8. januar: Meditiranje

Reči dana: Češljala je punđu i želela više od života. (Dušan Prelević, „Voz za jednu bitangu“.)

Kraj mini odmora, prvi radni dan u 2014. godini. Nije moglo večno da traje…

Maglovito i prohladno jutro. Spustio se pešice od Krsta do Zelenog venca. Na Zelenom vencu ušao u bus, seo napred i čekao da krenemo ka Zemunu. Vozač je stajao napolju, na trotoaru kraj prednjih vrata autobusa i pušio. Na sedištu ispred mene, jedna devojka je šuškala kesicom (rekao bih da su bile neke bombone).

Pored mene je prošla žena u perjanoj jakni i sela na sedište u susednom redu, ulevo, dva mesta ispred mog. Sedište na koje je sela bilo je uzdignuto — nalazilo se na prednjem (levom) točku autobusa. Žena je izvadila iz tašne tubu kreme, istisla malo na nadlanicu i namazala ruke. Vratila je kremu u tašnu, izvadila knjigu, otvorila je i počela da čita. Bila je u perjanoj jakni koja je dosezala do polovine njenih butina, a na nogama je imala čarape; duge zimske čarape od nekog debljeg materijala, maslinaste boje, sa prorezima kroz koje se nazirala koža. Nosila je tamno zelene čizme od antilopa sa širokom potpeticom visine nekoliko centimetara.

Vozač je dovršio cigaretu. Ušao je autobus, seo za volan i upalio motor.

Krenuli smo sa Zelenog Venca, prešli Brankov most, pa skrenuli ka Zemunu. Posmatrao sam ženu koja čita. Kosa joj je bila skupljena u punđu, a u resici desnog uha nosila je minđušu koja se klimala kako se autobus kretao. Držala je otvorenu knjigu ispred sebe i čitala, a usled vibracija autobusa u pokretu, njena noga se polagano povijala u stranu i pritom se ivica njene jakne povlačila preko butine. Žena je bila nesvesna micanja noge, bila se udubila u čitanje. Stopalom i štiklom čizme čvrsto se oslonila na pod, i micao se samo deo njene noge od gležnja pa naviše. Žena bi vratila nogu natrag, a ona bi zatim ponovo počela da klizi u stranu dok se ivica jakne povlačila preko njene butine i bus se peo Bulevarom Nikole Tesle a stabla platana i četinara promicala iza prozora u sivilu jutra.

Stigli smo do Zemuna. Moje odredište. Ustao sam, stao kod srednjih vrata i čekao da autobus stane u stanicu.

Stvar dana: Babe Ruth – The Mexican

U preduzeću, pozdravio se sa kolegama. Čestitali jedni drugima praznike, malo se našalili itd.

Skuvao sam kafu u zajedničkoj trpezariji, seo za radni sto i otišao na Fejsbuk. Stiglo mi je obaveštenje da je Sara potvrdila moj zahtev i da me je add-ovala u svoje prijatelje. U sandučetu me je čekala njena poruka. Odgovorila mi je na pitanja koja sam joj postavio oko meditacije i preporučila mi neke vežbe disanja. Da se usredsredim na svoje disanje, rekla je, da pratim misli koje se javljaju i probam da stišam um. Ljudi godinama meditiraju, ili mantraju, ili se mole, da bi na par trenutaka stišali um i zatomili misli. Za to ti je potrebno strpljenja i upornosti. Razjasnila mi i par stvari oko Ekartove knjige Moć sadašnjeg trenutka. U savremenom načinu života, rekla je, nije uvek moguće biti totalno u sadašnjem trenutku; to puno lakše ide ako čovek živi izolovan od zajednice, na planini, u pećini, na Tibetu, i ne bere brigu kako će da jede, plati račune, ode na letovanje ili podigne decu. Ipak, meditiranje, a prvenstveno smirivanje uma i misli, pomažu da se bitno smanje stresovi koji idu uz savremeni način života. Sve u svemu, zbog tempa života nije uvek moguće živeti u sadašnjem trenutku, ali treba težiti tome. Svako od nas trebalo bi to da proba, posebno ako nije srećan i/ili ima osećaj da je kao pomalo zalutao u ovaj život, zaključila je Sara. Baš lepo, pomislih — to je ono što meni treba.

Ušao sam u Sarin profil i malo listao njene fotografije. Na jednoj, fotografisan je čas joge, a Sara sedi na strunjači meni okrenuta leđima. Nosi crnu majicu bez rukava, i triko sa nogavicama do kolena. Kosa joj je puštena, i pada joj do pola leđa. Zauzela je asanu kojoj ne znam naziv. Desna noga joj leži na strunjači, savijena u kolenu u položaj lotosa, a levu nogu je prebacila preko desne butine i oslonila se stopalom na strunjaču. Bosa je i ima tamni lak na nogama. Lepa fotka. Lajkovao sam je.

Napisao sam Sari odgovor:

Hej, S., hvala što si me dodala u prijatelje, i hvala ti za smernice oko meditiranja. Kapiram da se donekle može živeti „u sadašnjem trenutku“ i u Beogradu: recimo, imam poznanika koji živi na taj način, „ovde i sada“, pa i pored toga normalno funkcioniše – plaća račune, jede, radi, ima partnera, voli, vozi kola, čita novine, uplaćuje tikete sportske prognoze, privatni je preduzetnik i ima svoju prodavnicu „zdrave hrane“. Ako ga pitaš šta je radio pre dva sata, reći će ti nešto kao: stavljao sam bademe u fioku. Ili: ređao sam teglice organskog džema na policu. Interesantan lik. Trebalo bi ga bolje proučiti.

Isprobaću malo te vežbe disanja, ja i onako dišem iz dijafragme jer vozim bajs i pomalo pevam (Azru, Balaševića, Terija Kalijera itd.) pa to pomaže, jedino kad bih uspeo malo da smirim um i proredim misli, to bi bilo kul. Mantranje i molitve takođe mi deluju ok, to je dobar način da čovek na kratko „izađe iz sebe“, da se oslobodi ega i postane eteričan. Jedna moja prijateljica bavi se meditiranjem, i ona kaže da joj meditiranje pomaže da promeni obrasce ponašanja, da „nekvalitetne“ misli zameni „kvalitetnijim“, i da se oslobodi inhibicija, blokada, strahova itd. Naravno, i to je dugotrajan proces i potrebno nam je puno volje i godine rada. Što bi to bilo dobro kad bi mogli sebe da izgradimo preko noći, ali to ne ide tako 🙂

Poslao sam Sari poruku, popio kafu, pa se posvetio radnim zadacima.

Fotka dana: Pekara.

Na povratku sa posla hodao od Slavije ka Krstu. Bio sam zamišljen, sanjario sam; primetio sam da uopšte nisam u aktuelnom trenutku već sam se projektovao ko zna gde. Rekoh sebi — „dobro, aj sad malo hodaj svesnije. Vežbaj budnost u ovom životu.“ I tako sam probao da više budem tu, u šetnji ka gradiću Pejtonu, i da vidim stvari koje su se odvijale oko mene. Trolejbus je kliznuo niz ulicu na putu ka Slaviji. Jedna devojčica išla mi je u susret; vodila je na uzici čivavu, a pas je hodao kao neka nervozna igračka i bio obučen u specijalno odelce, a imao je i malu kapuljaču na glavi ispod koje su mu virile uši. Dok sam hodao, prestigla me je devojka koja je jela kroasan. Bilo je pola četiri.

Govoriti o svojim osećanjima — sinulo mi dok sam otključavao vrata i ulazio u stan.

Dok sam ručao otpao mi komadić plombe na desnoj gornjoj sedmici. Posle jela zvao sam Marka (svog zubara) i zakazao termin za sutra u 14h.

Uveče se dopisivao sa X. Dogovori se da izađemo sutra, u četvrtak. Naći ćemo se u sedam u parkiću ispod kafane „Kalenić“, a zatim ćemo otići na piće do onog interesantnog kafića koji bi X želela da vidi.