Jednog popodneva, na povratku sa pijace svratim u radnju „zdrave hrane“ u kraju. Na vratima sretnem Zoricu, ženu koja tu radi. Krenula napolje da popuši cigaretu.
„Dobar dan, Zorice. Vi krenuli na puš-pauzu?“
„Neka, kasnije ću“, kaže i vrati cigaretu u kutiju. Uđemo u radnju. Zorica ode iza pulta. Skratila je kosu. Fino joj stoji.
„Još da imate jedan martini da ga pijuckate uz cigaricu i divota“, kažem. Jednom prilikom pričali smo o pićima i rekla mi je da joj je martini omiljen.
„A ne, martinije pijem samo van radnog vremena.“
„Lepa vam je tako kosa.“
„Hvala“, kaže i dodirne kosu prstima i dlanom. „Eto, malo sam je skratila. Vidim, i vi ste se ošišali.“
„Da, juče. Da znate kakav je šou bio kod frizera. Devojka koja me šišala bila je valjda smlavljena vrućinom. Rekao joj da mi ostavi tri centimetara, a ona krenula da me lindra mašinicom pa sam morao da intervenišem i da je zamolim da stane. Posle mi ostavila repiće od dva-tri centimetra uz vrat.“
„Kao oni što su se nosili osamdesetih?“
„Ma ne, ti repići iz osamdesetih mogu da se vežu u kikicu. Ovo su bili neki tanki repići, od dva-tri centimetra, priljubljeni uz vrat. Malo sam izdramio u salonu i devojka mi posle ošišala repiće.“
„Pa lepo vam je ovako, skroz na kratko.“
„Hvala. Ne mogu da verujem koliko drame oko kose, juče u tom salonu. Dajte mi sto grama suvih šljiva. Kako napreduju oni mali citrusi u izlogu?“
„Fino, zadovoljna sam.“
Odemo do izloga i, preko paravana, pogledamo nekoliko saksijica u izlogu u kojima rastu mlade biljke limuna i mandarine.
„Da, dobro izgledaju. Izgleda da im je lepo u ovom izlogu i da baš brinete o njima.“
„Biljke su vam kao ljudi. Samo im pružite dovoljno nege i sve će biti u redu.“
Još malo posmatramo preko paravana biljke u saksijicama u izlogu pa se vratimo do pulta. Zorica Uzme papirnu kesicu i sagne se pod tezgu, dole ka fioci sa suvim šljivama. Nedugo zatim se uspravi. Stavi na vagu kesicu napunjenu suvim šljivama.
„Zorice, eto, mi se dosta dugo znamo. Svratim u ovu radnju minimum jednom nedeljno, pričamo o raznim temama i tako.“
„Da, uvek se siti ispričamo.“
„Pa šta mislite, kada ćemo nas dvoje prestati da persiramo jedno drugom?“
„Mogli bi odmah.“
„Mogli bi. Uostalom, među nama nije velika razlika u godinama.“
„Nije. Vršnjaci smo. Pričali smo jednom o tome. Samo mi niste rekli koji ste mesec.“
„April.“
„O, pa vi ste onda pre mene. To jest, stariji ste.“
„Eto. Dajte mi dvesta grama suvih smokvi.“
Zorica uzme veliku papirnu kesu i sagne se pod tezgu, ka fioci sa smokvama. Pitam se — šta će joj tolika kesa za dvesta grama smokvi? A onda je čujem, dole iza tezge: „uf, zbunila sam se, uzela sam preveliku kesu.“ Uspravi se i osmehne se, rumena u licu. „Nema veze“, kaže i stavi kesu na vagu, „ja obožavam smokve.“
„I ja. Kad odem u Rovinj opelješim im tamo sve drveće. Uzeću i sto grama sirove golice.“
„Ima kod mene u komšiluku predivna smokva u jednom napuštenom dvorištu. Niko je ne bere. Ni ja se ne usuđujem. Greota što tolike smokve propadaju.“
„Ma šta te briga. Sačekaš da se smrkne, pa ih onda bereš pod orkiljem noći.“
„Uh, ne bih baš… U redu, to je bila sirova golica. Hoćete… hoćeš još nešto?“
„Uzeo bih i sto grama lanenih semenki. Nije tako lako preći sa persiranja na ‘ti’, a?“
„Nekad jeste a nekad nije. Ponekad ne uspem da pređem na ‘ti’, nego nekom persiram iako on meni ne persira. Ili se trudim da tako oblikujem rečenice gde ne koristimo lično obraćanje ili kako se to već kaže.“
„Da, shvatam. Nadam se da ćeš meni moći da prestaneš da persiraš. Vidi kako meni fino ide. Mada, ovako kad ti se obraćam na ‘ti’, imam utisak kao da je naš odnos degradirao.“
„Niste navikli, zato.“
„Da, valjda treba vremena. Daj mi, molim te, i sto grama brazilskih oraha. I trebalo bi da bereš te smokve iz napuštenog dvorišta.“
„Jao ne znam… A obožavam smokve. Imamo veliko drvo kod tate na placu u Krčedinu. Al šta vredi kad ih jedino ja jedem. A znate šta sam primetila?“
„Šta?“
„Eto, kad smokve sazru, prvo se pojave ptice. Spuste se na drvo i pojedu zrele plodove sa vrha krošnje. Hoćete još nešto?“
„Uzeću i pola kile sočiva.“
„Bilo bi dobro kada bismo i mi mogli tako kao ptice da sletimo na vrh neke velike trešnje ili kajsije ili smokve. Na tim najvišim granama plodovi obično budu slatki kao med, al šta vredi kad su te grane nedostupne. Ne mogu da ih dohvatim i oberem ni kad se uzverem na drvo, a ni kad se popnem na tatine merdevine.“
„Uzeću i pedeset grama cimeta i pedeset grama đumbira u prahu.“
„Jeste pravili đumbirovo pivo, što sam vam dala recept?“
„Jesam. Super je, naročito kad se ohladi u frižideru. Mnogo lepo osvežava, posebno u ovim vrelim jutrima. Jedino mi nije jasno što ga zovu đumbirovo pivo kad je to bezalkoholno piće?“
„Ni meni to nije jasno… I znaš kako obilno rodi ta smokva kod tate na placu. A niko neće da je jede osim mene. I onda pravim džemove sa smokvama, sušim ih, stavljam u kolače, samo da ih što više trošim.“
„Smokve su super. Meni je prva asocijacija na Rovinj: mmm, smokve…“
„Da, božanstvene su.“
„Ima ono veliko stablo smokve u Toploskoj ulici, ne znam da li znaš za njega. E pa, na njemu već sazrele smokve.“
„Jel jesu?“
„Aha. Samo, to je dekorativna smokva. Njeni plodovi nisu jestivi. Onako lepo sazru, budu jedri i raspuknu se kako zrele smokve znaju da se raspuknu, al kad ubereš neku i zagrizeš — unutra suvo i bljutavo.“
„Baš šteta. Hoćeš još nešto?“
„Trista grama oljuštenog ovsa i trista grama heljde.“
„Hoćeš proprženu heljdu ili sirovu?“
„Može proprženu.“
„Tatin prijatelj donosi nam mnogo lepe smokve iz Ulcinja. Onako, osuši ih na suncu i onda uvalja u specijalno brašno. I budu predivne. Meni nikad ne ispadnu tako lepo kad ih osušim. To valjda ima veze sa klimatskim područjem. Budu tako ukusne valjda zbog mora, sunca, onda onih morskih vazdušnih struja i vetrova…“
„Lepo si to rekla. Skoro pa mogu da čujem šum talasa, kriku galebova i zrikavce dok… zrike? Jel se kaže zrikavci zrike?“
„Nije zrike. Zrikiti, to ti je ono kad ovako ukrstimo oči.“
„Da vidim, kako?“
„Ovako.“
„A… Onda, da nije cvrče?“
„Nije ni to. Cvrčci cvrče, a zrikavci… ne znam. Možda, zriče? Hoćeš još nešto?“
„Jel može pola kile tih suvih smokvi od tatinog prijatelja iz Ulcinja?“
„A, nema više, ja sve pojela. Dopada mi se ta tvoja košulja.“
„Sviđa ti se? Volim te ruske košulje bez kragne. I meni se ta tvoja dopada.“
„Jel? Meni je ta tvoja lepša.“
„Hvala. Kupio je u indijskoj radnji u Zemunu.“
„Nisam znala da ima indijska radnja u Zemunu. Gde je?“
„Na početku one uličice što izbija na Glavnu iznad Mek Donaldsa.“
„A, Dubrovačka.“
„Da, tu sam je kupio. Uzeću i pola kile oljuštenog prosa i mislim da je to to. Nemate one narandžaste galete sa susamom?“
„Nemamo, gazda nije uspeo da ih nađe kod dobavljača. Nema ih, kaže dobavljač, nigde.“
„Šteta.“
„Da, i ja njih najviše volim. Lepe su ti i ove ljubičaste.“
„Te nisam probao. Sa čime su?“
„Sa integralnim pirinčem, lanenim semenkama i suncokretom.“
„Fino zvuči. Okej, uzeću i jedne te ljubičaste galete. To bi onda bilo sve. Evo drži, platiću karticom.“
„Hajde ukucaj pin.“
„Ma ukucaj ga ti. Osam jedan tri šest.“
„Dobro… Evo, prošlo je. Spakovaću ti sve ovo u kesu. Jel voziš bicikl?“
„Vozim, skoro svaki dan. Jel ti voziš rolere?“
„Slabo u poslednje vreme. Ali dosta šetam po keju.“
„I ja vozim bicikl po keju.“
„Da, znam.“
„Nikako da se sretnemo.“
„Srešćemo se jednom sigurno.“
Krepki 