Voda

1.

Sredina maja, pet do devet ujutru u zgradi suda. Desetak ljudi — članovi familije Đorđević i nekoliko advokata — čekaju u hodniku okupljeni ispred sobe broj 15. U devet sati, u toj sobi trebalo bi da počne ročište oko ostavine Vlastimira Đorđevića. Brat i ja — takođe Vlastimirovi potomci — stojimo malo sa strane. Ustvari, ja sam izašao iz hodnika na veliku pošljunčanu terasu. Nalaktio sam se na sims i drago mi je što sam otkrio tu terasu na zgradi suda; sviđa mi se kako je prostrana, osunčana i ušuškana u krošnje drveća, i samo još da izbace nekoliko stolova na nju i da počnu da služe pića. Vidim brata kroz prozor — stoji unutra, kod stepenica, i razgovara sa nekom ženom.

A onda, iz sobe broj 15, ženski glas prozove Vlastimira Đorđevića, i mi pođemo u sobu.

2.

Soba broj 15 je mala; skoro pa sobičak — sobičak broj 15. Ipak, nekako smo se nagurali. Brat i ona žena, sa kojom je razgovarao, sede preko puta mene, uz zid ispod prozora, a ja stojim kod vrata, do sudijinog stola. Za stolom sedi zgodna mlada žena — sudija. Nosi naočare sa velikim ramovima, i kratku suknju bez rukava, sa kragnicom i izrezom na poprsju. Prekrstila je noge pod stolom i suknja joj se povukla i zategla preko butina. Traži nam lične karte. Priđem, izvadim svoju i spustim je na sto. Sudija uzme ličnu i diktira podatke iz nje ženi koja sedi za stolom preko puta i kuca na tastaturi. Sve što žena ukuca, sudiji se prikazuje na monitoru koji stoji na njenom stolu. Završi diktiranje pa se nasloni u stolicu. Prekrsti ruke na grudi, napravi formalni izraz lica br.3 i pogleda me kroz one velike ramove.

„Dušane, u kom ste vi svojstvu ovde, da li ste sa Vlastimirom Đorđevićem u krvnom srodstvu po očevoj ili majčinoj strani?“

„Po majčinoj. Moja majka Julijana bila je Vlastimiru, sa strane svog oca, mislim… Ne znam kako se zove to srodstvo.“

„Jeste vi Vlastimirov bratanac?“

„Bratanac? Izvinite, ne baratam dobro tim izrazima.“ Neprijatno mi je što ne mogu sudiji da potvrdim da sam Vlastimirov bratanac. Uvek se gubim u tim rodbinskim kolenima i njihovim nazivima.

„Jeste, Dušan je Vlastimirov bratanac“, kaže neko iza mojih leđa. Okrenem se da vidim ko je to. Ona žena što sedi pored brata. Pogleda me i osmehne se.

„Dobro“, kaže mi sudija, „uzmite vašu ličnu kartu. Možete da se vratite na mesto.“

3.

Napolju, izvan zgrade suda, jutro je sunčano, prozračno i lepo. Razgovaram sa bratom na stepenicama pred ulazom. Priđe nam žena koja mi je pomogla u sudnici. Brat nas upozna. „Ovo je Bojana, ona me zastupa“, kaže. „Ćao“, kažem Bojani. Rukujemo se. Potom Bojana izloži proceduru da se predmet najefikasnije reši. Slušam je dok priča. Govori staloženo i jasno, i upotrebljava normalne i svakodnevne rečenice, lišene zamršenog pravnog rečnika. Ima prijatnu boju glasa i te sjajne i bistre oči u koje kao da je pipetom kapnula kap-dve vode iz neke male planinske reke. Posmatram Bojanu i mislim — kakva razborita žena. I izgleda tako sveže, kao da je tek izašla iz vode.

Bojana završi izlaganje. Kaže da mora da ide. Pozdravimo se, a ona siđe niz stepenice i onda hoda od zgrade suda osunčanom stazom kroz mali park. Zatim zamakne levo pored nekih borova. Ne vidim je više. Nedostaje mi.

Predložim bratu da prošetamo do zemunskog keja i sednemo da popijemo kafu na splavu „Savana“.

4.

Pred „Savanom“, keruša Mârta sedi u svojoj kućici kod mostića koji povezuje splav sa obalom. Brat i ja pređemo mostić i uđemo na splav. Nema puno gostiju; zauzeto je par stolova a ostali su slobodni. Sednemo za jedan sto uz vodu. Delom je u hladu, ali nešto sunca pada na drvenu ogradu i preko pola stola. Takav odnos sunca i hlada je baš kako treba.

Priđe nam momak koji uslužuje. Naručimo dva hladna nesa, a momak ode za šank da ih napravi. Mirno je i fino na splavu, Dunav svetluca ispred nas. Stavim ruku na ogradu, pa bacim pogled niz vodu, i onda preko vode ka obali Ratnog ostrva, obrasloj gustim rastinjem. Udahnem vazduh i ispuni me neki mir. „Ovde uvek bude fino“, kažem bratu. „Da, lepo je“, kaže on. I zaista jeste. Čoveku su potrebna ovakva prepodneva uz vodu.

5.

Sedimo, pričamo, pijuckamo nes. Malo se kod brata raspitujem za Bojanu. Brat ne zna puno o njoj, ali Jelena (bratovljeva supruga) i Bojana su drugarice, pa će ona moći da mi da više informacija. Brat mi kaže da je Anđela krenula na dramsku sekciju i da je osvojila nagradu na takmičenju iz sviranja klavira. Nije puno imala tremu, kaže; samo je izašla na binu, sela za klavir, zabacila ručicama kosu na leđa i onda odsvirala malu sonatu od Mocarta. Popustila je malo u školi, hvata je pubertet i razne bubice joj se motaju po glavi. Recimo, kad je nešto pitate, ona ćuti i zagleda se u vas, a na vama je odgonetnete šta vam to govori očima. Samo se povremeno osmehne ili filmski zabaci kosu. „Anđela, reci nešto“, kažete joj. A ona vas gleda, pa se osmehne ili zabaci kosu, pa namreška veđe i nosić tek toliko da bi vam, ako niste razumeli, još malo pojasnila koliko joj je ispod časti da govori. „Sada je u tihoj fazi“, kaže brat. „Odgovore daje uglavnom očima i zabacivanjem kose.“

Pričamo i o drugim stvarima. Bratu, ponekad, noću trnu prsti. Bio je na razgovoru kod nutricioniste i on mu je savetovao da koriguje ishranu. I brat je smanjio slatkiše, pravi šejkove od povrća, kontroliše krvni pritisak. Radi u bašti oko kuće, vežba na sobnom trenažeru i trudi se da skine višak kilograma. U Ekselu je napravio grafikon da prati kretanje kilaže. Meri se na vagi nekoliko puta dnevno, unosi rezultate u Eksel i posle ih proučava. On to mnogo voli — da se udubi u stvari i dokuči njihovu suštinu i smisao. Oduvek ima sklonost ka mozganju i traganju za životnim istinama. Ja sam drugačiji, ne toliko željan znanja, i više naginjem baštovanstvu i negovanju biljaka.

„Vidi ono“, kaže brat i pokaže ka gliseru ukotvljenom u marini iza „Savane“. Pogledam šta je to video. Vrana. Lebdi u vazduhu, uz vetar, raširenih krila i kandžica, zakačena kljunom za antenu glisera. Pokušava da otkine nešto svetlucavo sa vrha antene. Vrlo je uporna i posvećena. Moram da priznam da mene vrane oduševljavaju. Često zastanem da ih posmatram. Neki put ugledam vranu negde gore, a ona me već odavno gleda i analizira, snima me odozgo svojim pronicljivim tamnim okom na način da imam utisak da me je potpuno svesna, da zna da imam nos i uši i da gajim određene misli.

„Šta misliš“, kaže brat, „hoće li uspeti da otkine to svetlucavo što pokušava?“

„Ne znam, ali sve dok bude smatrala da ima smisla, verujem da neće odustati.“

Ćutimo i posmatramo vranu. Više ne lebdi u vazduhu okačena kljunom za vrh antene. Sada se smestila na krov kabine. Skupila je krila, malo podigla glavu i žmuri. Uživa na suncu. Shvatila je da je to svetlucavo dobro pričvršćeno, pa što bi se onda dalje cimala po ovako lepom danu.

6.

Zvoni mi mobilni. Izvadim ga i javim se.

„Da?“

„Dobar dan, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Jeste vi Dušan?“

„Da?“

„Samo da vas obavestim da je kod vas još uvek knjiga Stivena Kinga ‘Vreća kostiju’ koju ste pozajmili još u januaru.“

„Siguran sam da sam je vratio.“

„Kad?“

„Još krajem januara.“

„Jeste sigurni?“

„Siguran. Ali proveriću kad dođem kući pa ću vas nazvati.“

„U redu. Hvala vam.“

Završimo razgovor.

„Šta je to bilo?“ pita brat.

„Zvali iz biblioteke. Kažu, nisam vratio knjigu koju sam uzeo u januaru.“

„Pa jesi je vratio?“

„Rekao bih da jesam. Ali ova žena, što me sad zvala, kaže da nisam. Ne znam… Eto. Čovek se taman opusti, a onda mu stigne telefonski poziv.“

Ponovo mi zvoni telefon.

„Da?“

„Oprostite, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Pošto ste rekli da ste vratili knjigu, proverila sam. Bili ste u pravu. Knjiga je zaista vraćena.“

„Jel jeste?“

„Jeste.“

„Super.“

„Izvinite, moja greška.“

„Nema problema.“

„Izvinite još jednom.“

„Sve je u redu, Mirjana.“

„Hvala.“

„Doviđenja.“

7.

„Hoćemo polako?“

„Mogli bi.“

„Ja ću da platim“, kažem. Momak koji nas je uslužio stoji za šankom i jede burek. Mahnem mu. Primeti me. „Molim te, donesi račun“, kažem mu. Momak klimne glavom, spusti viljušku i nož, obriše usta salvetom. Otkuca račun i priđe stolu. Da mi račun. Trista trideset dinara. Dam mu dve novčanice od dvesta. „U redu je“, kažem. „Hvala“, kaže momak. Pokupi šolje sa stola i vrati se za šank da dovrši burek.

Brat i ja ustanemo od stola i izađemo sa splava. Mostićem preko vode popnemo se na obalu. Mârta opet sedi u kućici, dahće i gleda napolje.

„Čudi me da Marta ne koristi ovo lepo vreme da se izležava na palubi ‘Savane’ kako ima običaj“, kažem bratu.

„Možda joj smeta jako sunce.“

„Da, možda je to.“

Šetamo još malo po keju. Zatim skrenemo sa keja, pa stazom preko proplanka izbijemo na bulevar ispod Karađorđevog Trga. Siđemo na trotoar i idemo ka semaforu. Jedna „osamdeset četvorka“ projuri pored nas, a za njom i kolona automobila.

Rastanemo se kod semafora. Svako krene na svoju stranu; brat preko ulice, a ja nastavim pravo. Zastanem i doviknem mu da ne zaboravi da pozdravi Bojanu. Osmehne se, mahne, zatim se okrene i produži. Posmatram ga dok ide preko ulice. Nadam se da će to trnjenje njegovih prstiju uskoro prestati.

Skrenem u mali park među zgradama. Idem ka kancelariji stazom u hladu visokog drveća. Osećam se dobro. Prijala mi je kafa sa bratom na „Savani“, i prija mi ova mala šetnja kroz park, a i sve drugo mi ovog prepodneva prija. To je i zbog Bojane, naravno. Lepo je to, kad neka žena, tako, s jutrom, iskrsne na najčudnijem mestu, sveža i razborita kao voda.