Nema pošteđenih

Nedavno se pojavila vest na netu. Učenik srednje škole u Leskovcu preminuo je pošto mu je pozlilo na času fizičkog. Dečko se onesvestio i pao na parket. Kolima hitne pomoći prevezli su ga u bolnicu. Nakon borbe za dečakov život lekari su konstatovali smrt.

Tragedija jbg. Filozofi i pisci tvrde da se smrt ne može izbeći, ali ovo je bila glupa smrt koja je mogla biti izbegnuta.

Slučaj dečka iz Leskovca podsetio me na nešto. Imao sam nastavnika fizičkog u osnovnoj školi, nekog Čedu. Bio je klasičan oficirsko-sportski tip. Uvek sveže izbrijan, u trenerci, pravih leđa hodao je po školi u oblaku afteršejva Pino Silvestre. Šake su mu bile obrasle maljama i imao je pečatni prsten na ruci. Stalno je nosio sudijsku pištaljku oko vrata. Ne mogu da kažem da je bio loš pedagog. Nije hvatao krivine niti otaljavao stvar. Ozbiljno je shvatao svoj posao i znao je kako da te naloži na sport, i da ti, baveći se njim, daš svoj maksimum. Tokom časa stajao bi uz zid dvorišta, u trenerci, sa štopericom u ruci, i nadgledao nas. Stalno si mu bio pod okom. Ako bi zabušavao ili nešto kilavio, svevideći Čeda bi te brzo doveo u red. Organizovao je sva moguća školska takmičenja. Turnir u malom fudbalu, turnir u rukometu, turnir u bacanju medicinke, turnir u pljuvanju u dalj, turnir u ovome, turnir u onome…

Kažem, nije bio loš lik. Naprotiv. Ipak, ima jedna tortura koju pamtim kod Čede: trčanje na 800 metara. To mu sada, posle svega, zameram: što nas nije podučio kako da pametno i optimalno istrčimo 800, nego nas od starta terao u skoro pa bezglavu jurnjavu. Trebalo je videti masakr koji bi tom prilikom nastao u dvorištu osnovne. Tako jednom prilikom, izveo nas Čeda u školsko da trčimo 800. Počela jaka kiša, ali to nema značaja za njega. Postrojio nas uz startnu liniju, mi se zgurili i nabili glave u ramena. Čeda nas pita – šta je sad? – Ironično nam ponudi kišobrane, pa nam održi lekciju o jačanju i otpornosti organizma. Zatim uključi štopericu i zvizne za start. Mi potrčimo. Posle par krugova izgubimo snagu. Svetlaci nam igraju pred očima, slezine nas otkidaju. Devojčice šmrcaju, dečaci baldisali, pljušti kiša, ali nema pošteđenih, Čeda nas goni pištaljkom preko dvorišta. Nekako se svi dovučemo do cilja. Lipsali, posedamo na mokri betonski zid u trikoima i šortsevima. Poslednji na stazi ostane debeli Vasa. Kaska onako pokisao, slepljene kose, salce mu poskakuje na trbuhu i butinama. Duša mu u nosu, gleda ka Čedi očima koje kažu umreću, nadajući se valjda nekom humanom gestu. Čeda ga ignoriše. Zvizne u pištaljku, i kroz kišu odmahuje onom maljavom šakom sa pečatnim prstenom – hajde, Vasiću, ne vuci se nego trči!

* * *

I dalje pod utiskom koncerta u DOB-u prošle subote, ovih dana puno slušam Grega Dulija. X sve od njega podrobno poznaje, ja ga tek sada šire otkrivam. Uglavnom slušam Dulijevu, vrlo zavodljivu, Twilight Singers fazu, idealnu za noćne šetnje po savskom keju. Kakvih tu sjajnih stvari ima, čoveče: Forty Dollars, King Only, Papillon, St. Gregory, The Conversation, Martin Eden… A ovog konkretnog jutra i prepodneva, slušaju se Gutter Twins-i. Lepa, uznemirena i tamna muzika. Kao to nebo, dole, na omotu albuma.

51lSM%2Bu1-ZL.jpg

Advertisements

5 mišljenja na „Nema pošteđenih

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s