Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.
Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.
Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.
Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.
I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.
Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.
I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.
Krepki 