Igra

„Njegova knjiga sa montrealskim skicama izašla je i bila dobro primljena. Viđao ju je na policama kod prijatelja i rođaka i to mu je smetalo. Njih se uopšte nije ticalo kako izgledaju Tamarine grudi pod veštačkom mesečevom svetlošću u Ulici Stenli.“

Konačno pročitao (tačnije, dvaput) knjigu Omiljena igra koju mi je još krajem aprila poklonila Saška. Omiljena igra je roman kanadskog pesnika i muzičara Le(o)narda Koena, i Koen ga je napisao pre pedeset godina (1963.), kada je bio mladić. Roman je napisan savremeno i zrelo, i dok nisam zavirio u pogovor i otkrio kada je nastao, bio sam uveren da ga je Koen napisao nedavno, pre godinu-dve ili tako nešto. Kako god, knjiga mnogo dobro klizi kroz dan, kasno popodne, ili noć ili kroz bilo koje doba dana u kojem je uzmemo u ruke.

Sve u Omiljenoj igri je napisano kako treba. Metafore su prekrasne, opažanja su sjajna, dijalozi Brivmana i njegovog prijatelja Kranca su fenomenalni, opisi ženske lepote i svi drugi opisi su slikoviti i živi. Ovo je jedna od onih knjiga gde reči i rečenice svetlucaju, mreškaju se i iskre na papiru, pred našim očima, dok ih čitamo. (Znam da se ponavljam i da sam negde već upotrebio to poređenje, ali šta da radim.)

Mali disclaimer. Knjiga je pisana na specifičan (malo fragmentaran) način, pa uvodne stranice, koje se bave Brivmanovim detinjstvom u Montrealu, mogu biti zbunjujuće. Naravno, neće svako biti zbunjen, ali ja sam bio baš zbunjen i nije mi bilo jasno o čemu se tu radi. Čak sam razmatrao da nazovem Sašku i da protestvujem. Kasnije je sve leglo na mesto.

Knjigu je kod nas izdala „Geopoetika“. Na koricama knjige je fotografija parkića ispod terazijske česme, a vidi se i hotel „Moskva“ sa onim svojim špicastim kulama na krovu. Fotografija je pomalo avetinjska i po atmosferi podseća na omot prvog albuma benda Blek Sabat. Ne mogu da poistovetim avetinjske korice sa onim što stoji između njih, to jest sa svim tim belim, svetlucavim i poetičnim stranicama, ali to je što je.

Da zaključim. Omiljena igra je knjiga koja čini da se osećamo lepo, i kad je završimo, hoćemo još još još. Onda krenemo opet da je čitamo i njena magija je ponovo tu za nas, da napravi da se osećamo lepo. Sa knjigama je lako, sa ljudima ide nešto teže. A da nije bilo Saške, ne bi bilo ni magije ni ovog posta. Hvala joj što mi je poklonila Omiljenu igru za rođendan. I hvala joj što je ima u mom životu i što pokušava da očuva naš kontakt dok ja statiram po tom pitanju. Sledeći put kad budemo hodali Gospodar Jovanovom ka Kališu da tamo popijemo pivo na nekoj klupi ili zidiću, ako bude htela da me fotografiše, obećavam da, za početak, neću zaklanjati facu kesom iz Maksija.

To je to. Sada, nakon ove male tirade, neka noć ponovo postane mirna i tiha, i neka ovaj topli tamni vazduh bez ometanja nastavi da miriše na lipe. A pre toga, zamoliću gospodina Koena da dovrši post.

Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omiljena igra. Kada bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali smo nepomični u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavljajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stabljikama u obliku otisaka naših stopala.

Voće

Jedna topla noć. Sedim sa Milenom za stolom kod mene na terasi. Pijemo belo vino „Kaštel“ i bockamo viljuškama voćnu salatu iz činije na stolu. Lepo je i tamno i toplo tu gde sedimo, a malo svetla dolazi od solarne svetiljke pobodene u žardinjeru na ogradi terase. Milena stanuje u onoj zgradi preko puta, i to je zgodno, jer od predloga za susret do njegove realizacije treba pet minuta. Za ovu priliku pustio sam ploču Protection benda Massive Attack. Mislim da se ta ploča fino uklapa u ovakve noći, sa svim tim svojim prijatnim tamnim i niskim tonovima.

„Sada je definitivno gotovo. Ne želim više da ga vidim svojim očima.“

„Okej.“

„Dušane, stvarno ne mogu više ovako… Nanosim sebi mnogo bola, izgubiću zdravlje.“

Kao i mnogi drugi, i Milena i ja nismo imuni na pehove i greške. Ja dugo nisam imao vezu, a Milena ulazi u veze sa muškarcima koji u startu deluju okej a onda se otkrije neko njihovo mračno „ja“, koje postepeno prevlada nad onim prvobitnim „ja“ na koje se Milena primila. A Milena onda to teško podnosi — pati, plače, ne spava noćima, preispituje sebe itd. I tako, aktuelni depresivko je Vlada, i pre neki dan ponovo su raskinuli.

„Milena, možda je vreme da ti se desi neko novi. Ali neko normalan.“

„To bi bilo lepo. Molim te bože, malo normalnosti za promenu.“

„Šta će ti božja intervencija. Ima naokolo puno normalnih muškaraca. Budi strpljiva. Srešćeš ih.“

„Smori me kad pomislim na celu tu vertikalu upoznavanja. Trebalo mi dve godine da zaista upoznam Vladu. I sad treba ponovo prolaziti kroz isto.“

Možda nije trenutak, ali osećam potrebu da na ovom mestu skrenem u digresiju. Eto, pre dve godine — bio je jun — selio sam se u ovaj stan iz starog stana. Stari i novi stan udaljeni su jedan od drugog par stotina metara, pa sam se selio trpajući stvari u ranac i torbe, i prenoseći ih pešice u nekoliko tura. Naravno, moglo je to puno lakše i profesionalnije, da sam setio da angažujem neku firmu za selidbe. I tako, jedno veče, onako lipsao, praveći poslednju turu za taj dan, sretnem Milenu ispred „Maksija“; krenula da kupi puding od jagoda i cigarete. Upita me šta radim tu sa tim torbama na sebi, a ja joj objasnim. Naljuti se što je nisam zvao da mi pomogne; zagleda se u mene, a oči joj poprime usredsređen i strog izgled. Prvi put sam je video tako ozbiljnu. Rekoh joj, nema veze, Mila, lipsao sam, ovo je ionako poslednja tura za večeras. Onda je htela da zna u koje vreme ću sutra nastaviti sa prenošenjem stvari, a ja rekao — vrlo rano, Mila, oko sedam. Ok, Dušane, vidimo se onda sutra ujutru oko sedam. Sledećeg jutra, oko sedam, muvam se po stanu i čujem neko kucanje na vratima. Ko li je sad, upitam se prilazeći vratima. Virnem kroz špijunku kad ono Milena. Otvorim vrata. „Ćao Dušane“, kaže i uđe u gajbu. „Ćao Milena“, kažem i osmehnem se puštajući je unutra. A ona, vidi se, tek ustala. Jedva gleda na oči, zeva, ima crvene otiske od jastuka na obrazu i slepoočnici. I tako, uđe u stan, promuva se naokolo, onda ode na terasu. Sedne u stolicu na rasklapanje i popuši cigaretu dremajući na suncu. Posle, čim se malo razbudila, zahtevala je da joj dam da i ona nešto ponese. Bio sam u frci, trpao stvari u torbe, i rekao joj da mi dovoljno pruža moralnu podršku svojim prisustvom tog jutra. Ipak, motala se oko mene i cimala me za ranac dok sam ga stavljao na leđa, insistirajući da joj dam da i ona nešto ponese. Jedva sam je ubedio da prestane da me vuče i da pusti jebeni ranac. Onda, prteći veliku torbu na rame ugledam na kauču mandolinu; kupio sam je na Limundu za neke smešne pare sa namerom da na njoj naučim da sviram Vivaldijev koncert za mandolinu u C duru. Ispostavilo se da mi je to prevelik zalogaj, pa sam odustao, i uzimao bih mandolinu u ruke samo ponekad uveče kad bih popio; tada bih seo na kauč i trzalicom okidao na njoj sasvim tihe i setne tonove. I tako je mandolina tog jutra ležala na kauču, a već sam bio pretovaren pa nije bilo teorije da je stavim na sebe, i morao bih da pravim novu turu zbog nje. Pa sam rekao Mileni — „dobro, Milena, kad insistiraš, uzmi i ponesi mandolinu“. — „Gde je?“ upitala je, srećna što je uključena u akciju. Osvrnula se po sobi, a onda, pošto nije primetila mandolinu, pogledala u mene. „Evo je tu na kauču“, rekoh. Pokupila ju je pa smo otišli pešice do mog novog stana; ja onako natovaren rancem i torbama, a Milena noseći moju mandolinu. Eto, sve me to baš ganulo, taj njen gest — ustajanje tako rano, njena briga i ostalo.

Ali da se vratim na terasu.

„Da, Mila, ume da bude duga ta vertikala. Kad upoznaješ i prihvataš nekog, plus se usput navikavaš i na manje lepe stvari.“

„Na šta misliš?“

„Pa ono, doći do stadijuma kad bez ustezanja možeš da…“

„Šta?“

„Pa eto. Recimo, da prdneš u njegovom prisustvu. Ili da ti postane normalno da on prdne u tvom.“

„Jao da. Vladi i meni su trebali meseci. A onda je Vlada, jednom prilikom dok smo sedeli i pili pivo, izvalio šalu, iskrivio dupe u stranu, iskolačio oči i prdnuo. Popadali smo od smeha. I od tada, shvatamo to kao nešto normalno.“

„Pretpostavljam da si, dok sedimo ovde i pričamo, dva-tri puta poželela da prdneš, ali si se uzdržala.“

„Ne, nisam nijednom poželela. A ti?“

„Nisam ni ja.“

Strana A ploče se završila.

„Završi se strana. Idem da okrenem drugu.“

Ustanem od stola, uđem u sobu i priđem gramofonu. Okrenem stranu, stisnem dugme „start“ pa se vratim na terasu i sednem. Čujem kako se igla gramofona spustila na ploču, i onda čujem tiho krckanje vinila. Uzmem čašu i popijem gutljaj vina. Kreće stvar Better Things. Posmatram Milenino lice osvetljeno solarnom lampom u tami, dok prislanja čašu na usne. Iskapi vino iz čaše pa je spusti na stolnjak.

„Super je ovo belo vino. Gde si ga uzeo?“

„U ’Rodiću’. Verovatno najbolje poluslatko belo vino za te pare.“

„Baš je pitko i lepo sa tim ukusom na voće. Jesi ga puno platio?“

„Dvesta dinara.“

„Stvarno? Izvrsno je. I voćna salata je izvrsna.“

„Fino ide uz vino. Lepo je ovde na terasi, a?“

„Meni uvek bude lepo kad dođem kod tebe.“

„Uhvatilo te vince.“

„Malo.“

„Neka. I jedi tu salatu.“

„Hoću. Mogu li da dobijem još malo vina?“