Sprej

Popodne početkom jula. Zalivam petunije na terasi i slušam album No Beginning No End, Hozea Džejmsa. Čekam da dođe Sava (ortak), da doveze radni sto koji sam kupio u salonu nameštaja „Forma Ideale“.

Čujem zvono na vratima. Spustim kofu, uđem u stan, odem do ulaznih vrata i otvorim ih. Sava. Stoji pred vratima i drži pod rukom paket u kome se nalazi rasklopljen sto.

„Evo ja stigo.“

„Ćao matorko, ajde upadaj.“

Sava uđe u stan, spusti paket na pod u dnevnoj sobi.

„Hoćeš da popiješ nešto?“

„Kasnije. Da montiramo ovo pa idemo na pivo. Dobra ti muzika. Ko je to?“

„Hoze Džejms.“

„Dobar je. Lepa moderna svirka.“

„Ivana mi ga preporučila.“

„Ko ti je ta cica na desktopu?“

„Ivana.“

„Kad dolazi u Beograd?“

„Za tri nedelje.“

„Vidi kako uživa na toj terasici uz more. A tu je i čaša rozea. Gde se to slikala?“

„Kad je bila u Kanu.“

„Eto. I ti da ideš u Kan, da se zajedno slikate pa to da staviš na desktop.“

„Lepše je ovako — Ivana, nebo i more, bez mene. Dobro, hajde da sklopimo sto pa idemo na pivo.“

Otvorimo paket i izvadimo drvene ploče od kojih treba sklopiti sto. Sava razvrsta šrafove i tiplove. Polako montiramo sto prateći uputstvo. Sava uglavnom sve radi sam. Ja čučim pored njega, gledam Ivanu na desktopu i slušam Hozea. Nešto me steže u grudima. Sličnu stvar osećam kada sam nesrećno zaljubljen, ili ostavljen, pa patim. I eto me sad: čučim, slušam Hozea, patim, gledam čas Ivanu na desktopu, čas Savu kako radi. Dobro mu ide, ima „zlatne“ ruke. Ceo nameštaj u svom stanu sam je napravio; regale, police, sve. Ja sam glup za te stvari. Umem da zamenim osigurač i sijalicu, sve drugo me prevazilazi.

I tako Sava sklapa sto, a Hoze Džejms i ja mu pružamo moralnu podršku. Tu i tamo uzmem šrafciger i zavrnem šraf.

Uspravimo sto, zašrafimo bočne ploče i to je to. Sto je montiran. Evo ga — stoji na točkićima nasred dnevne sobe, spreman da ga privedem nameni. Sviđa mi se, lepo izgleda u boji tamnog mahagonija. Godinama maštam o ovakvom radnom stolu, za koji ću jednog dana sesti sa šoljom nes-kafe, i onda tako sedeći za njim i slušajući neku finu mjuzu iskucati neki stvarno dobar post.

„Lepo izgleda, a?“

„Aha, dobar je.“

„Hvala što si mi dovezao sto i sklopio ga.“

„Nema problema. Hajdemo na pivo.“

„Važi. Ja častim.“

„Čekaj idem samo da operem ruke.“

Sava ode do kupatila da opere ruke, ja stojim u sobi i gledam sto. Bio je na sniženju (četiri hiljade dinara) i drago mi je što sam ga kupio. Pre njega, kao radni sto koristio sam baštenski sto na rasklapanje koji je bio tesan i slabašak, monitor se tresao dok sam kucao. I evo ga moj prvi pristojan radni sto, još od onog radnog stola u kući roditelja koju sam napustio pre dosta godina. U stanu u Zemunu, u kome sam počeo da pišem postove za blog, i u kome sam ih potom godinama pisao, nisam imao radni sto nego mi je za kucanje služio starinski kockasti kredenac za odlaganje posteljine. Bilo je neudobno i neprirodno kucati za tim kredencem. Nisam mogao da podvučem noge pod njega i kolena su mi stajala priljubljena uz prednju ploču, pa sam često imao utisak kao da sedim za tim kredencem i kucam po nekoj kazni.

Sava se vrati iz kupatila.

„Čoveče, kupatilo ti je užas.“

„Znam, jebiga.“

Odemo do kupatila. Upalim svetlo, virnemo unutra. I eto ga — staro umorno kupatilo od koga su svi digli ruke. Trudim se da ga održavam relativno čisto, ali postoje problemi u tom kupatilu koje nemaju veze sa održavanjem čistoće. Recimo, pukle su cevi u zidu, koje bi trebalo da odvode vodu iz lavaboa, pa voda ne može normalno da otiče; zid ispod lavaboa natopi se vodom svaki put kad odvrneš česmu. Zato sam sproveo crevo kojim voda iz lavaboa otiče u kofu ispod lavaboa. Pa kad se kofa napuni vodom, prospem je u WC šolju.

„Ne znam šta da radim sa ovim kupatilom, čoveče. Hteo bih da ga unormalim ali ne znam od čega da počnem.“

„Nema ti druge nego da ga celog renoviraš.“

Uglasim svetlo u kupatilu. „Jebeš kupatilo. Ajmo na pivo.“

Isključim komp, izađemo iz stana, pa iz zgrade. Pođemo ka okretnici busa 83.

„Kako Ivanu da pustim u onakvo kupatilo, jesi video na šta liči?“

„Jebiga, da.“

„Nije samo kupatilo. Ceo stan mi liči na svinjac a imam i bubašvabe. Teško da bi u njemu neka žena mogla da provede više od par sati. Moram da se selim, čoveče.“

„Što da se seliš? Koliko će Ivana da bude u Beogradu?“

„Nedelju dana.“

„Pa što da se seliš kad će Ivana da bude u Beogradu samo nedelju dana?“

„Nebitno koliko će dana Ivana da bude u Beogradu. Moram da se selim zbog sebe, da bih iskorenio u sebi naviku da živim u ćumezima. Da bih bio spreman sledeći put kad Ivana dođe u Beograd.“

„Da, kapiram.“

Dođemo do raskrsnice kod okretnice busa 83. Stanemo i čekamo da se upali zeleno za pešake.

„Pola života sam proveo u nekim ćumezima. Sve je počelo od onog podruma. Sećaš se, onog u kući mojih matoraca, gde smo svirali, pili i slušali mjuzu?“

„Sećam se podruma.“

„E pa, od njega je sve počelo. U njemu sam proveo detinjstvo i mladost. On me oblikovao u ovo što sam.“

„Dobro, podrum je bio, što se kaže, tvoj kutak mira.“

„Jači kutak. Što moj kutak mira nije bio u nekom osunčanom potkrovlju. Recimo, kao onom gore“, kažem i pokažem ka penthausu na jednoj modernoj zgradi iznad raskrsnice, ukrašenom patuljastim čempresima i još nekim žbunovima. Vrlo lep kutak mira, obasjan blagim suncem kasnog popodneva.

Upali se zeleno za pešake. Pređemo ulicu. Idemo niz Vojvode Šupljikca i pričamo o mom životu provedenom po ćumezima. Kod frizerskog salona jedna devojka razgovara telefonom; zamislila se, ne konstatuje nas. Onda zadigne majicu, tek toliko da otkrije deo stomaka i pupak. Zanemimo prolazeći pored nje.

„Jesi video?“

„Aha. Prekrasno. Nisam očekivao da ćemo da joj vidimo pupak.“

„Ni ja. Kakvo prijatno iznenađenje.“

„Imali smo sreće.“

„Fino je kad se tako zadesiš na pravom mestu u pravo vreme da vidiš neki lep pupak.“

Spustimo se do picerije „Orao“, uključimo se na Bulevar i hodamo niz njega. Zgodne žene i devojke idu oko nas gore-dole. Prijatno je hodati mimo njih, u istom ili u suprotnom pravcu, i mirisati trag u vazduhu koji ostave za sobom. Sva ta ramena, i lica i oči i leđa i listovi i bokovi i zadnjice i kose, ka kojima imaš želju da pružiš ruke. Popodne je lepo i toplo, i sve je kao u bajci. Ali bajke su plod mašte, a ovo je stvarnost, početak jula, Bulevar Kralja Aleksandra, grad Beograd, država Srbija.

Idemo Bulevarom do Terazija, pa Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Posedimo na Kalemegdanu, pa siđemo do Gospodar Jovanove i idemo njom do Skadarlije. Prođemo kroz Skadarliju, pa se uz Skadarsku popnemo do Doma omladine. Napravimo baš lep krug po gradu, i u međuvremenu se spustilo veče, a onaj bol u grudima je nestao. Dobro je.

Iznad Doma omladine vidimo visoku devojku u mini suknji. Povlači minić na dole dok ulazi u drogeriju Lili. Devojčina suknja je kratka i ne može se povući; u stvari, može, ali ne na tu stranu.

„Je li, čoveče, što si naveo devojku da joj bude neprijatno?“

„Kako sam je naveo?“

„Zadigao si joj pogledom suknju pa je morala da je povlači na dole.“

„Nisam.“

„Jesi. Zadigao si joj suknju svojim zracima iz očiju. Imaš laserske oči koje po potrebi puštaju energetske zrake koji zadižu suknje devojkama.“

„Odlepio si. Kad će da dođe ta Ivana, malo da te smiri.“

„Ivana! Ivana! Ivana!“

„Gledaju nas one dve devojke kao da smo debili.“

„Jedva čekam da dođe. Godinama se nisam ovako sjajno osećao.“

„Ti si se baš primio?“

„Aha. Šta ću. Nego, gde ćemo da kupimo pivo?“

„Možemo u Merkatoru kod ‘Beograđanke’.“

„Može. Koliko je sati?“

„Dvadeset do deset.“

„Da ne zakasnimo?“

„Nećemo.“

„Da ipak ubrzamo korak, da nam se ne zatvori Merkator.“

„Stići ćemo do deset, ne brini.“

„Da mi ubrzamo korak. Brzo hodanje je ionako zdravo za srce.“

Ubrzamo korak. Ja predvodim, u svojim „army“ bermudama i teget japankama. Furamo ka trgu Nikole Pašića. Prolazimo pored pivnice „Ljubičasta kornjača“. Mladi ljudi sede za stolovima ispred pivnice i piju. Za jednim stolom sede dve doterane klinke od 15-16 godina, piju pivo i puše. Gledaju nas provokativno (Momo Kapor bi upotrebio reč mazno). Neću ni da razmišljam o tome.

Dođemo do semafora kod zgrade „Novosti“. Stanemo, čekamo da se upali zeleno za pešake. Preko puta ulice, trg Nikole Pašića je pust. Nema ljudi; samo fontana i drveće i kandelabri i topli tamni vazduh, i kiosk sa kokicama u kome se dosađuje neki dečko.

„Vidi matori, jebote, pust trg.“

„Otišli ljudi na odmor.“

„Još da ono drveće i semafori i kandelabri i zrikavci odu na odmor i to je to. Kraj sveta. Hoćemo da pređemo?“

„Ne znam…“

„Hajde, vidiš da nema kola. I kola otišla na odmor.“

„Crveno je za pešake…“

„Ko ga jebe što je crveno. Zatvoriće nam se Merkator. Ajmo…“

Napravimo saobraćajni prekršaj i pređemo na crveno. Idemo preko pustog trga Nikole Pašića ka Pionirskom parku.

„Ima tu nešto što me muči“, kažem.

„Šta je?“

„Znaš, Ivana objavljuje tekstove na internetu.“

„O čemu tekstove, neke stručne iz farmacije?“

„Pa da, i to, ali i lične tekstove. O sebi, o svom životu i o svojoj svakodnevici.“

„A.“

„Da. I tako, redovno čitam te njene tekstove. Mnogo su lepi i lični, i dođe mi da zagrlim monitor i priljubim obraz na ekran kad ih pročitam. Kroz te tekstove sam je dosta upoznao. Recimo, eto, ima gramofon, ima osetljiv stomak, htela je da bude balerina, i tako.“

„Lepo. Ti se ionako ložiš na balerine.“

„Da. Ali ima tu jedna stvar sa kojom ne znam kako da se nosim jebiga. Smeta mi kad tako čitam neki Ivanin tekst pa naiđem na pasus koji se tiče njenog seksa sa muškarcima.“

„Šta ti to smeta?“

„Ne znam. Seks je dobra stvar i trebalo bi da navijam da ga Ivana što češće ima. Ali ne mogu. Smeta mi. Bude mi muka i od samog nagoveštaja seksa Ivane sa nekim.“

„Onda nemoj da čitaš njene tekstove.“

„Hoću da ih čitam. Lepi su i zanima me Ivanin život.“

„Onda ih čitaj.“

„A šta sa seksualnim pasusima?“

„Preskači ih.“

„Kako da znam kada će da naiđe neki, da ga preskočim? Nisam jebeni prorok.“

„Smaraš, čoveče. Čitaj Ivanine tekstove i nadaj se da će u njima biti što manje seksualnih pasusa.“

Uđemo u Pionirski park. E sad, uvek kad se zadesim u Pionirskom parku volim da usporim. Da polako prođem njim, da zastanem kod fontane i posmatram skulpturu devojke sa krčagom, okruženu malim vodoskocima. Međutim, ovaj put ništa od toga. Skoro pa protrčimo kroz park, pa se kod turske ambasade uključimo u Kneza Miloša. Hitamo niz nju ka ulici Kralja Milana. Sava pogleda na sat.

„Dobro je, čoveče, polako. Ne moramo da žurimo. Stižemo na vreme.“

„Jesi siguran?“

„Siguran. Treba nam pet minuta do ‘Beograđanke’.“

Skočim, dignem ruke u vis i proderem se kao magarac: „STIĆI ĆEMO!“

„Alo bre. Lakše malo.“

„Šta da radim kad sam srećan!“

„Nije tebi lako.“

Nije meni lako, da. A u 21:52 budemo kod „Beograđanke“. Merkator još uvek radi, Sava je bio u pravu. Spustimo se pokretnim stepenicama pod zemlju, do Merkatora, kao da se spuštamo u metro. Kupimo pivo, pa se pokretnim stepenicama vratimo na površinu zemlje ispred „Beograđanke“ držeći limenke u rukama. Kupili smo pivo, tu misiju smo ispunili. Sledeći cilj nam je da sednemo na klupu na platou iznad Cvetnog Trga, i onda tu da pijuckamo pivce i gledamo žene.

Pređemo ulicu, penjemo se Njegoševom. Bašte kafića su poluprazne. Svet se rasuo po turističkim destinacijama. Uz ogradu bašte jednog kafića sedi devojka u miniću, a na butine joj pada diskretno neonsko svetlo. Prođemo pored nje.

„Jesi joj snimio butine?“

„Aha, divne su. Neon ih je lepo istakao.“

„Izgledaju nekako uzvišeno pod tim neonom.“

„Božanske butine…“

„To.“

Popnemo se do platoa iznad Cvetnog trga. Sednemo na klupu, otvorimo pivo i kucnemo se. Popijemo gutljaj. Baš prija i opušta posle neizvesne trke sa vremenom. Kraj nas prođe zgodna žena u crvenoj haljini, bledog tena i duge ravne kose, sjajne pod uličnim svetiljkama. Nosi knjigu pod rukom. Izgleda produhovljeno, kao da se vraća sa književne večeri ili tako nešto. Čovek ne može da ne uzdahne kad vidi takvu ženu da prolazi ulicom. Gledamo za njom.

„Eh, vidi kako je lepa. Provali kakvo dupence i listovi.“

„Da…“

„Nešto si štur. Ne sviđa ti se?“

„Sviđa, ali striktno na hormonskom nivou.“

„Pa na kom drugom. Uvek su u pitanju neki hormoni.“

Nedaleko od nas, jedna žena stoji kraj klupe u senci krošnje drveta. Stoji neko vreme, tako, u senci, zatim izađe iz senke, a narandžasta ulična rasveta obasja je od temena pa niz ramena i niz ruke do vrhova prstiju na šakama, i niz noge do njenih stopala u sandalama sa ravnom petom.

„Vidi je.“

„Mnogo je lepa. Čudesna žena.“

„Jel ti se i ona sviđa na hormonskom nivou?“

„Ne, ovo je na molekularnom nivou.“

„E, matori, brate, mnogo kenjaš.“

Jedna devojka dolazi od supermarketa Maksi. Prođe pored naše klupe noseći pune kese. U jednoj kesi se nalazi pakovanje rolni toalet-papira. Devojka ima krupne oči, dugu gustu kosu, i koža joj blista na uličnom svetlu. Nikad čovek ne bi rekao da takve prelepe mlade žene imaju potrebu da nose kese iz Maksija ili da koriste toalet-papir.

„Jesi snimio ovu slatku cicu sa dobrim sisama, što je prošla?“

„Preslatka je.“

„Ko li je kreše?“

„Neki srećko.“

„Ne bi trebalo ovako da pričamo o ženama, čoveče.“

„Znam.“

„Banalni smo. Sveli smo ženu na njenu put. Sveli smo ženu na dupe, sise, noge i kožu. Jesi popio?“

„Još gutljaj pa sam popio.“

„Ajde popi pa da idemo.“

„Dobro. Evo, popio sam.“

„Kul. Hajdemo polako.“

Ustanemo i pođemo uz Njegoševu. Prođemo pored bilborda sa reklamom za hrvatsko primorje. Bilbord primamljivo izgleda: prikazuje divan sunčan dan i zeleno-plavo more i peščanu plažu okruženu borovom šumom, i ljude koji leže na plaži ili se kupaju. Gledam te ljude na bilbordu. Suviše su sitni i ne mogu da im vidim lica, ali pretpostavljam da su nasmejani. Poželim da sam i ja tamo među njima, sa svojim peškirom, i sa svojim papučama za plažu, i sa svojim losionom za sunce, i sa svojim sićušnim osmehom. Uh, more!

„Matori, jel ideš ove godine negde na more?“

„Ne.“

„A što?“

„Nema se kinte.“

„A ja bih tako išao. Baš mi nedostaje. More, sunce, masline, smokve, morske zvezde, skakanje na glavu sa stena, čitav taj morski sjaj. Znaš kako bi mi lepo leglo desetak dana negde.“

„Pa idi na more, što ne ideš?“

„Mrzi me da idem sam.  A i nemam ideju gde bih išao.“

„Idi negde u Grčku, Grčka ti je lepa.“

„Ali daleko mi…“

„Idi u Crnu Goru.“

„Ali daleko mi…“

„Idi na Srebrno jezero.“

„Ali daleko mi…“

„E jebiga onda. Idi na Adu.“

„Ali…“

„Znam, daleko ti.“

Popnemo se do Kalenić pijace, skrenemo u Kursulinu. Njom idemo do kafane „Kalenić“, zatim uđemo u Mileševsku.

„Jesam ti pričao ono kad sam sprejom nacrtao veliko srce ispred Tanjinog ulaza?“

„Nisi.“

„Eto, bio Tanji rođendan, i te noći kad joj bio rođendan dođem u dva uveče do Tanjine zgrade i nacrtam veliko srce na trotoaru ispred ulaza. I u sredini srca napišem ‘Tanji za 27.’“

„Moćno.“

„Neka baba me celo vreme gledala sa prozora. Mislio sam da će da zove pandure. Sav sam se preznojio dok sam crtao srce. Ali dobro, baba me izgleda nije prijavila.“

„Neka kul baba.“

„Da, valjda.“

„Super ti je to sa sprejom. Prekrasna izjava ljubavi. Koje boje je bio sprej?“

„Žute.“

„Što žute? Što nisi koristio crveni?“

„Nisu imali u farbari.“

„Trebalo je da obiđeš još neku farbaru.“

„Mrzelo me. Dobar je bio i žuti.“

Idemo Mileševskom, prođemo kafić „Mileševski fenjer“. Tu je malo mračniji deo trotoara. Jedna devojka ide niz Mileševsku i prolazi pred nas; lice i torzo su joj u tami, a poprsje joj je osvetljeno ekranom mobilnog telefona.

„Jesi je video?“

„Aha. Čarobno.“

„Isto veče se mimoiđeš sa devojkom sa otkrivenim pupkom, devojkom sa božanskim butinama i devojkom sa osvetljenim poprsjem u tami. I kako čovek da ne bude pesnik?“

Popnemo se do kraja Mileševske, pa uz Žičku, do pozorišta i do raskrsnice. Dođemo do mesta gde je parkiran Savin jugo. Sava otključa auto, otvori vrata.

„E pa, čoveče, to je to.“

„Baš je bila fina šetnja.“

„Aha. Super je bilo.“

„Hvala ti za sto.“

„Nema problema. Dobro, ajde vidimo se.“

„Važi.“

Rukujemo se. Sava uđe u auto, upali ga, isparkira se i polako krene. Mahnem mu, otpratim jugića pogledom, pa uđem u zgradu. Popnem se do prizemlja i pozovem lift. Prijala mi šetnja, dobro je bilo. Bili smo malo banalni, ali šta da se radi. Čovek jednom nedeljno može sebi da dopusti par sati banalnosti, u kojima ženu svede na njene grudi, zadnjicu, noge i kožu. To je u redu, pretpostavljam, u istoj meri u kojoj je u redu masturbiranje.

Izvadim mobilni i pogledam koliko je sati: 23:05. Dobro je, nije kasno, biće vremena za još koje pivo pre spavanja. A i novi radni sto me čeka u stanu, da ga privedem nameni. To bih mogao, kad se popnem gore: da se istuširam, onda otvorim pivo, pustim Hozea i sednem da napišem Ivani mejl o onim fenomenalnim zalascima sunca na kraju zemunskog keja, kod „Radeckog“. Mislim da su to najlepši i najromantičniji zalasci sunca koji se mogu videti u Beogradu. Lepi su i zalasci sunca na Kališu, i na dorćolskoj marini, ali ovi uz obalu Dunava kod „Radeckog“ su ipak nešto posebno.

Mače

Početak septembra, nedelja prepodne. Pošao na pijacu a nije mi do pijace. Prolazim kroz neku letargičnu fazu, valjda neće dugo da traje. Ivani nisam napisao mejl nedeljama. Anđelu nisam video od jula, kad sam joj poklonio bongo bubnjeve a ona nije znala čemu to služi pa je lupkala prstima po njima zamišljajući da svira klavir (inače svira klavir).

I tako idem pored vrtića „Mića i Aćim“ ka pijaci. Prolaze dve zgodne žene, jedna je u tesnim farmerkama i plitkim roze starkama, druga nosi naočare za sunce i drži mobilni telefon uz obraz. Žena u roze starkama meko gazi jednom nogom, kao da ima žulj.

„Eto, čak sam uspela da ugazim u govno, da li možeš da veruješ?“ kaže žena što meko gazi, i pogleda dole, u patiku.

„Pa kad se tako namesti“, kaže druga žena.

Skrenem u Topolsku, pa u Petrogradsku, idem njom do semafora na raskrsnici sa Maksima Gorkog, pređem, idem još malo uz Maksima Gorkog pa zalomim kod kioska sa mekikama i eto me na pijaci. Samo hodam među tezgama, mrzi me da stanem uz neku, da biram povrće i stavljam ga u kesu i posle gledam kako ga prodavac stavlja na kantar i meri. Da bih opravdao smisao dolaska na pijacu, nakanim se i zastanem kod tezge jedne bake, kupim od nje kilo čeri paradajza, kilo tikvica, rukolu za sto dinara, glavicu belog luka i struk peršuna, a onda zapalim kući.

Uđem u stan, raskomotim se i baš da otvorim pivo, kad se setim da sam zaboravio da kupim humus (ne zemlju za cveće nego namaz od leblebija) u Idei na Bulevaru. Opet ranac na leđa i ajde napolje do Idee. U prizemlju zgrade sretnem komšinicu Bubu. Šta će ona tu kad bi trebalo da je na moru? (Trebalo je da ide na more 1. avgusta, pa joj se muž nešto ušinuo, pa su odlazak na more pomerili za 28. avgust.)

„Dobar dan, Bubo, niste na moru?“

„Eto, nisam. Eh…“

„Jel vam suprug dobro?“

„Jeste, nego se nešto drugo iskomplikovalo. Idemo na more sledeće nedelje, ako se opet nešto ne zapetlja.“

„Valjda neće.“

„Eh, da…“

Izađemo iz zgrade, zatim svako ode svojim putem. Buba ode udesno ka ulici Vojislava Ilića, ja se spustim do Idee u Bulevaru. Uđem, uzmem korpu. Prolazim kroz odeljak sa voćem i povrćem; vidim, crno grožđe je na sniženju. Priđem gajbici, otkinem jedno zrno i probam. Lepo je. Uzmem kilo. Odem do frižidera gde stoji humus. I on na sniženju. Uzmem tri pakovanja. Pođem na kasu, prolazim pored frižidera sa pivom, vidim, i Staropramen na sniženju. Uzmem šest limenki, onih velikih, sa 13,6% gratis piva. Uzmem i bocu Zaječarskog piva, pa stanem u red ispred kase.

Dođem na red, stavim korpu na pult. Žena za kasom vadi artikle i provlači ih preko bar-kod čitača. Provuče grožđe, humus, limenke Staropramena, onda izvadi bocu Zaječarskog. U pitanju je boca od pola litre, ona što se kaucira.

„Imate flašu za ovo?“ pita me žena.

„Ne.“

„Pa šta ćemo?“

„Kaucirajte, pa ću vam doneti flašu kad popijem.“

Žena pokuša da unese u terminal opciju za kauciranje. Dodiruje prstom ekran, ide kroz neke menije u programu. Dodiruje ovde, dodiruje onde, ne uspeva da nađe podsistem za povratnu ambalažu, da mi kaucira flašu. Izvadi iz džepa službenu karticu koja valjda služi za storniranje. Provuče karticu, stornira, pa pokuša ponovo. Možda joj je ovo prva nedelja na poslu. Gledam je kako se pati, neprijatno mi što sam je uvalio u problem. Moja ljubav prema pivu ne bi trebalo da ugrožava druge ljude. Na kraju žena reši da je bilo dosta cimanja po menijima.

„Nema veze“, kaže, „neću da vam naplatim kauciju. Samo vratite flašu kad popijete.“

„Hoću. Hvala.“

Platim, spakujem stvari u ranac, izađem iz Idee na Bulevar. Stojim na trotoaru, čudno mi kako je račun ispao tako malo. Izvadim račun iz kese, pregledam stavke i shvatim – žena mi nije naplatila grožđe; storinirala ga a nije ga ponovo provukla kroz kasu. Razmišljam šta da radim. Najbolje da se vratim.

Vratim se u Ideu i odem do kase za kojom radi ona žena. Dosta ljudi stoji u redu ispred njene kase.

„Izvinite, mislim da mi niste naplatili grožđe.“ Dam joj račun da pogleda.

„Gle stvarno. Stornirala sam ga a nije prošlo kroz kasu. Hvala vam“, kaže žena i pocrveni.

Starija žena stoji u redu i sve to sluša. „Eto šta ti je poštenje“, kaže dovoljno glasno da je čuje pola Idee.

„Znam da će ona (mislim na ženu za kasom) to da nadoknadi iz svog džepa“, kažem (ne tako glasno).

Žena za kasom mi naplati grožđe, vrlo je tiha, ništa ne komentariše. Izađem iz Idee, idem uz Bulevar i razmišljam — trebalo je da budem diskretniji, nije trebalo da se ženi obraćam tako da svi vide, možda je neko nadgleda i sada je ispala nepouzdana jer mi nije naplatila grožđe i mogla bi da dobije otkaz.

Prođem pored mesare „Matijević“. Startuje me neki dečko; drži upitnik na grudima.

„Izvinite, jel može četiri kratka pitanja?“

„Ne, molim te, izašao sam da prošetam a ne da odgovaram na kvizove. Možda neki drugi put.“

Dečko vidi da sam nervozan i povuče se. Šta da mu radim. Ovo nije popodne za njegova pitanja. Ionako verovatno ne bih znao odgovore.

Prođem piceriju „Orao“, a do nje je drogerija Lili. Ispred Lilija me zaustavi nasmejana devojka u polo majici kivi-zelene boje.

„Ćao, poklanjamo masažu za četiri osobe u salonu ‘Lagodan život’.“

„E hvala ti, ne treba. Baš se vraćam sa masaže.“

„Jel?“

„Aha. Zar se ne vidi kako sam fino izmasiran“, kažem i napravim neki nebulozan pokret rukama i torzom kojim kao demonstriram gipkost.

„O pa, onda… dobro“, kaže devojka a osmeh joj nestade sa lica. Eto ti ga sad. Ne sme čovek ni da se našali.

Skrenem pored Lilija, penjem se ulicom Starca Vujadina. Gore, kod kapije dvorišta gde živi onaj grmalj od psa, vidim dva čoveka: stoje po sredini ulice i gledaju ka kapiji. Jedan čovek sedi u invalidskim kolicima, drugi stoji iza njega i drži kolica. Viđam ih često u bašti bifea „Dživdžan“ kad prolazim tuda. Pijanci iz kraja. (Ne omalovažavam, samo konstatujem. Uostalom, sa svojih četiri-pet piva na dan i ja sam pijanac.) Trezni su. Udaljen sam par koraka od njih pa mogu da čujem šta pričaju.

„Vidi ih što su slatki“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Da, gle kolicki su“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Dođem do njih. Pogledam kroz kapiju. I eto ga grmalj od psa: sedi u hladu uz zid kuće i dahće; pored njega čuče dva minijaturna mačeta i kunjaju, a jedno mače stoji i gleda nas. Mačići su tako sićušni spram psa da imam utisak da kad bi se popeli psu na leđa i zavukli se u njegovo kudravo krzno da bi se stopili sa krznom i da se na leđima psa ne bi primetila neka neravnina.

Mače koje stoji i gleda nas pođe ka kapiji.

„Vidi ono mače, ide ovamo“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

Mače ide ovamo, da. Naćulilo je uši, gleda nas raširenih očiju i ide ka kapiji. Primetilo je da nešto mrda ispred kapije pa da ispita o čemu se radi. Gledam mače i ogromnog psa, u pitanju je frapantna razlika u proporcijama. Pitam se da li je mače svesno velikog psa? Možda ga kapira kao neko brdo koje pušta zvuke, toplo, meko i udobno brdo koje diše, zgodno da se na njemu odmara i smišljaju nestašluci.

Mače prilazi kapiji a nas trojica stojimo, gledamo ga i topimo se od miline. Tri raznežena pijanca gledaju mače kroz kapiju.

Grmalj od psa zalaje, da nas opemene da pazimo šta radimo.

„Ne brini kuco, nećemo da diramo mače“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Nećemo“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Treći pijanac, sa rancem na leđima, ništa ne komentariše, ali se slaže se izjavama druge dvojice.

Mače zastane na metar-dva od kapije. Sedne, isturi šapice, spusti rep i zuri u nas. Ni da trepne. Gleda nas sa čuđenjem i pita se — šta smo mi? Doleti neka buba i privuče mačetu pažnju. Buba leti mačetu iznad glave, a mače je prati pogledom, pa trzne šapicu u vis i proba da je uhvati. Buba se spusti skoro do betona i kruži nad njim, a mače skakuće okolo i baca se za njom dignutog repa. Zatim buba uzleti na visinu od pola metra i odleti dublje u dvorište, a mače otrči za njom i zamakne za kuću.

Kad je mače otišlo pođem i ja.

Dođem do svoje zgrade, sretnem komšinicu Bubu na ulazu. Penjemo se stepenicama ka predvorju u prizemlju.

„Eh, kad će to more…“, kažem.

„Da. Valjda će mi se sreća osmehnuti sledeće nedelje.“

„Ma hoće. Osmehnuće vam se.“

„Eh, da. Srećo, osmehni mi se…“

Buba se popne do svog stana na prvom spratu, ja odem do lifta i pozovem ga. Razmišljam — srećo, osmehni se. Lep idiom (ako je to idiom). Srećo, osmehni mi se — dobar naslov za debitantsku zbirku pesama. Čujem lift, silazi u prizemlje. Evo ga. Ima nekog unutra, vidim kroz staklo. Otvaraju se vrata i jedna devojka iskoči iz lifta.

„Ju!“ devojka se zaprepasti kad me vidi. Trzne se i stavi dlan na usta. Stajao sam do vrata lifta pa sam je prepao.

„Jesam te prepao?“

„Malo. Nešto sam se zamislila. Izvini što sam ovako reagovala.“

„Nema problema. Sledeći put ću da se osmehnem kad se budu otvarala vrata lifta.“

„Može. Osmehni se sledeći put. Ćao.“

„Hoću. Ćao.“

Devojka siđe niz stepenice i izađe iz zgrade. Ode nekud desno.

Uđem u lift, pritisnem dugme „6“. Čekam da krene (treba mu vremena da se smisli). Ne osećam se komotno u tom liftu. Nataša (predsednica kućnog saveta) je postavila ogledala na tri strane kabine, i kad uđem u lift imam utisak da sam ušao u neku odaju ogledala. Gde god da pogledaš vidiš odraze sebe iz raznih uglova; vidiš svoje glave i svoje profile i svoje potiljke i svoje uši i svoje zulufe i svoje mladeže na vratu i svoje lopatice na leđima. Postoji i onaj efekat odraz u odrazu, gde se tvoji odrazi u ogledalu spajaju u beskrajni niz i postepeno se smanjuju kako se udaljavaju. Čista psihodelija. Psihodelična odaja ogledala. Nije mi drag taj lift. U njemu sam takođe otkrio da mi se kosa na temenu baš proredila.

Psihodelična odaja ogledala a.k.a. lift doveze me na šesti. Kroz debelo staklo na vratima lifta vidim siluetu — neko stoji u hodniku ispred lifta. Osmehnem se po savetu devojke koju sam prepao u prizemlju, polako otvorim vrata. Vidim – Mira, komšinica.

„Dobar dan, Miro, evo dovezao sam vam lift“, kažem i prepustim joj lift.

„O, hvala. Žurim da mi se ne zatvori Maksi.“

Mira požuri u lift, a ja skinem osmeh sa lica, odem do stana, otključam vrata, uđem. U kuhinji stavim grožđe i humus iz ranca u frižider, izvadim iz frižidera jedno pivo. Razmišljam — to je jedan od osnovnih zakona kretanja materije u prirodi: uvek nešto ide u frižider, a nešto iz njega. Izvadim iz ranca limenke i Zaječarsko, spustim ih na policu pored šporeta. Nešto mi se ne slažu cifre u glavi. Nađem račun iz Idee. Pređem pogledom po stavkama računa i shvatim: žena mi nije naplatila Zaječarsko pivo! E, jebiga, žao mi je ali stvarno ne mogu da se vraćam u Ideu.

Odem u sobu, uključim komp i pustim album The Eraser Toma Jorka. Genijalac je Tom. Puno ga slušam, kako u okviru njegovog matičnog benda Rejdiohed, tako i njegove solo projekte — album The Eraser i ovaj novi bend Atoms For Peace, sa Flijem, basistom Pepersa. Fenomenalna svirka, zaista. Mnogo mi se dopada kako Tom u svojim pesmama oslikava ovaj čudni, ponekad sterilni svet. I to Tomovo pevanje u visokim registrima je prekrasno, kao neka melanholija koja je dobila glas i izašla da peva hodajući na prstima kroz noć.

Sednem na krevet i dignem noge na stolicu. Pijem pivo i slušam Toma Jorka. Radim uobičajene stvari koje neki pijanac radi nedeljom, kad ne vrca med ili slično. Razmišljam kako da rezimiram ovo popodne i ovaj post. Nema tu šta puno da se pametuje. Trebalo bi da skuvam ručak i operem veš.

Osmeh

Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.

Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.

Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.

Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.

I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.

Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.

I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.

Umor

Petak, 21. jun, rano popodne. U stanu je trideset pet stepeni. Sedim na krevetu, sviram gitaru, a podno-stojeći ventilator rotira na stalku, čangrlja i duva mlak vazduh po sobi. Razmišljam kako bi mi sada lepo leglo veliko parče sočne, dobro ohlađene lubenice. I naravno, prijede mi se lubenica. Odložim gitaru na stalak, obučem bermude, majicu i japanke, stavim ranac na leđa i izađem da je kupim.

Siđem do prizemlja i sretnem gospođu Miru (prva komšinica, vrata do vrata). Penje se uz stepenice od ulaznih vrata i tegli kolica za pijacu.

„Miro, dajte da vam pomognem“, kažem i prihvatim kolica za šipku kod točkića.

„Nemojte.“

„Što da se patite, evo pomoći ću vam.“

„Ne, ne, pustite, hoću sama.“

Pustim kolica. Stojim i posmatram je. Jednom rukom drži se za gelender, a drugom rukom tegli kolica, penjući točkiće uz stepenike. Zacrvenela se u licu, nije joj lako, ali savladava stepenik po stepenik. Najzad iznese kolica do odmorišta u prizemlju. Uspravi se, odahne pa se osmehne.

„Super ste to izveli“, kažem.

„Mora malo da se vežba. Ja se vama čudim kako uspete da iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Ma, nije teško. Samo ga uzmete pod ruku, uhvatite ga za osovinu iznad pedala i onda može i malo dete da ga nosi.“

„Ali do šestog? Što ne koristite lift? Uspravite lepo bicikl na zadnji točak i prislonite ga na zid kabine. Tako sam ja ranije radila, dok sam vozila bicikl.“

„Probao jednom, ali nisam uspeo. Uspravio ga na zadnji točak i kad sam hteo da ga uguram u lift sav sam se upetljao u bicikl, ono, kao u crtanim filmovima. Lakše mi ovako. Samo ga uzmem pod ruku i odnesem ga gore do stana. Jeste da se umorim i zadišem, ali vredi, zbog onog zadovoljstva kad stignem gore na šesti, pa spustim bicikl sa ramena, pa ga polako pored saksija sa biljkama odguram do ulaznih vrata.“

„Vredi, da. Zato i ja ovo sa kolicima sa pijace. Umorim se, naravno, ali hoću sama da ih iznesem uz stepenike, a ne da mi se pomaže. Nije velika stvar, ali dobro se osećam kad pogledam dole niz savladane stepenike i kažem sebi — eto, Mirjana, baš fino, uspela si.“

„Miro, nikad nismo pričali o tome, ali ako vam bilo šta smeta, ako pravim neku buku u stanu, molim vas recite mi. Ja mnogo slušam muziku. Ako je puštam glasno i smeta vam, recite mi.“

„Ne, ne smeta mi muzika. Čujem da ponekad svirate gitaru i pevate.“

„Da, i to. Ako falširam kad pevam, molim vas i to mi recite.“

„Ne, ne, sve je u redu. Stvarno mi nije jasno kako iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Kad vam kažem, samo ga stavite pod ruku, uhvatite ga za osovinu i nije problem. Ako treba da vam iznesem neki bicikl do šestog sprata slobodno mi kucnite na vrata.“

„Hvala, hoću. Idem sad. Evo ga lift.“

„Da, dobro. Vidimo se.“

Mira uđe u lift a ja izađem iz zgrade i pođem do Maksija po lubenicu.

Idem niz Kajmačalansku, stranom ulice koja je u hladovini. Sebi u bradu pevam stvar Advice od Hardkendija — svirao sam je na gitari pre nego što sam izašao po lubenicu, pa mi je melodija u glavi. Would you really leave that girl, frightened child in a broken world… Drugom (sunčanom) stranom ulice, hoda devojka u beloj bluzi, kose vezane u rep. Idemo tako neko vreme, jedno u visini drugog, svako svojom stranom ulice. Devojka onda naglo stane. Uzdahne i pljesne se dlanom po čelu. (Valjda se setila da je nešto zaboravila.) Tako se jako pljesnula po čelu da sam i ja, sa druge strane ulice, mogao da čujem to pljes. Devojka se zatim okrete na levo krug i pođe natrag (valjda po to što je zaboravila). A ja se nasmejem, jer je sve to izgledalo vrlo simpatično.

Prođem skver ispod bifea „Kajmakčalan“ i sada idem niz ulicu Vojvode Šupljikca. I dalje, u bradu, tiho pevam stvar Advice. Didn’t even realise, the truth was hiding in her eyes… Sada i ja idem sunčanom stranom pošto su u ovo doba dana obe strane ulice Vojvode Šupljikca na suncu. Did you try to make amends or simply sigh… Iz ulice Radivoja Koraća, u Vojvode Šupljikca uđe devojka u žutoj letnjoj haljini sa tankim naramenicama i kosom skupljenom u punđu na temenu. Hoda nekoliko metara ispred mene. Did you see her face that day? When you turned and walked away… Silazimo niz ulicu, pored proplanka ispod sportskog centra „Vračar“. Now what advice should I give, I can’t tell you how to live. Devojka se okrene da vidi šta se to čuje iza nje. Primeti me.

„Ti me inspirišeš da pevam“, kažem joj.

Devojka se okrene, malo ubrza korak. Ide ispred mene još par metara, zatim skrene desno i pređe na drugu stranu ulice. Lepo izgleda u žutoj haljini na suncu.

Drama

Četvrtak, 20. jun, oko podne. Idem ulicom i imam utisak da ću da prokuvam. Volim žarko vreme, ali ovo danas je da i muve padaju u nesvest.

Uđem u Maksi i uzmem krompiriće, svež đumbir, šargarepu i tikvice. Potom svratim do apoteke da uzmem nešto za grlo (boli i oteklo). Uzmem Septolete, Parodontax pastu za zube i Fresh Step puder.

Izađem iz klimatizovane apoteke. Zapahne me jara i krvni sudovi mi se naglo rašire. Šok. Malo se zanesem, pa pođem dalje. Sunce baš prži. Pitam se — šta će biti za pet ili deset godina ako se nastave ove klimatske promene? Možda nećemo smeti tokom dana da mrdnemo iz kuće. Ili ćemo morati da nosimo zaštitna azbestna odela sa onim malim vizirima za oči.

Idem dalje ulicom. Prolazim pored frizerskog salona. Na izlogu piše: Muško šišanje — 250 dinara. Baš lepo, ionako mi treba šišanje.

Uđem u salon. I u njemu nesnosno vruće. Na stolici, pored umivaonika u uglu, sedi devojka. Malaksala je, jedva drži oči otvorene. Ustane iz stolice i klecne.

„Jel ti dobro?“

„Aha. Malo me ova vrućina… Reci?“

„Uzeo bih… ustvari, ne bih ništa uzeo nego mi treba šišanje.“

„Ajde sedi.“

„Ako ti se ne radi, mogu da navratim drugi put.“

„Ma ne, u redu sam. Sedi.“

Sednem u frizersku stolicu ispred ogledala. Devojka stoji kod umivaonika. Pokvasi ruku pod česmom, pa se mokrim dlanom natapka po obrazima i čelu. Zatim popije čašu vode. Spusti čašu na lavabo, pa dođe do stolice gde sedim i stane iza mojih leđa.

„Kako ćeš da te ošišam?“

Uzmem između dva prsta pramen kose na čelu, i pokažem joj koliko da mi skrati.

„Eto tako, da mi svuda ostane tri centimetra.“

„Važi, tri centimetra“, kaže. Prebaci preko mene zaštitni ogrtač, pa uzme mašinicu. Pitam se što je uzela mašinicu kad sam joj rekao tri centimetra — valjda je trebalo da uzme makaze? Devojka stavi kalup na mašinicu, uključi je i počne da mi lindra kosu iznad levog uha.

„Molim te, čekaj malo“, kažem. Ona skloni mašinicu od moje glave i ugasi je. Pogledamo se u ogledalu. „Zbog čega mašinicom“, kažem, „pa rekao sam ti tri centimetra.“

„A ja razumela na temenu tri centimetra.“

„Ne, ne. Svuda tri centimetra.“ Unesem se u ogledalo i čupkam olindranu kosu iznad uha. „Vidi“, žalim joj se, „tu nema tri centimetra. Tu sad jedva ako ima centimetar.“

„Izvini. Samo ću mašinicom još da ti skinem i sa druge strane iznad uva, a onda ću sve ovo ostalo makazama. Jel važi?“

„Jel mora mašinicom druga strana?“

„Pa da ti izjednačim. Ne može samo jedna strana da ti ostane tako.“

Dvoumim se oko toga. Gledam se u ogledalu, pokušam da zamislim kako bi izgledalo kad bi mi jedna strana glave bila olindrana mašinicom a druga ne. Shvatim da bi to ipak bilo smelo i neprikladno za tihog i suzdržanog gospodina koji se primakao pedesetoj.

„Da, u pravu si. Bilo bi glupo da ostane samo jedna strana ovako“, kažem joj.

„Kažem ti ja.“

Devojka mi mašinicom olindra kosu i sa druge strane, zatim uzme makaze. U salonu je kao u sauni, nije ni čudo što smo oboje pogubljeni. Skraćuje mi kosu, ćutimo, samo se čuje seckanje makaza. Gledam odraz u ogledalu. Pramičak ošišane kose stoji mi slepljen na vrh nosa.

„Evo, vidiš da ti baš lepo stoji ovako“, kaže devojka kad smo već pri kraju šišanja.

„Izvini što sam ti dramio oko kose.“

„Ja ti želim da samo dramiš oko kose, i da nemaš drugih problema.“

„Kao da je bitno da li je kosa dugačka centimetar ili tri centimetra…“

„Evo, mislim da smo gotovi. Nešto sam ti kraće ošišala, ali nema veze, izrašće ponovo.“

„Ma sve okej. I da ne izraste šta me briga. Dok sam sedeo u ovoj stolici shvatio sam koliko je sve to sa kosom nevažno.“

„Fino. Daj da ti malo razbarušim ovo gore. Vidi, baš lepo ti stoji. Hoćeš da ti skratim zulufe?“

„Neka, zulufe ću sam, kad dođem kući. Jel mogu da vidim kako si mi skratila pozadi?“

Devojka uzme ogledalo i podmetne ga pozadi uz moj potiljak. Odraz potiljka vidim u velikom ogledalu ispred sebe. Ogledam se.

„Šta mi je ovo?“ kažem. Opipam prstima potiljak i zahvatim neke repiće, tanke i mokre, duge dva-tri centimetra i priljubljene uz vrat.

„Malo sam ti stanjila kosu pozadi.“

„Okej, ali molim te skini mi i to.“

„Ako tako kažeš.“

„Molim te. Izvini. Ali ne mogu da izađem iz ovog salona sa tim pozadi.“

„I nećeš“, kaže i štrcne makazama oko potiljka par puta. „Eto, to je to, skinula. Evo ti ogledalo, pogledaj jel sad u redu?“

„Sad je dobro. Hvala ti.“

„Vidi ala ti je beo vrat tu gde je bila kosa. Posle na sunce da to pocrni. Dobro, gotovi smo onda. Hoćeš da ti isfeniram kosu?“

„Ne moraš, osušiću je napolju na suncu.“

Devojka uzme četku i očetka mi dlake sa lica. Ode i onaj pramičak što mi celo vreme bio slepljen na vrhu nosa. Skine mi zaštitni ogrtač.

„Sav si se ulepio dlakama. Sad pravo kući pa pod tuš.“

Ustanem iz stolice i protrljam kosu gledajući se u ogledalu. Ništa naročito da se vidi: faca ko faca, uši ko uši, nos ko nos, kosa ko kosa. Stvarno nema smisla što sam dramio. Razumem brigu i strast kad je u pitanju neko osetljivo cveće koje traži veliku negu. Ali šta ima da dramim oko kose? Šta je sledeće, drama oko jareće bradice?

„Koliko sam dužan?“

„Dvesta pedeset.“

„Oke, evo ti trista.“

„Čekaj da ti dam kusur.“

„U redu je.“

„Hvala.“

„Izvini što sam bio mrzovoljan i naporan mušterija.“

„Nema problema. Ova vrućina nas ubi.“

Pozdravimo se. Pokupim ranac i izađem iz salona na ulicu. U principu, iz jednog vrelog vazduha samo pređem u drugi. Baš bih popio jedno hladno pivo. Ali pre toga pod tuš, da sperem ove dlake sa sebe. Znači, ovako: sad pravo kući, pa pod tuš, a onda hladno pivo.

Požurim kući. Vrućina mi manje smeta nego pre ulaska u frizerski salon. Dobro i rasterećeno se osećam tako sveže ošišan, sa planom o tušu i hladnom pivu u glavi. Hitro hodam uz ulicu a sunce mi greje preplanulo lice, i sunce mi greje preplanule šake, i sunce mi greje inteligentne zaliske i vrh čela i vrat na potiljku, bele kao sir i do malopre zaklonjene šiškama.

Zrnevlje

Jednog popodneva, na povratku sa pijace svratim u radnju „zdrave hrane“ u kraju. Na vratima sretnem Zoricu, ženu koja tu radi. Krenula napolje da popuši cigaretu.

„Dobar dan, Zorice. Vi krenuli na puš-pauzu?“

„Neka, kasnije ću“, kaže i vrati cigaretu u kutiju. Uđemo u radnju. Zorica ode iza pulta. Skratila je kosu. Fino joj stoji.

„Još da imate jedan martini da ga pijuckate uz cigaricu i divota“, kažem. Jednom prilikom pričali smo o pićima i rekla mi je da joj je martini omiljen.

„A ne, martinije pijem samo van radnog vremena.“

„Lepa vam je tako kosa.“

„Hvala“, kaže i dodirne kosu prstima i dlanom. „Eto, malo sam je skratila. Vidim, i vi ste se ošišali.“

„Da, juče. Da znate kakav je šou bio kod frizera. Devojka koja me šišala bila je valjda smlavljena vrućinom. Rekao joj da mi ostavi tri centimetara, a ona krenula da me lindra mašinicom pa sam morao da intervenišem i da je zamolim da stane. Posle mi ostavila repiće od dva-tri centimetra uz vrat.“

„Kao oni što su se nosili osamdesetih?“

„Ma ne, ti repići iz osamdesetih mogu da se vežu u kikicu. Ovo su bili neki tanki repići, od dva-tri centimetra, priljubljeni uz vrat. Malo sam izdramio u salonu i devojka mi posle ošišala repiće.“

„Pa lepo vam je ovako, skroz na kratko.“

„Hvala. Ne mogu da verujem koliko drame oko kose, juče u tom salonu. Dajte mi sto grama suvih šljiva. Kako napreduju oni mali citrusi u izlogu?“

„Fino, zadovoljna sam.“

Odemo do izloga i, preko paravana, pogledamo nekoliko saksijica u izlogu u kojima rastu mlade biljke limuna i mandarine.

„Da, dobro izgledaju. Izgleda da im je lepo u ovom izlogu i da baš brinete o njima.“

„Biljke su vam kao ljudi. Samo im pružite dovoljno nege i sve će biti u redu.“

Još malo posmatramo preko paravana biljke u saksijicama u izlogu pa se vratimo  do pulta. Zorica Uzme papirnu kesicu i sagne se pod tezgu, dole ka fioci sa suvim šljivama. Nedugo zatim se uspravi. Stavi na vagu kesicu napunjenu suvim šljivama.

„Zorice, eto, mi se dosta dugo znamo. Svratim u ovu radnju minimum jednom nedeljno, pričamo o raznim temama i tako.“

„Da, uvek se siti ispričamo.“

„Pa šta mislite, kada ćemo nas dvoje prestati da persiramo jedno drugom?“

„Mogli bi odmah.“

„Mogli bi. Uostalom, među nama nije velika razlika u godinama.“

„Nije. Vršnjaci smo. Pričali smo jednom o tome. Samo mi niste rekli koji ste mesec.“

„April.“

„O, pa vi ste onda pre mene. To jest, stariji ste.“

„Eto. Dajte mi dvesta grama suvih smokvi.“

Zorica uzme veliku papirnu kesu i sagne se pod tezgu, ka fioci sa smokvama. Pitam se — šta će joj tolika kesa za dvesta grama smokvi? A onda je čujem, dole iza tezge: „uf, zbunila sam se, uzela sam preveliku kesu.“ Uspravi se i osmehne se, rumena u licu. „Nema veze“, kaže i stavi kesu na vagu, „ja obožavam smokve.“

„I ja. Kad odem u Rovinj opelješim im tamo sve drveće. Uzeću i sto grama sirove golice.“

„Ima kod mene u komšiluku predivna smokva u jednom napuštenom dvorištu. Niko je ne bere. Ni ja se ne usuđujem. Greota što tolike smokve propadaju.“

„Ma šta te briga. Sačekaš da se smrkne, pa ih onda bereš pod orkiljem noći.“

„Uh, ne bih baš… U redu, to je bila sirova golica. Hoćete… hoćeš još nešto?“

„Uzeo bih i sto grama lanenih semenki. Nije tako lako preći sa persiranja na ‘ti’, a?“

„Nekad jeste a nekad nije. Ponekad ne uspem da pređem na ‘ti’, nego nekom persiram iako on meni ne persira. Ili se trudim da tako oblikujem rečenice gde ne koristimo lično obraćanje ili kako se to već kaže.“

„Da, shvatam. Nadam se da ćeš meni moći da prestaneš da persiraš. Vidi kako meni fino ide. Mada, ovako kad ti se obraćam na ‘ti’, imam utisak kao da je naš odnos degradirao.“

„Niste navikli, zato.“

„Da, valjda treba vremena. Daj mi, molim te, i sto grama brazilskih oraha. I trebalo bi da bereš te smokve iz napuštenog dvorišta.“

„Jao ne znam… A obožavam smokve. Imamo veliko drvo kod tate na placu u Krčedinu. Al šta vredi kad ih jedino ja jedem. A znate šta sam primetila?“

„Šta?“

„Eto, kad smokve sazru, prvo se pojave ptice. Spuste se na drvo i pojedu zrele plodove sa vrha krošnje. Hoćete još nešto?“

„Uzeću i pola kile sočiva.“

„Bilo bi dobro kada bismo i mi mogli tako kao ptice da sletimo na vrh neke velike trešnje ili kajsije ili smokve. Na tim najvišim granama plodovi obično budu slatki kao med, al šta vredi kad su te grane nedostupne. Ne mogu da ih dohvatim i oberem ni kad se uzverem na drvo, a ni kad se popnem na tatine merdevine.“

„Uzeću i pedeset grama cimeta i pedeset grama đumbira u prahu.“

„Jeste pravili đumbirovo pivo, što sam vam dala recept?“

„Jesam. Super je, naročito kad se ohladi u frižideru. Mnogo lepo osvežava, posebno u ovim vrelim jutrima. Jedino mi nije jasno što ga zovu đumbirovo pivo kad je to bezalkoholno piće?“

„Ni meni to nije jasno… I znaš kako obilno rodi ta smokva kod tate na placu. A niko neće da je jede osim mene. I onda pravim džemove sa smokvama, sušim ih, stavljam u kolače, samo da ih što više trošim.“

„Smokve su super. Meni je prva asocijacija na Rovinj: mmm, smokve…“

„Da, božanstvene su.“

„Ima ono veliko stablo smokve u Toploskoj ulici, ne znam da li znaš za njega. E pa, na njemu već sazrele smokve.“

„Jel jesu?“

„Aha. Samo, to je dekorativna smokva. Njeni plodovi nisu jestivi. Onako lepo sazru, budu jedri i raspuknu se kako zrele smokve znaju da se raspuknu, al kad ubereš neku i zagrizeš — unutra suvo i bljutavo.“

„Baš šteta. Hoćeš još nešto?“

„Trista grama oljuštenog ovsa i trista grama heljde.“

„Hoćeš proprženu heljdu ili sirovu?“

„Može proprženu.“

„Tatin prijatelj donosi nam mnogo lepe smokve iz Ulcinja. Onako, osuši ih na suncu i onda uvalja u specijalno brašno. I budu predivne. Meni nikad ne ispadnu tako lepo kad ih osušim. To valjda ima veze sa klimatskim područjem. Budu tako ukusne valjda zbog mora, sunca, onda onih morskih vazdušnih struja i vetrova…“

„Lepo si to rekla. Skoro pa mogu da čujem šum talasa, kriku galebova i zrikavce dok… zrike? Jel se kaže zrikavci zrike?“

„Nije zrike. Zrikiti, to ti je ono kad ovako ukrstimo oči.“

„Da vidim, kako?“

„Ovako.“

„A… Onda, da nije cvrče?“

„Nije ni to. Cvrčci cvrče, a zrikavci… ne znam. Možda, zriče? Hoćeš još nešto?“

„Jel može pola kile tih suvih smokvi od tatinog prijatelja iz Ulcinja?“

„A, nema više, ja sve pojela. Dopada mi se ta tvoja košulja.“

„Sviđa ti se? Volim te ruske košulje bez kragne. I meni se ta tvoja dopada.“

„Jel? Meni je ta tvoja lepša.“

„Hvala. Kupio je u indijskoj radnji u Zemunu.“

„Nisam znala da ima indijska radnja u Zemunu. Gde je?“

„Na početku one uličice što izbija na Glavnu iznad Mek Donaldsa.“

„A, Dubrovačka.“

„Da, tu sam je kupio. Uzeću i pola kile oljuštenog prosa i mislim da je to to. Nemate one narandžaste galete sa susamom?“

„Nemamo, gazda nije uspeo da ih nađe kod dobavljača. Nema ih, kaže dobavljač, nigde.“

„Šteta.“

„Da, i ja njih najviše volim. Lepe su ti i ove ljubičaste.“

„Te nisam probao. Sa čime su?“

„Sa integralnim pirinčem, lanenim semenkama i suncokretom.“

„Fino zvuči. Okej, uzeću i jedne te ljubičaste galete. To bi onda bilo sve. Evo drži, platiću karticom.“

„Hajde ukucaj pin.“

„Ma ukucaj ga ti. Osam jedan tri šest.“

„Dobro… Evo, prošlo je. Spakovaću ti sve ovo u kesu. Jel voziš bicikl?“

„Vozim, skoro svaki dan. Jel ti voziš rolere?“

„Slabo u poslednje vreme. Ali dosta šetam po keju.“

„I ja vozim bicikl po keju.“

„Da, znam.“

„Nikako da se sretnemo.“

„Srešćemo se jednom sigurno.“

Vesna

Pre neko veče pođem u prodavnicu polovne odeće na Bulevaru da kupim košulju i majicu. Odeću, kad kupujem (a to je baš baš retko) kupujem u tim „second hand“ prodavnicama kojih sada ima po celom gradu.

I tako, idem niz ulicu i nešto niže, ispred kladionice, vidim dva momka — jedan sedi na stepenicama kod ulaza u kladionicu, a drugi stoji metar od njega, uz levu ivicu trotoara posmatrano iz pravca iz kog nailazim. Momak koji sedi ima široka ramena, debele podlaktice i, sve u svemu, građen je kao da vežba džudo. Sedi na stepenicama i zabrinuto gleda momka koji stoji i priča mobilnim telefonom. Prolazim između njih, i uhvatim deo razgovora.

„Vesna, molim te nemoj tako“, kaže momak osobi sa kojom priča telefonom. „Vesna, jel ti to ozbiljno?“

„Brate“, tiho kaže veliki momak, „reci Vesni ako su problem one jagode šta sam ih pojeo, ja ću kupiti nove jagode.“

„Vesna, Buca kaže ako su problem one jagode što ih je pojeo, on će kupiti nove.“

Siđem do skvera pa skrenem ka Bulevaru.

Nešto kasnije nađem malu prodavnicu polovne odeće iznad Đerma. Kupim polo majicu krem boje, zelenu košulju kratkih rukava sa diskretnim teget prugama, i bermude. Bermude su mi bile preduge i nisam mislio da ih uzmem, nego su se dopale devojci koja je radila u prodavnici. Pregledamo šipku sa okačenim pantalonama i ona izvuče jednu vešalicu i kaže „vidi ove bermude ala su lepe“. Ja ih probam u kabini i vidim — velike mi nogavice. Kažem iz kabine, „ne vredi, velike mi nogavice“. „Izađi da vidim“, kaže. Ja izađem, a ona pogleda i kaže „e, baš su lepe“. Savije se i zavrne mi nogavice i kaže „eto, samo ih ovako malo zavrneš i biće dobro“. Gledam dole u noge, malo izgleda bezveze, kao kad zavrneš pantalone da ih ne bi pokvasio kad gaziš preko potoka. Ali dobro. Razmislim trenutak-dva i uzmem ih. Naravno, sad ću morati da ih nosim u neku krojačku radnju da mi skrate nogavice.

Milan

Subota, oko podne, ribarnica na Kalenić pijaci. Stojim kod frižidera sa ribom, gledam unutra skuše i razmišljam koje da kupim. Trebaju mi tri — jedna danas za ručak, a dve da stavim u zamrzivač pa da imam za naredne dane. Odlučim se za tri koje mi lepo deluju — nisu puno velike i koža im je zategnuta i sjajna.

„Izvoli“, čujem iza leđa momka koji prodaje ribu. Priđe frižideru i rastvori kesu, pa gurne klizajuća vrata i otvori frižider.

„Evo“, kažem, „ošacovao sam tri.“

„Reci koje.“

Uhvatim jednu skušu za rep i podignem je iz gomile.

„Uzeću ovu“, kažem i dodam je momku a on je stavi u kesu.

„A uzeću i nju“, kažem i pokažem mu tu drugu, a on je uzme sa gomile i stavi u kesu.

Pokažem mu poslednju. „Uzeću i nju i to je to.“

„E“, kaže momak, „ta ti je muško. Nije ona nego on.“ Nasmeje se stavljajući skušu u kesu. Zatvori frižider, vrati se iza pulta i stavi kesu na vagu.

„Stvarno muško?…“ (pitam, naravno, u šali.)

„Ma otkud znam da li je muško ili žensko. Pol skuše, ovako od oka, mogu da odrede samo valjda naučnici.“

Momak me zaintrigira. Malo razmislim o tome. Odem natrag do frižidera. Gledam zaleđenu glavu jedne velike skuše koja leži na gomili. „Ženske skuše trebalo bi da imaju duže trepavice“, kažem.

„Da, taj rad. Jel znaš onaj fazon Milana Gutovića?“ kaže momak.

„Koji?“

„Pa onaj fazon, kako odrediti da li je riba muškog ili ženskog roda.“

„Ne znam taj fazon.“

„Mnogo jak fazon.“

„Daj da čujem.“

„Znači, mnogo je jak. Evo ovako.“ Momak mi ispriča fazon. Nisam ga baš shvatio. Osmehnem se, onako, iz pristojnosti. Dam mu novac a on mi pruži kesu preko vage. Spakujem ribu u ranac. Pozdravimo se pa krenem napolje.

Izađem iz ribarnice. Iza sebe čujem momka — „E, jesi ti čuo onaj Milanov fazon?“, pita svog kolegu koji je upravo, pored mene, ušao u ribarnicu.

„Koji?“ pita ga kolega.

„Pa ono…“

Zatim sam toliko odmakao da više ne mogu da čujem šta pričaju.

Pored kioska sa mekikama izađem sa pijace i krenem ulicom Maksima Gorkog. Razmišljam o fazonu Milana Gutovića, koji mi je ispričao momak. Dopada mi se Milanov ugao posmatranja ali ovaj fazon sa ribama nisam shvatio. Međutim, ima jedna izjava koju je dao u intervjuu za časopis „Zdrav život“. Ne mogu da se setim koje pitanje mu je bilo postavljeno, ali Milanov odgovor je glasio — niko ne voli starost ali to je jedini način da se dugo živi. E, to sam vrlo dobro shvatio.

Dođem kući. U kuhinji skinem ranac, izvadim kesu sa ribom i stavim je na sudoperu. Otvorim kesu i izvadim jednu skušu. Podignem je, ogulim noktom led sa njenog oka i pogledam, pa odmah spustim ribu natrag na sudoperu i nasmejem se svojoj gluposti — šta to radiš, naravno da skuše nemaju trepavice.

Onda dve skuše spakujem u kesu i stavim u zamrzivač, a jednu stavim u sudoperu da se odmrzne do spremanja ručka.

Hleb

Nedelja, Uskrs, oko podne. Izašao da prošetam „army“ bermude i malo razgazim teget japanke koje sam kupio u prodavnici sportske obuće u starom Merkatoru. Preko puta parkića ispod zgrade u kojoj živim, u jednom dvorištu sede dva muškarca i žena. Prave roštilj. Na ulici se oseća miris pečenog mesa. Žena se smeje dok joj muškarac, leđima okrenut ulici, objašnjava nešto gestikulirajući rukama. Drugi muškarac hvataljkom okreće meso na roštilju, trlja jedno oko savijenim kažiprstom, klima glavom i smeška se nad dimom.

Gledam dole u trotoar, i sve što mogu da kažem je — muške noge izgledaju nakaradno u bermudama i japankama. Ali, dolazi leto i ko će da se kuva u patikama. Osećam kako me žulja onaj remen koji, kad navučemo japanke, dođe između palca i kažiprsta. Za svaki slučaj poneo sam nekoliko hanzaplasta. Dobro je imati pri ruci takve stvari: hanzaplast, vlažne maramice, usnu harmoniku.

Obiđem krug po kraju, spustim se do Kajmakčalanske. Beli jugo stane kod one radnje ispod salona za kvarcovanje i depilaciju. Mladić i devojka izađu iz juga i priđu gajbama sa voćem i povrćem, poređanim na metalnu policu uz zid radnje. Pri dnu police stoje veze mladog luka.

„Vidi što je lep mladi luk. Hoćemo da uzmemo?“ kaže devojka.

„Može“, kaže mladić i uzme kesu. Zatim i devojka uzme kesu.

„Šta ćeš s tom kesom?“ pita je mladić.

„Pa za luk.“

„Ja ću da uzmem luk. Ti idi vidi jel imaju hleb“, kaže mladić.

Devojka mu doda kesu i uđe u radnju. On se na trenutak zamisli, valjda ne zna šta bi sa dve kese. Zatim onu koja mu ne treba spusti na gajbu sa jabukama, pa se sagne da bira veze mladog luka.

A ja siđem do skvera na početku Kajmakčalanske. Pusto je oko skvera. Sve zatvoreno: pekara, kafić „Skver“, bife „Kajmakčalan“, restoran „Zaplet“. Zatvoren je i „Čobanov odmor“ (obično radi non-stop). Otvorena je samo prodavnica ispod pekare. Sunce bije u pročelje kuće u čijem prizemlju se prodavnica nalazi. Dečko u crvenoj majici stoji u hladu pod nadstrešnicom i ređa flaše piva u visoki frižider za pića. Povremeno srkne koka-kolu iz limenke, zatim je spusti na frižider za sladoled.

Beli jugo stane ispred prodavnice. Isti mladić i devojka od malo pre. Devojka otvori vrata, virne napolje.

„Jel imate hleb?“ pita dečka.

„Ne“, kaže on.

„A oćete dobijati?“

„Ne.“

Devojka se vrati u kola i zatvori vrata. Mladić i devojka u kolima kažu nešto jedno drugom. On zatim pogleda u retrovizor i pokrene juga.

Odlaze niz ulicu Vojvode Šupljikca. Idu dalje da traže hleb.