Reči dana: Božić je stizao kao harpun. (Čarls Bukovski, „Dnevnik“.)
Probudio se oko devet. Prekrasno jutro: nebo čisto i plavo, a okolne zgrade kupale se u suncu. Ova zima je šou.
Ustao iz kreveta i video bubu na parketu. Sredio je papučom. Bubama tolerišem da se šetaju po trpezariji, predsoblju, čak i po kupatilu, ali ne po sobi i oko mesta gde spavam.
Umio se, skuvao kafu i seo za komp. Nije radio internet. (Jebem ti IKOM.) Ništa od slušanja Soulful Bits radija ovog jutra. Bilo je tiho u sobi. Sedeo sam za stolom i slušao kucanje sata u kuhinji. Pomislio sam — nije loše ni ovako, sedeti u tišini za radnim stolom ruku spuštenih na krilo i dolaziti sebi uz šolju kafe.
Proradio internet. Super. Uključio Soulful Bits radio.
Napolju, iza prozora, vreme je bilo lepo i sunčano. A onda se dogodila nagla promena: u roku od bukvalno minut navuklo se sivilo i spustila se gusta magla.
Smračilo se u sobi. Ustao sam od stola i upalio lampice na jelki.
Oko podne izašao da prošetam i da kupim nešto za jelo.
Fotka dana: Zeleno.
U pekari „Kirćanski“ na Lionu nisu imali burek sa pečurkama. (Rasprodalo se, komšija.)
Bulevarom, u susret mi je išla devojka crne kose sa šiškama ravno podsečenim preko pola čela, u crnom kaputu, sa čizmama martinkama. Primetio sam da na vrhu nosa — na onoj hrskavici među nozdrvama — ima nešto kao kapljicu vode. Bilo je hladno i devojka je verovatno bila prehlađena. Dok smo se mimoilazili, pogledao sam izbliza devojčin nos. Nije bila kapljica. Ipak pirsing.
Stvar dana: The National – Fireproof
Opšte bacanje petardi počelo u ponoć (srpski narod proslavljao dolazak Božića). Pucale su do pola jedan po ponoći, a zatim je noć postala kao bilo koja druga. Legao sam oko dva.
Bilo je tri noću, nije mi se spavalo. Ustao sam iz kreveta i izašao na terasu. Naslonio se na ogradu i (sa šestog sprata) posmatrao kraj. Dopao mi se, tako miran i uspavan i tih. Asocirao me na neki ambijental benda The Cinematic Orchestra.
Krepki 