i tvoje cipele i tvoja gitara i tvoje rane i ožiljci, a tvoje začuđeno srce ponekad bude srećno do te mere da bi moglo da skoči u vis u pucne petama. Međutim, mi značaj srećne i zadovoljne žene u svom domu često uvidimo u punoj meri tek kad konkretna žena ode i odnese muziku i sjaj sa sobom.

Priberem se. Duboko udahnem vazduh. Popustim stisak rukohvata i opet sasvim trezveno vozim mimo drveća i senki uz stazu. Dole, na šljunčanoj plaži uz vodu, stoji neko kuče i laje na suprotnu obalu jezera, a drveće i senke kraj kojih prođem konstatuju da je sa mnom ponovo sve u redu.

Pretekne me mlada žena na belom maunti-bajku. Kosa joj je skupljena u punđu. Nosi crni komplet koji se sastoji od biciklističkog šortsa, pripijenog uz butine, i gornjeg dela sa otvorenim leđima, nalik na kupaći kostim. Lepo je preplanula. U ušima ima bubice mobilnog telefona. Nametnula je jak tempo, vozi brzinom od preko 25 kilometara na sat. U dobroj je kondiciji – prava leđa, utegnuta zadnjica, glatki čokoladni listovi. Posmatram je dok se udaljava. Ja vozim polako, otežem sa okretanjem pedala koliko god mogu. Ne vidim razlog za jurnjavu. Sunce tek što je zašlo, vazduh je topao, površina vode se mreška dok jezero postepeno tone u mrak. Uskoro će se upaliti svetiljke, a lagodne iluzije nići će naokolo po toploj tami oko jezera kao veliki elegantni cvetovi mekih prozirnih latica u koje ćemo moći da zaronimo lice naše mašte. Šteta što X ne može da vidi ovaj prizor, pomislih, dopalo bi joj se.

Povremeno dignem ruke sa volana. Uspravim se na sedištu, spustim dlanove na butine i vozim bez ruku. Lagano krstarim pri brzini od oko 16 kilometara na čas. U redu, razmišljam, ako se stvari ne dovedu u red, sledi mi povratak u samoću. Ne znam šta da kažem. To će me svakako degradirati. Samoća ima neke lepe osobine, ali ne može se to porediti sa kvalitetnim međuljudskim odnosom. Takođe, samoća nikad neće imati adekvatan odgovor na prisnost koja ume da se razvije između dve osobe.

Izvozam krug oko Ade. Zatim izađem sa jezera. Vozim pored mosta na Adi, pa pored restorana „Stenka“ izbijem na Sajam. Kod splava „Brodić“ ide mi u susret debeo čovek na biciklu. Na volanu ima zakačeno svetlo sa tri LED lampe, a takođe, oko glave nosi traku sa još tri LED lampe zavidne jačine. Sve one gore upaljene. Debeljko izgleda kao pokretni reflektor. Nisam siguran da postoji potreba za tolikim lampama: veče je svetlo, bistro i jasno, čovek bi komotno mogao da sedi na klupi i čita knjigu. Ali dobro – svako ima pravo da osvetljava sebe i svoj bicikl u meri u kojoj misli da je to potrebno.

Preko Brankovog mosta stignem do šoping centra „Ušće“. Od njega, zaputim se ka blokovima vozeći trotoarom duž Bulevara Mihajla Pupina lepom senovitom stazom pod visokim drvećem. Kod zgrade SIV-a usporim. Vozim polako i posmatram veliku fontanu na platou ispred zgrade. Osvetljena je crvenim, belim i plavim ukrasnim svetlima. Lepo izgleda u noći. Slapovi vode šikljaju u vis, pa pljuskaju natrag u fontanu dok se površina vode penuša prelivajući se u bojama jugoslovenske zastave. Ljudi sede na zidiću oko fontane, odmaraju živce zagledani u vodu i u igru svetlosti koja boji vodu na čaroban i opuštajući način. Jedna žena stoji sa strane i drži mobilni telefon u ruci. Okreće leđa fontani, ispruži ruku i digne telefon ispred sebe. Zatim pući usne i pravi „selfi“, sa fontanom u pozadini. Jedna uspomena na ovo lepo veče.

Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.“

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.

Veliki zaštitnik

Neko predveče, stojim na svojoj terasi naslonjen na ogradu. Razgledam naokolo. Lepo je napolju. Dan je prvo bio vetrovit, oblačan i čudan, a onda je, kasno popodne, otoplilo, razvedrilo se, stao je vetar. Dole, stazom između zgrada, ide preplanula žena u zelenoj haljini i priča mobilnim telefonom. Iza nje skakuće devojčica, verovatno njena ćerka, i maše ručicama. Osetim neku razneženost. Nisam bio u prilici da se oprobam u ulozi oca. Splet okolnosti i mojih pogrešnih odluka.

Okrenem se ka vratima terase. X kucka nešto na laptopu, za stolom u trpezariji. „Hoćemo da prošetamo malo?“ upitam je. „E da, mogli bi“, kaže mi zureći u ekran laptopa, zadubljena u kuckanje. „Samo da dovršim ovo.“

*

Eto nas na savskom keju. Hodamo uz reku. Prijatno je veče, baš dobro što smo izašli. Na splavovima, ljudi sede za stolovima uz vodu, čavrljaju i pijuckaju svoja pića. Pun mesec obasjava Savu, a odraz njegove svetlosti treperi na površini vode. „Kao neke lampice“, komentariše X taj svetlucavi prizor.

Prođemo pored devojke koja peca. Stoji uz vodu, drži štap i zuri u plovak. Fokusirana je. Gledajući je, čovek bi pomislio da pecanje iziskuje priličan umni napor. A onda – devojka cimne štap a on se savije u vrhu. „Opa, izgleda da se nešto upecalo!“ kaže X. Zastanemo da pogledamo. Još jedan par, koji je hodao iza nas, zastane. Posmatramo devojku dok vrti čekrk i namotava najlon. Čekamo da vidimo šta je upecala. I onda, eto je: na površini vode pojavi se riba pljosnatog beličastog trupa. Mala deverika ili tako nešto. Devojka je izvadi iz vode. Lep primerak, taman da stane u zadnji džep pantalona. Drago nam je zbog devojke. Ona nas zbunjeno gleda dok drži štap u uspravnom položaju, a riba visi na kraju udice. „Jel imate možda neku kesu?“ pita nas. „Šta, nisi očekivala da ćeš nešto da upecaš?“ kaže joj X. Devojka se osmehne i slegne ramenima. Opipam džepove pantalona. „Nemamo kesu. Izvini“, kažem. „Da nemate vi?“ pita devojka drugi par. Pogledamo ih. Oboje odmahnu glavama. Ni oni nemaju kesu. Koji peh. Niko od nas nema kesu, ali svi imamo vedre izraze lica. Zadovoljni smo što je devojka upecala ribu, i to ne baš malu. Pođemo dalje i ostavimo je da mozga šta će sa njom.

Dođemo do početka savskog keja kod bloka 70a. Pogledamo na sat: pola deset. Rešimo da je bilo dosta šetnje. Ja sam dokon i mogao bih da šetam satima, ali X ima da radi. Popnemo se na šetalište pa krenemo kući. Na prilazu zgradi, posmatramo nebo. Lepo je. Okean toplog bistrog mraka koji stoji nad našim glavama.

*

Posle šetnje, sedim na terasi i pijem pivo. X sedi za stolom u trpezariji i radi na laptopu. Digao sam noge na ogradu kao šerif Meklaud. Gore, na vidljivom delu neba u desnom uglu terase, sija pun mesec. Neka ga. Jedan avion stiže iz daljine svetlucajući na tamnom svodu. Minuti teku na miran i tih način. Vreme kaplje kao kapi vode sa stalaktita u pećinama. Utonuo sam u stolicu i u neke misli. Odlagao sam ovo, ali sada je možda pravi trenutak da kažem: posadio sam puno cveća na terasi. Petunije, begonije, žbun lavande i ruzmarina, ukrasnu koprivicu, tamjaniku. X najviše voli begonije, lepo ukrašavaju sims prozora koji povezuje trpezariju sa terasom. Kad se ujutru probudimo, pa uđemo u trpezariju hodnikom iz spavaće sobe, a cela trpezarija je u suncu jer je istočno orjentisana. Prvo što upada u oči su žardnjere sa cvećem pod prozorom, i begonije u njima, ushićene svim tim jutarnjim suncem u kome se kupaju. Sve to mnogo dobro izgleda, posebno ujutru kad sanjiv stojiš bos na pločicama pred sudoperom i puniš kuvalo vodom sa česme da bi pristavio kafu.

X se istuširala i legla. Čita u spavaćoj sobi. Žao mi je što ponekad nisam dobar prema njoj. Možda sam stvoren za samoću, da živim odmetnut u planinama, ogrnut krznima divljih zečeva.

„Aaaa!“ – čujem X-in vrisak iz spavaće sobe. Skočim iz stolice i uđem sa terase u trpezariju.  Pored mene protrči usplahirena X, tapkajući bosa preko parketa. TAP-TAP-TAP!  Gledam za njom. Dupence joj poskakuje u belim gaćicama.

„Šta je to bilo?“ pitam je.

„NEŠTO LETI PO SOBI!“

„Šta leti, da nije slepi miš?“

Uđem u spavaću sobu, upalim glavno svetlo. I eto ga – noćni leptir. Leti naokolo i sudara se sa predmetima. Pogubio se malo, prestravljen X-inim vriscima.

Dođe X i priljubi se uz mene. Preko mog ramena oprezno viri u spavaću sobu.

„Gledaj, to je samo leptir“, kažem.

„Ne zanima me, uradi nešto!“ kaže.

„Važi“, kažem. Odem do kupatila, uzmem peškir za noge i vratim se u spavaću. Stavim peškir u pripravan položaj. Analiziram leptirove kretnje i ujedno formiram njegov psihološki profil. Konfuzan i unezveren druškan, leti naokolo kao muva bez glave. Ne želim da se upuštam u bezglavu jurnjavu sa njim. Iskusno stojim u mestu i pratim ga pogledom držeći peškir u pripravnosti. Leptir još malo leti tamo-vamo, pa sleti na zid. Priđem mu, staloženo ga poklopim peškirom, pa ga istresem kroz otvoren prozor. To je to. Slučaj zatvoren. Uputim X jedan muževan pogled u stilu Šona Konerija. Još uvek je malo uzmenirena. Zagrlim je kao veliki zaštitnik, a X mi spusti glavu na grudi. Kosa joj lepo miriše. Pomilujem je po glavi i poljubim. Ona je divna žena. Ne želim da pravim neke gluposti. Bolje da idem u kupatilo da se spremim za spavanje.

Etiketa od grudnjaka

Osetno osveženje u Beogradu za vikend. Tmurno vreme, vetar, kiša, temperatura 15 stepeni. Ljudi idu u jaknama, sa kapama na glavama. Neobično, ako znamo da je sredina jula. Volim toplo vreme, ali prija i ova promena. Ima nešto u svežem, sivom nedeljnom jutru. Ustaneš, popiješ kafu, doručkuješ, pa se još malo besciljno razvlačiš. Zatim se obučeš, staviš ranac na rame i izađeš iz kuće. Stazom između drveća pođeš ka pijaci. Prođeš pored malog tržnog centra u sredini bloka, zatim pored košarkaškog igrališta i onih novih jarkozelenih kontejnera, koji deluju još izražajnije u jutarnjem sivilu. I onda na jednoj ogradi preko puta dečijeg igrališta vidiš vrapca. Čuči tu i nešto se busa. Pun je sebe. Perje na glavi kao da mu je uredno podšišano, fura neku kratku frizuricu. Izgleda kao da se malopre vratio od frizera. Samo mu fali mali kačket ili, možda, beretka, i da pođe na korzo da se udvara mladim damama.

Na pijaci kupio semenke, žitarice i dve dinje za mene, i čokoladu sa lešnicima i veliki komad lubenice za X. Za ručak smo jeli pečeno pile i mlad krompir, uz salatu. Kad govorimo o salati – X je oljuštila i isekla paradajz i krastavac, ja sam se pobrinuo za mladi luk, peršun i maslinovo ulje. Dobro je kad se stvari relativno dovedu u red pa se to odrazi, između ostalog, i na to da se salate prave timski.

Kasnije popodne, malo smo prošetali, do „Univera“ u bloku 62, kupili Lenorov omekšivač za rublje, pa se vratili kući.

Polako se rastegla nedelja kao sanjiva foka i, potom, spustilo se veče.

Sedimo u sofi. X je na jednom kraju, ja na drugom. Čitamo, u pozadini svira Radio Paradise. Pijuckam Badvajzer. Kada dignem pogled sa knjige, kroz prozor u dnevnoj sobi vidim deo mosta na Adi. Osvetljen dekorativnim svetlom atraktivno izgleda u mraku. X je ispružila noge na sofu, njena stopala u plavim čarapama leže do mene. Sada bi bilo fino fotografisati ovo, razmišljam, napraviti snimak trenutka kada su se stvari posložile na ovako lep način. Udobna sofa, tvoja žena (koju voliš na neki trapav način), do tebe njena stopala u plavim čarapama, Radio Paradise, Badvajzer, mirno nedeljno veče, druga polovina jula, i u daljini most na Adi ukrašen ljubičastoplavim svetlom.

X povuče nogu sa sofe i digne je na stakleni stočić. „Kako ti se čini knjiga, jel da da je super?“, pita me. „Da“, potvrđujem, „super je.“ Ona bistri Hakslijev „Kontrapunkt“. Nije baš oduševljena. Previše priče, kaže, premalo radnje. Ja sam bio bolje sreće. Zapala mi Osterova „Bruklinska revija ludosti“. Čitam je pod svetlom stone lampe postavljene na širok naslon sofe. Dobra knjiga, dopada mi se. Redovi pred očima lako klize preko belih stranica pod svetlom lampe na naslonu. Dok čitam, u drugoj ruci držim kartonsku etiketu od X-inog brusa, kojom obeležavam stranicu gde sam stao. Crni kartončić, na njemu je odštampan mali beli brushalter, iznad koga velikim slovima piše Love, pa onda, ispod, manjim slovima, The Classic T-shirt Bra. 

Sjajan niz pesama na radiju. „Nothing As It Seems“, „Wait for Me“, „Wild Wood“. Pearl Jam, Moby, Pol Veler. I Pol Oster, naravno, sa svojim književnim umećem. Ima u „Reviji“ deo o dobrim (među brojnim ružnim) stranama taksiranja u Njujorku. „Takođe ima i dobrih trenutaka. Neponovljivih trenutaka dostojanstva, malih uzbuđenja, neočekivanih čuda. Dok kliziš Tajms Skverom u pola četiri ujutro, kada saobraćaj sasvim utihne, a ti si sam u centru sveta, neonska svetla polivaju se po tebi iz svakog kutka neba. Ili kad, pred samu zoru, gas pritisneš na preko osamdeset dok ideš Belt Parkvejom, i osetiš kako te kroz ovoren prozor automobila preplavljuje miris okeana.“ – Lepo napisano. I čitalac se na trenutak stvori na Tajms skveru, u kolima u pola četiri ujutro, a zatim stisne papučicu gasa i stušti se ka okeanu.

Nešto posle jedanaest zaključim da je bilo dosta čitanja. X je odustala pre sat vremena. Sada je u kupatilu, tušira se. Kartončićem od brusa obeležim mesto gde sam stao, zatvorim knjigu i spustim je na naslon. Sedim u sofi, razmišljam da li sam preduzeo sve što je u mojoj moći. Odnosi su nam još uvek malo zategnuti jbg. Zatvorim oči da ih malo odmorim. Tiho je. Iz kupatila dopire zvuk mlaza vode iz tuša.

Smisao zagrljaja

Petak veče. Pada kiša. Šetam po kraju i slušam album „The Dreamer“ Hozea Džejmsa štiteći se od kiše X-inim kišobranom. Boli me nešto u stomaku. Kao da je želudac. Kroz sluškice na ušima čujem kišu kako dobuje po platnu kišobrana. Šetalište je pusto; nema ljudi, samo trava i drveće, klupe, svetiljke i žardinjere, raspoređeni naokolo u kišnoj noći. Iglice borova i lišće na granama, orošeni kapima kiše, lepo izgledaju pod uličnim svetiljkama. Volim ovo šetalište „Lazaro Kardenasa“ u bloku 70. Verovatno najlepši komad uređene prirode u Beogradu. A tu je i Sava, na sto metara odavde, kad ti zatreba reka. Savski blokovi su jedno od najlepših mesta za život u ovom gradu.

Kiša pojačava. Zastanem ispod zaklona kod poslastičarnice „Medenjak“ preko puta Doma zdravlja u bloku 44. Iz neposredne blizine gledam njen izlog. Dopada mi se ta poslastičarnica, ima neki starinski šmek. Kad god prođemo pored „Medenjaka“, predložim X da je vodim unutra na kolače. Ona svaki put odbije. Skeptična je po pitanju stepena higijene u poslastičarnici. Ja nemam problem sa tim. Verujem da u „Medenjaku“, u prostoriji za to namenjenoj, neka prijatna žena čistim rukama mesi ukusne, sveže, domaće kolače na stolu sa belom mušemom na koju padaju zraci sunca.

Pljušti kiša. Slušam je, nju i Hozea Džejmsa pod zaklonom ispred poslastičarnice „Medenjak“. Boli me stomak. Imao sam raspravu sa X. Ponekad se ne slažemo i onda nastupe ovakve situacije. Izgovore se reči i primene postupci koji, umesto da doprinesu građenju mostova, samo vode u dublju destrukciju. OK, ta ponašanja i reči ocrtavaju trezvene i razborite stavove, zasnovane moguće na suvoj istini. Problem sa njima je u tome što su kontraproduktivni u datom trenutku. Kao neki odbrambeni manevar iz koga proistekne međusobno optuživanje kao uvertira za pičvajz.

Pođem dalje, stazom između drveća bloka 44. Ne znam koliko još mislim da se vrzmam na ovoj kiši. Možda još malo. Kiša neće rešiti ništa, kao ni ova šetnja. Kiša i šetnja nisu sposobne da eliminišu bol u želucu. Ne znam kako ću da hendlujem ovo. Nesposoban sam kao ova kiša. Mogu da odem kući, za početak. Popiću pivo i gledaću da još više ne zaserem stvar. Mislim da ću sada kući. Evo, i kiša je oslabila. Idem kući. Tamo je X. Ona je divna žena. Pre neko veče, pred spavanje, dok smo ležali u krevetu, pitala me u kojoj meri muškarci osećaju potrebu za toplinom zagrljaja i dodala da je ženama to od velike važnosti. – Šta znam, rekoh joj, u ne tako velikoj meri, svakako u mnogo manjoj meri nego žene. – Iznenadila se. Kako to? pitala me. Objasnio sam joj. Muškarcima topli zagrljaj ne znači preterano, oni, za razliku od žena, nisu u stanju da osete i vrednuju njegov smisao. – A zašto? – Suviše su dugo živeli u svojim pećinama, pretpostavljam. Laku noć, ljubavi. – Laku noć.

Malo lepote

Posle protestne šetnje građanskog pokreta „Ne davimo Beograd“, sedim na klupi na Ušću, nedaleko od železničkog mosta. Parkirao sam bicikl ispred sebe, digao noge na njegov stražnji gepek i, tako, kuliram. Prijatno je ovde. Spustilo se veče i svetiljke su se maločas popalile. Reka Sava je dole, u svom koritu, mirna i tamna, a na površini vode odražava se svetlost grada i dekorativno osvetljenje mosta. Oseća se miris reke u vazduhu, ali diskretno, taman koliko treba. Promakne poneki biciklista ili oznojeni čovek koji džogira ili devojka na rolerima. Povremeno prođe tramvaj preko železničkog mosta. Da ne bude sve super, upravo je pored mene prošao kombi za zaprašivanje komaraca. Nagutao sam se sredstva za zaprašivanje, ali preživeću. Iskašljao sam se, ne skidajući noge sa gepeka.

U protestnoj šetnji video sam Anu. Prošla je pored mene u društvu dve drugarice dok sam ja gurao bicikl hodajući uz trotoar. Iza nas bio je kamion sa razglasom. Preko velikih zvučnika išla je neka stvar Marvina Geja, a Ana i njene drugarice plesale su kao da je u pitanju karneval u Riju. Nije me primetila. Pre par godina izašli smo dva puta. Bilo je leto kao i sada. Malo smo šetali, pričali, pošalili se, popili piće. Ana je zanimljiva žena. Otpratio sam je kući i poljubio je u obraz kad smo se rastajali. Mahnula mi ulazeći u zgradu. Kad sam se vratio kući, video sam da me je Ana to isto veče izbrisala iz liste svojih prijatelja na Fejsbuku.

I tako, fino je ovde, na klupi kraj reke, sa nogama na gepeku bicikla, pri kraju jednog letnjeg dana. Zaprašili su me sredstvom za komarce, ali tako to ide – malo lepote, pa malo insekticida.

Šta još reći. Duge tople julske noći čine čoveka posebno vazdušastim, gotovo eteričnim. Čovek gotovo da, sedeći na klupi uz reku, izvije telo kao pramen dima iz čarobne lampe i stopi se sa toplom tamom.

*

Šta čitam. Trenutno, „Martina Idna“. Čitam ga na terasi stana, uz hladan nes u vrućim popodnevima, takođe sa dignutim nogama, naslonjenim na ogradu terase dok lastavice zuje i cvrkuću u vazduhu između solitera. Kada dignem pogled sa knjige vidim svoje komične papke, tako nezgrapne spram petunija u žardinjeri da se verovatno i lastavice zgražavaju. Gledaju ka terasi i misle – muškarci bi morali da kriju svoje noge ili bar da ih ne eksponiraju.

Šta slušam. Najviše, novi album Radiohead-a. Divan divan album. Topla preporuka.

Ljubičasti kišobran

Bilo je hladno jutro i padala je kiša dok sam izlazio iz zgrade. Dobro je, pomislio sam, što sam obukao nepromočive cipele i poneo kišobran. Zakopčao sam jaknu, otvorio kišobran pa se preko barica uputio ka autobuskoj stanici.

Usput me pretekla devojka što svakog jutra jede plazma keks dok ide ka stanici istim putem kao i ja. Bila je zaklonjena kišobranom, pa nisam uspeo da vidim jede li plazmu. Ali vrlo jasno sam mogao da vidim pete njenih kožnih čizama i kišobran; bio je ljubičaste boje, posut belim tačkicama, i obrubljen čipkom.

Na stanici, ljudi se sklonili pod pečurku da ne kisnu. Poznata ekipa. Grupa srednjoškolaca što stoje zajedno, provaljuju fazone, guraju se i klibere. Malo dalje pod pečurkom, devojka koja ponekad nosi bordo martinke, a ponekad zelene. Ovog jutra nosila je zelene. Jedan neobrijan lik u vijetnamci, sa rukama u džepovima i kačetom na glavi, što liči na Luka Dejna iz serije Gilmore Girls. Takođe, tu je i crnokosa žena što gleda u pametni telefon i skroluje palcem preko njegovog ekrana. To radi svaki put kad je vidim. U principu, žene češće nego muškarce vidim da zure u pametne telefone. Valjda neka razlika u polovima. U filmu Her, Joakin Feniks i Skarlet Johanson možda je trebalo da zamene uloge, pa da Skarlet bude usamljeni pisac ljubavnih pisama, a Joakin napredan operativni sistem u koga se usamljena Skarlet zaljubljuje.

Bus je stigao na stanicu u tačno vreme: 7:18. Sklopio sam kišobran, malo ga otresao od kapi, pa ušao i seo na mesto do prozora. Na sledećoj stanici ušla je žena sa punđom i sela nedaleko od mene. Izvadila je iz torbe mobilni telefon, otključala ga i počela da prelazi palcem preko njegovog ekrana.

Tako smo se vozili nekoliko stanica. U busu je bilo toplo. Išao je polako i zastajao na stanicama i semaforima. Jutro je bilo tmurno i kapi kiše klizile su niz staklo autobusa. Spoljni prizori bili su lišeni boja i nije se imalo puno toga videti. Žena sa punđom celim putem nije dizala pogled sa telefona. Možda je to imalo veze sa tmurnim jutrom i spoljnim prizorima lišenim boja. Posle stanice kod crkve, sledeća stanica bila je kod opštine Novi Beograd. Ustao sam da se spremim da siđem.

Bus je stao i otvorio vrata. Zakoračio sam napolje i mimoišao se sa ženom sa kapuljačom na glavi; ulazeći u bus, zurila je u mobilni telefon i skrolovala palcem preko njegovog ekrana. Zar i ona? Fascinantno. Kao u Karpenterovom filmu They Live. 

Sada, sedim za radnim stolom u kancelariji. Kišobran se cedi na podu kraj radijatora. Tiho je. Jedan kolega mota se oko susednog stola i kuva čaj. Uskoro bi trebalo da počnem nešto da radim. Čekaju me linije koda koje treba preraditi, testirati i pustiti u eksploataciju. Za sada, samo pijem kafu. Mali predah ne može da škodi. Čujem napolju točkove automobila kako klize preko mokrog kolovoza.

* * *

Još samo ovo. Mnogo mi se dopada nova pesma Masiva, Voodoo In My Blood. Ima divan, dramatičan vajb, prekrasnu melodiju i neki plemenski dum-dum ritam koji kao da podcrtava naše srodne egzistencije, svetlosti i tame. Stvar se nalazi na mini-albumu Ritual Spirit, koji predstavlja uvertiru za novi LP Masiva, čiji izlazak očekujemo ove godine. I tako, pre neki dan stvar Voodoo In My Blood dobila je upečatljiv spot, koji se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Moj utisak je da spot prikazuje kako to izgleda kad zavodljivi gedžeti zaposednu ljude. A u ulozi opsednute  – ljupka Rozamund Pajk iz filma Gone Girl...  

Nema pošteđenih

Nedavno se pojavila vest na netu. Učenik srednje škole u Leskovcu preminuo je pošto mu je pozlilo na času fizičkog. Dečko se onesvestio i pao na parket. Kolima hitne pomoći prevezli su ga u bolnicu. Nakon borbe za dečakov život lekari su konstatovali smrt.

Tragedija jbg. Filozofi i pisci tvrde da se smrt ne može izbeći, ali ovo je bila glupa smrt koja je mogla biti izbegnuta.

Slučaj dečka iz Leskovca podsetio me na nešto. Imao sam nastavnika fizičkog u osnovnoj školi, nekog Čedu. Bio je klasičan oficirsko-sportski tip. Uvek sveže izbrijan, u trenerci, pravih leđa hodao je po školi u oblaku afteršejva Pino Silvestre. Šake su mu bile obrasle maljama i imao je pečatni prsten na ruci. Stalno je nosio sudijsku pištaljku oko vrata. Ne mogu da kažem da je bio loš pedagog. Nije hvatao krivine niti otaljavao stvar. Ozbiljno je shvatao svoj posao i znao je kako da te naloži na sport, i da ti, baveći se njim, daš svoj maksimum. Tokom časa stajao bi uz zid dvorišta, u trenerci, sa štopericom u ruci, i nadgledao nas. Stalno si mu bio pod okom. Ako bi zabušavao ili nešto kilavio, svevideći Čeda bi te brzo doveo u red. Organizovao je sva moguća školska takmičenja. Turnir u malom fudbalu, turnir u rukometu, turnir u bacanju medicinke, turnir u pljuvanju u dalj, turnir u ovome, turnir u onome…

Kažem, nije bio loš lik. Naprotiv. Ipak, ima jedna tortura koju pamtim kod Čede: trčanje na 800 metara. To mu sada, posle svega, zameram: što nas nije podučio kako da pametno i optimalno istrčimo 800, nego nas od starta terao u skoro pa bezglavu jurnjavu. Trebalo je videti masakr koji bi tom prilikom nastao u dvorištu osnovne. Tako jednom prilikom, izveo nas Čeda u školsko da trčimo 800. Počela jaka kiša, ali to nema značaja za njega. Postrojio nas uz startnu liniju, mi se zgurili i nabili glave u ramena. Čeda nas pita – šta je sad? – Ironično nam ponudi kišobrane, pa nam održi lekciju o jačanju i otpornosti organizma. Zatim uključi štopericu i zvizne za start. Mi potrčimo. Posle par krugova izgubimo snagu. Svetlaci nam igraju pred očima, slezine nas otkidaju. Devojčice šmrcaju, dečaci baldisali, pljušti kiša, ali nema pošteđenih, Čeda nas goni pištaljkom preko dvorišta. Nekako se svi dovučemo do cilja. Lipsali, posedamo na mokri betonski zid u trikoima i šortsevima. Poslednji na stazi ostane debeli Vasa. Kaska onako pokisao, slepljene kose, salce mu poskakuje na trbuhu i butinama. Duša mu u nosu, gleda ka Čedi očima koje kažu umreću, nadajući se valjda nekom humanom gestu. Čeda ga ignoriše. Zvizne u pištaljku, i kroz kišu odmahuje onom maljavom šakom sa pečatnim prstenom – hajde, Vasiću, ne vuci se nego trči!

* * *

I dalje pod utiskom koncerta u DOB-u prošle subote, ovih dana puno slušam Grega Dulija. X sve od njega podrobno poznaje, ja ga tek sada šire otkrivam. Uglavnom slušam Dulijevu, vrlo zavodljivu, Twilight Singers fazu, idealnu za noćne šetnje po savskom keju. Kakvih tu sjajnih stvari ima, čoveče: Forty Dollars, King Only, Papillon, St. Gregory, The Conversation, Martin Eden… A ovog konkretnog jutra i prepodneva, slušaju se Gutter Twins-i. Lepa, uznemirena i tamna muzika. Kao to nebo, dole, na omotu albuma.

Veče sa Dulijem

U subotu, u velikoj sali Doma Omladine, Greg Duli održao je nastup u sklopu svoje turneje An Evening With Greg Dulli. Fotka potiče odatle (I naše dve malenkosti su tamo dole u mraku).

Bilo nam je lepo, sve je bilo na nivou. Jedna primedba ide na račun sedenja u Velikoj sali; OK, sedenje je komforno i ako imate dobra mesta imate utisak da ste privilegovani. Međutim, sedenje je u subotu stvorilo distancu između publike i benda. Osim toga, utrne vam bulja. I još jedna primedba, na račun publike. Pa eto, mogla je da bude glasnija. Par likova iz Hrvatske svojski su urlali iz drugog reda; jedan ćelavi lik koji je sedeo u prvom redu je hedbengovao kao da je na koncertu Slejera; i neke siluete su đipale u mraku na stepeništu sa strane. Ostali deo publike uglavnom je bio u pozorišna predstava modu, tako se bar činilo sa mesta gde smo sedeli.

Kad smo kod pozorišnih predstava, mala digresija. Pre par nedelja gledali smo predstavu Ljubavno pismo u Ateljeu 212. Divna, duhovita predstava, i od najnadrndanijeg ljubitelja pozorišta izmamila bi osmeh. Svakom bih je najtoplije preporučio. Svi glumci bili su raspoloženi i sjajni, i ta tri sata, koliko je predstava trajala, proletela su za tili čas. Posle, dok smo izlazili iz zgrade Ateljea, dlanovi su mi brideli od aplaudiranja.

Natrag na Dulija u DOB-u. Rekoh, publika je mogla da bude uključenija u ono što se dešava na bini. Na licima dve devojke koje su sedele do mene lebdeli su izrazi ravnodušnosti, samo sam čekao kad će da izvade čokoladice, grisine ili sličnu zanimaciju. Duli i bend bili su raspoloženi, ali postavi su falili bubnjevi (ili bar neka ritam-mašina) da popune prazan prostor u dnu bine iza leđa basiste, i da svirci daju još bolji kick. Duli je pevao vrlo dobro, i izgledao je vrlo dobro, šepurio se na bini kao paun opravdavajući oreol zavodnika. Dobro mu stoji višak kilograma, nije čudo što se ribe lože na njega. Na momente je bio nabusit, možda zbog gore pomenute distance. U jednom trenutku prozvao je dve osobe iz prvog reda koje mu nisu tapšale. Kao: a što vas dvoje ne tapšete kad sedite tu u prvom redu? Ajde, tornjajte se odatle! 

Kako god, bilo je trenutaka za pamćenje na toj bini ukrašenoj upaljenim svećama i obasjanoj ljubičastim i plavim reflektorima. (U je, kakav poetski uzlet.) Duli je predstavio novu (izvrsnu) pesmu, Demon in Profile, koja će se naći na novom albumu Afghana. Posle koncerta, odvojio je deset minuta za druženje sa fanovima. Tom događaju nisam prisustvovao, ne sumnjam da je bilo super i da su fanovi bili oduševljeni.

Kad se sve sabere, proveli smo prijatno veče u društvu kultne figure grandža. Kao ni na njegovom (prekratkom) nastupu na Exitu 2014., tako se ni sada nisu sve kockice optimalno posložile, ali nadamo se da će sledeći put biti bolje i radujemo se  novom susretu.

Ovo su dve stvari koje su išle na bis, na samom kraju koncerta: Candy Cane Crawl i Teenage Wristband. Zahvaljujem se čoveku koji je sve to ovekovečio i okačio na Youtube. Po meni, fragment na snimku, koji ide od 2:38 do 3:06, bio je jedan od najlepših trenutaka večeri:

Happiness, Missouri…

Maglovit dan u Beogradu. Opet. Magla je preovlađujuća meteorološka pojava ove godine. Džek Trbosek zadovoljno trlja ruke.

*

Umro Lemi. Njega i Motorhead uživo sam gledao samo jednom, na koncertu u Hali Pionir, 1984. godine. Sve što pamtim je Lemi, glave zabačene unazad, u karakterističnoj pozi pred mikrofonom, dok praši Rickenbacker u razarajućoj buci. Kako god, lepa uspomena. Dobar je bio matori. Nema sumnje da će mu pripasti počasno mesto u kriptama večnosti.

*

Albumi koji su mi se najviše svideli u 2015.

Iron Maiden – The Book of Souls 

Bez sumnje, naj album 2015. Drago mi je što je TBOS ispao tako dobro. Mejdni su, ono što se kaže, moj primarni bend. Zavoleo sam ih u nižim razredima osnovne škole i normalno da se usput stvorila neraskidiva veza. Danas, trideset godina kasnije, više nisam školarac, a ni Mejdni nisu baš mladići. Na sreću, muzika koju prave i dalje je sjajna, pa čoveku zablistaju oči kad izvadi iz police ploču The Book of Souls, da bi je pustio.  Specifičan aspekt albumu daje podatak da ga je Brus Dikinson u celosti otpevao sa tumorom (veličine loptice za golf) u grlu.

Barbarossa – Imager 

Melanholičan i delikatan sint-pop iz radionice Džejmsa Matea. X puno voli ovaj  album i Barbarossu, a i ja ga volim. Posebno prija kasno uveče, kad se, posle kupanja, čovek izvali na sofu da malo meditira i očisti glavu pred spavanje, pritom letimično bacajući pogled u ekran potpuno utišanog tevea. Zbunjuje kako je ovaj sjajan album promakao  portalima Mojo i Uncut i ostalim autoritetima koji nam šire vidike, govore nam šta je dobro i pred kraj godine prave referentne top liste kao svetionike bez čije asistencije bi mi bauljali u tmini. Verovatno je stvar u tome što je Imager uspeo da ostane dovoljno ličan da ga zaobiđu velike reči.

Ghost – Meliora

Nakon blaziranog (čitaj – dosadnog) prethodnog albuma, Meliora predstavlja povratak u formu pape Emeritusa i ekipe. Mrak album, velikodostojnici Inkvizicije bi, pretpostavljam, uživali u njemu. Ocena: čista 666.

Jose Gonzalez – Vestiges & Claws

Na Hozea Gonzalesa se ne moraju trošiti reči, o tom čoveku se sve zna. Kako god, V&C je još jedno uspelo ostvarenje ovog genijalnog umetnika koga smo nedavno bili u prilici da gledamo kako diže salu Amerikana beogradskog Doma Omladine u vazduh.

Baroness – Purple

Nakon teške saobraćajke koju je bend doživeo 2012., preloma i trauma proisteklih iz nje i premeravanja sistema vrednosti, dobili smo Purple. Posmatran izvan ili unutar okvira za dlaku izbegnute smrti, Purple predstavlja lepo lice modernog metala (koji je prečesto vrlo loš) – melodično, emotivno i jezgrovito. Purple kao da je brat Ghost-ove Meliore, stiče se utisak da su nastali od iste krvi. Super album.

Keith Richards – Crosseyed Heart 

Šta reći za Razroko srce osim – bravo, matori, super što te i dalje dobro služe ti kvrgavi prsti.

EL VY – Return to the Moon

Kad ga čovek čuje prvi put, RTTM deluje preobično, osim hita Sad Case / Happiness, Missouri koji se odmah izdvoji. Čovek pomisli – vokal Meta Berindžera uvek prija, ali ovde nešto fali jbg. Međutim, sukcesivnim preslušavanjima album primetno poraste, i eto ga u top 2015. listi. Lepo iznenađenje.

Matthew E. White – Fresh Blood

Kao i prethodni Metju, i ovaj novi Metju je prijatan, ležeran, baš kako treba. Dobra muzika.

Mgla – Exercises in Futility

Slabo konzumiram black metal (hermetičan je, smara), ali ovo je nešto posebno – mnoštvo izvrsnih melodija i rifova, elokventna spika, sve u svemu, majstorski artikulisan čemer i zgađenost nad životom. Melodičan, emotivan, sioranski blek metal.  Za svaku preporuku.

*

I tako, danas je 30. decembar i nešto se privelo kraju. Sutra uveče, u ponoć, izljubićemo se i poželeti jedni drugima svako dobro. Zatim ćemo popiti piće pa resetovati brojač i krenuti ispočetka, da obrnemo novi krug.

Koristim priliku da svim prijateljima sa bloga poželim lep provod za novaka i puno ljubavi i sjaja u 2016.  godini. Živeli.

Hoze

Hoze Gonzales imao koncert sinoć u Domu Omladine. Super je bilo. Oko deset, Hoze izašao na binu noseći čašu belog vina, odsvirao na akustari stvar „Crosses“ i tako je počelo. A potom – izvrsna svirka (potpomognuta odličnim ozvučenjem), žmarci, ushićenje i sjajna razmena energije između publike i benda. S jedne strane, na bini raspoloženi Hoze i bend (primetno je bilo da su momci bili pozitivno iznenađeni toplim prijemom na koji su naišli), a sa druge, dole, u publici, đuskanje, ruke u vazduhu, aplaudiranje, egzaltirani pokliči i, na kraju, puno (pre)zadovoljnog sveta. I onda, posle svega, hladno pivo, prijatna i sveža novembarska noć oko nas, i dovoljno vremena da se uhvati poslednji bus do kuće.

Oduševilo me koliko neke inače dobre pesme – „Down The Line“ i „Teardrop“ recimo – koje Hoze na pločama izvodi tiho i sam uz pratnju akustare, dobiju drugo lice i spektakularno moćno zvuče uživo, u izvedbi kompletnog benda; protresu ti biće jbg.

P.S. Zeznuli smo se što kapute nismo ostavili u garderobi, pa smo ih tokom koncerta imali uz sebe. X ga je nosila prebačenog preko torbe, a ja sam ga držao u rukama. Razmatrao sam da ga vežem oko struka, ali sam odustao od toga, jer je kaput bio debeo i težak pa sam zaključio da su rukavi prekratki i da bi se čvor na stomaku brzo olabavio. I tako sam držao kaput u rukama, a on mi otežavao interakciju sa Hozeom i bendom – kad bih poželeo da aplaudiram, morao sam prvo da kaput stavim između nogu i oslobodim ruke. I onda bih aplaudirao, tako, sa kaputom stisnutim među nogama. Smor. Naravoučenije: ne nosite kaput kad  idete na koncert muzičara/benda koga volite.

P.P.S. Ovaj dole video nisam ja napravio (imam sranje aparat). Našao ga na YT-u, postavila ga neka dobra duša. Hvala mu. Kvalitet snimka nije neki, ali vidi se i čuje pomalo sjaja od sinoć.

Snimak

Dugo vrelo leto u gradu. Vučemo se, polako, mi, dani i noći. Prošle godine, u ovom nekom terminu, bili smo na moru. Veliki deo tog letovanja presedeli smo na plaži čekajući sunce. Ono se najčešće ne bi pojavilo, ili bi kao fol gvirnulo iza oblaka, tek toliko da nam da podgreje lažnu nadu. Celog tog letovanja sunca je bilo na kašičicu. I tako, bilo bi hladno za kupanje pa bismo u kupaćim samo sedeli na obali, fotkali se, ili pričali, ili rešavali sudoku. Ili bi X nešto čitala, a ja bih skupio ruke na kolena, slušao zrikavce i šum talasa i proučavao let galebova nad površinom mora, da bih ga što bolje upamtio ako mi galebov let zatreba da ga opišem u nekom postu. Jednom prilikom, dok smo tako sedeli na plaži i (uzalud) čekali sunce, napravio sam na diktafonu audio snimak: stavio diktafon na stenu iznad naše glave, usmerio ga ka moru i pritisnuo dugme „snimaj“. I tako dobio pola sata kvalitetne zrike zrikavaca, graktanja galebova, pljuskanja talasa i šuma mora.

Ove godine, vreme je, kao što vidimo, super. Mi po svemu sudeći nećemo nigde, preostali deo leta provešćemo kući. Ja ću ići na posao, u slobodno vreme baviti se svirkom, piti pivo, pružati ruke ka X, a ona će čitati, proučavati svoje stvari, bacati naokolo iskre sjaja iz vrhova svojih prstiju. Sedećemo u stanu, surfovati po netu i slušati (odličnog) Hozea Gonzaleza. Uveče, kad popusti jara, prošetaćemo gradom, do Cvetnog trga i natrag, ili tako nešto.

Iskopao sam na hardu onaj morski snimak. Pustim ga ovih dana, obično kad prilegnem posle ručka. X izađe na terasu da čita, a ja se smestim u sofu, šaltam daljinskim teve kanale i slušam snimak. Dobar je, opušta, prenosi deo morskog vajba. Mislim, to su ti zvuci. Fale mirisi i ukusi i još što šta, naravno. Po to (što fali) otići ćemo sledećeg leta.

Vrelo

Vreli lepljivi dani, i noći koje te omamljuju i provociraju da ostaneš budan. (Lakomislene noći.) Žarko, žarko leto. Volim takva leta, ali ne bih imao ništa protiv da je temperatura koji stepen niža – ne mora baš da bude ovih tropskih 37+. U stanu nemamo klimu, pa ume da bude zeznuto. Znojimo se kao u sauni. Ali dobro: imamo ventilator, hladan tuš, sladoled i lubenice da se rashladimo. I poneko pivo za mene.

Ovih dana sviram više nego obično. (U proseku 2 sata na dan.) Posle ručka, ili uveče, uzmem električnu gitaru, uđem u Reaper (softver za snimanje), stavim slušalice na uši. I onda se tako zamajavam, drndam nešto svoje, dok mi podni ventilator duva mlake klobuke vazduha u leđa. Dok traje sešn, sve drugo u stanu kao da ne postoji. Izgubim se u svetu sinkopa, terci, harmonija i nota koje u tom svetu lebde posute srebrnim prahom u zraku oko tvoje glave. Vidim da X nije baš srećna zbog toga. Izgleda da, dok sviram, privremeno prestanem da je budem svestan, dok sedi na sofi iza mojih leđa i nešto čita, ljupkih šiški, mlečno belih butina i noktiju lakiranih u bordo. Brine se da nas moje novonastalo prekomerno muziciranje ne udalji. Želim da poradim na tome. Da ne ugrozim nit sa X ni u časovima najvećeg gubljenja.

Od mjuze, sluša se sve dobro što dođe do nas. Fink deluje dobro, fino pristaje ovoj jari napolju. Eto, topla (ili bi u svetlu ovog posta bilo prikladnije reći – vrela) preporuka za Finka.

Uskrs

Ovi dani oko Uskrsa su prvi stvarno lepi dani ove godine u Beogradu. Nema vetra, nema kiše, ničega od onoga što nas je zasipalo i duvalo u nas prethodnih nedelja. Ima samo sunce i šetači u kratkim rukavima, plus sveže jagode iz Maksija – 79 dinara po korpici – za moju ljubav…

Ponedeljak, podne. X je ostala u stanu, drži čas devojčici iz Takovske. Ja sam izašao da prošetam. Nijedna melodija mi se ne mota po glavi. (Čudno.) Dok odmičem od zgrade razmišljam o nečemu čime sam bio zaokupljen pre nego što sam izašao u šetnju: o procedurama za bekap baza u prodajnim objektima firme u kojoj sam zaposlen kao DBA (administrator baze podataka). Prestanem da mislim o tome. Zastanem na semaforu i čekam melodiju.

U polo-majici i donjem delu trenerke šetam uz Kajmakčalansku. Usmerio sam lice u vis, izlažem ga suncu. Ima ga puno (sunca) na tom potezu. Skrenem u ulicu Silvija Kranjčevića. (Mirna ulica, jedna od najprijatnijih u kraju.) Naslonim se na zid ispred jedne kuće, gledam toranj crkve svetog Ante; crvena cigla i beli krst u kontrastu sa plavim nebom. Gledam taj prizor i razmišljam – super je novi album Beka. I eto melodije.

Ustanem, produžim dalje.

Gvozdićevom izbijem na Bulevar. Buka i trka. Tramvaji i automobili furaju gore-dole. Ljudi, svi kao da nekud hitaju. Ta strana Bulevara je u senci i deluje hladno i mračno ovog svetlog dana. Okrenem se i vratim se Gvozdićevom natrag u Silvija Kranjčevića. Opet je tiho, mirno, sporo, puno sunca. Otkinem struk lavande sa žbuna koji štrči iz ograde ispred jedne kuće i protrljam ga medju prstima. Primetim da mi bubamara stoji na ramenu. Neka. Nije sve u stizanju tamo gde si se uputio, ima nešto i u izboru ulica kojima se krećeš.

Sako

Još jedan petak, prvi takav dan od dolaska proleća. U noći između subote i nedelje pomerićemo vreme jedan sat unapred. (Stupa na snagu letnje računanje vremena.) 6:00 ujutru postaće 7:00 ujutru, i nekoliko dana imaćemo problema sa ustajanjem. U ponedeljak, kad zazvoni budilnik pomislićemo „o, ne“, a dobra žena u postelji pored nas pomilovaće nas po glavi i bodriti nas – „hajde, mili“. Promrmljaćemo „evo, evo“ i početi da se pridižemo da bismo se spremili za posao. Podići ćemo zadnjicu a glava će nam i dalje ležati na jastuku; i zatim ćemo odustati, i u tom položaju nastavićemo da kunjamo, i biće potrebna dizalica da nas podigne iz kreveta.

Naravno, postoje i ranoranioci. Oni će na letnje računanje vremena preći ne trepnuvši.

*

Juče, posle posla, prošetao gradom sa X. Bilo lepo vreme, kao da sam ga ja naručio. Kod „Karibik“ picerije na Terazijama mimoišli se sa onim prosedim piscem. Nešto kasnije, u fast-fudu kupili girose za ručak. Malo pričali o detetu. Ako do njega dodje, ja bih voleo ćerku, neku malecku repliku X, sa riđom kosom i pegicama. Međutim, nešto mi govori da bi to bio neki glavati bizgov koga ne bi mogao da obuzdaš, koji bi zujao naokolo, spuštao se niz tobogane i pentrao se po drveću od jutra do mraka. (Jbg, što mi ovo zvuči poznato.)

Sve u svemu, lepo popodne posle posla i prijatna šetnja gradom. Ušli u nekoliko radnji, tražili sako za mene. (Ovaj dole Greg Duli ih ima bar deset, a ja nijedan.) Nije baš neka ponuda. U radnji u Makenzijevoj imali su jedan zanimljiv model, sive boje, sa teget zakrpama na laktovima. Probao sam ga pred velikim ogledalom. Solidno mi stajao, osim što se njegova siva boja nije slagala sa bojom džinsa mojih farmerki. Prodavačica je izjavila da mi sako super stoji. Hvala joj, ali… Kako god, ako neko zna za radnju u Bg-u koja drži dobre sakoe, neka javne.

Sila

Kucam post na Blekberiju, u hodu, dok šetam po kraju. Veče je prohladno, duva vetar, nije baš prijatno. Prsti su mi se skočanili i imam teškoća sa pritiskanjem tastera (iako ovaj Blekberi ima kvalitetnu QWERTY tastaturu).

Mimoiđem se sa dva komunalna policajca (momak i devojka) sa kapuljačama na glavama. (Hladno im valjda pa natuknuli kapuljače kao eskimi.) Prođem pored kafića „Kozmetičar“, pa skrenem u Lozničku, sve vreme kucajući, zagledan u ekran mobilnog. Kad dođem kući, post ću da prebacim na računar i da ga doradim u editoru WordPress-a sedeći za stolom, pijuckajući pivo i slušajući neku dobru muziku.

Ne znam koja sila me navodi na pisanje bloga. Tek, volim da ukucam reči i onda da ih gledam posložene na ekranu, dok stupaju u međusobni odnos i oblikuju celinu koja ponekad lepo izgleda. Nije to dramatična potreba, naravno; ne bih se razboleo ili duševno umro bez pisanja. Volim to da radim kao što neko voli da peva pod tušem, ili da skuplja figurice iz kinder-jaja. Takođe, izbegavam da postovima pridam značenja koja bi čitaoca navela na promišljanje, ili ga podstakla da formira ovaj ili onaj sud na datu temu. Neki bloger je jednom izjavio da, kad piše post, zamišlja da se obraća tamnoj površini reke, travi i udaljenim brdima. Ima smisla u tome.

Malo sam uozbiljio sve ovo, jbg. Čin pisanja, kao i pričanje/pisanje o činu pisanja, ume da skrene u žalopojku.

*

Najzad jedan lep petak, sa suncem i dobrim vibracijama. (Prethodna dva su bila očajna.) Jutros je par vrabaca uletelo kroz prozor kancelarije. Domaći dživdžani. Razleteli se iznad stolova, zatim sleteli na klima-uređaj i razmatrali da li da tu sviju svoje gnezdo (lepo vreme je zgodno za razrađivanje važnih planova). Dugo nisu hteli da izađu napolje. Zaneli se malo, poneseni dobrim vajbom petka, valjda.

Kaže mi koleginica da će danas da nastupi pomračenje Sunca. Ne znam ništa o tome, slabo čitam vesti. Koleginica će, kaže, da stavi naočare za sunce kad nastupi pomračenje da bi mogla da ga isprati. Drugi kolega je zaboravio naočare za sunce, ali je onda smislio da bi pomračenje mogao da prati kroz običan papir, koji bi mu, umesto naočara, poslužio kao zaštita od direktnog izlaganja očiju Suncu. Upravo je izveo probu sa papirom, stojeći uz otvoren prozor kancelarije – digao je papir iznad glave, usmerio ga ka Suncu, i, držeći ga sa obe ruke, škiljio u njega. Šta reći. Ljudi su ponekad komičniji od vrabaca.

Tuš

U pola dvanaest uveče stojim u kadi i tuširam se. Mlaz vode je prijatno topao. X je u sobi; ona se istuširala i legla. Čeka me da završim, da se malo kadlujemo i provrtimo TV kanale pred spavanje.

Spustim ručku tuša na česmu, zatvorim vodu. Uzmem sapun. Kožni lekar mog prijatelja Save i njegove žene kaže da ne treba sapunjati celo telo, već samo intimne delove i noge – ne čak ni pazuh. Prekomerna higijena, trljanje sapunom i drugim sredstvima, kaže Savin lekar, šteti koži – isušuje je, iritira, podstiče osipe i svrab itd.

Sapunjam se i razmišljam o svom blogu i postovima. Svaki koji napišem je o X. Tako mu je to – jedna od osobina zaljubljenog srca. Ima na Jutjubu emisija u kojoj devojka koja je tada vodila emisiju „Moljac“ intervjuiše Žiku Todorovića; Žika vozi rolere dorćolskim šetalištem uz Dunav, pored bazena „25. maj“, dok devojka iz „Moljca“ vozi vespu pored njega i postavlja mu pitanja iz privatnog života a Žika joj odgovara. Taj intervju je dobar primer naše sklonosti da voljenu osobu umećemo u svaki kontekst, i da je, kad nije fizički prisutna pored nas, otelovljujemo rečima jer nam prija njena blizina.

Uzmem ručicu tuša, pustim vodu i sperem sapunicu. Zatvorim vodu, uzmem peškir sa lavaboa i obrišem se.

Izađem iz kade, obučem gaće. Namažem dezodorans, iscedim kaladont na četkicu.

Perem zube nad lavaboom i posmatram svoj odraz u ogledalu. Čujem X-in smeh u sobi. Dobro ga je čuti.

P.S. Ovih dana baš dosta slušamo bend Roxy Music. Fenomenalan bend, imaju toliko sjajnih albuma i stvari.

Zbir

Noć je, martovska, jedna od onih što prethode proleću. Napolju pljušti i hladno je. Kažu da će do sutra kiša preći u susnežicu i sneg. U ovom stanu je toplo, srećom. Sedim za radnim stolom, pijem pivo. Onaj grip, iz prošlog posta, je prošlost, pa vrući čajevi više nisu aktuelni. Preko Remote Desktopa nakačen sam na svoj računar u preduzeću. Programiram neke „storke“ (stored procedures) na centralnoj bazi. X sedi za stolom u trpezariji iza mojih leđa i kuca na laptopu. Od muzike ide bend The National; osećajni druškani, lepo idu uz ovakve noći.

X i ja koncentrisani smo na posao. Ćutimo. U stanu vlada radna atmosfera.

Okrenem se za trenutak, pogledam u moju ljubav za stolom u trpezariji. Kosa joj je skupljena u punđu. Zamišljena je, gleda napolje, kroz prozor, u noć. Onda prstima pređe preko kože vrata, spusti pogled i nastavi da kuca na laptopu.

Naši umovi zgodno se dopunjuju. Njen um, tipičan ženski, raspevan, razleten, ima ga svuda. I moj um, tipičan muški, prizemljen, štedljiv, statičan i u velikoj meri binaran, kao vodenica koja melje džakove nula i jedinica i daje neko kao brašno.

Sve u svemu, lepo se slažemo.

Grip

Danas sedim kod kuće umesto u preduzeću. Grip. Mirujem. Ne pamtim kad sam pio ovolike količine Podravkinog čaja od nane sa medom. Nisam se brijao pet dana. Hodam naokolo po gajbi raščupane kose i obrva, crvenog nosa, podbulih očiju, hrapavog glasa. Nosim preko lica hiruršku masku, kako bih zaštitio X od klica i bacila. X i ja nismo se ljubili 3-4 dana. Juče popodne, X je nešto radila u kuhinji, a ja sam sedeo na kauču u sobi, pio čaj i razmišljao koliko mi nedostaju X-ine usne; meke, tople, senzualne, baršunaste kao kriške mandarine. X ima najlepše usne koje sam video kod neke žene. Kad je poljubite imate utisak da ste uronili lice u činiju sa svežim jagodama. Nažalost, ništa od ljubljenja još neko vreme, dok mi sa donje usne ne nestane sranjce za koje bih rekao da je zametak groznice. Ok, mogao bih, do tada, da je ljubim samo gornjom usnom, ali to ne bi bilo to… Ipak, i ovako slab i malaksao osećam kako je moja ljubav prema X bistra i jasna. Kad sam zdrav imam običaj da opisujem krugove po stanu i govorim X koliko sam privilegovan muškarac, što sam je sreo i što će biti moja žena. Ovih dana, idem naokolo u izakanom i mlohavom donjem delu trenerke, kijam, kašljem,  duvam nos i kroz hiriruršku masku govorim X koliko sam privilegovan nazebao muškarac.

*

Pogledali film Birdman, o ostarelom superheroju koji postavlja pozorišnu adaptaciju Karverove kratke priče „O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi“, pritom se rve sa svojim demonima i polako ludi. Solidan film, pristojna sedmica. Majkl Kiton majstorski odigrao glavnog lika; red bi bio da već jednom pokupi tog Oskara.

*

Sunčan neki dan a sredina februara je. Pitam se da li je zima rekla svoju poslednju reč. Kad smo kod zime, treba reći i ovo. Zimsko vreme čini me sanjivim. Rano ustajem. Volim ponekad, kad dođem kući, da se izvalim na sofu posle ručka, da dremnem ili da šaltam kanale na daljincu. Dobro, to je ok. Muškarci, generalno, nisu dinamična bića. Žene su dinamične, muškarci ne baš. Muškarci su u principu tela koja, kada gurneš, obično teže da se vrate u stanje mirovanja.

Propust

Relativno prijatno jutro u BG-u, sa temperaturom u plusu. Topi se sneg, vidi se trava, a iznad zgrade preduzeća u kom radim naziru se obrisi sunca iza slojeva oblaka. Da li tako počne proleće?…

Da ispravim jedan propust: prošli put, nabrajajući albume iz 2014. koji su mi se najviše dopali, smetnuo sam sa uma bend The War on Drugs i njihov album Lost in the Dream. Definitivno, jedan od naj albuma 2014. Ponovo smo ga slušali sinoć, na ploči koju sam poklonio X za Novu godinu. (Ploče nisu baš jeftine ovih dana, ali ovu vredi imati u vinilnom formatu.) I tako smo slušali tu ploču (tačnije — ploče, pošto je dupli album u pitanju) i razmišljali — ovaj Lost in the Dream te tako dobro nosi kroz noć ma šta radio. Da, mnogo dobar i slojevit album, razmišljali smo. I razmišljali smo, eto, fino je sedeti na sofi i slušati taj sjajan album u društvu osobe koju voliš dok velika veštačka jelka iz „Merkura“ stoji okićena u uglu sobe. Napolju je bila vrlo hladna noć. Grejanje u stanu je lepo radilo, sedeli smo na sofi u majicama kratkih rukava i mogao sam da vidim kožu X-inih ruku i lak na njenim noktima. Ploča je svirala, ukrasne lampice su se palile i gasile — muzika se stapala sa raznobojnom svetlošću. Još jednom smo poslušali ceo album. To je bilo sve za to veče. Potom smo se spremili za spavanje i legli.

2014.

Kupili veliku veštačku jelku u „Merkuru“ na Karaburmi i okitili je. Zapravo, X je kitila jelku, ja sam za to vreme bio posmatrač sa sofe. Stan sada izgleda svečano i fino, tako, sa velikom okićenom jelkom iz „Merkura“ u sobi.

Prošle godine u ovo vreme X i ja smo ostvarili prvi međusobni kontakt, na jednom muzičkom forumu. X  se prijavila na forum i na nekoj temi postavila pitanje u vezi problema na koji je naišla kada je na Amazonu pokušala da kupi CD Emilu Haris. Tog jutra sam svratio na forum posle godinu dana odsustvovanja, video njen post i pomogao joj da reši problem. Posle je odustala od kupovine CD-a sa Amazona i kupila ga na Grooves-u jer je tamo bio povoljniji.

Potom smo forumsku prepisku sa teme preselili na PM (private messages), pa na mejl, pa se čuli telefonom, pa izašli na piće, pa se mesec dana kasnije smuvali. Vrlo brzo nakon toga počeli smo da živimo zajedno.

Čovek se zapanji kad shvati kakav kompleksan i fragilan sticaj okolnosti dovede do toga da upoznamo nekog nama posebnog. I sada, ne mogu da se ne zahvalim Amazonu, Emilu Haris, onom muzičkom forumu. I ne mogu da se ne zahvalim svim prošlim muškarcima (sa X-ine strane) i ženama (sa moje strane) koji su se na ovaj ili onaj način sklonili i ovo omogućili.

*

Godina je pri kraju, pa da napravim rezime onoga što se slušalo od muzike. Slušalo se puno, kako nove tako i stare produkcije. More harmonija, melodija, ritmova i rima proteklo je kroz ove uši do centra za uživanje u mozgu. Otkrio nekoliko super alternativnih bendova, zahvaljujući X (ona je ekspert za tu oblast). A ako bi trebalo da izdvojim tri naj albuma izdata 2014. to bi bili ovi:

Chrissie Hynde – Stockholm

Afghan Whigs – Do to the Beast

Lucinda Williams – Down Where the Spirit Meets the Bone

A za naj stvar 2014. proglašavam stvar Adding the Blue od Krisi Hajnd.

*

Vrlo malo čitao u 2014. Nisam bio u fazonu. Eto, izdvojio bih zanimljivu biografiju benda Metalika, Enter Night. To je sve.

*

Sumnjam da će biti još neki post do kraja godine pa koristim priliku da svim prijateljima i čitaocima sa bloga poželim lepe božićne praznike i puno ljubavi i sjaja u 2015. godini. Cheers.