Nema me na ovom mestu. Zapravo, prisutan sam kao čitalac, ali nema me u formi pisca postova. Uvrnuo sam zglob spuštajući se niz tobogan, pa zato. Ne, u stvari, ogulile su mi se boje sa lica duše…
Večeras sam sa ženom pogledao dokumentarac o bendu Flitvud Mek. Dobar bend. Stivi Niks još uvek super izgleda. Potom smo pogledali epizodu prve sezone serije „The Americans“. OK serija; u početku je bila zbunjujuća i naporna, ali, postepeno, muž i žena – ruski špijuni na tajnom zadatku u Americi – uselili su nam se pod kožu, pa smo se saživeli sa njima.
Onda se ona istuširala i legla. Ja još uvek sedim na kauču u dnevnoj sobi. Privodim polako ovu subotu kraju. Sumiram informacije, surfujem na tabletu, pijem pivo, slušam album „Wallflower“ Jordana Rakeia. Usudiću se da kažem: verovatno najbolji album protekle godine. Moćan album. Samo da ga voziš na ripit uz čašu vina.
To je sve, mislim. Trebalo bi uskoro da odem da sa i ja spremim za spavanje.
Eto, obavio sam to. Sedim u gaćama i gilipterci za računarom u 1:15 po ponoći. Na putu do kupatila primetio sam da je svetlo u spavaćoj sobi ugašeno. Spava. Njeni nožni prsti vire ispod jorgana dok leži na na boku sa kosom preko jastuka utonula u san u tami sobe. Znam da izmišljam toplu vodu time što ću reći da je svakom muškarcu potrebna žena u ovom ili onom obliku, po mogućstvu što stvarnijem.
Krepki 