Snimak

Dugo vrelo leto u gradu. Vučemo se, polako, mi, dani i noći. Prošle godine, u ovom nekom terminu, bili smo na moru. Veliki deo tog letovanja presedeli smo na plaži čekajući sunce. Ono se najčešće ne bi pojavilo, ili bi kao fol gvirnulo iza oblaka, tek toliko da nam da podgreje lažnu nadu. Celog tog letovanja sunca je bilo na kašičicu. I tako, bilo bi hladno za kupanje pa bismo u kupaćim samo sedeli na obali, fotkali se, ili pričali, ili rešavali sudoku. Ili bi X nešto čitala, a ja bih skupio ruke na kolena, slušao zrikavce i šum talasa i proučavao let galebova nad površinom mora, da bih ga što bolje upamtio ako mi galebov let zatreba da ga opišem u nekom postu. Jednom prilikom, dok smo tako sedeli na plaži i (uzalud) čekali sunce, napravio sam na diktafonu audio snimak: stavio diktafon na stenu iznad naše glave, usmerio ga ka moru i pritisnuo dugme „snimaj“. I tako dobio pola sata kvalitetne zrike zrikavaca, graktanja galebova, pljuskanja talasa i šuma mora.

Ove godine, vreme je, kao što vidimo, super. Mi po svemu sudeći nećemo nigde, preostali deo leta provešćemo kući. Ja ću ići na posao, u slobodno vreme baviti se svirkom, piti pivo, pružati ruke ka X, a ona će čitati, proučavati svoje stvari, bacati naokolo iskre sjaja iz vrhova svojih prstiju. Sedećemo u stanu, surfovati po netu i slušati (odličnog) Hozea Gonzaleza. Uveče, kad popusti jara, prošetaćemo gradom, do Cvetnog trga i natrag, ili tako nešto.

Iskopao sam na hardu onaj morski snimak. Pustim ga ovih dana, obično kad prilegnem posle ručka. X izađe na terasu da čita, a ja se smestim u sofu, šaltam daljinskim teve kanale i slušam snimak. Dobar je, opušta, prenosi deo morskog vajba. Mislim, to su ti zvuci. Fale mirisi i ukusi i još što šta, naravno. Po to (što fali) otići ćemo sledećeg leta.