Pri stvaranju koristim zalaske sunca, zvezde, brda i
sve drugo što vrši uticaj na moju maštu
Petak, pred kraj radnog vremena. Sunčano i prohladno popodne, i miriše na vikend. Baš lepo. Da stavim post o Loniju pa palim iz ove kancelarije.
Loni Bradli Holi rodio se 10. februara, 1950. godine u Birmingemu, država Alabama, kao sedmo dete u porodici koja je imala dvadest sedmoro dece. Od pete godine obavlja razne fizičke poslove i prelazi iz jedne hraniteljske porodice u drugu. U četrnaestoj godini beži u Luizijanu i luta po Jugu radeći kao kuvar, a onda se naseljava u Birmingemu.
1979. godine, kuća Lonijeve sestre izgori do temelja, a u požaru stradaju dvoje njene dece. Loni pada u depresiju i na korak je od samoubistva. Nekako uspeva da se digne, i reši da proba da uradi nešto konstruktivno sa svojim bolom. Pošto porodica ne može da priušti nadgrobne spomenike za dvoje mališana, Loni reši da ih sam napravi.
Ta dva nadgrobna spomenika, za sestrine klince, predstavljaju okidač i Loni nalazi novi smisao života u umetnosti. Pravi skulpture od svega što mu dođe pod ruku. Koristi žice od kišobrana, stare krpe, cevi, hartiju, flaše, gajtane, iznošene baletanke, kamenje, plastiku, drvene predmete, krntije automobila. Dvorište njegove kuće, i susedni placevi, preplavljeni su Lonijevim skulpturama i privlače posetioce iz celog sveta.
Da ne bude sve ružičasto pobrinuo se obližnji aerodrom u kolaboraciji sa gradskim vlastima. Lonijevo imanje nalazilo se do aerodroma, i krajem 1996. dobija pismo od vlasti: informišu ga da će mu imanje biti oduzeto za potrebe proširenja aerodroma, a kao kompenzacija ponuđena mu je suma od 14.000 dolara. Loni je odbacuje kao smešnu, i zahteva 250.000 uz obrazloženje da su te skulpture izraz njegovog bića i gotovo sve što ima na svetu. Uz malo „prijateljskog ubeđivanja“ i rušenje Lonijeve kuće bagerom (videti insert iz spota), vlasti i aerodrom nalaze „sporazumno rešenje na obostano zadovoljstvo“ sa Lonijem, uz sudsko poravnanje od 165.000 dolara. Loni se, sa porodicom, u kombiju krcatom skulpturama i decom seli u gradić Harpersfil, Alabama.
Tu nastavlja da stvara, praveći skulpture od svega što mu u Harpersfilu dođe pod ruku. Usput, slika, i pravi muziku na izakanom sintisajzeru, po osećaju, bez poznavanja nota i akorda. Nema kod Lonija skala, akorda, progresija, zaraznog gruva itd. Pritiska dirke na pogrešan način, tapka prstima po njima kao po testu, ali one i pored toga proizvode prave tonove kao podlogu za Lonijev glas blage i setne divljine. Njegove pesme su improvizacije na licu mesta i menjaju se od nastupa do nastupa a svim zvucima i rečima zajedničko je to da odražavaju jedan život sazdan od sreće i tuge, ljubavi i bola, mašte i strasti.
Loni danas živi na imanju u Birmingemu, sa svoje petoro (od petnaestoro) dece i unučićima. Afirmisao se u umetničkim krugovima i postao prilično cenjen. Lonijeva dela krase galerije mnogih muzeja i neka vrsta pravde je u njegovom slučaju ispunjena. Izdao je dva muzička albuma, koje toplo preporučujem, mada su malo „nepristupačni“ i to nije svirka koju obično čujemo u noćnim klubovima ili na džez koncertima. Za početak, probati sa albumom Just Before Music. (Za ljubitelje ploča, info da je ovaj album izdat i na dvostrukom LP-ju). Pa ako bude išlo, tu je i drugi album. O Lonijevom životu snimljen je dokumentarac čija premijera se očekuje do kraja 2013. (Isečci iz filma korišćeni su u postavljenim spotovima).
To je to. Prijatan vikend.
Krepki 
U bokca ti, ako ovo nije alternativa, onda ne znam šta je.
Za mjuz mi daj malo vremena.
Neka, kao, kosmička pravda je kako – tako zadovoljena.
Sviđa mi seSviđa mi se
Ok, Goste, dajem ti vremena do utorka da svariš mjuzu (šalim se) ;). Jeste nepristupačna svirka, ali, jbg, meni sviđa. Mislim da ću da uzmem i ploču „Just Before Music“, pod uslovom da joj malo padne cena na Amazonu. Pretpostavljam da je spektakl slušati neke od tih stvari na vinilu.
Što se tiče Lonijevog arta… Ja sam laik za art, sve što mogu da kažem na tu temu je da su neki njegovi umetnički radovi mnogo lepi, posebno slike. Prijaju mi njegove slike. Kad vidim neku (kao recimo ovu postavljenu), polete neke ptice u meni a usta se razvuku u osmeh.
Sviđa mi seSviđa mi se
za muziku cutim, ostalo mi se svidja. A onda sto rece Grof, prosireno iz mog vizira tezina zivota ako ne ubije moze da oplemeni do umetnosti.
Sviđa mi seSviđa mi se
Pa, ptico, lepo si sve rekla osim dela o muzici ;). Šalim se, lepo si primetila da patnja, ako nas ne ubije, može da nas oplemeni do umetnosti. To je, eto, prijatna strana patnje.
Sviđa mi seSviđa mi se
Interesantna priča. Njemu sigurno nije bio lak put, ali bez njega ne bi verovatno postao ovo što je sada. Nekad čovek ostane bez svega da bi se vratio/započeo na put, koji svesno možda nije ni zamišljao.
Sviđa mi seSviđa mi se
Marija, hvala na toplim rečima i sjajnom zapažanju. Dobro je za Lonija što se izvukao i pored svih nedaća. Dobro je i za nas što se nosimo sa svojim nedaćama, guramo napred i doprinosimo nečim lepim životu. Da se vratim na Lonija: baš lepo što je uspeo. Da nije, sada ne bi bilo ovog posta i ko zna šta bi bila večerašnja tema. Verovatno – ništa, prazan vazduh.
Sviđa mi seSviđa mi se
Što se muzike tiče ona je tu samo kao tonska podloga za tekst (koji slabo razabirem i razumem, pa ne mogu da procenjujem) i daje tu neku bolnu atmosferu, što, obzirom na celu priču, nije nimalo slučajno. Zanimljiv mi je odabir tonova koje svira, u pitanju je pentatonska lestvica. Ona obično nema emotivan, pogotovo ne bolan, prizvuka, ali u kombinaciji s njegovim pevanjem ovde pruža takvu atmosferu. Zanimljivo.
Skulpture mi se mnogo dopadaju. Sve u svemu sjajna priča koja navodi na razmišljanje i preispitivanje mnogih aspekata života- smisla, motivacije, sistema vrednosti…
Sviđa mi seSviđa mi se
Mojra, hvala na divnom komentu.
Sviđa mi seSviđa mi se