Sila

Kucam post na Blekberiju, u hodu, dok šetam po kraju. Veče je prohladno, duva vetar, nije baš prijatno. Prsti su mi se skočanili i imam teškoća sa pritiskanjem tastera (iako ovaj Blekberi ima kvalitetnu QWERTY tastaturu).

Mimoiđem se sa dva komunalna policajca (momak i devojka) sa kapuljačama na glavama. (Hladno im valjda pa natuknuli kapuljače kao eskimi.) Prođem pored kafića „Kozmetičar“, pa skrenem u Lozničku, sve vreme kucajući, zagledan u ekran mobilnog. Kad dođem kući, post ću da prebacim na računar i da ga doradim u editoru WordPress-a sedeći za stolom, pijuckajući pivo i slušajući neku dobru muziku.

Ne znam koja sila me navodi na pisanje bloga. Tek, volim da ukucam reči i onda da ih gledam posložene na ekranu, dok stupaju u međusobni odnos i oblikuju celinu koja ponekad lepo izgleda. Nije to dramatična potreba, naravno; ne bih se razboleo ili duševno umro bez pisanja. Volim to da radim kao što neko voli da peva pod tušem, ili da skuplja figurice iz kinder-jaja. Takođe, izbegavam da postovima pridam značenja koja bi čitaoca navela na promišljanje, ili ga podstakla da formira ovaj ili onaj sud na datu temu. Neki bloger je jednom izjavio da, kad piše post, zamišlja da se obraća tamnoj površini reke, travi i udaljenim brdima. Ima smisla u tome.

Malo sam uozbiljio sve ovo, jbg. Čin pisanja, kao i pričanje/pisanje o činu pisanja, ume da skrene u žalopojku.

*

Najzad jedan lep petak, sa suncem i dobrim vibracijama. (Prethodna dva su bila očajna.) Jutros je par vrabaca uletelo kroz prozor kancelarije. Domaći dživdžani. Razleteli se iznad stolova, zatim sleteli na klima-uređaj i razmatrali da li da tu sviju svoje gnezdo (lepo vreme je zgodno za razrađivanje važnih planova). Dugo nisu hteli da izađu napolje. Zaneli se malo, poneseni dobrim vajbom petka, valjda.

Kaže mi koleginica da će danas da nastupi pomračenje Sunca. Ne znam ništa o tome, slabo čitam vesti. Koleginica će, kaže, da stavi naočare za sunce kad nastupi pomračenje da bi mogla da ga isprati. Drugi kolega je zaboravio naočare za sunce, ali je onda smislio da bi pomračenje mogao da prati kroz običan papir, koji bi mu, umesto naočara, poslužio kao zaštita od direktnog izlaganja očiju Suncu. Upravo je izveo probu sa papirom, stojeći uz otvoren prozor kancelarije – digao je papir iznad glave, usmerio ga ka Suncu, i, držeći ga sa obe ruke, škiljio u njega. Šta reći. Ljudi su ponekad komičniji od vrabaca.

Ruke

Nešto se desilo sa Mojblog portalom. Kraj? Videćemo. Nadam se da ne. Sve što mi sada preostaje je da mislim pozitivno i čekam da Mojblog proradi. Dok se to ne dogodi, ne mogu da sedim ispred ovog monitora skrštenih ruku. Probao sam. Prekrstim ja ruke i stavim ih na grudi, ok, ali ruke ne mogu dugo tako, i vrlo brzo se vrate nad tastaturu i htele bi nešto da kucaju. Dakle, ovo je novo mesto, mesto da ruke na njemu kucaju, novi kutak i imitacija onog kutka na Mojblog portalu.

Dugo nisam postavio neku stvar sa Jutjuba ispod posta. To zato što sam smislio da sam bloger koji piše postove, a ne DJ. Tako da sam uveo pravilo da nema postavljanja muzičkih sadržaja na blog. Ipak, evo, da sada sam sebi malo skočim u usta. Puno mi se dopada Woodkid-ova muzika i njegov album The Golden Age. To je svirka na tragu Antony-ja i Cascadeur-a, doduše nešto grandioznija, ali još uvek vrlo osećajna i lepa. Nisam vodio statistiku, ali The Golden Age, otkad sam ga otkrio pre par meseci, preslušao sam pedeset puta, možda i više. A kad preslušamo neki album toliko puta, on obeleži deo našeg života. I verujem, za tri ili pet ili osam godina, kad na radiju budem čuo neku stvar sa albuma The Golden Age, da će me ona vratiti u ove dane i noći, možda čak i u ovo konkretno popodne, u suštini ni po čemu posebno, osim što u njemu pišem ovaj post.

Naravno, ima još sjajnih stvari na The Golden Age albumu, a pre svih bih izdvojio Sabat Mater i The Other Side. I tako, dok čekamo da Mojblog proradi, ne dajmo da nas skole senke slutnje. Razvedrimo lica i poslušajmo stvar I Love You.