Hormoni

Subota, 13. jul, rano popodne. Vraćam se sa pijace. Na leđima nosim ranac pun voća i povrća, a u ruci kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. Prođem pored pozorišta; vidim Milenu, dole kod raskrsnice. Ide ulicom i nosi veliku kesu za đubre. Dakle vratila se sa mora. Fino je pocrnela, posebno ruke dolaze do izražaja u toj crnoj majici bez rukava.

Pređem ulicu i idem ka njoj. Ne primećuje me, zamislila se. Stane kod kontejnera, digne ruku u kojoj drži kesu. Lepo izgleda na suncu dok stavlja kesu za đubre u kontejner.

„Ćao Milena. Vratila si se sa mora?“

„E, ćao Dušane. Aha, vratila se jutros.“

„Gde si to pošla, na sajam ruža?“

„Ma ne, nego da bacim đubre, i do Lilija.“

Nedaleko od Milene, pored kontejnera, leži dušek. Uflekan je, ofucan i štrokav, kako već izgledaju ti dušeci koji leže kod kontejnera.

„Vidi“, kažem i pokažem joj dušek.

„Šta?“

„Dušek. Baš je zgodan, a? Samo da se ispružiš na njega… Hajde…“

„E Dušane, baš si vickast. Hajde molim te stani pod taj kabl da te poseru golubovi.“

„Važi“, kažem i stanem pod strujni kabl, ispod mesta na kome čuči par golubova. Asfalt na mestu gde stojim je umrljan golubijim izmetom. Čekam, zagledam gore u njihove pernate guzičice. Nemaju inspiraciju, nijedno da ispuste. Šteta. Voleo bih da me neki uneredi: verujem da bi Mileni to bilo zabavno i da bi se slatko ismejala.

„Ne vredi, nemaju inspiraciju“, kažem.

„Stoj tu još malo. Idem ja do Lilija“ kaže i pođe niz ulicu.

„Čekaj, idem i ja s tobom!“

Svratimo do obližnje drogerije Lili. Milena kupi brijač za depilaciju i pakovanje rolni svoje omiljene marke toalet-papira, Paloma „Green Tea“. Onda odemo do Milenine zgrade i sednemo na stepenice pred ulazom. Spustim kesu na stepenice ispred sebe i skinem ranac sa leđa.

Sedimo na stepnicama i pričamo. Ona je trenutno u šemi sa Andreom, mladim Francuzom. Prija joj Andre — Milena deluje osveženo i razneženo; preporodila se. Blista i lepo miriše dok sedi pored mene na stepenicama. Ni traga od one nekadašnje Milene — ispijene, napaćene, neispavane, izmrcvarene, sa očima crvenim od suza.

„I kako ide sa mladim Francuzom?“ pitam je.

„Sjajno. Andre je opušten, predivan i pažljiv.“

„Baš lepo. Jeste u vezi?“

„Ne želim to da imenujem ili dešifrujem. Što da opterećujem mozak. Samo hoću to da proživljavam i da mi bude lepo.“

„Znači, opet neka stvar bez imena, kao sa onim jogijem što se pentrao uz veštačku stenu na Adi?“

„Ovo je iskrenije. Andre je divan, otvoren, duhovit, prelep. Osećam se sjajno pored njega. Od sad ću da se zabavljam samo sa tim mladim tipovima.“

„Na kom jeziku pričate?“

„Uglavnom na engleskom.“

„Jel ti se popravio engleski? Znam da si ga natucala kao ja.“

„Učim ga po par sati dnevno i sada se dosta dobro razumemo.“

„Kul. Ali obavezno zahtevaj od Andrea da ti ljubav izjavljuje na maternjem jeziku. Nema milozvučnijeg jezika za te stvari od francuskog. Recimo, ono ž’tem. Pa ono m’amur. Pa ono ma šeri.

„Videćemo. Sve u svemu, mnogo mi je lepo sa njim.“

„Da, vidi se na tebi. Sijaš.“

„Hvala. Svi to primećuju. Kao da sam svemu postala privlačna. Otvorile su mi se čakre, kulja kroz mene životna energija i svuda me ima. Eto, recimo, ima neki tip sa kojim mi se nešto čudno dešava.“

„Andre?“

„Ne Andre, nego jedan drugi tip kog sam upoznala pre Andrea. Povremeno ga i danas sretnem. Kad se pojavi u blizini, osetim neverovatnu seksualnu energiju. Ima jedan splav na Savi na koji dosta izlazim u poslednje vreme. Na isti splav izlazi i on, taj tip. Kad se pojavi, pogubim se, počnem da drhtim od uzbuđenja, dođe mi da skočim preko ograde splava u Savu, da se ohladim.“

„Zanimljivo…“

„A jednom se tako vozim trolom, naslonila glavu na staklo i dremam. Kad odjednom, osetim to uzbuđenje kako narasta u meni, sva se naježim, počnem da drhtim. Uspravim se, osvrćem se po troli, gledam — nema ga među putnicima. Pogledam kroz prozor, kad eto ti njega — ide na biciklu paralelno sa trolom i zatim skreće u neku uličicu levo.“

„Ko bi rekao da su takve stvari moguće.“

„Kad ti kažem. Ima između mene i tog tipa neka jaka uzajamna privlačnost na koju ne mogu da utičem. Mislim da bi trebalo da se kresnemo, da vidimo o čemu se tu radi.“

„Što da se kresnete, Mila? Zar je sve u jebanju? A bliskost?“

„E Dušane, nemoj molim te tu da mi morališeš.“

„Ne misliš li da bi u seks trebalo stupati tek nakon uspostavljanja bliskosti i poverenja?“

„Dušane, aj ne seri.“

Iz Milenine zgrade izađe devojka. Preplanula je, kosa joj je skupljena u punđu, nosi kratku letnju haljinu braon boje i ima lepe duge glatke noge. Siđe niz stepenice i prođe pored nas. Zgodna je ali nekako uštogljena i nalik na lutku. Stane ispred stepnica i popriča sa Milenom.

„Ćao, kako si?“ kaže devojka.

„Ćao. A eto dobro sam“, kaže Milena.

„Super.“

„A ti jesi dobro?“

„Dobro sam.“

„Super.“

„E pa dobro onda. Vidimo se.“

„Da. Vidimo se. Ćao.“

I to je bilo to: razgovor. Zatim devojka ode niz ulicu. Gledam je — hoda pravih leđa i bez ijednog suvišnog pokreta. Lutka. Bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„To mi komšinica“, kaže Milena. „Jel da da je slatka?“

„Aha. Oprosti, nisam mogao da ne registrujem vaš razgovor. Kakva vam je to ‘dobro-super’ spika?“

„Što, šta joj fali? Nego Dušane, što ti tako sjaje oči?“

„Jel? Nisam primetio. Mislim da je to zbog Ivane. Za koji dan stiže iz Kanade.“

„Ivana, ko to beše?“

„Upoznala si je kada je bila ovde pre dve godine. Srela si nas baš kad smo se ona i ja našli na uglu ispod ‘Zelenog udovca’.“

„Ne sećam se.“

„Ona slatka malecka žena sa šeširićem.“

„Ne sećam se.“

„Ima držanje kao da se bavi baletom.“

„A da, mislim da se sećam. I šta sa njom?“

„Pa ništa. Rekao bih da taj sjaj u mojim očima potiče zbog nje. Često uhvatim sebe kako idem ulicom i mrmljam ‘Ivana, Ivana’, a njen lik mi pred očima.“

„Zaljubljuješ se.“

„Šta znam. Nekako ceo treperim. Da, valjda je to, mislim da se zaljubljujem.“

„Što srljaš? Pa tek treba da se vidite.“

„Gotovo sad, ja se već primio.“

„Idealizuješ je, žuriš i uprskaćeš stvar.“

„Moguće, da. Razmišljao sam o tome. Eto, Sioran kaže da, neretko, naša prenadražena mašta stvara lažni osećaj zaljubljenosti i ljubavne patnje. Naravno, postoje autentične zaljubljenosti i patnje, ali većinom, ono za šta mislimo da je zaljubljenost ili patnja, iza toga stoji naša prenadražena mašta. Možda je ovo što sada osećam upravo to.“

„Šta?“

„Pa lažni osećaj zaljubljenosti kao plod prenadražene mašte. Ko zna. Jebiga, nadam se da grešim i da je ovo što osećam ipak nešto autentično.“

„A kad je pre dve godine Ivana bila u Beogradu, jel bilo nečeg među vama?“

„Poljubili smo se.“

„A posle, kad se vratila u Kanadu?“

„Ništa. Za dve godine ako sam joj napisao pet mejlova i to šturih. Sve neka bedna pisamca od pet redova.“

„I šta sad očekuješ?“

„Ne znam. Ivana insistira na platonskom susretu. Ja sam se, kao što vidiš, predao osećanjima. Izjaviću joj ljubav pa ćemo da vidimo šta će da se desi.“

Naiđe opet ona lutkasta devojka. Osmehne se Mileni, mahne joj, prođe pored nas i popne se u zgradu bez strasti u mimici i pokretima. I opet bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„A jel Ivana komplikovana ličnost? Ako je komplikovana, pazi se.“

„Nije. Ja sam komplikovana ličnost. Ivana je moje drugo, jednostavno, dobro i meko Ja. Ona je moja srodna duša za kojom tragam kroz ceo život.“

„To svaki put slušam od tebe kad se primiš na nekog. Koliko ostaje u Beogradu?“

„Sedam dana.“

„I šta onda?“

„Pali natrag u Kanadu.“

„I šta će onda biti sa vama čak i ako se nešto desi?“

„Pojma nemam. Možda i ja zapalim u Kanadu.“

„Jesi siguran?“

„Zapalio bi, što da ne.“

„I šta bi radio tamo?“

„Otkud znam. Bio srećan?“

„A posao? Ne misliš valjda da te Ivana izdržava.“

„Mogao bih da nađem nešto. Kanada je tolerantna multietnička sredina koja svakome pruža šansu. Mogao bih da nađem posao u nekom komunalnom preduzeću. U gradskom zelenilu Toronta ili tako nešto.“

„Ma daj.“

„Što da ne. Oduvek sam hteo da radim u gradskom zelenilu. Dok sam živeo u Zrenjaninu, aplicirao sam, ali su me odbili jer nisam imao da iskeširam sto maraka za mito nekom opštinskom službeniku. Pokušao sam i u gradskom zelenilu Beograda, ali tu ti tek treba debela veza. Nadam se da bih bio bolje sreće u Torontu, tamo je nivo korupcije mnogo niži nego u Srbiji.“

„A što lepo ne nađeš neku devojku u Beogradu?“

„Misliš, neku ‘dobro-super’ devojku, kao ovu tvoju komšinicu?“

„Ma ne, ona je previše racionalna i ne biste se slagali. Ali imaš sjajnih žena ovde. Eto, recimo, Sonja.“

„Ne mogu Sonju.“

„Što ne možeš Sonju?“

„Pa Sonja nam je drugarica.“

„Ma Sonja je super. Vas dvoje bi bili lep par. Mislim da se i ti njoj dopadaš“,  kaže Milena, savije se i virne u moju kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. „Šta ti je ovo narandžasto u kesi?“

„Galete sa susamom. Super su.“

„Uzeću jednu. Nešto sam ogladnela.“

„Naravno. Čekaj da ti otvorim… Eto tako. Uzmi.“

„Hvala.“

„Uzmi još.“

„Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Uzem galetu i zagrizem je. Odlična je: krckava i blago zasoljena, i ima ukus na ekspandirani pirinač i pečeni susam.

Ćutimo i jedemo. Krckam svoju galetu i razmišljam. Ko bi rekao da se dopadam Sonji. Usamljenik sam, stidljiv, nesiguran, ranjiv, samoživ, pijem, nisam duhovit ni muževan, imam slabe živce, a volim i da razglabam o temama kao što su smrt, starenje i samoubistvo. Sve u svemu, nisam neki poželjan muškarac. Baš lepo što se sviđam Sonji. Prija to, kad znaš da tamo negde u noći srce jedne žene kuca za tebe.

„Lepe su ti ove galete. Mogu li da dobijem još jednu?“

„Naravno, Mila. Izvoli…“

„Hvala. Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Zavučem ruku u kesu i uzmem i ja galetu. I tako sedimo na stepenicama i jedemo galete. Krune nam se u krilo, ali neka se krune, lepo ih je jesti udvoje, tako sedeći na stepenicama ispred zgrade, jednog toplog letnjeg dana.

Pojedemo galete pa se primaknemo jedno drugom. Štipkam Milenu za mišicu, ona me gurka bokom. Nekako smo više telesni nego obično. To je valjda normalno: oboje smo u oblacima — ona zbog Andrea, a ja zbog Ivane — pa nas rade hormoni.

„Nešto smo telesni danas, a?“ kažem.

„Aha“, kaže ona i osmehne se. Osmehnem se i ja pa je opet štipnem.

„E, morala bi da krenem. Treba da učim engleski zbog Andrea.“

„Dobro. Možda bi i ja trebalo da počnem da ga učim zbog Ivane.“

Ustanemo sa stepenica. Stavim ranac na leđa i uzmem kesu. Unesem se Mileni u lice da joj dam oproštajni poljubac, a ona napravi bolnu grimasu i ustukne. Zaustavi me dlanom i uhvati se za stomak.

„Šta ti je, Mila?“

„Uh.“

„Zar opet bazdim na beli luk? Izvini, šta ću kad ga mnogo volim…“

„Nije to. Zaboleo me stomak, treba da dobijem.“

„Menstruaciju?“

„Mhm.“

„Čitao sam negde da vagina ima najlepši miris i ukus tokom ovulacije, jer je žena u tom periodu najpodatnija.“

„Dobro, pa?“

„Pa ništa. Taj podatak može biti koristan za planiranje kunilingusa.“

„Dušane, čuješ li ti ponekad sebe šta pričaš?“

„Što? Pa to je naučna činjenica.“

„Ajde, moram da idem.“

Zagrlim je slobodnom rukom i poljubim je u obraz. Malo je slankast i kao da miriše na more. Po svemu sudeći, biće to moj najbliži kontakt sa morem ovog leta. Šteta, ne bih smeo da izgubim potrebu za morem i da ono postane dalek pojam koji će mi stvarati slične blede asocijacije kao pojmovi tipa „krateri na Mesecu“. More mora da ostane opipljivo, bistro, sveže i jasno plavo u mojim mislima. Potreba za njim je jedna od najplemenitijih potreba koju imam i morao bih da uložim svestan napor da je negujem i osnažujem, i da odem do mora što pre, makar to bio i paradajz-turizam, kome sam uostalom pribegavao u najvećem broju svojih letovanja. Da, neguj te svoje potrebe i jačaj ih. Idi na to more. Nemoj da postaneš čovek koji sedi ispred televizora sa vanglom kokica u krilu i flašom piva u ruci, bez drugih potreba.

Štipnem Milenu još jednom za preplanulu mišicu; gipka je i topla pod mojim prstima. Lep osećaj.

Mahne mi, pa ode hodnikom do ulaznih vrata, a ja siđem niz stepnice ispred zgrade.

„O’revua, Milena“, kažem joj.

„O’revua, Dušane“, kaže mi, stojeći kod vrata i pridržavajući ih rukom. Mahne mi slobodnom rukom.

„O’revua“, kažem, pa joj mahnem slobodnom rukom.

„O’revua“, kaže Milena i maše mi. Zaigra u mestu.

„O’revua“, kažem i mašem joj. Zaigram i ja u mestu.

„O’revua, o’revua, o’revua“ govorimo, mašemo jedno drugom i igramo u mestu.

13 mišljenja na „Hormoni

    • Goste, otkud ti to? 🙂 Hormoni, bre. Kad nas oni rade mi smo kao na nekim drogama i ponašamo se u skladu sa tim – otkačimo, opustimo se, sve nam postane ružičasto, prisniji smo i telesniji u svakodevnom kontaktu sa ljudima itd.

      Sviđa mi se

  1. resenje misterije, znaci treba naci francuza. to je pod a. da ne obarzlazem. Pod b.sve je Milena u pravu sa ludilom oko hormona. Pod c. aman kad ce Ivana da stigne da saznamo sta je bilo, i naravno pod d. Grof je u pravu. Eto ti precizno germanski.

    Sviđa mi se

    • Pod a. – slažem se, treba naći opuštenog i vedrog partnera ma kog (prihvatljivog) godišta on bio i to je to. Pod b. – ovo nisam baš shvatio 🙂 Pod c. – biće uskoro, ali ne baš toliko brzo (zbog održavanja nivoa napetosti). Pod d. – no koment, popio sam i ako bi sad krenuo da čampri o tome ne bi stao do zore. Uglavnom, siže bi bio – ja sam samo prenosilac informacije, transparentan objekat kroz koji se ukrštaju i prelamaju Ivanina i Milenina svetlost.

      Sviđa mi se

  2. pod 1 🙂 , sta sad tu francuze svrstavas u ma koje , kaze lepo devojka, ja lepo procitala. Preskacem 2 ali 3. kad zagudi zima ti nas lozi sa pricom, taman leto ustred zime kad mu vreme nije 🙂 pod 4. neka , pusto pricu i ako si popio. A kolega je provodnik, tako reci .ok 🙂

    Sviđa mi se

    • Tako sam i ja planirao – do zime. Ne mogu brže, sve ovo me emotivno iscrpljuje, plus zbog tendonitisa trenutno mogu da koristim samo kažiprst desne ruke za kucanje (i celu levu naravno). Nego, polako. Pa onda, ono, kad dođe zima, čituckanje uz šolju toplog čaja dok napolju veje sneg 🙂

      P.S. Da bi ti zagolicao maštu nagovestiću samo da je epilog uzbudljiv 🙂

      Sviđa mi se

  3. Meni se cini Duki, da se tebi svidjaju sve zene iz tvojih postova 😛 To mogu da razumem, meni se svidjaju skoro sve zene sa kojima se druzim, znam, poznajem… 😀
    Ali jedna stvar mi je zapala za oko i dopala se jako i citiracu „… sta bi radio u Kanadi? Ne znam, bio srecan…“ evo ja ti zelim da budes srecan! Ziv bio matori!

    Sviđa mi se

    • Tako je, Duki, isti slučaj i kod mene. Žene su carice 🙂
      Hvala ti za tople reči. Treba stremiti idealu sreće, mada ideal sreće, kao takav, verovatno ne postoji. Ali dobro, vredi pokušati. Ako ništa drugo, stremljenje ka sreći je jedan lep hobi u kome čovek može da nađe lepotu, sjaj i životni smisao, kao i u bilo kom drugom lepom hobiju.
      Cheers, Duksone 😉

      Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s