Loni

Pri stvaranju koristim zalaske sunca, zvezde, brda i
sve drugo što vrši uticaj na moju maštu

Petak, pred kraj radnog vremena. Sunčano i prohladno popodne, i miriše na vikend. Baš lepo. Da stavim post o Loniju pa palim iz ove kancelarije.

Loni Bradli Holi rodio se 10. februara, 1950. godine u Birmingemu, država Alabama, kao sedmo dete u porodici koja je imala dvadest sedmoro dece. Od pete godine obavlja razne fizičke poslove i prelazi iz jedne hraniteljske porodice u drugu. U četrnaestoj godini beži u Luizijanu i luta po Jugu radeći kao kuvar, a onda se naseljava u Birmingemu.

1979. godine, kuća Lonijeve sestre izgori do temelja, a u požaru stradaju dvoje njene dece. Loni pada u depresiju i na korak je od samoubistva. Nekako uspeva da se digne, i reši da proba da uradi nešto konstruktivno sa svojim bolom. Pošto porodica ne može da priušti nadgrobne spomenike za dvoje mališana, Loni reši da ih sam napravi.

Ta dva nadgrobna spomenika, za sestrine klince, predstavljaju okidač i Loni nalazi novi smisao života u umetnosti. Pravi skulpture od svega što mu dođe pod ruku. Koristi žice od kišobrana, stare krpe, cevi, hartiju, flaše, gajtane, iznošene baletanke, kamenje, plastiku, drvene predmete, krntije automobila. Dvorište njegove kuće, i susedni placevi, preplavljeni su Lonijevim skulpturama i privlače posetioce iz celog sveta.

Da ne bude sve ružičasto pobrinuo se obližnji aerodrom u kolaboraciji sa gradskim vlastima. Lonijevo imanje nalazilo se do aerodroma, i krajem 1996. dobija pismo od vlasti: informišu ga da će mu imanje biti oduzeto za potrebe proširenja aerodroma, a kao kompenzacija ponuđena mu je suma od 14.000 dolara. Loni je odbacuje kao smešnu, i zahteva 250.000 uz obrazloženje da su te skulpture izraz njegovog bića i gotovo sve što ima na svetu. Uz malo „prijateljskog ubeđivanja“ i rušenje Lonijeve kuće bagerom (videti insert iz spota), vlasti i aerodrom nalaze „sporazumno rešenje na obostano zadovoljstvo“ sa Lonijem, uz sudsko poravnanje od 165.000 dolara. Loni se, sa porodicom, u kombiju krcatom skulpturama i decom seli u gradić Harpersfil, Alabama.

Tu nastavlja da stvara, praveći skulpture od svega što mu u Harpersfilu dođe pod ruku. Usput, slika, i pravi muziku na izakanom sintisajzeru, po osećaju, bez poznavanja nota i akorda. Nema kod Lonija skala, akorda, progresija, zaraznog gruva itd. Pritiska dirke na pogrešan način, tapka prstima po njima kao po testu, ali one i pored toga proizvode prave tonove kao podlogu za Lonijev glas blage i setne divljine. Njegove pesme su improvizacije na licu mesta i menjaju se od nastupa do nastupa a svim zvucima i rečima zajedničko je to da odražavaju jedan život sazdan od sreće i tuge, ljubavi i bola, mašte i strasti.

Loni danas živi na imanju u Birmingemu, sa svoje petoro (od petnaestoro) dece i unučićima. Afirmisao se u umetničkim krugovima i postao prilično cenjen. Lonijeva dela krase galerije mnogih muzeja i neka vrsta pravde je u njegovom slučaju ispunjena. Izdao je dva muzička albuma, koje toplo preporučujem, mada su malo „nepristupačni“ i to nije svirka koju obično čujemo u noćnim klubovima ili na džez koncertima. Za početak, probati sa albumom Just Before Music. (Za ljubitelje ploča, info da je ovaj album izdat i na dvostrukom LP-ju). Pa ako bude išlo, tu je i drugi album. O Lonijevom životu snimljen je dokumentarac čija premijera se očekuje do kraja 2013. (Isečci iz filma korišćeni su u postavljenim spotovima).

 To je to. Prijatan vikend.