Očarana tuja

Druga polovina avgusta, nedelja, rano popodne. Idem Kajmakčalanskom vraćajući se sa pijace. Korak mi nije lak. Neraspoložen sam, osećam da se bliži kraj leta. Kad bih bio drvo, mislim da bi sve lišće na meni uveliko bilo žuto. Osim toga, neotporan sam, imam valjda osetljiv živčani sistem pa me ovih dana i noći izluđuju neki zvukovi iz okoline, a koji drugim ljudima oko mene čini se ne smetaju; drago mi je zbog njih, bilo bi moćno kad bih mogao da imam njihov živčani sistem jer me ovaj moj čini razdražljivim, depresivnim i neispavanim. Takođe, imam u računaru tridesetak stranica skica o Ivaninom boravku u Beogradu tokom jula. Te skice tek treba da sređujem i od njih da pravim par postova normalne dužine, međutim, leto je pri kraju a skice o Ivani nikako da dođu na red, još uvek pravim postove od skica nastalih pre Ivaninog boravka, da bih ispoštovao neku hronologiju događaja. Dobro, ova „Očarana tuja“ je upala preko reda na blog da bih se malo požalio oko svoje neotpornosti pri kraju avgusta, ali nadam se da će sledeći post poštovati neku hronologiju i događati se u junu. A posle njega ima još 5-6 velikih skica za obradu pa tek onda idu skice o Ivaninom boravku. Čoveče.

I tako, idem Kajmakčalanskom, prolazim pored kafića „Bar kod“. Za stolovima na platou ispred kafića ljudi sede i piju kafe, razgovaraju, lepo izgledaju. Iz malih zvučnika na prozoru kafića svira džez. Za jednim stolom pričaju na francuskom. Uz trotoar do kafića stoji parkirana Vespa. Čovek bi pomislio da je u Parizu. Jedna dama sa šeširom sedi za stolom uz šoljicu espresa i kuca na laptopu neki tekst koji sa ove razdaljine liči na prozu. Kraj njenih nogu sedi labrador i smara se; vidi mu se na licu — nije mu do sedenja, šta tu sede kad bi on radije da šeta, dosadno mu, a nisu ga ni pićem uslužili… Dama ga pomazi, pa kuca dalje. Nadam se da će to što dama kuca ispasti fino. Nije lako pisati dobro u bašti kafića.

Idem dalje, prolazim ispod krošnje onog stabla smokve kod broja 43. Vidim dole na trotoaru opalu smokvu. Lepo izgleda, zrela je i sočna. Mami, onako kako zrele smokve znaju da mame. Podignem je sa trotoara i pojedem je. Slatka kao med. Moja prva smokva ove godine.

Drugom stranom ulice ide mi u susret lepa žena duge smeđe kose, u letnjoj haljini bez rukava i sa velikim naočarima za sunce. Zamislila se, gleda u trotoar ispred sebe i ide niz ulicu. Onda zastane, trzne se i izmakne ruku od neke tuje posađene uz ogradu dvorišta kraj kog prolazi. Stekao se utisak kao da je tuja pružila granu kroz ogradu da pomazi ženu po laktu, a žena se na to štrecnula i izmakla ruku. Simpatično. Žena pogleda u ogradu, shvati da je to tuja, osmehne se i nastavi niz ulicu. Da sam znao da ćemo da se mimoiđemo ne bih pojeo smokvu nego bih je ponudio njoj (lepoj ženi). U stvari, ne bih — suviše sam smoren za tako nešto. Pitaj boga kada ću ponovo biti u stanju da nekoj ženi ponudim smokvu. Jebiga.

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s