Mače

Početak septembra, nedelja prepodne. Pošao na pijacu a nije mi do pijace. Prolazim kroz neku letargičnu fazu, valjda neće dugo da traje. Ivani nisam napisao mejl nedeljama. Anđelu nisam video od jula, kad sam joj poklonio bongo bubnjeve a ona nije znala čemu to služi pa je lupkala prstima po njima zamišljajući da svira klavir (inače svira klavir).

I tako idem pored vrtića „Mića i Aćim“ ka pijaci. Prolaze dve zgodne žene, jedna je u tesnim farmerkama i plitkim roze starkama, druga nosi naočare za sunce i drži mobilni telefon uz obraz. Žena u roze starkama meko gazi jednom nogom, kao da ima žulj.

„Eto, čak sam uspela da ugazim u govno, da li možeš da veruješ?“ kaže žena što meko gazi, i pogleda dole, u patiku.

„Pa kad se tako namesti“, kaže druga žena.

Skrenem u Topolsku, pa u Petrogradsku, idem njom do semafora na raskrsnici sa Maksima Gorkog, pređem, idem još malo uz Maksima Gorkog pa zalomim kod kioska sa mekikama i eto me na pijaci. Samo hodam među tezgama, mrzi me da stanem uz neku, da biram povrće i stavljam ga u kesu i posle gledam kako ga prodavac stavlja na kantar i meri. Da bih opravdao smisao dolaska na pijacu, nakanim se i zastanem kod tezge jedne bake, kupim od nje kilo čeri paradajza, kilo tikvica, rukolu za sto dinara, glavicu belog luka i struk peršuna, a onda zapalim kući.

Uđem u stan, raskomotim se i baš da otvorim pivo, kad se setim da sam zaboravio da kupim humus (ne zemlju za cveće nego namaz od leblebija) u Idei na Bulevaru. Opet ranac na leđa i ajde napolje do Idee. U prizemlju zgrade sretnem komšinicu Bubu. Šta će ona tu kad bi trebalo da je na moru? (Trebalo je da ide na more 1. avgusta, pa joj se muž nešto ušinuo, pa su odlazak na more pomerili za 28. avgust.)

„Dobar dan, Bubo, niste na moru?“

„Eto, nisam. Eh…“

„Jel vam suprug dobro?“

„Jeste, nego se nešto drugo iskomplikovalo. Idemo na more sledeće nedelje, ako se opet nešto ne zapetlja.“

„Valjda neće.“

„Eh, da…“

Izađemo iz zgrade, zatim svako ode svojim putem. Buba ode udesno ka ulici Vojislava Ilića, ja se spustim do Idee u Bulevaru. Uđem, uzmem korpu. Prolazim kroz odeljak sa voćem i povrćem; vidim, crno grožđe je na sniženju. Priđem gajbici, otkinem jedno zrno i probam. Lepo je. Uzmem kilo. Odem do frižidera gde stoji humus. I on na sniženju. Uzmem tri pakovanja. Pođem na kasu, prolazim pored frižidera sa pivom, vidim, i Staropramen na sniženju. Uzmem šest limenki, onih velikih, sa 13,6% gratis piva. Uzmem i bocu Zaječarskog piva, pa stanem u red ispred kase.

Dođem na red, stavim korpu na pult. Žena za kasom vadi artikle i provlači ih preko bar-kod čitača. Provuče grožđe, humus, limenke Staropramena, onda izvadi bocu Zaječarskog. U pitanju je boca od pola litre, ona što se kaucira.

„Imate flašu za ovo?“ pita me žena.

„Ne.“

„Pa šta ćemo?“

„Kaucirajte, pa ću vam doneti flašu kad popijem.“

Žena pokuša da unese u terminal opciju za kauciranje. Dodiruje prstom ekran, ide kroz neke menije u programu. Dodiruje ovde, dodiruje onde, ne uspeva da nađe podsistem za povratnu ambalažu, da mi kaucira flašu. Izvadi iz džepa službenu karticu koja valjda služi za storniranje. Provuče karticu, stornira, pa pokuša ponovo. Možda joj je ovo prva nedelja na poslu. Gledam je kako se pati, neprijatno mi što sam je uvalio u problem. Moja ljubav prema pivu ne bi trebalo da ugrožava druge ljude. Na kraju žena reši da je bilo dosta cimanja po menijima.

„Nema veze“, kaže, „neću da vam naplatim kauciju. Samo vratite flašu kad popijete.“

„Hoću. Hvala.“

Platim, spakujem stvari u ranac, izađem iz Idee na Bulevar. Stojim na trotoaru, čudno mi kako je račun ispao tako malo. Izvadim račun iz kese, pregledam stavke i shvatim – žena mi nije naplatila grožđe; storinirala ga a nije ga ponovo provukla kroz kasu. Razmišljam šta da radim. Najbolje da se vratim.

Vratim se u Ideu i odem do kase za kojom radi ona žena. Dosta ljudi stoji u redu ispred njene kase.

„Izvinite, mislim da mi niste naplatili grožđe.“ Dam joj račun da pogleda.

„Gle stvarno. Stornirala sam ga a nije prošlo kroz kasu. Hvala vam“, kaže žena i pocrveni.

Starija žena stoji u redu i sve to sluša. „Eto šta ti je poštenje“, kaže dovoljno glasno da je čuje pola Idee.

„Znam da će ona (mislim na ženu za kasom) to da nadoknadi iz svog džepa“, kažem (ne tako glasno).

Žena za kasom mi naplati grožđe, vrlo je tiha, ništa ne komentariše. Izađem iz Idee, idem uz Bulevar i razmišljam — trebalo je da budem diskretniji, nije trebalo da se ženi obraćam tako da svi vide, možda je neko nadgleda i sada je ispala nepouzdana jer mi nije naplatila grožđe i mogla bi da dobije otkaz.

Prođem pored mesare „Matijević“. Startuje me neki dečko; drži upitnik na grudima.

„Izvinite, jel može četiri kratka pitanja?“

„Ne, molim te, izašao sam da prošetam a ne da odgovaram na kvizove. Možda neki drugi put.“

Dečko vidi da sam nervozan i povuče se. Šta da mu radim. Ovo nije popodne za njegova pitanja. Ionako verovatno ne bih znao odgovore.

Prođem piceriju „Orao“, a do nje je drogerija Lili. Ispred Lilija me zaustavi nasmejana devojka u polo majici kivi-zelene boje.

„Ćao, poklanjamo masažu za četiri osobe u salonu ‘Lagodan život’.“

„E hvala ti, ne treba. Baš se vraćam sa masaže.“

„Jel?“

„Aha. Zar se ne vidi kako sam fino izmasiran“, kažem i napravim neki nebulozan pokret rukama i torzom kojim kao demonstriram gipkost.

„O pa, onda… dobro“, kaže devojka a osmeh joj nestade sa lica. Eto ti ga sad. Ne sme čovek ni da se našali.

Skrenem pored Lilija, penjem se ulicom Starca Vujadina. Gore, kod kapije dvorišta gde živi onaj grmalj od psa, vidim dva čoveka: stoje po sredini ulice i gledaju ka kapiji. Jedan čovek sedi u invalidskim kolicima, drugi stoji iza njega i drži kolica. Viđam ih često u bašti bifea „Dživdžan“ kad prolazim tuda. Pijanci iz kraja. (Ne omalovažavam, samo konstatujem. Uostalom, sa svojih četiri-pet piva na dan i ja sam pijanac.) Trezni su. Udaljen sam par koraka od njih pa mogu da čujem šta pričaju.

„Vidi ih što su slatki“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Da, gle kolicki su“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Dođem do njih. Pogledam kroz kapiju. I eto ga grmalj od psa: sedi u hladu uz zid kuće i dahće; pored njega čuče dva minijaturna mačeta i kunjaju, a jedno mače stoji i gleda nas. Mačići su tako sićušni spram psa da imam utisak da kad bi se popeli psu na leđa i zavukli se u njegovo kudravo krzno da bi se stopili sa krznom i da se na leđima psa ne bi primetila neka neravnina.

Mače koje stoji i gleda nas pođe ka kapiji.

„Vidi ono mače, ide ovamo“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

Mače ide ovamo, da. Naćulilo je uši, gleda nas raširenih očiju i ide ka kapiji. Primetilo je da nešto mrda ispred kapije pa da ispita o čemu se radi. Gledam mače i ogromnog psa, u pitanju je frapantna razlika u proporcijama. Pitam se da li je mače svesno velikog psa? Možda ga kapira kao neko brdo koje pušta zvuke, toplo, meko i udobno brdo koje diše, zgodno da se na njemu odmara i smišljaju nestašluci.

Mače prilazi kapiji a nas trojica stojimo, gledamo ga i topimo se od miline. Tri raznežena pijanca gledaju mače kroz kapiju.

Grmalj od psa zalaje, da nas opemene da pazimo šta radimo.

„Ne brini kuco, nećemo da diramo mače“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Nećemo“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Treći pijanac, sa rancem na leđima, ništa ne komentariše, ali se slaže se izjavama druge dvojice.

Mače zastane na metar-dva od kapije. Sedne, isturi šapice, spusti rep i zuri u nas. Ni da trepne. Gleda nas sa čuđenjem i pita se — šta smo mi? Doleti neka buba i privuče mačetu pažnju. Buba leti mačetu iznad glave, a mače je prati pogledom, pa trzne šapicu u vis i proba da je uhvati. Buba se spusti skoro do betona i kruži nad njim, a mače skakuće okolo i baca se za njom dignutog repa. Zatim buba uzleti na visinu od pola metra i odleti dublje u dvorište, a mače otrči za njom i zamakne za kuću.

Kad je mače otišlo pođem i ja.

Dođem do svoje zgrade, sretnem komšinicu Bubu na ulazu. Penjemo se stepenicama ka predvorju u prizemlju.

„Eh, kad će to more…“, kažem.

„Da. Valjda će mi se sreća osmehnuti sledeće nedelje.“

„Ma hoće. Osmehnuće vam se.“

„Eh, da. Srećo, osmehni mi se…“

Buba se popne do svog stana na prvom spratu, ja odem do lifta i pozovem ga. Razmišljam — srećo, osmehni se. Lep idiom (ako je to idiom). Srećo, osmehni mi se — dobar naslov za debitantsku zbirku pesama. Čujem lift, silazi u prizemlje. Evo ga. Ima nekog unutra, vidim kroz staklo. Otvaraju se vrata i jedna devojka iskoči iz lifta.

„Ju!“ devojka se zaprepasti kad me vidi. Trzne se i stavi dlan na usta. Stajao sam do vrata lifta pa sam je prepao.

„Jesam te prepao?“

„Malo. Nešto sam se zamislila. Izvini što sam ovako reagovala.“

„Nema problema. Sledeći put ću da se osmehnem kad se budu otvarala vrata lifta.“

„Može. Osmehni se sledeći put. Ćao.“

„Hoću. Ćao.“

Devojka siđe niz stepenice i izađe iz zgrade. Ode nekud desno.

Uđem u lift, pritisnem dugme „6“. Čekam da krene (treba mu vremena da se smisli). Ne osećam se komotno u tom liftu. Nataša (predsednica kućnog saveta) je postavila ogledala na tri strane kabine, i kad uđem u lift imam utisak da sam ušao u neku odaju ogledala. Gde god da pogledaš vidiš odraze sebe iz raznih uglova; vidiš svoje glave i svoje profile i svoje potiljke i svoje uši i svoje zulufe i svoje mladeže na vratu i svoje lopatice na leđima. Postoji i onaj efekat odraz u odrazu, gde se tvoji odrazi u ogledalu spajaju u beskrajni niz i postepeno se smanjuju kako se udaljavaju. Čista psihodelija. Psihodelična odaja ogledala. Nije mi drag taj lift. U njemu sam takođe otkrio da mi se kosa na temenu baš proredila.

Psihodelična odaja ogledala a.k.a. lift doveze me na šesti. Kroz debelo staklo na vratima lifta vidim siluetu — neko stoji u hodniku ispred lifta. Osmehnem se po savetu devojke koju sam prepao u prizemlju, polako otvorim vrata. Vidim – Mira, komšinica.

„Dobar dan, Miro, evo dovezao sam vam lift“, kažem i prepustim joj lift.

„O, hvala. Žurim da mi se ne zatvori Maksi.“

Mira požuri u lift, a ja skinem osmeh sa lica, odem do stana, otključam vrata, uđem. U kuhinji stavim grožđe i humus iz ranca u frižider, izvadim iz frižidera jedno pivo. Razmišljam — to je jedan od osnovnih zakona kretanja materije u prirodi: uvek nešto ide u frižider, a nešto iz njega. Izvadim iz ranca limenke i Zaječarsko, spustim ih na policu pored šporeta. Nešto mi se ne slažu cifre u glavi. Nađem račun iz Idee. Pređem pogledom po stavkama računa i shvatim: žena mi nije naplatila Zaječarsko pivo! E, jebiga, žao mi je ali stvarno ne mogu da se vraćam u Ideu.

Odem u sobu, uključim komp i pustim album The Eraser Toma Jorka. Genijalac je Tom. Puno ga slušam, kako u okviru njegovog matičnog benda Rejdiohed, tako i njegove solo projekte — album The Eraser i ovaj novi bend Atoms For Peace, sa Flijem, basistom Pepersa. Fenomenalna svirka, zaista. Mnogo mi se dopada kako Tom u svojim pesmama oslikava ovaj čudni, ponekad sterilni svet. I to Tomovo pevanje u visokim registrima je prekrasno, kao neka melanholija koja je dobila glas i izašla da peva hodajući na prstima kroz noć.

Sednem na krevet i dignem noge na stolicu. Pijem pivo i slušam Toma Jorka. Radim uobičajene stvari koje neki pijanac radi nedeljom, kad ne vrca med ili slično. Razmišljam kako da rezimiram ovo popodne i ovaj post. Nema tu šta puno da se pametuje. Trebalo bi da skuvam ručak i operem veš.

9 mišljenja na „Mače

    • Tanja, zar želiš da budem povređen? 😉 Grmalj od psa je sve pažljivo posmatrao i da sam probao da udomim mače ne bih se lepo proveo.
      U pravu si za to „trebalo bi“. Trebalo bi te hoću-neći-daj-još-malo-da-razmislim reči manje da rabimo.

      Živeli, da. Za nas, mače, i ženu iz Idee (koja nadam se neće izgubiti posao).

      Sviđa mi se

    • Tenks. 🙂 Juče kod prijatelja probao Zaječarsko iz plastenke od 2L, koje se proizvodi u Novom Sadu. Fino je, mada je bolje Zaječarsko u starinskoj boci od 0.5, koje sam uzeo u Idei, jer se pravi u Zaječaru. Zapravo, Zaječarsko u starinskoj boci je jedino „Zaječarsko pivo“ koje se pravi u Zaječaru. Svako drugo Zaječarsko pivo – punjeno u plastenke, limenke, i onu novu modernu bocu od 0,5 – proizvodi se u Novom Sadu.

      Sviđa mi se

    • Naplatila mi tri pakovanja humusa i šest limenki Staropramena; i grožđe, nakon manje intervencije. 😉 Na kraju balade, žena mi nije naplatila samo Zaječarsko pivo, tako da je imala 50 dinara (koliko košta pivo) minusa u kasi. To je morala da nadoknadi iz svog džepa jer me stvarno mrzelo da se ponovo vraćam u Ideu.

      Sviđa mi se

  1. Dakle, standardnim metodom: otvorim ono što vi u Windowsu zovete „notepad“, pa beležim komentare-crtice. Za ovaj tekst, to izgleda ovako:

    – Na ankete uvek odgovaram jer:
    — radio sam isto (dakle, bio anketar) a i sad bih ali niko ne zove
    — znam u kakvoj je situaciji neko ko mora da radi ankete, da se aka sa raznim ljudima, da zavisi od njihove dobre volje; znak kakva sve njihova volja može da bude…
    — znam da su rokovi neumoljivi i po definiciji kraći nego što bi trebalo.

    – Nije pijanac onaj što pije, nego onaj ko se opije. S tim u vezi, ja sam pijanac već posle jednog „zidarskog“ piva. Kako se tebi sviđa „Zaaječarsko“? Nisam baš mnogo pohvala čuo o njemu.

    Sviđa mi se

    • Fino je „Zaječarsko“, dopada mi se. A i jeftino je, tako da u poslednje vreme uglavnom njega cepam. Pošto pijem oko pet piva na dan, gledam da nađem marku koja ima najbolji odnos cena/kvalitet, da me ljubav prema pivu ne bi finansijski iscrpela. „Zaječarsko“ u plastenci od dve litre košta oko 160 dinara i mislim da taj konkretni pivski proizvod u ovom trenutku ima najbolji odnos cena/kvalitet, mada mu je boca „Apatinskog“ od 0,6 litara, sa svojom cenom od 43 dinara, ozbiljan takmac.
      Kad bih pio jedno pivo dnevno, ne bih pio „Zaječarsko“ već Erdinger ili možda neku od onih belgijskih perverzija što koštaju 200-300 dinara po boci.

      Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s