3. januar: Superiornost

Probudio se oko pola devet, polako, nije bilo potrebe da žurim iako je petak, 3. januar, bio radni dan. Uzeo sam par dana od godišnjeg odmora, pa sam spojio celu nedelju, plus ponedeljak i utorak za Božić. To mu sve skupa dođe 11 neradnih dana. Manji godišnji odmor.

Jutro i prepodne protekli u razmišljanju o X. Mada je bio lep dan, sa plavim nebom i suncem, ni nebo ni sunce nisu bili sinonim za ovo prepodne; X je bila sinonim za ovo prepodne.

Oko podne svratio sam do banke, podigao pare za kiriju. Posle banke, šetao ulicom Cara Nikolaja i iščekivao da mi X javi da li se vidimo večeras. Petkom uveče obično odem sa Savom (ortakom) u šetnju i na pivo. Normalno, ako bi mi X potvrdila da se večeras vidimo, otpalo bi pivo sa Savom. Poslao sam Savi SMS da ga obavestim kako stoje stvari:

Jos uvek nista ne znam u vezi setnje i piva veceras. Treba da vidim sa X sta i kako. Javljam ti cim nesto vise saznam.

Minut kasnije, stigao je Savin odgovor:

O.K.

Nešto kasnije stigao je SMS u kome me je X obavestila da ne možemo da se danas vidimo. Poslao sam Savi novi SMS:

Svrati do mene oko pola osam da idemo na pivo.

U Topolskoj, zastao sam da pomazim mačka koji je čučao na zidiću. Gotivan mačak. Na zidu su takođe čučali njegova braća i sestre, i došlo mi je da ih pomazim sve redom, ali sam rešio da ih ostavim na miru i samo sam ih posmatrao. Volim mačke i bude mi dobro svaki put kad ih vidim i mačak na zidiću u Topolskoj izmamio mi osmeh.

Spustio sam se do Kalenić pijace, kupio dve kile jabuka kod jedne buckaste žene.

Stvar dana: Yo La Tengo – Nothing to Hide

Posle pijace svratio sam do radnje „zdrave hrane“ u kraju. Zorica je radila. Lepo je izgledala stojeći iza pulta u crnoj majici sa dubokim izrezom na poprsju. Imala je dve plave šnale u kosi, a oko vrata je nosila lančić sa priveskom u obliku malog crvenog srca.

„Zorice, baš lepo izgledaš. Srećna ti nova godina“, rekoh.

„Hvala ti. Srećna i tebi“, rekla je, pružila ruku preko pulta pa smo se rukovali.

„Ju što ti je hladna ruka!“ rekla je držeći mi ruku. „A ja mislila biće topla.“

„Pa dolazim spolja, nije stigla da se ugreje. Sori što sam ti pružio hladnu ruku…“

„Ne, u redu je, htela sam da se rukujemo i da malo osetim tvoju energiju.“

„Evo izvoli jabuku“, rekao sam, izvadio iz ranca jabuku i dao je Zorici.

„O hvala.“ Uzela je i pomirisala je. „U ala lepo miriše! Jel neprskana?“

„Neprskana, nego šta. Direktno od proverenog seljaka sa Kalenića.“ (Naravno, jabuke sam kupio od buckaste žene.) Pogledao sam jabuku u njenim rukama. Nije bila čista. Uzeo sam je od Zorice i očistio je, vlažeći je dahom a zatim je glancajući svojim hemingvejskim džemperom-rolkom.

„Izvoli“, rekao sam i pružio jabuku Zorici, držeći je za peteljku. Caklila se pod neonskim svetlom.

„Hvala. Mnogo lepo miriše! Staviću je ovde ispred sebe na pult. Šta si ti zacrtao za ovu godinu, koji cilj planiraš da ostvariš?“

„Ne znam. Eto, mogao bih svakog dana u godini da napišem po pesmu…“

„Pesmu? Baš lepo. A kad ćeš da napišeš onu pesmu koju si meni obećao.“

„Uskoro. Doći će i ona u naletu inspiracije. Kad se to dogodi, zapisaću je u trenu. Samo te molim za malo strpljenja.“

„Dobro. Ali nadam se da će doći uskoro. Volela bih da mi napišeš tu pesmu.“

„Hoću, napisaću. Doći će na red da bude opevana ta lepa crna bluza sa dubokim izrezom na poprsju, i te dve plave šnale u tvojoj kosi, i taj privezak na tvojim grudima, u obliku malog crvenog srca…“

Nasmejala se i malo se zarumenela u obrazima.

„Hvala ti. Volim da ih nosim. Kažu da mi lepo stoje.“

Nastavili smo razgovor u tom smeru, o lepoti itd. Mušterije su ulazile i izlazile. Kad bi neko ušao Zorica bi ga poslužila, a zatim bi on izašao a mi bi nastavili naš razgovor.

Malo smo popričali o muško-ženskim temama. Složili smo se da žene vole muškarce obavijene misterijom, da je priroda to tako odredila i šta se tu može. Malo smo pričali i o tome koliko smo mi suštinski potrebni jedni drugima. Ja sam izneo stanovište da jesmo potrebni jedni drugima. A onda je Zorica rekla:

„Da ti kažem nešto, onako, bez uvijanja.“

„Reci?“

„Ženama nisu neophodni muškarci. Žene su superiorna bića i njima muškarci trebaju samo za jednu stvar. Znaš za koju?“

„Za koju?“

„Znaš ti.“

„Za koju? Misliš — za seks? Za reprodukciju?“

„Za vođenje ljubavi.“

„I za orgazme…“

„Ne obavezno. Ali dobro, da ne produbljujemo sad tu temu. Uglavnom, ženi na prvom mestu treba muškarac koji je dobar ljubavnik. To je polazna tačka.“

„Da, da, čitao sam o tome u knjizi ‘Nova muška seksualnost’ od Bernija Zilbergelda. Berni kaže da čovek mora biti potpuno fokusiran na ženu ako želi da uspe kod nje.“

„Bravo!“

Zatim sam se požalio Zorici da se ne snalazim u ljubavnim „hoću-neću“ trikovima i da je možda najbolje da se popnem na neko brdo, tu se osamim i pišem pesme na listovima hartije i potom od njih pravim aviončiće i bacam ih dole, u dolinu. Zorica mi predložila da se zamonašim ako sam tako neotporan. Rekao sam joj da ne mogu da se zamonašim, da sam čulno biće i da bi mi u manastiru nedostajale ženske podlaktice obasjane suncem. Šta to ima veze, rekla je, imao bi u manastiru dosta muških podlaktica. Objasnio sam joj da me takve podlaktice ne zanimaju.

I tako smo se siti ispričali, malo se nasmejali i razmenili pozitivne energije za nekoliko sati. Izašao sam iz „zdrave hrane“ i otišao kući raspoložen.

Sava je svratio oko pola osam, pa smo otišli na pivo. Ništa posebno. To srećete svaki dan na beogradskim ulicama: dva muškarca šetaju gradom, pijuckaju pivo i razgovaraju o životu i muzici, i povremeno komentarišu žene koje prođu pored njih.

Malo smo popričali o tome šta je muškarcu potrebno da bi ga neka žena zapazila.

„Dovoljno je da se pojaviš na teveu i žena će te zapaziti.“

„Aha…“

„Ako bi se pojavio na teveu ili postao makar iole javna ličnost, ribe u tvom preduzeću bi otkinule na tebe, garantujem ti. Takve su ribe.“

„Da, da…“

„Kako se zove onaj kviz na RTS-u?“

„M? Koji kviz?“

„Onaj sa Milkom Canić.“

„’Slagalice’.“

„Eto. To je sve što ti je potrebno pa da ribe u tvom preduzeću odlepe za tobom: da se pojaviš na teveu i pobediš u kvizu ‘Slagalice’.“

I tako smo opisali krug po gradu, od Krsta do Kališa i natrag. U ovaj mali post ne bi mogle da stanu sve mudrosti koje smo usput izmozgali, pijući pivo i šetajući okićenim ulicama.

Oko deset, stigli smo pred moju zgradu. Pozdravili se, pa je Sava seo u svog juga i odvezao se. Ja sam se popeo u stan, sipao čašu vina, seo za komp i otišao na Twoo, nadajući se da će Sara biti onlajn.

Sara nije bila onlajn.

Sedeo sam za kompom, slušao muziku, dosipao u čašu kad bi se ispraznila i čekao Saru da se pojavi.

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s