Malo lepote

Posle protestne šetnje građanskog pokreta „Ne davimo Beograd“, sedim na klupi na Ušću, nedaleko od železničkog mosta. Parkirao sam bicikl ispred sebe, digao noge na njegov stražnji gepek i, tako, kuliram. Prijatno je ovde. Spustilo se veče i svetiljke su se maločas popalile. Reka Sava je dole, u svom koritu, mirna i tamna, a na površini vode odražava se svetlost grada i dekorativno osvetljenje mosta. Oseća se miris reke u vazduhu, ali diskretno, taman koliko treba. Promakne poneki biciklista ili oznojeni čovek koji džogira ili devojka na rolerima. Povremeno prođe tramvaj preko železničkog mosta. Da ne bude sve super, upravo je pored mene prošao kombi za zaprašivanje komaraca. Nagutao sam se sredstva za zaprašivanje, ali preživeću. Iskašljao sam se, ne skidajući noge sa gepeka.

U protestnoj šetnji video sam Anu. Prošla je pored mene u društvu dve drugarice dok sam ja gurao bicikl hodajući uz trotoar. Iza nas bio je kamion sa razglasom. Preko velikih zvučnika išla je neka stvar Marvina Geja, a Ana i njene drugarice plesale su kao da je u pitanju karneval u Riju. Nije me primetila. Pre par godina izašli smo dva puta. Bilo je leto kao i sada. Malo smo šetali, pričali, pošalili se, popili piće. Ana je zanimljiva žena. Otpratio sam je kući i poljubio je u obraz kad smo se rastajali. Mahnula mi ulazeći u zgradu. Kad sam se vratio kući, video sam da me je Ana to isto veče izbrisala iz liste svojih prijatelja na Fejsbuku.

I tako, fino je ovde, na klupi kraj reke, sa nogama na gepeku bicikla, pri kraju jednog letnjeg dana. Zaprašili su me sredstvom za komarce, ali tako to ide – malo lepote, pa malo insekticida.

Šta još reći. Duge tople julske noći čine čoveka posebno vazdušastim, gotovo eteričnim. Čovek gotovo da, sedeći na klupi uz reku, izvije telo kao pramen dima iz čarobne lampe i stopi se sa toplom tamom.

*

Šta čitam. Trenutno, „Martina Idna“. Čitam ga na terasi stana, uz hladan nes u vrućim popodnevima, takođe sa dignutim nogama, naslonjenim na ogradu terase dok lastavice zuje i cvrkuću u vazduhu između solitera. Kada dignem pogled sa knjige vidim svoje komične papke, tako nezgrapne spram petunija u žardinjeri da se verovatno i lastavice zgražavaju. Gledaju ka terasi i misle – muškarci bi morali da kriju svoje noge ili bar da ih ne eksponiraju.

Šta slušam. Najviše, novi album Radiohead-a. Divan divan album. Topla preporuka.

Sprej

Popodne početkom jula. Zalivam petunije na terasi i slušam album No Beginning No End, Hozea Džejmsa. Čekam da dođe Sava (ortak), da doveze radni sto koji sam kupio u salonu nameštaja „Forma Ideale“.

Čujem zvono na vratima. Spustim kofu, uđem u stan, odem do ulaznih vrata i otvorim ih. Sava. Stoji pred vratima i drži pod rukom paket u kome se nalazi rasklopljen sto.

„Evo ja stigo.“

„Ćao matorko, ajde upadaj.“

Sava uđe u stan, spusti paket na pod u dnevnoj sobi.

„Hoćeš da popiješ nešto?“

„Kasnije. Da montiramo ovo pa idemo na pivo. Dobra ti muzika. Ko je to?“

„Hoze Džejms.“

„Dobar je. Lepa moderna svirka.“

„Ivana mi ga preporučila.“

„Ko ti je ta cica na desktopu?“

„Ivana.“

„Kad dolazi u Beograd?“

„Za tri nedelje.“

„Vidi kako uživa na toj terasici uz more. A tu je i čaša rozea. Gde se to slikala?“

„Kad je bila u Kanu.“

„Eto. I ti da ideš u Kan, da se zajedno slikate pa to da staviš na desktop.“

„Lepše je ovako — Ivana, nebo i more, bez mene. Dobro, hajde da sklopimo sto pa idemo na pivo.“

Otvorimo paket i izvadimo drvene ploče od kojih treba sklopiti sto. Sava razvrsta šrafove i tiplove. Polako montiramo sto prateći uputstvo. Sava uglavnom sve radi sam. Ja čučim pored njega, gledam Ivanu na desktopu i slušam Hozea. Nešto me steže u grudima. Sličnu stvar osećam kada sam nesrećno zaljubljen, ili ostavljen, pa patim. I eto me sad: čučim, slušam Hozea, patim, gledam čas Ivanu na desktopu, čas Savu kako radi. Dobro mu ide, ima „zlatne“ ruke. Ceo nameštaj u svom stanu sam je napravio; regale, police, sve. Ja sam glup za te stvari. Umem da zamenim osigurač i sijalicu, sve drugo me prevazilazi.

I tako Sava sklapa sto, a Hoze Džejms i ja mu pružamo moralnu podršku. Tu i tamo uzmem šrafciger i zavrnem šraf.

Uspravimo sto, zašrafimo bočne ploče i to je to. Sto je montiran. Evo ga — stoji na točkićima nasred dnevne sobe, spreman da ga privedem nameni. Sviđa mi se, lepo izgleda u boji tamnog mahagonija. Godinama maštam o ovakvom radnom stolu, za koji ću jednog dana sesti sa šoljom nes-kafe, i onda tako sedeći za njim i slušajući neku finu mjuzu iskucati neki stvarno dobar post.

„Lepo izgleda, a?“

„Aha, dobar je.“

„Hvala što si mi dovezao sto i sklopio ga.“

„Nema problema. Hajdemo na pivo.“

„Važi. Ja častim.“

„Čekaj idem samo da operem ruke.“

Sava ode do kupatila da opere ruke, ja stojim u sobi i gledam sto. Bio je na sniženju (četiri hiljade dinara) i drago mi je što sam ga kupio. Pre njega, kao radni sto koristio sam baštenski sto na rasklapanje koji je bio tesan i slabašak, monitor se tresao dok sam kucao. I evo ga moj prvi pristojan radni sto, još od onog radnog stola u kući roditelja koju sam napustio pre dosta godina. U stanu u Zemunu, u kome sam počeo da pišem postove za blog, i u kome sam ih potom godinama pisao, nisam imao radni sto nego mi je za kucanje služio starinski kockasti kredenac za odlaganje posteljine. Bilo je neudobno i neprirodno kucati za tim kredencem. Nisam mogao da podvučem noge pod njega i kolena su mi stajala priljubljena uz prednju ploču, pa sam često imao utisak kao da sedim za tim kredencem i kucam po nekoj kazni.

Sava se vrati iz kupatila.

„Čoveče, kupatilo ti je užas.“

„Znam, jebiga.“

Odemo do kupatila. Upalim svetlo, virnemo unutra. I eto ga — staro umorno kupatilo od koga su svi digli ruke. Trudim se da ga održavam relativno čisto, ali postoje problemi u tom kupatilu koje nemaju veze sa održavanjem čistoće. Recimo, pukle su cevi u zidu, koje bi trebalo da odvode vodu iz lavaboa, pa voda ne može normalno da otiče; zid ispod lavaboa natopi se vodom svaki put kad odvrneš česmu. Zato sam sproveo crevo kojim voda iz lavaboa otiče u kofu ispod lavaboa. Pa kad se kofa napuni vodom, prospem je u WC šolju.

„Ne znam šta da radim sa ovim kupatilom, čoveče. Hteo bih da ga unormalim ali ne znam od čega da počnem.“

„Nema ti druge nego da ga celog renoviraš.“

Uglasim svetlo u kupatilu. „Jebeš kupatilo. Ajmo na pivo.“

Isključim komp, izađemo iz stana, pa iz zgrade. Pođemo ka okretnici busa 83.

„Kako Ivanu da pustim u onakvo kupatilo, jesi video na šta liči?“

„Jebiga, da.“

„Nije samo kupatilo. Ceo stan mi liči na svinjac a imam i bubašvabe. Teško da bi u njemu neka žena mogla da provede više od par sati. Moram da se selim, čoveče.“

„Što da se seliš? Koliko će Ivana da bude u Beogradu?“

„Nedelju dana.“

„Pa što da se seliš kad će Ivana da bude u Beogradu samo nedelju dana?“

„Nebitno koliko će dana Ivana da bude u Beogradu. Moram da se selim zbog sebe, da bih iskorenio u sebi naviku da živim u ćumezima. Da bih bio spreman sledeći put kad Ivana dođe u Beograd.“

„Da, kapiram.“

Dođemo do raskrsnice kod okretnice busa 83. Stanemo i čekamo da se upali zeleno za pešake.

„Pola života sam proveo u nekim ćumezima. Sve je počelo od onog podruma. Sećaš se, onog u kući mojih matoraca, gde smo svirali, pili i slušali mjuzu?“

„Sećam se podruma.“

„E pa, od njega je sve počelo. U njemu sam proveo detinjstvo i mladost. On me oblikovao u ovo što sam.“

„Dobro, podrum je bio, što se kaže, tvoj kutak mira.“

„Jači kutak. Što moj kutak mira nije bio u nekom osunčanom potkrovlju. Recimo, kao onom gore“, kažem i pokažem ka penthausu na jednoj modernoj zgradi iznad raskrsnice, ukrašenom patuljastim čempresima i još nekim žbunovima. Vrlo lep kutak mira, obasjan blagim suncem kasnog popodneva.

Upali se zeleno za pešake. Pređemo ulicu. Idemo niz Vojvode Šupljikca i pričamo o mom životu provedenom po ćumezima. Kod frizerskog salona jedna devojka razgovara telefonom; zamislila se, ne konstatuje nas. Onda zadigne majicu, tek toliko da otkrije deo stomaka i pupak. Zanemimo prolazeći pored nje.

„Jesi video?“

„Aha. Prekrasno. Nisam očekivao da ćemo da joj vidimo pupak.“

„Ni ja. Kakvo prijatno iznenađenje.“

„Imali smo sreće.“

„Fino je kad se tako zadesiš na pravom mestu u pravo vreme da vidiš neki lep pupak.“

Spustimo se do picerije „Orao“, uključimo se na Bulevar i hodamo niz njega. Zgodne žene i devojke idu oko nas gore-dole. Prijatno je hodati mimo njih, u istom ili u suprotnom pravcu, i mirisati trag u vazduhu koji ostave za sobom. Sva ta ramena, i lica i oči i leđa i listovi i bokovi i zadnjice i kose, ka kojima imaš želju da pružiš ruke. Popodne je lepo i toplo, i sve je kao u bajci. Ali bajke su plod mašte, a ovo je stvarnost, početak jula, Bulevar Kralja Aleksandra, grad Beograd, država Srbija.

Idemo Bulevarom do Terazija, pa Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Posedimo na Kalemegdanu, pa siđemo do Gospodar Jovanove i idemo njom do Skadarlije. Prođemo kroz Skadarliju, pa se uz Skadarsku popnemo do Doma omladine. Napravimo baš lep krug po gradu, i u međuvremenu se spustilo veče, a onaj bol u grudima je nestao. Dobro je.

Iznad Doma omladine vidimo visoku devojku u mini suknji. Povlači minić na dole dok ulazi u drogeriju Lili. Devojčina suknja je kratka i ne može se povući; u stvari, može, ali ne na tu stranu.

„Je li, čoveče, što si naveo devojku da joj bude neprijatno?“

„Kako sam je naveo?“

„Zadigao si joj pogledom suknju pa je morala da je povlači na dole.“

„Nisam.“

„Jesi. Zadigao si joj suknju svojim zracima iz očiju. Imaš laserske oči koje po potrebi puštaju energetske zrake koji zadižu suknje devojkama.“

„Odlepio si. Kad će da dođe ta Ivana, malo da te smiri.“

„Ivana! Ivana! Ivana!“

„Gledaju nas one dve devojke kao da smo debili.“

„Jedva čekam da dođe. Godinama se nisam ovako sjajno osećao.“

„Ti si se baš primio?“

„Aha. Šta ću. Nego, gde ćemo da kupimo pivo?“

„Možemo u Merkatoru kod ‘Beograđanke’.“

„Može. Koliko je sati?“

„Dvadeset do deset.“

„Da ne zakasnimo?“

„Nećemo.“

„Da ipak ubrzamo korak, da nam se ne zatvori Merkator.“

„Stići ćemo do deset, ne brini.“

„Da mi ubrzamo korak. Brzo hodanje je ionako zdravo za srce.“

Ubrzamo korak. Ja predvodim, u svojim „army“ bermudama i teget japankama. Furamo ka trgu Nikole Pašića. Prolazimo pored pivnice „Ljubičasta kornjača“. Mladi ljudi sede za stolovima ispred pivnice i piju. Za jednim stolom sede dve doterane klinke od 15-16 godina, piju pivo i puše. Gledaju nas provokativno (Momo Kapor bi upotrebio reč mazno). Neću ni da razmišljam o tome.

Dođemo do semafora kod zgrade „Novosti“. Stanemo, čekamo da se upali zeleno za pešake. Preko puta ulice, trg Nikole Pašića je pust. Nema ljudi; samo fontana i drveće i kandelabri i topli tamni vazduh, i kiosk sa kokicama u kome se dosađuje neki dečko.

„Vidi matori, jebote, pust trg.“

„Otišli ljudi na odmor.“

„Još da ono drveće i semafori i kandelabri i zrikavci odu na odmor i to je to. Kraj sveta. Hoćemo da pređemo?“

„Ne znam…“

„Hajde, vidiš da nema kola. I kola otišla na odmor.“

„Crveno je za pešake…“

„Ko ga jebe što je crveno. Zatvoriće nam se Merkator. Ajmo…“

Napravimo saobraćajni prekršaj i pređemo na crveno. Idemo preko pustog trga Nikole Pašića ka Pionirskom parku.

„Ima tu nešto što me muči“, kažem.

„Šta je?“

„Znaš, Ivana objavljuje tekstove na internetu.“

„O čemu tekstove, neke stručne iz farmacije?“

„Pa da, i to, ali i lične tekstove. O sebi, o svom životu i o svojoj svakodnevici.“

„A.“

„Da. I tako, redovno čitam te njene tekstove. Mnogo su lepi i lični, i dođe mi da zagrlim monitor i priljubim obraz na ekran kad ih pročitam. Kroz te tekstove sam je dosta upoznao. Recimo, eto, ima gramofon, ima osetljiv stomak, htela je da bude balerina, i tako.“

„Lepo. Ti se ionako ložiš na balerine.“

„Da. Ali ima tu jedna stvar sa kojom ne znam kako da se nosim jebiga. Smeta mi kad tako čitam neki Ivanin tekst pa naiđem na pasus koji se tiče njenog seksa sa muškarcima.“

„Šta ti to smeta?“

„Ne znam. Seks je dobra stvar i trebalo bi da navijam da ga Ivana što češće ima. Ali ne mogu. Smeta mi. Bude mi muka i od samog nagoveštaja seksa Ivane sa nekim.“

„Onda nemoj da čitaš njene tekstove.“

„Hoću da ih čitam. Lepi su i zanima me Ivanin život.“

„Onda ih čitaj.“

„A šta sa seksualnim pasusima?“

„Preskači ih.“

„Kako da znam kada će da naiđe neki, da ga preskočim? Nisam jebeni prorok.“

„Smaraš, čoveče. Čitaj Ivanine tekstove i nadaj se da će u njima biti što manje seksualnih pasusa.“

Uđemo u Pionirski park. E sad, uvek kad se zadesim u Pionirskom parku volim da usporim. Da polako prođem njim, da zastanem kod fontane i posmatram skulpturu devojke sa krčagom, okruženu malim vodoskocima. Međutim, ovaj put ništa od toga. Skoro pa protrčimo kroz park, pa se kod turske ambasade uključimo u Kneza Miloša. Hitamo niz nju ka ulici Kralja Milana. Sava pogleda na sat.

„Dobro je, čoveče, polako. Ne moramo da žurimo. Stižemo na vreme.“

„Jesi siguran?“

„Siguran. Treba nam pet minuta do ‘Beograđanke’.“

Skočim, dignem ruke u vis i proderem se kao magarac: „STIĆI ĆEMO!“

„Alo bre. Lakše malo.“

„Šta da radim kad sam srećan!“

„Nije tebi lako.“

Nije meni lako, da. A u 21:52 budemo kod „Beograđanke“. Merkator još uvek radi, Sava je bio u pravu. Spustimo se pokretnim stepenicama pod zemlju, do Merkatora, kao da se spuštamo u metro. Kupimo pivo, pa se pokretnim stepenicama vratimo na površinu zemlje ispred „Beograđanke“ držeći limenke u rukama. Kupili smo pivo, tu misiju smo ispunili. Sledeći cilj nam je da sednemo na klupu na platou iznad Cvetnog Trga, i onda tu da pijuckamo pivce i gledamo žene.

Pređemo ulicu, penjemo se Njegoševom. Bašte kafića su poluprazne. Svet se rasuo po turističkim destinacijama. Uz ogradu bašte jednog kafića sedi devojka u miniću, a na butine joj pada diskretno neonsko svetlo. Prođemo pored nje.

„Jesi joj snimio butine?“

„Aha, divne su. Neon ih je lepo istakao.“

„Izgledaju nekako uzvišeno pod tim neonom.“

„Božanske butine…“

„To.“

Popnemo se do platoa iznad Cvetnog trga. Sednemo na klupu, otvorimo pivo i kucnemo se. Popijemo gutljaj. Baš prija i opušta posle neizvesne trke sa vremenom. Kraj nas prođe zgodna žena u crvenoj haljini, bledog tena i duge ravne kose, sjajne pod uličnim svetiljkama. Nosi knjigu pod rukom. Izgleda produhovljeno, kao da se vraća sa književne večeri ili tako nešto. Čovek ne može da ne uzdahne kad vidi takvu ženu da prolazi ulicom. Gledamo za njom.

„Eh, vidi kako je lepa. Provali kakvo dupence i listovi.“

„Da…“

„Nešto si štur. Ne sviđa ti se?“

„Sviđa, ali striktno na hormonskom nivou.“

„Pa na kom drugom. Uvek su u pitanju neki hormoni.“

Nedaleko od nas, jedna žena stoji kraj klupe u senci krošnje drveta. Stoji neko vreme, tako, u senci, zatim izađe iz senke, a narandžasta ulična rasveta obasja je od temena pa niz ramena i niz ruke do vrhova prstiju na šakama, i niz noge do njenih stopala u sandalama sa ravnom petom.

„Vidi je.“

„Mnogo je lepa. Čudesna žena.“

„Jel ti se i ona sviđa na hormonskom nivou?“

„Ne, ovo je na molekularnom nivou.“

„E, matori, brate, mnogo kenjaš.“

Jedna devojka dolazi od supermarketa Maksi. Prođe pored naše klupe noseći pune kese. U jednoj kesi se nalazi pakovanje rolni toalet-papira. Devojka ima krupne oči, dugu gustu kosu, i koža joj blista na uličnom svetlu. Nikad čovek ne bi rekao da takve prelepe mlade žene imaju potrebu da nose kese iz Maksija ili da koriste toalet-papir.

„Jesi snimio ovu slatku cicu sa dobrim sisama, što je prošla?“

„Preslatka je.“

„Ko li je kreše?“

„Neki srećko.“

„Ne bi trebalo ovako da pričamo o ženama, čoveče.“

„Znam.“

„Banalni smo. Sveli smo ženu na njenu put. Sveli smo ženu na dupe, sise, noge i kožu. Jesi popio?“

„Još gutljaj pa sam popio.“

„Ajde popi pa da idemo.“

„Dobro. Evo, popio sam.“

„Kul. Hajdemo polako.“

Ustanemo i pođemo uz Njegoševu. Prođemo pored bilborda sa reklamom za hrvatsko primorje. Bilbord primamljivo izgleda: prikazuje divan sunčan dan i zeleno-plavo more i peščanu plažu okruženu borovom šumom, i ljude koji leže na plaži ili se kupaju. Gledam te ljude na bilbordu. Suviše su sitni i ne mogu da im vidim lica, ali pretpostavljam da su nasmejani. Poželim da sam i ja tamo među njima, sa svojim peškirom, i sa svojim papučama za plažu, i sa svojim losionom za sunce, i sa svojim sićušnim osmehom. Uh, more!

„Matori, jel ideš ove godine negde na more?“

„Ne.“

„A što?“

„Nema se kinte.“

„A ja bih tako išao. Baš mi nedostaje. More, sunce, masline, smokve, morske zvezde, skakanje na glavu sa stena, čitav taj morski sjaj. Znaš kako bi mi lepo leglo desetak dana negde.“

„Pa idi na more, što ne ideš?“

„Mrzi me da idem sam.  A i nemam ideju gde bih išao.“

„Idi negde u Grčku, Grčka ti je lepa.“

„Ali daleko mi…“

„Idi u Crnu Goru.“

„Ali daleko mi…“

„Idi na Srebrno jezero.“

„Ali daleko mi…“

„E jebiga onda. Idi na Adu.“

„Ali…“

„Znam, daleko ti.“

Popnemo se do Kalenić pijace, skrenemo u Kursulinu. Njom idemo do kafane „Kalenić“, zatim uđemo u Mileševsku.

„Jesam ti pričao ono kad sam sprejom nacrtao veliko srce ispred Tanjinog ulaza?“

„Nisi.“

„Eto, bio Tanji rođendan, i te noći kad joj bio rođendan dođem u dva uveče do Tanjine zgrade i nacrtam veliko srce na trotoaru ispred ulaza. I u sredini srca napišem ‘Tanji za 27.’“

„Moćno.“

„Neka baba me celo vreme gledala sa prozora. Mislio sam da će da zove pandure. Sav sam se preznojio dok sam crtao srce. Ali dobro, baba me izgleda nije prijavila.“

„Neka kul baba.“

„Da, valjda.“

„Super ti je to sa sprejom. Prekrasna izjava ljubavi. Koje boje je bio sprej?“

„Žute.“

„Što žute? Što nisi koristio crveni?“

„Nisu imali u farbari.“

„Trebalo je da obiđeš još neku farbaru.“

„Mrzelo me. Dobar je bio i žuti.“

Idemo Mileševskom, prođemo kafić „Mileševski fenjer“. Tu je malo mračniji deo trotoara. Jedna devojka ide niz Mileševsku i prolazi pred nas; lice i torzo su joj u tami, a poprsje joj je osvetljeno ekranom mobilnog telefona.

„Jesi je video?“

„Aha. Čarobno.“

„Isto veče se mimoiđeš sa devojkom sa otkrivenim pupkom, devojkom sa božanskim butinama i devojkom sa osvetljenim poprsjem u tami. I kako čovek da ne bude pesnik?“

Popnemo se do kraja Mileševske, pa uz Žičku, do pozorišta i do raskrsnice. Dođemo do mesta gde je parkiran Savin jugo. Sava otključa auto, otvori vrata.

„E pa, čoveče, to je to.“

„Baš je bila fina šetnja.“

„Aha. Super je bilo.“

„Hvala ti za sto.“

„Nema problema. Dobro, ajde vidimo se.“

„Važi.“

Rukujemo se. Sava uđe u auto, upali ga, isparkira se i polako krene. Mahnem mu, otpratim jugića pogledom, pa uđem u zgradu. Popnem se do prizemlja i pozovem lift. Prijala mi šetnja, dobro je bilo. Bili smo malo banalni, ali šta da se radi. Čovek jednom nedeljno može sebi da dopusti par sati banalnosti, u kojima ženu svede na njene grudi, zadnjicu, noge i kožu. To je u redu, pretpostavljam, u istoj meri u kojoj je u redu masturbiranje.

Izvadim mobilni i pogledam koliko je sati: 23:05. Dobro je, nije kasno, biće vremena za još koje pivo pre spavanja. A i novi radni sto me čeka u stanu, da ga privedem nameni. To bih mogao, kad se popnem gore: da se istuširam, onda otvorim pivo, pustim Hozea i sednem da napišem Ivani mejl o onim fenomenalnim zalascima sunca na kraju zemunskog keja, kod „Radeckog“. Mislim da su to najlepši i najromantičniji zalasci sunca koji se mogu videti u Beogradu. Lepi su i zalasci sunca na Kališu, i na dorćolskoj marini, ali ovi uz obalu Dunava kod „Radeckog“ su ipak nešto posebno.

Osmeh

Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.

Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.

Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.

Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.

I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.

Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.

I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.

Hedonizam

Jedno letnje podne. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (malo da obradujem sebe, mada ne umem baš lepo da sviram i pevam). Ok, danas mogu da priuštim tako nešto, ali bilo je i dana kada to nisam mogao. Recimo, od 1999. do 2002. godine bio sam dekintiran i nisam mogao da priuštim ni adekvatnu obuću za zimu a kamoli gitaru. Imao sam novca taman da podmirim troškove za piće i hranu, a zimi sam nosio sebago cipele. Jednom, u jesen 2001., celu kišnu noć presedeo sam na terasi, krckao lešnike i odvajajao ih od ljuske, pa ih tako očišćene sutradan prodao na banjičkoj pijaci da bih skupio novac za selidbu u Zrenjanin. Par noći kasnije preselio sam se u taj Zrenjanin. Bio sam baš dekintiran, ali uživao sam koliko sam mogao u besplatnim stvarima i stvarima koje su u Zrenjaninu koštale vrlo malo. Recimo, voleo sam Žitoproduktov integralni hleb koji je bio vrlo jeftin, a dobar, svež, sjajne smeđe korice. Kupio bih ga ujutru u pekari dole u ulici Dositeja Obradovića. Doneo bih veknu kući i onda za doručak pojeo jedno dobro parče, namazano margarinom „Dobro jutro“, uz šolju kafe. Oko tri popodne pojeo bih još par kriški, onako, samo hleb bez ičega, jer je bio izvrstan i ukusan. To je bio ručak. A za večeru bih od preostalog hleba napravio velik preukusan sendvič. Presekao bih veknu po sredini i razdvojio je na dva dela. Donji komad namazao bih margarinom „Dobro jutro“ i posuo prstohvatom začina „C“. Preko toga bih naseckao nekoliko režnjeva odlične i vrlo podcenjene (koštala 70 dinara kilo) slanine „sapunjare“ iz mesare iznad pijace. Potom bih preko slanine stavio nekoliko kolutova crnog luka i par svežih i krckavih listova kupusa (koji se mogao nabaviti skoro badava). I Sendvič bi bio gotov. Spojio bih polutke hleba, pritisao sendvič da se sjedine sastojci i zatim ga slatko jeo.

Ili recimo ovo. U Zrenjaninu sam živeo u dvorišnom stanu u ulici Uroša Predića. U tom dvorištu rasle su ruže, posađene u leje oko dvorišne česme. Voleo sam te ruže, davale su raskoš dvorištu, i kad bih se ujutru pojavio kroz vrata svog dvorišnog stana i video ih tako procvetale na jutarnjem suncu i okupljene oko dvorišne česme, imao sam utisak da sam banuo na bal prelepih dama. U to vreme bio sam bez posla, bez žene, bez para, bez ambicija i ciljeva u životu, bez zimskih cipela, bez mnogo toga, ali sam imao sve vreme ovog sveta pa sam mogao da ležem i ustajem i ležem i ustajem kada mi se prohte. I ujutru bih ponekad ustao, tako, na primer oko devet, i obukao se. Pa bih izašao iz stana, zastao ispred vrata, pogledao ruže i osmehnuo im se. Onda bih zavrnuo rukave i polako otišao preko betonirane stazice do česme. Savio bih se nad česmu, odvrnuo slavinu, uzeo sapun sa tacne, pokvasio ruke i nasapunjao ih. Zatim bih odložio sapun, isprao ruke pa se umio. I tako, stojeći na suncu kraj dvorišne česme, umiven, opranih ruku i okružen ružama, bio sam spreman za novi dan. Potom bih izašao iz dvorišta i spustio se do Žitnog trga, pa izbio na obalu Sonje Marinković i seo kraj jezerca (nastalo pregrađivanjem Begeja) i nekoliko sati proveo tu, gledajući pecaroše i devojke koje su šetale u prirodi oko jezera. Ili bih, ako sam hteo da se osamim, bočnim ulicama dospeo do drugog, zavučenijeg, jezerca (takođe nastalog pregrađivanjem Begeja) preko puta Žitoproduktovih postrojenja za pravljenje hleba. Seo bih u travu uz vodu, i sedeo par sati sam na obali. Bili smo tu samo trava i cvrčci i zraci sunca i jezerce i brujanje Žitoproduktovih postrojenja i miris hleba u vazduhu i ja, a objedinjeni glasići mojih čula bi mi ushićeno govorili — hvala ti, o hvala ti.

Toliko o događajima od pre 11-12 godina. A sada natrag u sadašnje vreme, u onaj letnji dan, nešto iza podne, godine 2013. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (mada, rekoh, ne umem baš lepo da sviram i pevam). Imam posao i redovnu platu i mogu da obradujem sebe nekim materijalnim dobrima. (A za razliku od nekad, imam i adekvatne zimske cipele — nepromočive Nju balans gojzerice). Pred kraj Mačvanske zamislim se i ne gledam gde idem. Kod benzinske pumpe odsutno skrenem u neki ćorsokak i umalo da se zabijem u visoku živu ogradu. Malo pre ograde se prenem, shvatim da sam zalutao, napravim par koraka nazad, pa presečem kroz benzinsku pumpu i vratim se u Mačvansku. Idem trotoarom, ali i dalje sam zamišljen i ne pazim gde idem. Par metara ispred mene, stariji čovek otvori kapiju da se plavi fijat karavan uparkira u dvorište. Karavan se popne na trotoar baš kad ja tuda prolazim. Izmaknem se da me ne zgazi, dignem ruku u znak izvinjenja i produžim. Čujem, neko trubne iz karavana. Okrenem se, pogledam u šoferšajbnu. Za volanom sedi momak. Gleda me, vidim, žao mu. Slegne ramenima, mahne i napravi izlaz lica da se izvini što mi je presekao put. U redu je dobri čoveče, pomislim i odmahnem mu. Nije on kriv što hoće da se uparkira u svoje dvorište. Nego ti treba da gledaš gde ideš. I ne hvataj prečice kroz žive ograde nego idi trotoarom, ako već postoji trotoar.

I da kažem koju reč o novom Kejvu. Dopada mi se, ima na njemu finih stvari. Najviše mi se sviđa ova stvar dole — Push the sky away. Mogao bih da je slušam satima, posebno uveče iza ponoći; to i radim, onako, vrlo tiho na malim zvučnicima, dok sedim na terasi, pijuckam pivo i posmatram preko žardinjera sa petunijama krovove okolnih kuća i to nebo koje Kejv pominje u pesmi.

Plastelin

Žarko, tiho i samo sebi dovoljno julsko prepodne, a ja na odmoru. Divota. Malo sedeo u stanu, zezao se u Reaperu (softver za pravljenje muzike), zatim isključio komp, nabacio kratak šorts od 100% poliestra (koji koristim i kao kupaće), majicu i papuče pa izašao da izvozam jedan krug biciklom do Ušća i Zemuna.

Vozeći niz Njegoševu primetio da su mi butine, u poređenju sa potkolenicama, bele kao sir. Objašnjenje: prvi put ove godine obukao kratak šorts — ove sezone u vožnju sam uvek išao u bermudama (koje su zaklanjale butine). Šta da se radi. Vozio kroz ceo grad, pored fensi kafića u Njegoševoj i prelepih skockanih devojaka koje su sedele u njima, tako, u paučama i kupaćem šortsu, sa preplanulim potkolenicama i butinama belim kao sir.

Spustio se do Ušća i obrnuo krug. Mnogo volim Ušće — lepa oaza mira u srcu grada. Nije bilo žive duše, pa sam se malo drao, tj. „pevao“, uvežbavajući stvar Dancing Girl od Terija Kalijera. Ko želi da se slobodno dere, i treba mu mesto za to, neka overi Ušće.

Neko vreme vozio gore-dole od železničkog mosta do Gazele. Zatim se spustio do Save. Meditirao i (ćuteći) vozio polako ka Brankovom mostu popločanom obalom uz vodu i pored ukotvljenih splavova. Na gredi između jednog splava i obale čučala tri divlja pačeta/patka. Zastao da ih pogledam. Podsetili me na Pajine sestriće Raju, Vlaju i Gaju. Ako u svetu divljih pataka postoje pandani Raji, Vlaji i Gaji, onda bi to mogla da budu ta tri drugara sa grede. Naravno, pošto su to divlji pačići, oni se ne bi se zvali Raja, Vlaja i Gaja, nego, logično — divlji Raja, divlji Vlaja i divlji Gaja…

Zatim ostavio Ušće iza sebe i vozeći prilično brzo za svoje srednje godine dovozao se do zemunskog malog mora (a.k.a. Dunava). Oznojio se i zadihao ali vredelo je. Popeo se Grobljanskom ulicom do onog vidikovca iznad kafane „Radecki“. Odatle napravio par snimaka i popričao sa jednim starosedeocem kivnim na dođoše. Onda se spustio natrag do keja, i odvezao se do kraja bedema kod „Radeckog“. Sišao sa bicikla, naslonio ga na nožicu da stoji uspravno, izuo japanke, malo prošetao po vrelom betonu pa seo na bedem.

Sedeo tako, posmatrao promicanje Dunava i svetlucanje površine vode, slušao šljapkanje talasića o nasip i osećao se pročišćeno i lepo. Sunce je bilo baš jako, ali mi nije smetalo. Ispružio sam noge i zavrnuo rukave majice i izložio suncu bele mišice i butine da i one malo poprime bojicu. Primetio pored sebe na betonu jedan kamenčić. Stajao je uz ivicu bedema tako izdvojen, sam na ovom svetu. Ćušnuo sam ga kažiprstom a on se veselo otkotrljao niz bedem, i pridružio se svojoj braći i sestrama kamenčićima, dole, na obali uz vodu. Drago mi je što sam mu pomogao da se pridruži drugim kamenčićima i da ne samuje izolovan gore na bedemu. Eto i sa moje strane jednog dobrog dela ovog ranog popodneva.

Šta da kažem. Svidelo mi se zemunsko malo more, u protivnom teško da bih se bavio usamljenim kamenčićima. Pre svega, taj osećaj slobode, kada možeš da dođeš, sedneš, ustaneš i odeš sa bedema kad poželiš. Zatim, na tebi papuče (koje možeš da izuješ u svakom trenutku) i kupaći šorts. Pa gomila rastinja što žiklja iz brda Pregrevica koje se vertikalno diže uz Dunav. Pa jara i plavi horizont. Pa šljunak i belo kamenje i zrikavci i voda. Ok, falili su karakteristični morski mirisi — joda, krofni, borovih iglica i maslinovog ulja — ali šta da se radi. I bilo bi dobro kada bi Dunav bio malo više proziran kod „Radeckog“… i kad bi njegova obala bila malo manje zapuštena… i kad bi moglo da se bezbedno kupa u njemu… itd. Ali jbg, moraš malo da mu progledaš kroz prste. Tako da je zemunsko malo more u redu. Evo kako izgleda posmatrano iz perspektive oznojenog bicikliste na bedemu ispod kafića „Reka“:

I jedna nastala na vidikovcu na brdu Pregrevica, dok neko kuče stoji uz ogradu obližnjeg dvorišta i laje ovamo kroz grmove ruža, a kivni starosedelac stoji pored mene i kritikuje dođoše:

Posedeo još malo na bedemu kod „Radeckog“, zatim ustao, popeo se na bajs pa zadovoljan krenuo natrag na Krst.

Vratio se kući, popio pivo, ručao, pa dremnuo uz stanicu Radio Paradise. Iz dremke me prenula ova dole stvar od Dejva Metjusa. Prvi put sam je čuo to popodne i dirnula me. Volim takve emocionalne stvari u koje umetnik unese celog sebe i imaš utisak da izvlači iz svojih peta i poslednju emociju da bi je ispoljio u pesmi. Volim kišu pa mi se i refren mnogo sviđa: Gravedigger, when you dig my grave, could you make it shallow, so that I can feel the rain. — Lep refren, zar ne, mada, realno, mrtav čovek u grobu teško da može da oseti bilo šta, pa i kišu.

I tako je stvar Gravedigger krenula na Radio Paradise i prenula me iz dremke. Imam razvijen taj osećaj dok svira neka muzika kad dremam — kad ide neka osrednja stvar ne reagujem nego dremam i dalje, ali kad krene neka izvrsna stvar obavezno se prenem iz dremke. Tako je bilo i ovaj put. Digao se sa kreveta, seo za komp, otišao na Jutjub, našao stvar Gravedigger i onako bunovan poslušao je par puta na ripit. Naježio se, a iz očiju… A, evo, i danas (sledećeg dana) me dira, a iz očiju… Kao da sam od plastelina ovih dana. Previše sunca, slobode i lagodnih trenutaka, pretpostavljam.

Umor

Petak, 21. jun, rano popodne. U stanu je trideset pet stepeni. Sedim na krevetu, sviram gitaru, a podno-stojeći ventilator rotira na stalku, čangrlja i duva mlak vazduh po sobi. Razmišljam kako bi mi sada lepo leglo veliko parče sočne, dobro ohlađene lubenice. I naravno, prijede mi se lubenica. Odložim gitaru na stalak, obučem bermude, majicu i japanke, stavim ranac na leđa i izađem da je kupim.

Siđem do prizemlja i sretnem gospođu Miru (prva komšinica, vrata do vrata). Penje se uz stepenice od ulaznih vrata i tegli kolica za pijacu.

„Miro, dajte da vam pomognem“, kažem i prihvatim kolica za šipku kod točkića.

„Nemojte.“

„Što da se patite, evo pomoći ću vam.“

„Ne, ne, pustite, hoću sama.“

Pustim kolica. Stojim i posmatram je. Jednom rukom drži se za gelender, a drugom rukom tegli kolica, penjući točkiće uz stepenike. Zacrvenela se u licu, nije joj lako, ali savladava stepenik po stepenik. Najzad iznese kolica do odmorišta u prizemlju. Uspravi se, odahne pa se osmehne.

„Super ste to izveli“, kažem.

„Mora malo da se vežba. Ja se vama čudim kako uspete da iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Ma, nije teško. Samo ga uzmete pod ruku, uhvatite ga za osovinu iznad pedala i onda može i malo dete da ga nosi.“

„Ali do šestog? Što ne koristite lift? Uspravite lepo bicikl na zadnji točak i prislonite ga na zid kabine. Tako sam ja ranije radila, dok sam vozila bicikl.“

„Probao jednom, ali nisam uspeo. Uspravio ga na zadnji točak i kad sam hteo da ga uguram u lift sav sam se upetljao u bicikl, ono, kao u crtanim filmovima. Lakše mi ovako. Samo ga uzmem pod ruku i odnesem ga gore do stana. Jeste da se umorim i zadišem, ali vredi, zbog onog zadovoljstva kad stignem gore na šesti, pa spustim bicikl sa ramena, pa ga polako pored saksija sa biljkama odguram do ulaznih vrata.“

„Vredi, da. Zato i ja ovo sa kolicima sa pijace. Umorim se, naravno, ali hoću sama da ih iznesem uz stepenike, a ne da mi se pomaže. Nije velika stvar, ali dobro se osećam kad pogledam dole niz savladane stepenike i kažem sebi — eto, Mirjana, baš fino, uspela si.“

„Miro, nikad nismo pričali o tome, ali ako vam bilo šta smeta, ako pravim neku buku u stanu, molim vas recite mi. Ja mnogo slušam muziku. Ako je puštam glasno i smeta vam, recite mi.“

„Ne, ne smeta mi muzika. Čujem da ponekad svirate gitaru i pevate.“

„Da, i to. Ako falširam kad pevam, molim vas i to mi recite.“

„Ne, ne, sve je u redu. Stvarno mi nije jasno kako iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Kad vam kažem, samo ga stavite pod ruku, uhvatite ga za osovinu i nije problem. Ako treba da vam iznesem neki bicikl do šestog sprata slobodno mi kucnite na vrata.“

„Hvala, hoću. Idem sad. Evo ga lift.“

„Da, dobro. Vidimo se.“

Mira uđe u lift a ja izađem iz zgrade i pođem do Maksija po lubenicu.

Idem niz Kajmačalansku, stranom ulice koja je u hladovini. Sebi u bradu pevam stvar Advice od Hardkendija — svirao sam je na gitari pre nego što sam izašao po lubenicu, pa mi je melodija u glavi. Would you really leave that girl, frightened child in a broken world… Drugom (sunčanom) stranom ulice, hoda devojka u beloj bluzi, kose vezane u rep. Idemo tako neko vreme, jedno u visini drugog, svako svojom stranom ulice. Devojka onda naglo stane. Uzdahne i pljesne se dlanom po čelu. (Valjda se setila da je nešto zaboravila.) Tako se jako pljesnula po čelu da sam i ja, sa druge strane ulice, mogao da čujem to pljes. Devojka se zatim okrete na levo krug i pođe natrag (valjda po to što je zaboravila). A ja se nasmejem, jer je sve to izgledalo vrlo simpatično.

Prođem skver ispod bifea „Kajmakčalan“ i sada idem niz ulicu Vojvode Šupljikca. I dalje, u bradu, tiho pevam stvar Advice. Didn’t even realise, the truth was hiding in her eyes… Sada i ja idem sunčanom stranom pošto su u ovo doba dana obe strane ulice Vojvode Šupljikca na suncu. Did you try to make amends or simply sigh… Iz ulice Radivoja Koraća, u Vojvode Šupljikca uđe devojka u žutoj letnjoj haljini sa tankim naramenicama i kosom skupljenom u punđu na temenu. Hoda nekoliko metara ispred mene. Did you see her face that day? When you turned and walked away… Silazimo niz ulicu, pored proplanka ispod sportskog centra „Vračar“. Now what advice should I give, I can’t tell you how to live. Devojka se okrene da vidi šta se to čuje iza nje. Primeti me.

„Ti me inspirišeš da pevam“, kažem joj.

Devojka se okrene, malo ubrza korak. Ide ispred mene još par metara, zatim skrene desno i pređe na drugu stranu ulice. Lepo izgleda u žutoj haljini na suncu.

Drama

Četvrtak, 20. jun, oko podne. Idem ulicom i imam utisak da ću da prokuvam. Volim žarko vreme, ali ovo danas je da i muve padaju u nesvest.

Uđem u Maksi i uzmem krompiriće, svež đumbir, šargarepu i tikvice. Potom svratim do apoteke da uzmem nešto za grlo (boli i oteklo). Uzmem Septolete, Parodontax pastu za zube i Fresh Step puder.

Izađem iz klimatizovane apoteke. Zapahne me jara i krvni sudovi mi se naglo rašire. Šok. Malo se zanesem, pa pođem dalje. Sunce baš prži. Pitam se — šta će biti za pet ili deset godina ako se nastave ove klimatske promene? Možda nećemo smeti tokom dana da mrdnemo iz kuće. Ili ćemo morati da nosimo zaštitna azbestna odela sa onim malim vizirima za oči.

Idem dalje ulicom. Prolazim pored frizerskog salona. Na izlogu piše: Muško šišanje — 250 dinara. Baš lepo, ionako mi treba šišanje.

Uđem u salon. I u njemu nesnosno vruće. Na stolici, pored umivaonika u uglu, sedi devojka. Malaksala je, jedva drži oči otvorene. Ustane iz stolice i klecne.

„Jel ti dobro?“

„Aha. Malo me ova vrućina… Reci?“

„Uzeo bih… ustvari, ne bih ništa uzeo nego mi treba šišanje.“

„Ajde sedi.“

„Ako ti se ne radi, mogu da navratim drugi put.“

„Ma ne, u redu sam. Sedi.“

Sednem u frizersku stolicu ispred ogledala. Devojka stoji kod umivaonika. Pokvasi ruku pod česmom, pa se mokrim dlanom natapka po obrazima i čelu. Zatim popije čašu vode. Spusti čašu na lavabo, pa dođe do stolice gde sedim i stane iza mojih leđa.

„Kako ćeš da te ošišam?“

Uzmem između dva prsta pramen kose na čelu, i pokažem joj koliko da mi skrati.

„Eto tako, da mi svuda ostane tri centimetra.“

„Važi, tri centimetra“, kaže. Prebaci preko mene zaštitni ogrtač, pa uzme mašinicu. Pitam se što je uzela mašinicu kad sam joj rekao tri centimetra — valjda je trebalo da uzme makaze? Devojka stavi kalup na mašinicu, uključi je i počne da mi lindra kosu iznad levog uha.

„Molim te, čekaj malo“, kažem. Ona skloni mašinicu od moje glave i ugasi je. Pogledamo se u ogledalu. „Zbog čega mašinicom“, kažem, „pa rekao sam ti tri centimetra.“

„A ja razumela na temenu tri centimetra.“

„Ne, ne. Svuda tri centimetra.“ Unesem se u ogledalo i čupkam olindranu kosu iznad uha. „Vidi“, žalim joj se, „tu nema tri centimetra. Tu sad jedva ako ima centimetar.“

„Izvini. Samo ću mašinicom još da ti skinem i sa druge strane iznad uva, a onda ću sve ovo ostalo makazama. Jel važi?“

„Jel mora mašinicom druga strana?“

„Pa da ti izjednačim. Ne može samo jedna strana da ti ostane tako.“

Dvoumim se oko toga. Gledam se u ogledalu, pokušam da zamislim kako bi izgledalo kad bi mi jedna strana glave bila olindrana mašinicom a druga ne. Shvatim da bi to ipak bilo smelo i neprikladno za tihog i suzdržanog gospodina koji se primakao pedesetoj.

„Da, u pravu si. Bilo bi glupo da ostane samo jedna strana ovako“, kažem joj.

„Kažem ti ja.“

Devojka mi mašinicom olindra kosu i sa druge strane, zatim uzme makaze. U salonu je kao u sauni, nije ni čudo što smo oboje pogubljeni. Skraćuje mi kosu, ćutimo, samo se čuje seckanje makaza. Gledam odraz u ogledalu. Pramičak ošišane kose stoji mi slepljen na vrh nosa.

„Evo, vidiš da ti baš lepo stoji ovako“, kaže devojka kad smo već pri kraju šišanja.

„Izvini što sam ti dramio oko kose.“

„Ja ti želim da samo dramiš oko kose, i da nemaš drugih problema.“

„Kao da je bitno da li je kosa dugačka centimetar ili tri centimetra…“

„Evo, mislim da smo gotovi. Nešto sam ti kraće ošišala, ali nema veze, izrašće ponovo.“

„Ma sve okej. I da ne izraste šta me briga. Dok sam sedeo u ovoj stolici shvatio sam koliko je sve to sa kosom nevažno.“

„Fino. Daj da ti malo razbarušim ovo gore. Vidi, baš lepo ti stoji. Hoćeš da ti skratim zulufe?“

„Neka, zulufe ću sam, kad dođem kući. Jel mogu da vidim kako si mi skratila pozadi?“

Devojka uzme ogledalo i podmetne ga pozadi uz moj potiljak. Odraz potiljka vidim u velikom ogledalu ispred sebe. Ogledam se.

„Šta mi je ovo?“ kažem. Opipam prstima potiljak i zahvatim neke repiće, tanke i mokre, duge dva-tri centimetra i priljubljene uz vrat.

„Malo sam ti stanjila kosu pozadi.“

„Okej, ali molim te skini mi i to.“

„Ako tako kažeš.“

„Molim te. Izvini. Ali ne mogu da izađem iz ovog salona sa tim pozadi.“

„I nećeš“, kaže i štrcne makazama oko potiljka par puta. „Eto, to je to, skinula. Evo ti ogledalo, pogledaj jel sad u redu?“

„Sad je dobro. Hvala ti.“

„Vidi ala ti je beo vrat tu gde je bila kosa. Posle na sunce da to pocrni. Dobro, gotovi smo onda. Hoćeš da ti isfeniram kosu?“

„Ne moraš, osušiću je napolju na suncu.“

Devojka uzme četku i očetka mi dlake sa lica. Ode i onaj pramičak što mi celo vreme bio slepljen na vrhu nosa. Skine mi zaštitni ogrtač.

„Sav si se ulepio dlakama. Sad pravo kući pa pod tuš.“

Ustanem iz stolice i protrljam kosu gledajući se u ogledalu. Ništa naročito da se vidi: faca ko faca, uši ko uši, nos ko nos, kosa ko kosa. Stvarno nema smisla što sam dramio. Razumem brigu i strast kad je u pitanju neko osetljivo cveće koje traži veliku negu. Ali šta ima da dramim oko kose? Šta je sledeće, drama oko jareće bradice?

„Koliko sam dužan?“

„Dvesta pedeset.“

„Oke, evo ti trista.“

„Čekaj da ti dam kusur.“

„U redu je.“

„Hvala.“

„Izvini što sam bio mrzovoljan i naporan mušterija.“

„Nema problema. Ova vrućina nas ubi.“

Pozdravimo se. Pokupim ranac i izađem iz salona na ulicu. U principu, iz jednog vrelog vazduha samo pređem u drugi. Baš bih popio jedno hladno pivo. Ali pre toga pod tuš, da sperem ove dlake sa sebe. Znači, ovako: sad pravo kući, pa pod tuš, a onda hladno pivo.

Požurim kući. Vrućina mi manje smeta nego pre ulaska u frizerski salon. Dobro i rasterećeno se osećam tako sveže ošišan, sa planom o tušu i hladnom pivu u glavi. Hitro hodam uz ulicu a sunce mi greje preplanulo lice, i sunce mi greje preplanule šake, i sunce mi greje inteligentne zaliske i vrh čela i vrat na potiljku, bele kao sir i do malopre zaklonjene šiškama.