Raspoloženje ptica

Subotnje prepodne u bloku 70 na NBG-u. Sedim za radnim stolom i kucam Powershell skript koji će da nadgleda diskove vitalnih servera preduzeća i da me mejlom obavesti kada ponestane prostora na nekom od njih. X sedi u sofi ispred tevea, čita pesme Zvonka Karanovića i natapa stopala u lavoru sa mirišljavom kupkom.

Ustanem od radnog stola da malo protegnem noge i odmorim od buljenja u komp. Prošetam po sobi pa stanem do prozora što gleda na okolne zgrade. Razgledam komšiluk. Dole, ispred zgrade, neki mali kučići jurcaju se po proplanku. Dva mališana trkaju se na biciklima; neki bucko, i njegov mršavi ortak. Bucko za sada vodi. Zarumeneo se i fura, ozbiljno je shvatio trku. Ima moje simpatije jer sam i sam bio bucmasto (i glavato) dete i poznato mi je to kad vam se okolina podsmeva zbog debljine. Tamo, malo dalje, tri devojčice spuštaju se na rolerima niz breg kod osnovne škole držeći se za ruke. Pa se onda pentraju natrag na breg, takođe držeći se za ruke i pomalo gubeći ravnotežu. Kroz krošnje drveća vidim odblesak sunca na površini Save. Dan je sunčan i bistar, nebo je vedro. Mesec mart. Oseća se dolazak proleća, njegov dah prisutan je u travi, vazduhu, kori drveća, u raspoloženju ptica, u izrazima lica prolaznika.

Ništa ne pišem od oktobra. Post „Mediteran“ mesecima čami na naslovnoj strani bloga kao izbledeli par cipela u izlogu obuće u Beloj Palanci. Dobro, to što nema novih postova ne znači baš da čučim pod staklenim zvonom. Stvari se zbivaju, samo više ne postoje pisani tragovi o tome. Izneverio me mali trol-zapisničar koji me ranije sledio u stopu i neumorno beležio u tefter sve što mi se dešava. Nema veze, i kada vas otkači vaš lični trol-zapisničar, svakodnevica je i dalje tu; i dalje su tu muzika, ljubav ili samoća, prijatni trenuci, vaše šake pod mlazom tople vode iz česme nad lavaboom u kupatilu, čisto i mirišljavo rublje vaše žene prebačeno preko naslona stolice u trpezariji. Tako da – baj, baj, trole, dobro došlo, proleće.