Tufne

Proveo sa Saškom vedro veče u gradu. Našli se na Trgu, kod fontane. Imala na sebi tanku crvenu bluzu sa kratkim rukavima i izgledala baš lepo. Prošetali Knezom pa Kališem. Seli na klupu uz jedan bor. Saška voli borove, i kad onako leti zamirišu. I meni su borovi super, jedino mi smeta što ispod njih ne uspevaju ruže. I tako, sedeli, gledali Ušće, čaprili. Dotakli i neke komplikovane teme, kao, da li je moguće ponovo se zaljubiti u istu osobu. Upoznamo nekog, zaljubimo se, zatim budemo odbijeni, zatim patimo, zatim se s vremenom ohladimo, vratimo se u normalu i nastavimo da živimo bez bola; u redu, to se, znamo, dešava. Ali — zaljubiti se ponovo, pod nekim drugim okolnostima, sedam ili deset godina kasnije, u tu istu osobu? Da li se i to dešava? Da? Jel? A gde? Nisam sreo neki takav primer u književnosti, životu ili na filmu.

Ustali sa klupe. Šetali po tvrđavi, slikali se. Saška je lepa i seksipilna žena i zadovoljstvo je slikati je. Takve žene budu vam inspiracija. Ja sam ispao bezveze, onako, stegnut, sa cvikerima, zarastao u bradu, u beloj lanenoj košulji i bermudama. Na skoro svakoj fotki sam zažmurio, kao dete kad hoće da se sakrije od nečega. Ipak, na nekim fotkama zapazio sam na svojoj faci obrise vedrine. To je zbog Saške, nije lako biti sumoran kad je ona tu. Na jednoj fotki tako stojim pod krošnjom ljubičastog bagrema, i dignutih ruku, u smiraj, vodim dijalog sa cvetnim grozdovima. Taj lik pod krošnjom, to sam, u principu, stvarni ja — tama, trava i drveće znaju više o meni od bilo kog čoveka.

Otišli sa Kališa i seli da popijemo pivo u bašti kafića ispod Akademije. Dopalo nam se mesto: deo zida okrečen u zeleno, romantična zavesa u prozoru iznad ulaza u kafić, oblaci i neke misli na plavom panou iza naših leđa, sto na tufne. Saška je morala da ode do vecea da piški. Vratila se iz vecea pa smo još malo sedeli uz pivo. Pričali o raznim stvarima pa i o Kafki. Oboje ga volimo kao pisca i gajimo velike simpatije za njega kao ljudsko biće. Da li je Kafka, nekad, neke tople noći kao što je ova, sedeo za stolom na tufne u društvu neke lepe žene u crvenoj bluzi kratkih rukava? Nadam se da jeste. Ako postoji život posle smrti, kad umrem potražiću Kafku da mu stisnem ruku i da mu prenesem da ga Saška i ja gotivimo.

Popili pivo pa otišli do menjačnice da Saška razmeni devize. Svratili do knjižare. Kupila mi knjigu „Omiljena igra“ Leonarda Koena. Poklon za rođendan. Njoj se ta knjiga mnogo dopada. Nisam siguran da li i kada ću je pročitati. Nemam volje za knjige, ništa nisam čitao mesecima. Iz ove perspektive gledano, knjiga ili cigla, svejedno mi je. Nisam imao hrabrosti da kažem Saški da verovatno neću tako brzo pročitati „Omiljenu igru“.

Na ulici ispred knjižare zahvalio joj na poklonu. Zagrlili se na kratko, onako, jako i drugarski. Onda je otpratio do Zelenog venca na bus.

Goca

Poslednjih godina, tokom novembra i decembra puno slušam Terija Kalijera i čitam Karverovu Zimsku nesanicu. Ovo je treći ili četvrti novembar/decembar za redom da večeri neretko izgledaju ovako: soba, lampa, jastuk pod leđima, Teri Kalijer, Zimska nesanica, čaša vina (ili boca piva) na natkasni kraj kreveta.

Teri. Početkom sedamdesetih objavljuje nekoliko ploča na kojima se nalaze stvari koje mnogo volim: You Goin’ Miss Your Candyman, Occasional Rain, Dancing Girl i druge. Terijeva diskografska kuća proglašava ploče nekomercijalnim i promašenim, i raskida ugovor sa njim. Teri potpisuje za drugu diskografsku kuću, za koju snima dve nove ploče na kojima pokušava da bude komercijalniji. Taj materijal nije ispao kako treba, ali ipak se nađe poneka prelepa stvar poput Turn You To Love, Martin St. Martin ili Butterfly. Nešto kasnije, Teri prestaje da se bavi muzikom da bi se starao o svojoj ćerki Sandijati. Ako se pitate ko je ono slatko detence što se slikalo u Terijevom krilu na poleđini albuma Occasional Rain — e, pa to je Sandijata. Na toj slici Sandijata se smeje nečemu što joj je odvuklo pažnju, a tata Teri se uozbiljio i značajno gleda u objektiv. I tako, da bi Sandijati omogućio normalan život, Teri napušta muzičke vode i traži sigurnije prihode. Zapošljava se kao programer. Danju kodira, a noću privodi kraju studije sociologije. Na poslu, Teri često peva sedeći u svom boksu pred računarom, na radost svojih kolega. Kasnije se zapošljava na Univerzitetu Čikago a njegova muzika pada u zaborav. Srećom, krajem osamdesetih Terijevu muziku otkrivaju britanski di-džejevi i njegove stvari često se vrte po klubovima. To motiviše Terija da, tokom godišnjih odmora na univerzitetu, pravi turneje po Evropi i, na neki način, vodi dvostruki život. Kada na univerzitetu otkriju da Teri potajno svira u letnjim pauzama, daju mu otkaz, a Teri se potom u potpunosti vraća muzici jer je i mala Sandijata u međuvremenu porasla. Snima nove albume, a iz saradnje sa bendom Massive Attack nastaje jedna od najlepših stvari koje sam čuo. U pitanju je, naravno, stvar Live With Me.

Pre nekoliko nedelja Teri je izgubio borbu sa rakom grla i umro u bolnici u Čikagu.

(A osim ovog gore spota, na Jutjubu za stvar Live With Me postoji i super spot sa devojkom koja ljubavne probleme utapa u velikim količinama pića. Tokom celog spota devojka uglavnom tetura po stanu i pije sve što dohvati. Naći ćete je lako: odete na Jutjub i u search-boksu kucate „massive attack live with me“. Na vrhu liste pronađenih spotova biće thumbnail koji prikazuje devojku u beloj košulji, koja nateže bocu votke dok joj pramen kose pada preko lica. To je ona.)

Nesanica. Podeljena je na dva dela: prvo idu Karverove pesme, zatim kreću kratke priče. Tokom novembra/decembra čitam samo pesme, dok priče čitam tokom leta; eto, tako funkcionišemo Karver i ja. Ne može se reći da je Nesanica Karverov „the best of“, ali knjiga je vrlo lepa. Pesme su tu i tamo možda sentimentalnije nego što bi trebalo, ali meni baš prijaju. Jasne su, direktne, iskrene, lične, i vrlo lako dopru do nas i uvuku nas u sebe. Tako, recimo, pesma Barem odvodi nas u zimsko jutro sa šoljom kafe za pisaći sto kraj prozora sobe, da posmatramo dim koji se diže iz dimnjaka okolnih kuća dok se život polako budi u tom malom primorskom mestu. Što se tiče Karverovih kratkih priča, to je polje na kome Karver caruje. Karverove priče su tople, žive i pisane jednostavnim rečima. Bave se životima malih ljudi, pa se i sam u njima često pronađem, a verujem da bi se u njima pronašla i devojka iz spota Live With Me. Naravno, mnoge od Karverovih najboljih kratkih priča nisu mogle da stanu u Zimsku nesanicu, ali postoje i knjige kao što su Katedrala, O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, Vandali, kao i još neke Karverove knjige prevedene na naš jezik. Isto tako, pre neki dan kraljevi iz izdavačke kuće „Beli Put“ izdali su knjigu Karverovih sabranih pesama, Svi mi, kao i antologiju kratkih priča Odakle zovem.

O Karverovom životu se manje-više sve zna. Majka konobarica, otac vodeničar iz Arkanzasa i alkoholičar. Kao i njegov otac, i Karver ima probleme sa alkoholom. Pravi duge pauze u pisanju da ono ne bi smetalo opijanju. Leči se po privatnim klinikama za odvikavanje. Uspeva da ostavi piće, i nastavlja normalno da živi i piše još jednu deceniju. Umire u pedesetoj godini, a u Zimskoj nesanici ima vrlo lepa pesma (Šta je rekao lekar) u kojoj Karver opisuje svoju posetu lekaru i njihov razgovor u kome mu lekar saopštava da je prebrojao trideset dva tumora na jednom plućnom krilu pre nego što je prestao da broji.

Još samo ovo. Malo o tome kako sam otkrio Karvera. Goca ga volela i ona mi je skrenula pažnju na njegovu knjigu Katedrala. Bilo je to u proleće 1999., par dana pre nego što smo počeli da se zabavljamo. Najviše je volela priču Mala ali prava stvar. Danas, svaki put kada vidim tu priču setim se Goce. Posle raskida dala mi je nekoliko svezaka u koje je zapisivala svoje misli i osećanja u periodu od našeg prvog susreta u bivšoj BIP-ovoj pivnici u Cetinjskoj, pa do onoga kod česme na Terazijama (kad sam joj rekao da bolje da budemo prijatelji) i još neko vreme iza toga. Prvo puno lucidnosti, humora, cvetića i srca u tim sveskama, a onda, uglavnom žvrljanje hemijskom i konfuzija. „Bolje da budemo prijatelji“ nije nešto što žena zaljubljena u vas želi da joj kažete. Povredio sam je.