Plastelin

Žarko, tiho i samo sebi dovoljno julsko prepodne, a ja na odmoru. Divota. Malo sedeo u stanu, zezao se u Reaperu (softver za pravljenje muzike), zatim isključio komp, nabacio kratak šorts od 100% poliestra (koji koristim i kao kupaće), majicu i papuče pa izašao da izvozam jedan krug biciklom do Ušća i Zemuna.

Vozeći niz Njegoševu primetio da su mi butine, u poređenju sa potkolenicama, bele kao sir. Objašnjenje: prvi put ove godine obukao kratak šorts — ove sezone u vožnju sam uvek išao u bermudama (koje su zaklanjale butine). Šta da se radi. Vozio kroz ceo grad, pored fensi kafića u Njegoševoj i prelepih skockanih devojaka koje su sedele u njima, tako, u paučama i kupaćem šortsu, sa preplanulim potkolenicama i butinama belim kao sir.

Spustio se do Ušća i obrnuo krug. Mnogo volim Ušće — lepa oaza mira u srcu grada. Nije bilo žive duše, pa sam se malo drao, tj. „pevao“, uvežbavajući stvar Dancing Girl od Terija Kalijera. Ko želi da se slobodno dere, i treba mu mesto za to, neka overi Ušće.

Neko vreme vozio gore-dole od železničkog mosta do Gazele. Zatim se spustio do Save. Meditirao i (ćuteći) vozio polako ka Brankovom mostu popločanom obalom uz vodu i pored ukotvljenih splavova. Na gredi između jednog splava i obale čučala tri divlja pačeta/patka. Zastao da ih pogledam. Podsetili me na Pajine sestriće Raju, Vlaju i Gaju. Ako u svetu divljih pataka postoje pandani Raji, Vlaji i Gaji, onda bi to mogla da budu ta tri drugara sa grede. Naravno, pošto su to divlji pačići, oni se ne bi se zvali Raja, Vlaja i Gaja, nego, logično — divlji Raja, divlji Vlaja i divlji Gaja…

Zatim ostavio Ušće iza sebe i vozeći prilično brzo za svoje srednje godine dovozao se do zemunskog malog mora (a.k.a. Dunava). Oznojio se i zadihao ali vredelo je. Popeo se Grobljanskom ulicom do onog vidikovca iznad kafane „Radecki“. Odatle napravio par snimaka i popričao sa jednim starosedeocem kivnim na dođoše. Onda se spustio natrag do keja, i odvezao se do kraja bedema kod „Radeckog“. Sišao sa bicikla, naslonio ga na nožicu da stoji uspravno, izuo japanke, malo prošetao po vrelom betonu pa seo na bedem.

Sedeo tako, posmatrao promicanje Dunava i svetlucanje površine vode, slušao šljapkanje talasića o nasip i osećao se pročišćeno i lepo. Sunce je bilo baš jako, ali mi nije smetalo. Ispružio sam noge i zavrnuo rukave majice i izložio suncu bele mišice i butine da i one malo poprime bojicu. Primetio pored sebe na betonu jedan kamenčić. Stajao je uz ivicu bedema tako izdvojen, sam na ovom svetu. Ćušnuo sam ga kažiprstom a on se veselo otkotrljao niz bedem, i pridružio se svojoj braći i sestrama kamenčićima, dole, na obali uz vodu. Drago mi je što sam mu pomogao da se pridruži drugim kamenčićima i da ne samuje izolovan gore na bedemu. Eto i sa moje strane jednog dobrog dela ovog ranog popodneva.

Šta da kažem. Svidelo mi se zemunsko malo more, u protivnom teško da bih se bavio usamljenim kamenčićima. Pre svega, taj osećaj slobode, kada možeš da dođeš, sedneš, ustaneš i odeš sa bedema kad poželiš. Zatim, na tebi papuče (koje možeš da izuješ u svakom trenutku) i kupaći šorts. Pa gomila rastinja što žiklja iz brda Pregrevica koje se vertikalno diže uz Dunav. Pa jara i plavi horizont. Pa šljunak i belo kamenje i zrikavci i voda. Ok, falili su karakteristični morski mirisi — joda, krofni, borovih iglica i maslinovog ulja — ali šta da se radi. I bilo bi dobro kada bi Dunav bio malo više proziran kod „Radeckog“… i kad bi njegova obala bila malo manje zapuštena… i kad bi moglo da se bezbedno kupa u njemu… itd. Ali jbg, moraš malo da mu progledaš kroz prste. Tako da je zemunsko malo more u redu. Evo kako izgleda posmatrano iz perspektive oznojenog bicikliste na bedemu ispod kafića „Reka“:


I jedna nastala na vidikovcu na brdu Pregrevica, dok neko kuče stoji uz ogradu obližnjeg dvorišta i laje ovamo kroz grmove ruža, a kivni starosedelac stoji pored mene i kritikuje dođoše:

Posedeo još malo na bedemu kod „Radeckog“, zatim ustao, popeo se na bajs pa zadovoljan krenuo natrag na Krst.

Vratio se kući, popio pivo, ručao, pa dremnuo uz stanicu Radio Paradise. Iz dremke me prenula ova dole stvar od Dejva Metjusa. Prvi put sam je čuo to popodne i dirnula me. Volim takve emocionalne stvari u koje umetnik unese celog sebe i imaš utisak da izvlači iz svojih peta i poslednju emociju da bi je ispoljio u pesmi. Volim kišu pa mi se i refren mnogo sviđa: Gravedigger, when you dig my grave, could you make it shallow, so that I can feel the rain. — Lep refren, zar ne, mada, realno, mrtav čovek u grobu teško da može da oseti bilo šta, pa i kišu.

I tako je stvar Gravedigger krenula na Radio Paradise i prenula me iz dremke. Imam razvijen taj osećaj dok svira neka muzika kad dremam — kad ide neka osrednja stvar ne reagujem nego dremam i dalje, ali kad krene neka izvrsna stvar obavezno se prenem iz dremke. Tako je bilo i ovaj put. Digao se sa kreveta, seo za komp, otišao na Jutjub, našao stvar Gravedigger i onako bunovan poslušao je par puta na ripit. Naježio se, a iz očiju… A, evo, i danas (sledećeg dana) me dira, a iz očiju… Kao da sam od plastelina ovih dana. Previše sunca, slobode i lagodnih trenutaka, pretpostavljam.

6 mišljenja na „Plastelin

  1. Mislim da nije u redu ponasanje:). Ubacivanje Raje , Vlaje i Gaje sa kamencicima bez Hromog Dabe u seksi post sa butinama i misicama, belim kao sir nehajno izlozenim milovanju jakog sunca u kupacim gacama na „moru“ bez pucanja sisarki, mislim ne mogu da se snadjem. :). Sladak redosled sa emotivnom zavrsnicom.:)

    Sviđa mi se

    • Sori ako je post natrpan. Izbacio šta je moglo da se izbaci (pasus o sedokosom preplanulom starijem gospodinu koji se svaki dan sunča na bedemu kod „Radeckog“) ali divlje sestriće Raju, Vlaju i Gaju nisam mogao da izbacim, kao ni samotni kamenčić, more itd. Hteo sam da izbacim butine i mišice, ali sam ih namerno ostavio da bih te zbunio (šalim se). Hvala ti na toplim rečima, trebalo bi već jednom da odemo na to piće u „Priču“.

      Sviđa mi se

      • poslednjih nedelja sam uvek jedan dan u Prici, zubar mi je iza coska, pa pre ili posle, zavisi od vremena koliko imam. Al ne brigaj, gledam da li neko vuce lubenice a sad imam i parometar vise, japanke i „beo kao sir“ jedino da ne pocrnis. 🙂

        Sviđa mi se

      • Mala ispravka oko parametara prepoznavanja: da, često idem u japankama tim potezom oko „Priče“ noseći lubenicu, ali nisam ceo beo kao sir. Belo kao sir je ono što je tokom šetnji i vožnji bajsem zaklonjeno bermudama i majicom kratkih rukava (butine i torzo), dok je ostalo (noge, ruke, vrat i faca) opaljeno suncem 🙂

        Sviđa mi se

  2. I ja imam taj osećaj. Kad me tako nešto probudi iz dremke, obavezno se zapitam: „Bože, šta li sam sve propustio?“

    I mislim, kakvo je to stavljanje grobara i Dunava u isti tekst? 🙂 Šalim se, naravno, ali kišu i Dunav obožavam i Ušće,.. ma., ceo Beograd. 🙂

    Sviđa mi se

    • Sizife, baš fino što ima dosta stvari u vezi Bg-a koje obojica volimo. 🙂

      Da, Beograd ima svoj šmek, lepe žene, nekoliko malih mora (Adu i Dunav pre svega) a postoje i mnoge druge vedre strane života u njemu. Okej je on. Još da izmeste železničku i autobusku stanicu i na tom mestu naprave veliko kupalište, i da potez od Slavije do Kališa pretvore u pešačku zonu, i da od celog Bulevara naprave botaničku baštu i Bg bi postao apsolutni hit.

      Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s