Nebo boje magente

Tmurno neko prepodne. Srećom, petak je. Napolju, iza prozora kancelarije, nebo se ništa ne vidi od gustih sivih oblaka. Ali dobro, tako je to u jesen. Bilo bi super kad bi ti oblaci bili žuti a nebo boje magente, ali to može samo na dečijim crtežima.

Malopre mi poštar doneo ploču „Whoracle“, švedskog melodeath benda In Flejms. Mnogo volim tu ploču. Ovo je reizdanje iz 2014. Fino izgleda u zaštitnom celofanu. I lepo miriše. Kvalitetno je izrađena, rekao bih. Nije ni čudo: Manufactured in Germany (piše na poleđini omota).

Posle posla vodim X na klopu u jedan novootvoreni fast food kod Kalenić pijace, a zatim ćemo do biblioteke, da potražimo Osmog povjerenika i još neke stvari. Takođe, treba da kupim česmu za kadu, pa da je X-in ćale montira u nedelju.

Eto tako. Prijatan vikend.

Jesen rana

Krošnje drveća poprimile žute i rumene tonove, dani se skratili a noći postale vrlo sveže. Razduvao se i neki vetar. Šta da se radi. Utopliš se, digneš kragnu i staviš ruke u džepove kad pođeš na posao/pijac ili u šetnju. (A ovih dana u Beogradu je miholjsko leto, pa možeš na pijac i u majici kratkih rukava.)

Utanjio sa filmovima; svoju „potrebu za pokretnim slikama“ zadovoljavam serijom Modern Family. X i ja obično je gledamo uveče, pred spavanje. Zavučemo se u krevet i pogasimo sva svetla (ostavimo samo ukrasne lampice obavijene oko cevi radijatora u uglu sobe, da se polako pale i gase, i prelivaju iz ove u onu boju, bacajući nešto malo narandžastog ili zelenog ili plavog svetla na beli zid i plafon). Oslonimo se leđima o zid, zbijemo se, ja stavim dlan na njenu butinu, i tako gledamo seriju, i pomalo se mazimo vrhovima prstiju na nogama pod jorganom.

I evo nas u trećoj sezoni Modern Family. Neke serije su vrlo komične. Najviše smo se kidali u seriji See You Next Fall, u kojoj Kem (debeli gej) padne na dupe u plastični bazenčić svoje ćerke, a Džej (simpatični matorac sa tradicionalističkim nazorima) uradi neuspeli botoks na oku, a Kler (pomalo usplahirena domaćica i majka troje adolescenata) i Fil (njen infantilni muž i praktično četvrti adolescent u porodici) nevešto voze bicikl za dvoje, i posle se kotrljaju niz neko brdašce, žureći na malu maturu svoje ćerke Aleks.

*

Tom Jork ima novi album, Tomorrow’s Modern Boxes. Prodaje ga putem torenta, za $6. Fanovi po forumima govore da im se album ne dopada; razočarani su, ne vole što album zvuči kao da je sklepan na laptopu, za 2-3 sata. Meni se TMB sviđa, ali ja nisam zahtevan konzument/fan. TMB je dobar samim tim što postoji, kreiran iz ničega, iz praznine naših ranjivih egzistencija. Prijatan, atmosferičan, tih album. Da se preslušava sa sluškama na ušima, u dva po ponoći, na noćnom letu ka Australiji ili tako nešto.

*

Pre neki dan prolazio pored knjižare i video u izlogu roman „Divni gubitnici“, Le(o)narda Koena. Hrvatski prevod i izdanje postoje već neko vreme, a sada ga za srpsko tržište izdala „Geopoetika“. Kul.

*

Juče, u nedelju, X i ja se provozali biciklima od Krsta do Zemuna, i još malo naokolo po gradu, pre nego što se smrklo. Vreme je bilo super, prelep dan, a sunce je peklo dovoljno jako da izgoriš, pa je X morala da se namaže „Kopertonom“ sa faktorom 50 (moja ljubav ima izuzetno nežnu i osetljivu kožu…). Onda smo seli na klupu na Ušću i pojeli sendviče sa avokadom. Potom se odvezli do kraja zemunskog keja i posedeli na zidu uz Dunav. Predveče šetali starim gradom, od Pop Lukine do Njegoševe, gurajući bicikle pored sebe. Zatim još malo vozili, do jednog kafića u Mileševskoj. Tu smo sišli, naslonili bicikle na ogradu kafića i seli da popijemo espreso u bašti. Devojka koja nas je poslužila bila je ljubazna. Donela nam je kafe, plus mali fenjer u kome je gorela sveća, zbog romantike. Nismo žurili. Veče je bilo toplo a vazduh je fino mirisao na jesen. Sedeli smo u bašti kafića i pijuckali espreso. Zatim smo platili ljubaznoj devojci, uzeli bicikle, pa se polako uputili kući. (Lep život.)

Ovo leto

Mirno idu (ovi letnji) dani. Sluša se fina muzika, šeta se gradom i jede sladoled u kornetu, vozi se bajs, čita se pomalo, izađe se na piće, pogleda se poneki film (preporuka za sjajni Soul Kitchen), usput se traži novi stan i bistre „Halo oglasi“. Nedeljom prepodne imamo običaj da doručkujemo pecivo iz obližnje pekare, potom da sedimo na terasi i listamo uz kafu „Večernje novosti“.

Protekli mesec (jul) obeležili su odlazak na koncert Afghana na Exit-u, i letovanje u Rovinju. Koncert Afghana je bio baš dobar mada je trajao vrlo kratko (oko 40 minuta). Na veče koncerta, pred kapijama Exit-a smo se (zbog loše organizacije) izmaltretirali dok smo se dokopali narukvica/propusnica (bili smo na spisku gostiju benda). Ipak, vredelo je: Greg Duli i ekipa su bili na nivou i lepo su zapalili masu. (Recenziju svirke možete pročitati ovde: The Afghan Whigs na Exit-u) Nije nas bilo puno, ali drali smo se, pošteno, i aplaudirali, mahali rukama, cupkali, a ja sam uz to malo i hedbengovao, i u pauzama između pesama grlio i ljubio X. Sve u svemu, žurka je bila odlična i prenerazili smo se kada se, oko 40. minuta, koncert naglo i šokantno završio tako što je Duli kao puvanjak iz gaća klisnuo iza neke bočne zavese, a jedan lik (tehničar, pretpostavljam) pošao po bini da isključuje pojačala. WTF? — pomislismo. Par minuta smo stajali i blenuli u tehničara koji je išao naokolo po bini. Deo publike je dozivao Dulija i bend da se vrate. Nisu se vratili. To je bilo to. Pokupili smo se — spustili se niz Petrovaradin u svežu noć, pa preko mosta i dalje, odšetali do mesta gde smo se parkirali, i onda seli u auto i uputili se natrag za Begiš. (Btw, Novi Sad je lep za šetnju, i ono glavno šetalište je vrlo otmeno, prostrano i čisto; u poređenju sa njim, krcata, tesna i klaustofobična beogradska Knez Mihailova izgleda jadno).

U Rovinju nas zezalo vreme i sunca je bilo na kašičicu. Nema veze, lepo smo se proveli, kao i uvek. Rovinj je prelepo mesto.

Sada, vratio sam se na posao posle godišnjeg odmora. Jutros sam malo zakasnio (zaboravio da navijem alarm na mobitelu da me probudi u deset do sedam).  Drmusajući me, X me probudila u pola osam, i kad sam otvorio oči rekla mi da sam se uspavao. Ripio sam iz kreveta, spremio se na brzaka, poljubio X i izjurio iz kuće. Šefici sam poslao SMS, napisao joj da ću malo da zakasnim jer sam svratio kod lekara. Stigao sam na posao oko pola devet. Popio kafu, odradio neke bekape, proverio integritet podataka u jednom objektu preduzeća. Potom sam otišao na sajt Music Stack i kupio ploču Broken English Marijane Fejtful, koju X voli i želela bi da je ima. To je to od posla za sada, a prošlo je podne. Dobro, nisam se baš pretrgao od rada, ali nije loše za zaljubljenog čoveka kome misli vrludaju i nadavno se vratio sa mora.

Pseudonim

Posle iks godina blogovanja pod pseudonimom Krepki Mrtvac, ne uspevam dalje da se identifikujem sa njim. Već godinama unazad prati me osećaj da sam izgubio sponu sa KM-om, i sa onim vremenom, temama, ličnim strahovima, čežnjama, nedoumicama itd. – kojima sam se bavio na MB portalu krajem 2006. godine i kasnije. Danas, pseudonim Krepki Mrtvac ne osećam kao svoj, i ako mislim da nastavim da blogujem potreban mi je novi. Dok ne smislim neki koji će da bude „za stalno“, tu je (privremeni pseudonim) Princ Tunguzije, i ova fina stvar benda Atoms For Peace.

Žurba

Posle posla izađem iz kancelarije, do autobuske stanice, da hvatam bus do Novog Beograda — dogovorio sam se sa X da se nađemo kod njenih na gajbi; tu da ručamo i da pokupimo neku X-inu letnju garderobu (dolazi leto), pa da palimo kući.

Naiđe bus 73. Odgovara. Uđem, smestim se uz prozor na sredini. Zatim, vožnja u trajanju od dvadesetak minuta Novim Beogradom. Ništa specijalno da se vidi. U principu, džungla na asfaltu.

Izađem iz busa. Kratka šetnja od stanice do bloka zgrada, i eto me kod ulaza u kome žive X-ini roditelji. Pogledam u vis, u jedan prozor na četvrtom spratu; to je soba u kojoj je bitisala X, i od povučene riđe devojke, zadubljene u knjige, stripove i muziku, izrasla u prekrasnu ingenioznu ženu.

Popnem se u zgradu. Uđem u prizemlje, onda trkom (jebeš lift) do četvrtog sprata, i do vrata stana br. 20. Pozvonim. (Zadihao sam se od jurnjave po stepenicama.) Čujem zvuk otključavanja brave. Otvore se vrata i eto je X. Zagrlim je i poljubim; vrat joj lepo miriše, koža joj je topla i meka. Malo se grlimo na pragu. Onda uđemo u stan, pa se malo grlimo u predsoblju kod ulaznih vrata. Iz desnog hodnika pojavi se X-in ćale. Rukujemo se, pitam ga kako je prošao na kladionici. Zamalo da mu uleti dobitak od 120 hiljada, kaže; zeznuo ga jedan par pa mu „pao“ tiket. Jebiga.

Stan fino miriše na klopu. Zagrlim X preko ramena, pođemo kroz predsoblje ka trpezariji. Iz kuhinje izađe X-ina keva. Osmehuje se, briše ruke kuhinjskom krpom. Pozdravimo se.

„Što si se zadihao“, pita me?

„Trčao sam uz stepenice“, kažem.

„Zašto?“

„Žurio sam u zagrljaj vašoj ćerki.“

Osmeh na licu X-ine keve. „Ajde idi peri ruke pa da jedete, da se ne hladi gulaš.“

Sutra

Moje srce teško suzu pušta
i pumpa sa smeškom

Ne treba da čudi ovo dobro raspoloženje na ulicama i procvetale krošnje magnolija u Bojanskoj na Krstu — u šest sati popodne dolazi nam proleće. X mi jutros u SMS-u poželela srećan prvi dan proleća, a ja joj poslao poljubac, malu (razneženu) opasku i Azrinu stvar Volim te kad pričaš, u kojoj ima oni super stihovi:

gledaj moju malu kako ide niz ulicu
primećuješ li boju na njenom obrazu
danas je prvi dan u proleću
i ona uživa kao da je poslednji.

Dakle, danas je četvrtak, 20. mart, i tokom popodneva doći će proleće. Vreme je u ovom trenutku (oko podne) prilično lepo, sunčano, a sutra će kažu biti još lepše, još sunčanije, sa temperaturom od 24 stepeni, i magnolije u Bojanskoj će lepo izgledati na suncu a vrapci će dizati dževu u drveću ispod prozora kancelarije u kojoj sedim i ovo kucam. Čekam petak sa jedinstvenim (prijatnim) osećanjem. X će, u petak posle posla, u Tojoti svog ćaleta prebaciti na Krst preostali deo svojih stvari, knjiga, ploča i diskova i preseliti se kod mene; a u deset sati uveče, u klubu Sioux u Skadarskoj, nastupaće Goran Bare i njegove Majke.

Super

Devet sati ujutro, oblačan ponedeljak. Sedim u kancelariji i radim. X je ostala u mom stanu. Prethodno veče me ošišala pred ogledalom u predsoblju, pa smo večerali. Potom sam je podučio kako da namakne rezu na ulazna vrata i kako da ih otključa i zaključa (brava je stara i zajebava, pa je potrebno uložiti silu), i kako da upali muzičke uređaje (pojačalo, DAC i CD plejer). Legli smo oko ponoći, svako na svoj ležaj; ne zbog nekih moralnih načela, nego je krevet u mom stanu tesan, predviđen za jednu osobu, tako da X spava na njemu, a ja na starom dušeku, na parketu pored kreveta. (Naravno, treba nam veći krevet.) I tako smo ležali u „dva nivoa“ i gledali na TV-u (preko TV kartice na kompu) snimak koncerta benda Atoms For Peace, sa prošlogodišnjeg „Exit-a“. Uspravio sam se na dušeku i oslonio se leđima na bok kreveta na kome je ležala X, a ona je prebacila ruke preko mojih ramena na moje grudi, i tako smo gledali koncert. Dobra svirka, Tom i Fli su zapalili masu. Potom smo provrteli kanale i ugasili komp. Jutros sam ustao u sedam, spremio se, sklonio svoj dušek u malu sobu i otišao na posao, a X je ostala da spava, toplih belih stopala pod pokrivačem, sa prstima na nogama lakiranim u crveno. Oko pola deset poslala mi SMS i obavestila me da je napravila ovsenu kašu, da je samlela malo lešnika, oraha i badema i ubacila ih u kašu i doručkovala, i da je pustila ploču Don’t rock the boat, sink the fucker, benda Des Ark. Čitajući SMS pomislio sam na to malo riđokoso biće kako u pidžami doručkuje ovsenu kašu za stolom u trpezariji, potom se švrćka po gajbi i razgleda ploče u mojoj vitrini. Prekinuo sam rad i nazvao X, da je čujem.

Oko deset stigao mi je novi SMS od nje. Pustila je, kaže, ploču Reign in Blood, benda Slayer. Brlbrlbrl, ludilo, ovo je baš dobro za sad! – dodala je. Srećan sam i ponosan što se zainteresovala za album Reign in Blood. Poslao sam joj SMS i podržao je u preslušavanju ploče, i sugerisao joj da obrati pažnju na stvar Altar of SacrificeZatim sam i sam otišao na Jutjub i pustio full album da mi svira dok radim.

Dvadesetak minuta kasnije, eto ga još jedan SMS: Zavrsi se prva strana, sad cu ponovo. A onaj urlik na pocetku Angel of death :D. Sto je to super kad je gramofon automatik, jedno dugme i opet prva strana.  

Što je to super, da — ja sedim u kancelariji, a ona je doručkovala, i sada sluša na ripit ploču Reign in Blood.

Eto, tako stoje stvari ovog jutra. Ok, trebalo mi 44 godine da doguram do njega, ali osećaj je baš lep. 

Poklon

Posle posla trebalo da se nađem sa Anom ispred Beogradskog dramskog pozorišta. Ana je devojka koja je, par dana ranije, preko Kupinda kupila od mene CD Moon Safari, benda Air; Moon Safari je njihov najbolji album, ali taj disk je za mene izgubio značaj. I tako sam ga stavio na Kupindo, na prodaju, a Ana ga kupila.

Stigao sam pred pozorište nešto pre četiri (za kada smo Ana i ja dogovorili primopredaju). Šetao po platou ispred ulaza i čekao. Pogledao sam u telefon — bilo je četiri i deset. Smislio sam da ću da čekam Anu do pola pet, a onda ću da joj pošaljem SMS i predložim joj da pomerimo za subotu.

U četiri i petnaest stigla mi poruka od Ane.

Izvinite što kasnim“, rekla je, „stižem za 5 minuta, u taksiju sam.

Ok, opušteno“, odgovorio sam joj.

Fotka dana: Bandera i oluk.

Nešto kasnije, eto je Ana. Dolazila je od taksi stanice. Nosila je fasciklu na grudima i osmehivala se. Pružila mi ruku pa smo se upoznali.

„Oprosti što kasnim, zaglavila sam u firmi.“ (Prestala je da mi persira.)

„U redu je.“

„Nije nam radio internet, nisam stigla ništa da uradim. Moraću i sutra da dolazim u firmu.“ (Sutra je bila subota.)

„Nisi morala da uzimaš taksi. Taj taksi te koštao više od cene diska. Mogli smo da se nađemo sutra ili tako nešto.“

Prešli smo na poslovni deo sastanka. Dao sam joj disk, a ona meni 500 dinara. U prepisci na Kupindu, pri dogovaranju gde i kako ćemo da obavimo primopredaju, pomenula mi da je disk kupila kao poklon dečku.

„Dečko će sigurno da se obraduje“, rekoh.

„Aha. On obožava Air“, rekla je Ana, pakujući disk u torbu.

„Baš lepo kad devojka tako mladiću pokloni disk.“

„On mnogo voli muziku pa sam htela da ga iznenadim. A sad je počeo da skuplja i ploče!“

„Jel?“

„Aha. Sluša muziku dan i noć.“

„Pa jel i tebe malo ‘navukao’?“

„Jeste, da. Ja više volim ploče nego diskove.“ Oči su joj sijale, i držala je fasciklu na grudima. Umesto fascikle, mogao sam da zamislim ploču na njenim grudima, i tada bi njene oči možda još više sijale.

„I ja više volim ploče“, rekoh. „A gde ih kupuje?“

„Pa gde nađe. Na Limundu, na Kupindu, na Kupujem-Prodajem…“

„Što ne kupuje na Amazonu, I-beju i Diskogsu? Tamo mu povoljnije a i mnogo bolji izbor.“

„Jel? Nisam znala da to može. Reći ću mu da istraži.“

„Nek istraži. Zamisli kako bi se obradovao kad bi mu poklonila ploču ‘Moon Safari’. Na Diskogsu, pa i na Amazonu, može da se nađe dosta jeftino.“

„Oduševio bi se, da. Dao si mi lepu ideju.“

„Nema problema. Čuj, ako mu se dopada Air, možda bi mu se dopao i bend Doves. Imam na Kupindu na prodaju i njihov prvi album, ‘Lost Souls’. Taj im je mislim najbolji.“

„Hvala za predlog. Ispipaću teren za te Dovse.“

„Ok. Samo, pazi da čkode ne provali. Zbog faktora iznenađenja i tako to.“

„Da, da, naravno…“

Još malo smo pričali o pločama itd. pa smo se pozdravili. Ana je otišla niz ulicu, a ja uz. Hodao sam ka zgradi i razmišljao. Eto, prestao je da mi znači taj disk Air-a, pa sam ga stavio na Kupindo jer mi samo skupljao prašinu. Na kraju je završio kao Anin izraz ljubavi. Kul.

Stvar dana: Air – La Femme D’Argent

9. januar: Kiretiranje

Reči dana: Bang your head against the stage like you never did before. (Džejms Hetfild, „Whiplash“.)

Izašao ranije sa posla, svratio do Markove ordinacije. Zamenio mi je plombu na gornjoj desnoj sedmici, potom sam ga zamolio da mi iskiretira donju desnu peticu.

„Tu mi se napravio neki džep u koji zapada hrana“, rekoh mu. „Kad prstom pritisnem dêsni ispod petice, malo zaudara. Kako se ono kaže, fetor?“ (Večeras je trebalo da idem na piće sa X i nisam hteo da X pomisli da ne održavam zubnu higijenu. Održavam je — redovno perem zube i koristim zubni konac, imam i vodeni irigator i one četkice za interdentalne šupljine.)

„Okej, hajde da vidimo šta je to“, reče Mare. Uzeo je kiretu sa tacne sa stomatološkim instrumentima i nadvio se nad mene. Otvorio sam usta i opustio vilicu.

„Upoznao sam nekog. Molim te, dobro mi iskiretiraj taj džep“, rekoh.

„Ništa ne brini“, rekao je Marko kroz zaštitnu masku i prineo kiretu mojim ustima.

Fotka dana: Klizalište.

Uveče se video sa X. Bili do onog interesantnog kafića i fino se proveli.

Posedeli do jedanaest pa se spustili do tramvajske stanice na Bulevaru. Ispričao X kako sam detinjstvo i mladost proveo u kući na periferiji Beograda, u Jajincima. Kako sam petkom uveče išao na „Mašinac“ da slušam metal i muvam devojke koje su slušale metal. Od kuće u kojoj sam živeo do autobuske stanice nije postojao asfalt, nego je put vodio preko seoskog druma, izlokanog zaprežnim kolima i traktorima. Ponekad, posle kiše, drum bi se pretvorio u kaljugu, pa sam pri izlasku iz kuće navlačio najlon-kese na cipele, da ih ne bih izblatnjavio. I onda bih onako, petkom uveče, sa majicom benda Suisajdal Tendensis (Suicidal Tendencies) i kožnjakom i farmerkama 501 iz Minhena, gacao u mraku — nije postojalo ulično osvetljenje — sa kesama na nogama preko jajinačkog blata do autobuske stanice. Tu bih skinuo kese i čekao da naiđe bus da me odveze do Trošarine, pa bih hvatao tramvaj do „Mašinca“, tog grotla glasnih rifova, hedbenginga, zgodnih cica i adrenalina…

Stvar dana: Metallica – Whiplash

Tramvaj koji je odgovarao X naišao oko pola dvanaest. (Bio je to poslednji. Da smo ga propustili, morali bi pešice do Trga Republike pa da čekamo noćni prevoz.) Pozdravili smo se na stanici, pa je X ušla. Mahnuo sam za njom, i krenuo, pritom gledajući u tramvaj, da li je X ok unutra. Nisam pazio gde idem i zamalo da udarim facom u pano od pleksiglasa. Ipak, udario sam ramenom u njega. Baš kad sam udario u pano, tramvaj je polazio sa stanice i video sam momka i devojku: sedeli su uz prozor i posmatrali me. Devojka me gledala raširenih očiju, šokirana, jer je videla da ću da udarim u pano (a to sam i uradio).

Na povratku kući, hodajući uz Bulevar, imao osećaj da je glupo i nepotrebno pisati blog, da samo treba da bude još ovakvih večeri pa da nikada više u životu ne pomislim na blogovanje. To me navelo na pomisao da blog pišem ne zato što to volim, nego zato što blogovanjem nešto kompenzujem.

8. januar: Meditiranje

Reči dana: Češljala je punđu i želela više od života. (Dušan Prelević, „Voz za jednu bitangu“.)

Kraj mini odmora, prvi radni dan u 2014. godini. Nije moglo večno da traje…

Maglovito i prohladno jutro. Spustio se pešice od Krsta do Zelenog venca. Na Zelenom vencu ušao u bus, seo napred i čekao da krenemo ka Zemunu. Vozač je stajao napolju, na trotoaru kraj prednjih vrata autobusa i pušio. Na sedištu ispred mene, jedna devojka je šuškala kesicom (rekao bih da su bile neke bombone).

Pored mene je prošla žena u perjanoj jakni i sela na sedište u susednom redu, ulevo, dva mesta ispred mog. Sedište na koje je sela bilo je uzdignuto — nalazilo se na prednjem (levom) točku autobusa. Žena je izvadila iz tašne tubu kreme, istisla malo na nadlanicu i namazala ruke. Vratila je kremu u tašnu, izvadila knjigu, otvorila je i počela da čita. Bila je u perjanoj jakni koja je dosezala do polovine njenih butina, a na nogama je imala čarape; duge zimske čarape od nekog debljeg materijala, maslinaste boje, sa prorezima kroz koje se nazirala koža. Nosila je tamno zelene čizme od antilopa sa širokom potpeticom visine nekoliko centimetara.

Vozač je dovršio cigaretu. Ušao je autobus, seo za volan i upalio motor.

Krenuli smo sa Zelenog Venca, prešli Brankov most, pa skrenuli ka Zemunu. Posmatrao sam ženu koja čita. Kosa joj je bila skupljena u punđu, a u resici desnog uha nosila je minđušu koja se klimala kako se autobus kretao. Držala je otvorenu knjigu ispred sebe i čitala, a usled vibracija autobusa u pokretu, njena noga se polagano povijala u stranu i pritom se ivica njene jakne povlačila preko butine. Žena je bila nesvesna micanja noge, bila se udubila u čitanje. Stopalom i štiklom čizme čvrsto se oslonila na pod, i micao se samo deo njene noge od gležnja pa naviše. Žena bi vratila nogu natrag, a ona bi zatim ponovo počela da klizi u stranu dok se ivica jakne povlačila preko njene butine i bus se peo Bulevarom Nikole Tesle a stabla platana i četinara promicala iza prozora u sivilu jutra.

Stigli smo do Zemuna. Moje odredište. Ustao sam, stao kod srednjih vrata i čekao da autobus stane u stanicu.

Stvar dana: Babe Ruth – The Mexican

U preduzeću, pozdravio se sa kolegama. Čestitali jedni drugima praznike, malo se našalili itd.

Skuvao sam kafu u zajedničkoj trpezariji, seo za radni sto i otišao na Fejsbuk. Stiglo mi je obaveštenje da je Sara potvrdila moj zahtev i da me je add-ovala u svoje prijatelje. U sandučetu me je čekala njena poruka. Odgovorila mi je na pitanja koja sam joj postavio oko meditacije i preporučila mi neke vežbe disanja. Da se usredsredim na svoje disanje, rekla je, da pratim misli koje se javljaju i probam da stišam um. Ljudi godinama meditiraju, ili mantraju, ili se mole, da bi na par trenutaka stišali um i zatomili misli. Za to ti je potrebno strpljenja i upornosti. Razjasnila mi i par stvari oko Ekartove knjige Moć sadašnjeg trenutka. U savremenom načinu života, rekla je, nije uvek moguće biti totalno u sadašnjem trenutku; to puno lakše ide ako čovek živi izolovan od zajednice, na planini, u pećini, na Tibetu, i ne bere brigu kako će da jede, plati račune, ode na letovanje ili podigne decu. Ipak, meditiranje, a prvenstveno smirivanje uma i misli, pomažu da se bitno smanje stresovi koji idu uz savremeni način života. Sve u svemu, zbog tempa života nije uvek moguće živeti u sadašnjem trenutku, ali treba težiti tome. Svako od nas trebalo bi to da proba, posebno ako nije srećan i/ili ima osećaj da je kao pomalo zalutao u ovaj život, zaključila je Sara. Baš lepo, pomislih — to je ono što meni treba.

Ušao sam u Sarin profil i malo listao njene fotografije. Na jednoj, fotografisan je čas joge, a Sara sedi na strunjači meni okrenuta leđima. Nosi crnu majicu bez rukava, i triko sa nogavicama do kolena. Kosa joj je puštena, i pada joj do pola leđa. Zauzela je asanu kojoj ne znam naziv. Desna noga joj leži na strunjači, savijena u kolenu u položaj lotosa, a levu nogu je prebacila preko desne butine i oslonila se stopalom na strunjaču. Bosa je i ima tamni lak na nogama. Lepa fotka. Lajkovao sam je.

Napisao sam Sari odgovor:

Hej, S., hvala što si me dodala u prijatelje, i hvala ti za smernice oko meditiranja. Kapiram da se donekle može živeti „u sadašnjem trenutku“ i u Beogradu: recimo, imam poznanika koji živi na taj način, „ovde i sada“, pa i pored toga normalno funkcioniše – plaća račune, jede, radi, ima partnera, voli, vozi kola, čita novine, uplaćuje tikete sportske prognoze, privatni je preduzetnik i ima svoju prodavnicu „zdrave hrane“. Ako ga pitaš šta je radio pre dva sata, reći će ti nešto kao: stavljao sam bademe u fioku. Ili: ređao sam teglice organskog džema na policu. Interesantan lik. Trebalo bi ga bolje proučiti.

Isprobaću malo te vežbe disanja, ja i onako dišem iz dijafragme jer vozim bajs i pomalo pevam (Azru, Balaševića, Terija Kalijera itd.) pa to pomaže, jedino kad bih uspeo malo da smirim um i proredim misli, to bi bilo kul. Mantranje i molitve takođe mi deluju ok, to je dobar način da čovek na kratko „izađe iz sebe“, da se oslobodi ega i postane eteričan. Jedna moja prijateljica bavi se meditiranjem, i ona kaže da joj meditiranje pomaže da promeni obrasce ponašanja, da „nekvalitetne“ misli zameni „kvalitetnijim“, i da se oslobodi inhibicija, blokada, strahova itd. Naravno, i to je dugotrajan proces i potrebno nam je puno volje i godine rada. Što bi to bilo dobro kad bi mogli sebe da izgradimo preko noći, ali to ne ide tako 🙂

Poslao sam Sari poruku, popio kafu, pa se posvetio radnim zadacima.

Fotka dana: Pekara.

Na povratku sa posla hodao od Slavije ka Krstu. Bio sam zamišljen, sanjario sam; primetio sam da uopšte nisam u aktuelnom trenutku već sam se projektovao ko zna gde. Rekoh sebi — „dobro, aj sad malo hodaj svesnije. Vežbaj budnost u ovom životu.“ I tako sam probao da više budem tu, u šetnji ka gradiću Pejtonu, i da vidim stvari koje su se odvijale oko mene. Trolejbus je kliznuo niz ulicu na putu ka Slaviji. Jedna devojčica išla mi je u susret; vodila je na uzici čivavu, a pas je hodao kao neka nervozna igračka i bio obučen u specijalno odelce, a imao je i malu kapuljaču na glavi ispod koje su mu virile uši. Dok sam hodao, prestigla me je devojka koja je jela kroasan. Bilo je pola četiri.

Govoriti o svojim osećanjima — sinulo mi dok sam otključavao vrata i ulazio u stan.

Dok sam ručao otpao mi komadić plombe na desnoj gornjoj sedmici. Posle jela zvao sam Marka (svog zubara) i zakazao termin za sutra u 14h.

Uveče se dopisivao sa X. Dogovori se da izađemo sutra, u četvrtak. Naći ćemo se u sedam u parkiću ispod kafane „Kalenić“, a zatim ćemo otići na piće do onog interesantnog kafića koji bi X želela da vidi.

Obline

Reči dana: Ne traći svoje vreme. (Džoni Štulić, „Obrati pažnju na poslednju stvar“.)

Ustao oko osam u tiho i maglovito božićno jutro. Skuvao kafu, seo za sto u trpezariji, pio kafu i gledao napolju krovove  u magli.

Seo za radni sto, uključio komp i otišao na Fejsbuk. U prozoru za čet, zeleni kružić kraj Milenine ikonice ukazivao da je Milena onlajn. Šta će ona na Fejsu ovako rano? Nije valjda opet zapala u neke ljubavne probleme?

Pustio sam joj poruku na čet. Poželeo joj srećan Božić, pitao je što je budna ovako rano. Da bi ispekla pogaču, rekla je. Sada se prejela pogače, spava joj se i baš je pošla da legne. Jedi, Mila, rekoh joj, ne treba da te peče savest. Ne peče je savest, rekla je, ionako nije baš ješna u poslednje vreme. Još malo smo četovali, a onda je Milena otišla da legne. Nadam se da je mirno spavala i da nije brinula što se prejela. Nema razloga, zaista: lepo zaobljena žena je praznik za oči.

Tokom prepodneva primio par božićnih čestitki putem SMS-a. Jedna od čestitki bila je vrlo duga i detaljna, i rimovana, i imala je preko 200 karaktera. Nije bilo potrebe da toliko kucaju. Umesto 200 karaktera (u kojima se pominju Hrist, sveto drvo, Bog itd.), bilo je dovoljno: Srećan Božić, D. — Nisam znao ko mi je poslao dugački SMS; broj sa koga je SMS poslat nemam memorisan u adresaru. Poslao sam odgovor pošiljaocu. Zahvalio mu na čestitki, izvinio mu se što ne znam ko je, poželeo mu srećan Božić i svako dobro u 2014.

Magla se razišla oko podne pa sam izašao da prošetam. Nisam pogrešio. Prijatna šetnja po svežem i sunčanom danu. Nije bilo ljudi na ulicama. Mislim, bilo ih je, ali kao da ih nije bilo.

Stvar dana: Afghan Whigs – Turn On The Water

Popodne i veče protekli u kuckanju muzike i slušanju bloga. Ne, ipak obrnuto.

Oko devet uveče izašao na terasu da se proluftiram. Naslonio se na ogradu, bacio pogled. Vrlo maglovita noć, nisu se videle zvezde. Vratio sam se u sobu.

Sedeo u stanu i dopisivao se putem mejla sa X. Slabo je spavala noćas, zbog petardi. Pred kraj razgovora pričali smo o mojoj veštini muvanja riba. Tim povodom poslao sam joj fotku/strip Badža muva ribe, iz fanzina Decedebilitat, koji je izlazio krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Voleo sam da čitam Decedebilitat, bilo je tu fenomenalnih i presmešnih stvari.

Fotka dana: Badža muva ribe. 

Badza muva ribe

Ambijental

Reči dana: Božić je stizao kao harpun. (Čarls Bukovski, „Dnevnik“.)

Probudio se oko devet. Prekrasno jutro: nebo čisto i plavo, a okolne zgrade kupale se u suncu. Ova zima je šou.

Ustao iz kreveta i video bubu na parketu. Sredio je papučom. Bubama tolerišem da se šetaju po trpezariji, predsoblju, čak i po kupatilu, ali ne po sobi i oko mesta gde spavam.

Umio se, skuvao kafu i seo za komp. Nije radio internet. (Jebem ti IKOM.) Ništa od slušanja Soulful Bits radija ovog jutra. Bilo je tiho u sobi. Sedeo sam za stolom i slušao kucanje sata u kuhinji. Pomislio sam — nije loše ni ovako, sedeti u tišini za radnim stolom ruku spuštenih na krilo i dolaziti sebi uz šolju kafe.

Proradio internet. Super. Uključio Soulful Bits radio.

Napolju, iza prozora, vreme je bilo lepo i sunčano. A onda se dogodila nagla promena: u roku od bukvalno minut navuklo se sivilo i spustila se gusta magla.

Smračilo se u sobi. Ustao sam od stola i upalio lampice na jelki.

Oko podne izašao da prošetam i da kupim nešto za jelo.

 Fotka dana: Zeleno.

U pekari „Kirćanski“ na Lionu nisu imali burek sa pečurkama. (Rasprodalo se, komšija.)

Bulevarom, u susret mi je išla devojka crne kose sa šiškama ravno podsečenim preko pola čela, u crnom kaputu, sa čizmama martinkama. Primetio sam da na vrhu nosa  — na onoj hrskavici među nozdrvama — ima nešto kao kapljicu vode. Bilo je hladno i devojka je verovatno bila prehlađena. Dok smo se mimoilazili, pogledao sam izbliza devojčin nos. Nije bila kapljica. Ipak pirsing.

Stvar dana: The National – Fireproof

Opšte bacanje petardi počelo u ponoć (srpski narod proslavljao dolazak Božića). Pucale su do pola jedan po ponoći, a zatim je noć postala kao bilo koja druga. Legao sam oko dva.

Bilo je tri noću, nije mi se spavalo. Ustao sam iz kreveta i izašao na terasu. Naslonio se na ogradu i (sa šestog sprata) posmatrao kraj. Dopao mi se, tako miran i uspavan i tih. Asocirao me na neki ambijental benda The Cinematic Orchestra.

5. januar: Kiša

Reči dana: Voleo bih da postoji piće koje ima boju morske vode na dubini od četristo metara kad je potpuna bonaca i sunce sja okomito s neba, i more je puno planktona. (Ernest Hemingvej, „Otoci u struji“.)

Sara voli slatkiše i nije vegetarijanac. To sam saznao oko deset sati prepodne, sedeći za kompom uz kafu, čitajući na Fejsbuku Sarin odgovor na moju jučerašnju poruku u vezi joge. Sve u svemu, Sara se ne opterećuje brigom o ishrani, jede sve što joj se sviđa, naročito voli slatkiše, tako je glasio njen odgovor. Bio je to topao odgovor, sa dosta smajlija. Dopao mi se. Javila mi se slika – Sara se osmehuje u ekran laptopa dok njeni prsti kucaju po tastaturi odgovor za mene. Prekrasno.

Napisao sam joj novu poruku:

Hej Saro! Tenks za odgovor. Za početak, zamolio bih te da me add-uješ u svoje Fejsbuk prijatelje. Vidim da imaš mnoge zanimljive priloge, pa bih želeo to bolje da ispratim. Ne brini, normalan sam lik. Znači, hraniš se uobičajeno, voliš slatkiše itd. Pa dobro, i to je neki putokaz. Ja sam jedno vreme bio u ozbiljnom tripu sa jogom. Bio sam vege i skroz strejt, proučavao makrobiotiku, bio na seminaru kod Georgija Nazarova na Zlatiboru, upražnjavao kontrastno tuširanje, imao dvonedeljnu detoksikaciju bez hrane, samo na vodi i sokovima. Jedino nikad nisam uspeo da nateram sebe da meditiram na onaj klasičan način. Poznaješ li Maju Popov? Po njenom priručniku sam praktikovao jogu. I ova knjiga „Moć sadašnjeg trenutka“, koju si mi preporučila! Ladno mogu da pretpostavim šta je njen glavni fokus – potreba da osvestimo sadašnji trenutak i živimo isključivo u njemu. I to (bitnost sadašnjeg trenutka) je velika tema koja me opseda ovih dana baš baš. Moraću pod hitno da pročitam tu knjigu. Hvala ti što si mi je preporučila! Pišemo se.

Poslao sam Sari poruku i kliknuo na dugme Add friend njenog profila.

Stvar dana: dEUS – Quatre Mains

Pre ručka izašao malo da prošetam. Oblačno. Spustio se Bulevarom do Vuka, skrenuo u Mlatišuminu, pa iz Mlatišumine izbio na Mileševsku. Zastao na trotoaru preko puta kafane „Kalenić“, i dok sam razmišljao da li da idem levo, uz Mileševsku, pravo, ka Kalenić pijaci, ili desno, ka Krunskoj, momku koji je prolazio kraj mene ispala kapa iz džepa jakne na trotoar. Baš sam se spremao da ga obavestim o tome, kad sam iza sebe čuo čoveka kako mu viče: „Momak, ispala ti kapa!“ Momak se okrenuo, sagnuo, pokupio kapu sa trotoara i klimnuo čoveku glavom. Krenuo sam levo, uz Mileševsku.

Fotka dana: Hemijsko čišćenje.

Vratio se kući, otišao na Twoo. Snežana je videla poruku koju sam joj poslao, ali je rešila da ne odgovori. 8 od 10 žena reši isto to.

Dok sam bio na sajtu, dobio sam informaciju od softvera da imam novu posetu svom profilu. Pogledao sam da vidim ko je. Jedna Marica. Ušao sam u Maricin profil. Opet samo fotografija. Ni reči o sklonostima i interesovanjima, kakvu muziku sluša, koji su joj omiljeni pisci, filmovi, hobiji. Ništa. Samo fotka i prozaične generalije (visina, težina, datum rođenja itd). Na fotografiji, Marica sedi na osunčanom stepeništu na kome stoje poređane saksije muškatli. Izgledalo mi poznato to stepenište, ima jedno takvo u Ohridu, i vodi od Kanea (brdo iznad ohridskog jezera) do plaže. Na fotografiji, Marica nosi zelenu haljinu sa tankim naramenicama. Fino je izgledala tako, sedeći na suncu među muškatlama, u kratkoj haljini, prekrštenih nogu, u crvenim „Grubin“ papučama. Žene mnogo lepo izgledaju na suncu i ne bi smele da se kriju od njega…

Poslao sam Marici poruku:

Zdravo Marice. To osunčano stepenište na tvojoj fotografiji, po kome su poređane saksije muškatli i na kome sediš u zelenoj haljini, deluje mi poznato. Da se nisi to slikala u Ohridu? Pošto im jedan prilaz od Kanea (brdo iznad ohridskog jezera) do plaže, koji čini mi se vodi baš preko tih stepenica na kojima sediš.

To je bilo sve od mog kontakta sa nežnijim polom za danas.

Predveče prošetao gradom. Tokom šetnje počela da sipi kiša, tek toliko da okvasi trotoar, pa je onda prestala. A zatim je opet počela, kad sam bio pred kućom. Bilo je vrlo tiho veče i mogao sam da čujem kišu kako sipi po trotoaru i malom travnjaku iza mojih leđa dok sam ulazio u zgradu. To je prva kiša ove godine u Beogradu.

4. januar: Samokontrola

Reči dana: Brivman je sedeo ukočeno na svom krevetu i nastojao da se sopstvenoj srdžbi suprotstavi blažim osećajima. (Leonard Koen, „Omiljena igra“.)

Celu noć i jutro nisam X pustio nijedan SMS niti joj poslao mejl. Drago mi je što umem da vladam sobom…

Nešto iza jedanaest sati izašao da prošetam po kraju. Prekrasan dan, pravo proleće — moglo je da se ide u kratkim rukavima. Bilo mi pretoplo. Kako da ne, kad sam bio u debelom džemperu, jakni i zimskim cipelama. Idem tako i kuvam se,  pitajući se — gde sam jbt krenuo ovako natrontan? Na Severni Pol?

 Muzika dana: Mark Lanegan.

Rale se danas vraća u Prag. Pustio sam mu SMS, poželeo mu srećan put i nagovestio mu da, ako uspem da se nakanim, eto mene kod njega na proleće u Pragu. On tamo živi sa ženom, u komfornom stanu od 75 kvadrata, u centru. Jedino nemaju terasu, ali terase su preskupe u centru Praga. Svaki put kad dođe u Beograd ubeđuje me da ga posetim. Ja sve kao hoću, doći ću, a nikako da to uradim. Moja baba, Darinka Štoček, bila je Čehinja pa gajim simpatije prema češkom narodu. Trebalo bi da odem. Mada, u principu, ne znam šta bih radio u Pragu. Ok, voleo bih da posetim Kafkin stan. Šta posle?

Rale mi predložio (pošto on i žena žive u Pragu) kad njegov matori umre, da se ja preselim u njegovu kuću, dole ispod Doma zdravlja „Vračar“. Tu da živim, pazim na kuću, plaćam račune i dajem mu neku simboličnu kiriju, tipa 100 eura mesečno. Imao bih i malu baštu iza kuće, u kojoj bih mogao da posadim ruže, plus ima i voćnjak sa stablima trešanja i kajsija. Meni to zvuči idealno. Zahvalio sam mu i rekao da bih to rado prihvatio. Naravno, neću nijedan starac da umre da bih se ja baškario i gajio ruže u kući sa baštom na Vračaru. Samo nek je Raletov matori živ i zdrav.

Posle ručka, sproveo sam malu istragu i pronašao Sarin profil na Fejsbuku. Napisao sam joj poruku:

Zdravo Saro. Pre neko veče četovali smo na onom dejting sajtu. Vidim da si prestala da ga posećuješ, a voleo bih da ostanemo u kontaktu jer imamo dobru komunikaciju. Takođe, ako si raspoložena, voleo bih da mi daš još nekoliko saveta u vezi joge. Recimo, da li si vegetarijanac i imaš li neki poseban režim ishrane? Pozdravljam te. Danas je prekrasno vreme – pravo proleće. Nadam se da si ga iskoristila za prijatnu šetnju ili „Pozdrav suncu“ u prirodi :). 

Poslao sam Sari poruku i ostatak popodneva proveo uz komp. Slušao muziku i pisao blog uz okićenu jelku u uglu sobe. Jednostavno i prijatno popodne.

Predveče izašao da prošetam do Cvetnog trga. Lepo se proluftirao na svežem vazduhu, popio usput pivo pa se vratio kući.

Malo sedeo uz komp, pisao blog, zatim legao. Sa X opet nisam razmenio SMS ili mejl. Od četvrtka nemamo međusobni kontakt.

3. januar: Superiornost

Probudio se oko pola devet, polako, nije bilo potrebe da žurim iako je petak, 3. januar, bio radni dan. Uzeo sam par dana od godišnjeg odmora, pa sam spojio celu nedelju, plus ponedeljak i utorak za Božić. To mu sve skupa dođe 11 neradnih dana. Manji godišnji odmor.

Jutro i prepodne protekli u razmišljanju o X. Mada je bio lep dan, sa plavim nebom i suncem, ni nebo ni sunce nisu bili sinonim za ovo prepodne; X je bila sinonim za ovo prepodne.

Oko podne svratio sam do banke, podigao pare za kiriju. Posle banke, šetao ulicom Cara Nikolaja i iščekivao da mi X javi da li se vidimo večeras. Petkom uveče obično odem sa Savom (ortakom) u šetnju i na pivo. Normalno, ako bi mi X potvrdila da se večeras vidimo, otpalo bi pivo sa Savom. Poslao sam Savi SMS da ga obavestim kako stoje stvari:

Jos uvek nista ne znam u vezi setnje i piva veceras. Treba da vidim sa X sta i kako. Javljam ti cim nesto vise saznam.

Minut kasnije, stigao je Savin odgovor:

O.K.

Nešto kasnije stigao je SMS u kome me je X obavestila da ne možemo da se danas vidimo. Poslao sam Savi novi SMS:

Svrati do mene oko pola osam da idemo na pivo.

U Topolskoj, zastao sam da pomazim mačka koji je čučao na zidiću. Gotivan mačak. Na zidu su takođe čučali njegova braća i sestre, i došlo mi je da ih pomazim sve redom, ali sam rešio da ih ostavim na miru i samo sam ih posmatrao. Volim mačke i bude mi dobro svaki put kad ih vidim i mačak na zidiću u Topolskoj izmamio mi osmeh.

Spustio sam se do Kalenić pijace, kupio dve kile jabuka kod jedne buckaste žene.

Stvar dana: Yo La Tengo – Nothing to Hide

Posle pijace svratio sam do radnje „zdrave hrane“ u kraju. Zorica je radila. Lepo je izgledala stojeći iza pulta u crnoj majici sa dubokim izrezom na poprsju. Imala je dve plave šnale u kosi, a oko vrata je nosila lančić sa priveskom u obliku malog crvenog srca.

„Zorice, baš lepo izgledaš. Srećna ti nova godina“, rekoh.

„Hvala ti. Srećna i tebi“, rekla je, pružila ruku preko pulta pa smo se rukovali.

„Ju što ti je hladna ruka!“ rekla je držeći mi ruku. „A ja mislila biće topla.“

„Pa dolazim spolja, nije stigla da se ugreje. Sori što sam ti pružio hladnu ruku…“

„Ne, u redu je, htela sam da se rukujemo i da malo osetim tvoju energiju.“

„Evo izvoli jabuku“, rekao sam, izvadio iz ranca jabuku i dao je Zorici.

„O hvala.“ Uzela je i pomirisala je. „U ala lepo miriše! Jel neprskana?“

„Neprskana, nego šta. Direktno od proverenog seljaka sa Kalenića.“ (Naravno, jabuke sam kupio od buckaste žene.) Pogledao sam jabuku u njenim rukama. Nije bila čista. Uzeo sam je od Zorice i očistio je, vlažeći je dahom a zatim je glancajući svojim hemingvejskim džemperom-rolkom.

„Izvoli“, rekao sam i pružio jabuku Zorici, držeći je za peteljku. Caklila se pod neonskim svetlom.

„Hvala. Mnogo lepo miriše! Staviću je ovde ispred sebe na pult. Šta si ti zacrtao za ovu godinu, koji cilj planiraš da ostvariš?“

„Ne znam. Eto, mogao bih svakog dana u godini da napišem po pesmu…“

„Pesmu? Baš lepo. A kad ćeš da napišeš onu pesmu koju si meni obećao.“

„Uskoro. Doći će i ona u naletu inspiracije. Kad se to dogodi, zapisaću je u trenu. Samo te molim za malo strpljenja.“

„Dobro. Ali nadam se da će doći uskoro. Volela bih da mi napišeš tu pesmu.“

„Hoću, napisaću. Doći će na red da bude opevana ta lepa crna bluza sa dubokim izrezom na poprsju, i te dve plave šnale u tvojoj kosi, i taj privezak na tvojim grudima, u obliku malog crvenog srca…“

Nasmejala se i malo se zarumenela u obrazima.

„Hvala ti. Volim da ih nosim. Kažu da mi lepo stoje.“

Nastavili smo razgovor u tom smeru, o lepoti itd. Mušterije su ulazile i izlazile. Kad bi neko ušao Zorica bi ga poslužila, a zatim bi on izašao a mi bi nastavili naš razgovor.

Malo smo popričali o muško-ženskim temama. Složili smo se da žene vole muškarce obavijene misterijom, da je priroda to tako odredila i šta se tu može. Malo smo pričali i o tome koliko smo mi suštinski potrebni jedni drugima. Ja sam izneo stanovište da jesmo potrebni jedni drugima. A onda je Zorica rekla:

„Da ti kažem nešto, onako, bez uvijanja.“

„Reci?“

„Ženama nisu neophodni muškarci. Žene su superiorna bića i njima muškarci trebaju samo za jednu stvar. Znaš za koju?“

„Za koju?“

„Znaš ti.“

„Za koju? Misliš — za seks? Za reprodukciju?“

„Za vođenje ljubavi.“

„I za orgazme…“

„Ne obavezno. Ali dobro, da ne produbljujemo sad tu temu. Uglavnom, ženi na prvom mestu treba muškarac koji je dobar ljubavnik. To je polazna tačka.“

„Da, da, čitao sam o tome u knjizi ‘Nova muška seksualnost’ od Bernija Zilbergelda. Berni kaže da čovek mora biti potpuno fokusiran na ženu ako želi da uspe kod nje.“

„Bravo!“

Zatim sam se požalio Zorici da se ne snalazim u ljubavnim „hoću-neću“ trikovima i da je možda najbolje da se popnem na neko brdo, tu se osamim i pišem pesme na listovima hartije i potom od njih pravim aviončiće i bacam ih dole, u dolinu. Zorica mi predložila da se zamonašim ako sam tako neotporan. Rekao sam joj da ne mogu da se zamonašim, da sam čulno biće i da bi mi u manastiru nedostajale ženske podlaktice obasjane suncem. Šta to ima veze, rekla je, imao bi u manastiru dosta muških podlaktica. Objasnio sam joj da me takve podlaktice ne zanimaju.

I tako smo se siti ispričali, malo se nasmejali i razmenili pozitivne energije za nekoliko sati. Izašao sam iz „zdrave hrane“ i otišao kući raspoložen.

Sava je svratio oko pola osam, pa smo otišli na pivo. Ništa posebno. To srećete svaki dan na beogradskim ulicama: dva muškarca šetaju gradom, pijuckaju pivo i razgovaraju o životu i muzici, i povremeno komentarišu žene koje prođu pored njih.

Malo smo popričali o tome šta je muškarcu potrebno da bi ga neka žena zapazila.

„Dovoljno je da se pojaviš na teveu i žena će te zapaziti.“

„Aha…“

„Ako bi se pojavio na teveu ili postao makar iole javna ličnost, ribe u tvom preduzeću bi otkinule na tebe, garantujem ti. Takve su ribe.“

„Da, da…“

„Kako se zove onaj kviz na RTS-u?“

„M? Koji kviz?“

„Onaj sa Milkom Canić.“

„’Slagalice’.“

„Eto. To je sve što ti je potrebno pa da ribe u tvom preduzeću odlepe za tobom: da se pojaviš na teveu i pobediš u kvizu ‘Slagalice’.“

I tako smo opisali krug po gradu, od Krsta do Kališa i natrag. U ovaj mali post ne bi mogle da stanu sve mudrosti koje smo usput izmozgali, pijući pivo i šetajući okićenim ulicama.

Oko deset, stigli smo pred moju zgradu. Pozdravili se, pa je Sava seo u svog juga i odvezao se. Ja sam se popeo u stan, sipao čašu vina, seo za komp i otišao na Twoo, nadajući se da će Sara biti onlajn.

Sara nije bila onlajn.

Sedeo sam za kompom, slušao muziku, dosipao u čašu kad bi se ispraznila i čekao Saru da se pojavi.

2. januar: Neizvesnost

Ustao oko 9, umio se, popio nes-kafu sa čašom soka od breskve, zatim šolju čaja. (Volim da ujutru unosim dosta tečnosti.) Uz kafu i čaj malo surfovao po netu. Svratio do svojih dejting sajtova, Badoo-a i Twoo-a. Magdalena i Snežana nisu mi odgovorile na poruke koje sam im poslao juče. Video sam u dnu ekrana Magdalenin avatar i pored njega zeleni kružić, što je značilo da je ona trenutno onlajn. Pročitala je moju poruku, nije mi odgovorila, to je sve.

Sa liste omiljenih profila odabrao sam Sarin profil i ušao u njega da ga proučim i nađem način da otpočnem konverzaciju. Primetio sam da je Sara obrisala fotografije sa časova joge, koje sam video prošli put kad sam pristupio njenom profilu. Lepe su bile te fotkice — na njima neke zgodne žene u trikoima, bosih stopala na strunjačama, u gracioznim pozama. Žao mi bilo što ih je Sara sklonila. Napisao sam joj poruku, pitao je zašto je sklonila fotografije sa časova joge, i pohvalio asane koje su na njima bile zastupljene, plus se požalio da, eto, ja nikad nisam uspeo da izvedem nijednu od njih. (Oko godinu dana, između 2008. i 2009. bavio sam se jogom.) Poslao sam Sari poruku i zatvorio Twoo.

I tako se dan lenjivo protezao, uz muziku i sedenje za kompom. Uzeo sam gitaru sa stalka pored radnog stola, ustao i odsvirao par stvari: malo Azru, malo nešto svoje. Nisam se baš proslavio. Eto, niko od prijatelja nije mi to poželeo za novu godinu, ali bilo bi baš dobro kad bih u 2014. godini naučio da lepo sviram i pevam.

Stvar dana: Solo-verzija stvari Gimme Shelter u izvođenju Meri Klejton. U suštini, i vrapci znaju da je Meri pevala prateće i na Gimme Shelter od Stonsa, a da joj je pri kraju pesme u dva navrata „pukao“ glas (zbog snažnog emotivnog izvođenja), a Stonsi se oduševili, pa su „pucanja“ Merinog glasa ostala u konačnoj verziji „Sheltera“. (Koga više zanima o ovome, tu je Wiki). Enivej, meni ova njena solo-verzija lepša od originala (koji je isto tako super, naravno).

Merry Clayton – Gimme Shelter

[youtube http://www.youtube.com/watch?v=JR7BcfVuwc8]

Pozvao X oko pola šest. Čestitao joj novu godinu, poželeo joj svako dobro u 2014. itd. Popričali. Pitao je da izađemo u subotu. U subotu je zauzeta, ali verovatno bi mogla u petak. Ok, rekoh, onda u petak. Javiće mi u toku sutrašnjeg dana (petka), da li ćemo moći kasnije da se vidimo. Neće me dugo držati u neizvesnosti. Dobro. Završili smo razgovor i tako je proteklo popodne.

Uveče izašao sa Raletom (ortakom) na piće. Otkrili interesantan kafić u kraju. Mali, intiman, smešten u suterenu kuće; lepa atmosfera, dobra mjuza, normalna ekipa, drvene stolice i stolovi, ima i šank uz koji možeš da sedneš, cevčiš piće i jadaš se barmenu (tj devojci koja toči pića) na svoj ljubavni život. Cene korektne: dva piva 0,5, dva viskija Balantajns, koka-kola, nes-kafa sa šlagom izašli nas 1000 dinara (manje od 10 eura). Plus smo pride dobili gratis meze: ćasicu čvaraka i nekoliko mini sendviča sa tartar-biftekom i ruskom salatom. Lep gest, zaista. I tako smo sedeli, pijuckali pića, ćapkali čvarke iz časice i pričali, a ja se malo gušio u duvanskom dimu. Probao sam da ga ignorišem, ali, realno, smetao mi je taj dim cigareta; mislim da sam bio jedina osoba u kafiću koja nije pušila. Ali, šta sam mogao — da ustanem i sve ih zamolim da pogase svoje cigarete? Ne, naravno. Sa druge strane, nije rešenje da propušim iako bi mi, verujem, u tom slučaju duvanski dim manje smetao. Ne znam koje je rešenje. Potrebno je topline i ljubavi da u skučenom prostoru srećno borave pušači i oni kojima duvanski dim smeta, i da pritom svi dišu isti vazduh.

Posedeli u kafiću do pola jedanaest. Rale zatim otišao niz Mileševsku da malo odmeditira do „Beograđanke“, a ja se vratio kući.

Ušao u stan, svukao se i stavio sve stvari na terasu da se luftiraju, pa se istuširao, potom otvorio bocu belog vina i sipao. Poneo čašu vina u sobu, seo za komp, uključio ga pa otišao na Twoo. Primetio da mi stigla poruka od Sare (žena koju sam pitao zašto je sklonila fotografije sa časova joge). Tekst njenog odgovora bio je zamućen, i tek za 23 sata i 55 minuta moći ću da vidim šta mi je napisala. To su te fore koje koriste neki dejting sajtovi da bi te naveli da platiš pretplatu: ako želim odmah da vidim njen odogovor, potrebno je da se pretplatim na Unlimited servis. Normalno, platio sam, hteo sam da vidim šta mi Sara napisala i video sam da je bila onlajn pa mi se pružala prilika da malo proćaskamo.

Uplatio sam preko mobilnog Unlimited servis u trajanju od 3 dana, po ceni od 90 dinara. Izlogovao se, ulogovao se i sada sam mogao da vidim Sarin odgovor u njegovoj kristalnoj jasnoći. U svom odgovoru mi je objasnila da je sklonila slike jer nije ni htela da ih postavlja, nego ih je Twoo bez dozvole preuzeo sa njenog Fejsbuka. Pitala me da li se bavim jogom. Odgovorio sam joj da sam se nekad bavio pa prestao, i pitao Saru ume li da izvede „Pozdrav suncu“. Primetila je da sam joj poslao novu poruku i započeli smo čet. Rekla je da ume da izvede „Pozdrav suncu“ i da je ona instruktor joge. Pitala me zašto sam prestao da se bavim jogom. Rekao joj da sam prestao jer sam bio stigao do određene tačke u napretku i tu sam stao jer mi je nedostajao dobar instruktor. Zatim smo produbili razgovor o jogi a ja bih povremeno ustao od stola, otišao do kuhinje i dosipao vino u čašu, pa se vraćao za komp.

Sari je to bilo prvo ili drugo pristupanje sajtu Twoo i objasnila mi da je zbunjena konceptom onlajn dejtinga, i da sam ja jedini čovek sa kojim je popričala i to samo zato što sam je pitao u vezi joge, i da ne namerava da se zadržava na ovom sajtu niti da traži muža preko interneta. Podržao sam je u tome i rekao joj da ni ja ne nameravam da nađem ženu preko interneta osim ako se to slučajno ne dogodi, ali sam, eto, našao dobru sagovornicu. I onda smo se složili kako eto lepo pričamo iako smo neznanci, pa smo nastavili to da radimo, pričali smo i povremeno ubacivali smajlije, rastajali se par puta sa „laku noć“ pa opet započinjali razgovor i ulazili duboko u noć pričajući o ružama, jogi, budističkoj seobi duša, o njenom odnosu sa ocem, o mom horoskopu, a ja sam povremeno ustajao od stola i odlazio do kuhinje da dospem vino pa se vraćao pred komp dok su raznobojne ukrasne lampice svetlucale na jelki u uglu sobe a muzika svirala sasvim tiho jer je već bila kasna noć.

1. januar: Srećno

Reči dana: Svaki početak je samo to i ništa više. 

Novu godinu dočekao uz komp, odgovarajući na komente prijatelja na blogu. U ponoć počelo slavlje praćeno petardama i detonacijama, a nebo nad Krstom zašarenelo se od vatrometa i svetlećih raketa. Bilo je gotovo oko 1, i potom bi tu i tamo odjeknula petarda, ili bi poneka usamljena raketa suknula kroz noć, to je sve.

Oko 1 primio prekrasan SMS od Saške. Zahvalio joj se i izrazio nadu da će naše šetnje u 2014. biti češće. Prija mi tvoja (Saškina) blizina, zaključio sam i poslao joj SMS. Potom oprao zube, spremio se za spavanje pa legao oko 2…

…da bih ustao istog dana, u 10 prepodne. I eto ga – prvi dan nove godine. Osvanuo je sunčan i lep. Umio sam se u kupatilu i bio spreman. Popio kafu, doručkovao pa napravio tradicionalnu šetnju gradom. Bilo je puno sveta na ulicama i vrlo živo. Šetao pod prvim suncem 2014. godine u zimskoj jakni i džemperu-rolki (sa debelom kragnom), kao onom koji je nosio Hemingvej na skijanju u Alpima. Mislio na X. Dobro je bilo biti u novoj godini, šetati po lepom danu gradom punom sveta i misliti na X.

Prodavnice po gradu većinom su bile zatvorene, ali su kafići bili krcati, obećavajući velik promet na kraju dana. I knjižare su radile. I radile su one drvene kućice na Trgu Republike, što prodaju slatkiše, brzu klopu i kuvano vino. I kiosci sa kokicama su radili, a ulični prodavci pečenog kestenja pekli su kestenje na onim svojim roštiljima sa plotnama na rupice oko kojih se širi jara i primamljiv miris. I bilo bi dobro ući u novu godinu uz čašu kuvanog vina i fišek pečenih kestena, i možda uz malo snega, zar ne?

Prošetao Čika Ljubinom i Knezom, svratio do knjižare „Plato“, prelistao naslove. Dosta ih je bilo (naslova) naslaganih na police, pun „Plato“ knjiga. Dobro je što ljudi pišu. Kažu da ima previše pisaca. Ne znam šta to znači – ima previše pisaca – i što to bilo kome smeta? Da li im smeta što ima previše osoba koje dišu i smeju se i trude se da se osećaju dobro u ovom životu? Svako ima pravo da proba da bude srećan, makar i kroz književno stvaralaštvo.

Stvar dana:  Jedan prekrasan remiks pesme Nine Simon koji sam čuo prepodne na Soulful Bits radiju.

Nina Simone – Black Is the Color of My True Love’s Hair (Jaffa remix)

Popodne pogledao film The Family Man sa Nikolasom Kejdžom. Bilo nekoliko dirljivih momenata koji su mi izamili suzu. Nasmejao se u par navrata. Završetak tipično holivudski, sa prenerealnim hepi-endom od koga imaš mali transfer neprijatnosti. Da je Holivud stvorio ovaj svet, to bi bilo mnogo srećnije i nadrealnije mesto.

Predveče probao malo da čitam Karvera, pa odustao, bacio knjigu pored sebe na krevet i samo posmatrao ukrasne lampice na jelki, kako se pale i gase među plavim i ljubičastim i srebrnim kuglama.  Potom ustao iz kreveta, prišao jelki i pomirisao granu pri vrhu. (Umislio sam da miriše kao prava jelka, pa da opet proverim.) I opet je mirisala na pravu jelku. Ne znam kako su izveli, da miriše na pravu jelku, ali to je ono što ja osetim svaki put kad priđem jelki, prinesem nos njenim granama i pomirišem. Moguće da je u pitanju placebo efekat, ili sam poludeo, ili šta već.

Do kraja večeri bio nervozan zbog petardi, ili od ćurećeg mesa koje sam jeo za ručak. Ipak, rekao bih da su petarde; pucale su tu dole, ispred zgrade. Kad je čovek neotporan, njegov lični mir je tako krhka kategorija – sve je u stanju da ga uznemiri.

Sedeo na krevetu i razmišljao o tome, pa onda sedeo i razmišljao o novogodišnjem televizijskom programu. Nije mi nedostajao. Nemam TV u stanu, mada imam TV karticu za komp negde u ormanu. Na pomisao o gledanju TV-a malo me spopala muka. Naravno, nemam ništa protiv TV-a u tuđim kućama, on je tamo da unese malo glamura u živote tih ljudi što u njemu vide zabavu. Meni to ne prija. Kad pomislim da čovek treba da odvoji dragoceno vreme, da ga otrgne od slušanja muzike ili čitanja ili šetnje ili dokoličarenja ili sviranja gitare da bi gledao TV, bude mi muka jbg.

Istuširao se, obukao pidžamu pa seo za komp, otišao na Jutjub i pogledao dokumentarac Born Into This o Čarlsu Bukovskom. Pijuckao kupinovo vino i gledao. Smejao se. Tu i tamo, bilo mi žao Linde Li, svašta možeš da doživiš kad živiš sa genijem. Pojavljuju se i Tom Vejts, Šon Pen, Bono i drugi likovi koji vole Bukov lik i delo. Dobar dokumentarac.

Svratio  na dejting sajtove Badoo i Twoo, malo listao ženske profile. Ušao u profil jedne Magdalene. Zgodna, crnokosa žena na fotografijama. Romantična i iskrena, tako piše u profilu. Dopada joj se Njujork. Poslao joj poruku. Predstavio joj se i napisao joj (u upitnoj formi, naravno, zbog iniciranja konverzacije) da bi bilo lepo posetiti Njujork, da ga ja takođe volim, i da bi bilo super malo prošetati Menhetnom i svim onim romantičnim uličicama sa redovima drveća, i niskim kućama u kojima se odvijaju priče mnogih filmova Vudija Alena.

Još malo listao profile, naišao na profil žene koja se zove Snežana. Krupne oči, lep osmeh, zrači seksipilom i elegancijom. U odeljku „Uvodni tekst“ citirala je Ajnštajna. Hobi joj je pisanje. Napisao joj poruku. Upitao je šta piše ako nije tajna – poeziju, prozu, blog, Ili sve po malo? Pohvalio Ajnštajnov citat, i naveo još jedan od istog naučnika: onaj – kako stvari treba da budu maksimalno jednostavne, ali ne i jednostavnije od toga.

Došla je i prošla ponoć, i sve je ovaj put proteklo bez vatrometa. Još malo posedeo tako u pidžami slušajući muziku, zatim stavio komp u stand by, ugasio ukrasne lampice na jelki, isključio muzičke uređaje i legao. Razmatrao da pre nego što zaspim malo čituckam knjigu koja mi stajala na uzglavlju, Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija (Teorija i metod) od Tatjane Vukosavljević-Gvozden. Nije mi se dalo, ne ove noći. Isključio lampu i zaspao.

Nežno samopovređivanje 2014

Dragi prijatelju, evo nas na kraju 2013. godine. Nadam se da ćeš je pamtiti po dobrom. Jedne od ovih prazničnih večeri mogao bi da sipaš sebi piće, pustiš neku finu mjuzu, upališ ukrasne lampice na jelki u uglu sobe i smestiš se u fotelju; i potom da pijuckaš piće, slušaš muziku, posmatraš jelku i ukrasne lampice kako se pale i gase, i prisetiš se lepih stvari koje su ti se desile u protekloj godini. Ono – kreni od januara, pa polako…

I tako… Želim ti u 2014. godini sve naj. Puno smeha, slobode, zdravlja, lepe nove muzike, pravih reči, mudrih odluka, mirnih popodneva, ostvarenih ciljeva i tako dalje.

Pa da sretneš srodnu dušu (ako već nisi), ili makar da upoznaš nekog vrlo posebnog.

Ako si hipersenzibilan, želim ti da malo oguglaš na podražaje (mnogo ružna reč, ali izgleda da nema bolja) koji te uznemiravaju i otežavaju ti život.

Ako si dekintiran, želim ti čudesan finansijski preokret.

Ako si usamljen, želim ti da nađeš neko fino društvo.

Ako prolaziš kroz težak period, želim ti da izdržiš. (Znam, izdržaćeš.)

Ako si autodestruktivan, želim ti da se samopovređuješ nežnije i blaže.

Ako nisi pročitao Džona Fantea, želim ti da ga pročitaš. (Fenomenalan pisac.)

A ako još uvek nisi rešio pitanje novogodišnje jelke, želim ti da ga rešiš, i skrećem ti pažnju da je u „Tempu“ u Bačvanskoj (i, pretpostavljam, u svim drugim „Tempovim“ objektima) u toku popust na jelke 50%. Tako sam ja svoju jelku od 150 cm, umesto 1099 platio 550 dinara na kasi. I tako, požuri dok ne nestane. Ako već imaš jelku, što ne bi uzeo još jednu, okitio i nju pa da imaš dve! A ako nemaš nijednu, mrdni dupe i svrati do „Tempa“ – greota je ući u novu godinu bez okićene jelke.

Eto tako. Lepo se provedi na dočeku i pazi se slatkih pića – brzo udaraju u glavu.

Hugs and kisses.

Baka

Novembar, subota, oko podne. Sedim na wc šolji i obavljam stvar. Završim. Povučem vodu, ustanem, odmotam nekoliko listova toalet-papira sa držača na zidu. Čujem — zvoni mobilni telefon u sobi. E jebiga. Spustim odmotani toalet-papir na ivicu lavaboa, navučem gaće i donji deo trenerke, i odem u sobu da se javim.

Uzmem telefon sa police i pogledam ko je. Nepoznat broj. Javim se.

„Da?“

„Halo, jel to stolar?“ (Stariji ženski glas.)

„Nije, bako, pogrešili ste.“

„Ti nisi stolar?“

„Nisam. Koji broj vam treba?“

Baka mi izdiktira broj. Moj broj. Čudno.

„Da, to je moj broj“, kažem. „Ali nema ovde stolara, zaista.“

„Kako nema? Ja sam pre koristila ovaj broj i uvek je tu bio stolar.“

„Rado bih vam pomogao ali nisam specijalizovan za stolare.“

„Da nije tvoj otac stolar?“

„Nije.“ (Ne pomenem joj da je moj otac mrtav skoro dvadeset godina. Imam osećaj da bi je to uznemirilo.)

„Šta sad da radim, sine?“

„Ne znam, bako.“

„Taj stolar mi je uvek pomagao. Dobar čovek. Neću da ti oduzimam vreme, samo da ti ispričam ovo. Imala sam vitrinu koja je trebalo da se popravi. I došla su mi dva stolara. Oni su, znaš, radili zajedno. Ovaj jedan je stalno nešto odlagao. Dogovorimo se, a on ne dođe. I onda mi drugi stolar kaže, gospođo doći ću ja večeras da vam to sredim. I dođe on i popravi mi vitrinu za dvadeset minuta. I ja ga onda častim, i posle sam uvek koristila taj broj kad mi je nešto trebao. I sad mi treba da popravi drugu vitrinu.“

„Nema neki drugi način da ga kontaktirate?“

„Ne. A koliko dugo je taj broj kod tebe?“

„Osam godina, bako. Ja sam prvi korisnik.“

„Mislila sam, možda ga imaš godinu-dve. Možda ga je on koristio, pa ga se, jadan, odrekao i uzeo drugi.“

„Ovaj broj je kod mene od početka. Kupio sam ga na trafici u Zemunu, dve hiljade pete.“

„E pa dobro onda, sine, izvini što sam te zadržavala. Teško je ovako, kad je čovek sam.“

„Izvinite što nisam bio od pomoći.“

„Nema veze. Doviđenja, sine.“

„Doviđenja.“

Završimo razgovor. Čudan razgovor. Nadam se da će baka naći nekog da joj sredi tu vitrinu.

Spustim telefon na komodu i vratim se u wc. Svučem trenerku i gaće i uzmem toalet-papir sa lavaboa.

Loni

Pri stvaranju koristim zalaske sunca, zvezde, brda i
sve drugo što vrši uticaj na moju maštu

Petak, pred kraj radnog vremena. Sunčano i prohladno popodne, i miriše na vikend. Baš lepo. Da stavim post o Loniju pa palim iz ove kancelarije.

loni 7 resize

Loni Bradli Holi rodio se 10. februara, 1950. godine u Birmingemu, država Alabama, kao sedmo dete u porodici koja je imala dvadest sedmoro dece. Od pete godine obavlja razne fizičke poslove i prelazi iz jedne hraniteljske porodice u drugu. U četrnaestoj godini beži u Luizijanu i luta po Jugu radeći kao kuvar, a onda se naseljava u Birmingemu.

1979. godine, kuća Lonijeve sestre izgori do temelja, a u požaru stradaju dvoje njene dece. Loni pada u depresiju i na korak je od samoubistva. Nekako uspeva da se digne, i reši da proba da uradi nešto konstruktivno sa svojim bolom. Pošto porodica ne može da priušti nadgrobne spomenike za dvoje mališana, Loni reši da ih sam napravi.

Ta dva nadgrobna spomenika, za sestrine klince, predstavljaju okidač i Loni nalazi novi smisao života u umetnosti. Pravi skulpture od svega što mu dođe pod ruku. Koristi žice od kišobrana, stare krpe, cevi, hartiju, flaše, gajtane, iznošene baletanke, kamenje, plastiku, drvene predmete, krntije automobila. Dvorište njegove kuće, i susedni placevi, preplavljeni su Lonijevim skulpturama i privlače posetioce iz celog sveta.

Loni 2

Da ne bude sve ružičasto pobrinuo se obližnji aerodrom u kolaboraciji sa gradskim vlastima. Lonijevo imanje nalazilo se do aerodroma, i krajem 1996. dobija pismo od vlasti: informišu ga da će mu imanje biti oduzeto za potrebe proširenja aerodroma, a kao kompenzacija ponuđena mu je suma od 14.000 dolara. Loni je odbacuje kao smešnu, i zahteva 250.000 uz obrazloženje da su te skulpture izraz njegovog bića i gotovo sve što ima na svetu. Uz malo „prijateljskog ubeđivanja“ i rušenje Lonijeve kuće bagerom (videti insert iz spota), vlasti i aerodrom nalaze „sporazumno rešenje na obostano zadovoljstvo“ sa Lonijem, uz sudsko poravnanje od 165.000 dolara. Loni se, sa porodicom, u kombiju krcatom skulpturama i decom seli u gradić Harpersfil, Alabama.

loni 8

Tu nastavlja da stvara, praveći skulpture od svega što mu u Harpersfilu dođe pod ruku. Usput, slika, i pravi muziku na izakanom sintisajzeru, po osećaju, bez poznavanja nota i akorda. Nema kod Lonija skala, akorda, progresija, zaraznog gruva itd. Pritiska dirke na pogrešan način, tapka prstima po njima kao po testu, ali one i pored toga proizvode prave tonove kao podlogu za Lonijev glas blage i setne divljine. Njegove pesme su improvizacije na licu mesta i menjaju se od nastupa do nastupa a svim zvucima i rečima zajedničko je to da odražavaju jedan život sazdan od sreće i tuge, ljubavi i bola, mašte i strasti.

Loni 1

Loni danas živi na imanju u Birmingemu, sa svoje petoro (od petnaestoro) dece i unučićima. Afirmisao se u umetničkim krugovima i postao prilično cenjen. Lonijeva dela krase galerije mnogih muzeja i neka vrsta pravde je u njegovom slučaju ispunjena. Izdao je dva muzička albuma, koje toplo preporučujem, mada su malo „nepristupačni“ i to nije svirka koju obično čujemo u noćnim klubovima ili na džez koncertima. Za početak, probati sa albumom Just Before Music. (Za ljubitelje ploča, info da je ovaj album izdat i na dvostrukom LP-ju). Pa ako bude išlo, tu je i drugi album. O Lonijevom životu snimljen je dokumentarac čija premijera se očekuje do kraja 2013. (Isečci iz filma korišćeni su u postavljenim spotovima).

 To je to. Prijatan vikend.

Post

3. novembar, nedelja, jutro. Sedim za računarom i pišem post o telefonskom razgovoru koji sam 18. jula vodio sa Ivanom, kad je stigla u Beograd. Planiram da post bude gotov do petka pa da ga u petak popodne stavim na blog.

Iskucam dve stranice pa zastanem. A što ne bi napravio predah od postova i preskočio neki petak? Dani, reči, ta stolica na kojoj sediš i ovaj radni sto neće uteći.

Ustanem od stola, doručkujem. Rešim da svratim do brata, da vidim Anđelu i pokupim jabuke sa placa. Nazovem brata da proverim da li su kući. Tu smo, kaže brat, kući smo, svrati. Ok, kažem mu, vidimo se. Spremim se, stavim ranac na leđa i izađem iz stana.

Spustim se trolom do Katanićeve, pa odem do Karađorđevog parka da sačekam neki bus ka Banjici. Stigne jedna prazna 47-ica. Baš lepo (što je prazna). Uđem sa još nekoliko putnika, stanem na sredinu, naslonim se na prozor. Krenemo. Udobno je u busu, nedelja je, nema gužve na ulicama. Biće to prijatna vožnja do Banjice.

Na stanici kod Franša uđe zgodna plavokosa žena u kratkoj ljubičastoj perjanoj jakni. Sedne napred, na jedno od „obrnutih“ sedišta, leđima okrenuta vozaču, a meni okrenuta licem. Ima crveni karmin, crveni lak za nokte i podseća me na jednu Maju iz Sarajeva, kojoj sam, dok sam 1988. služio vojsku u Zenici, poslao ljubavno pismo u kome je svaka druga rečenica glasila „Volim te“. (Maja mi na njega nikada nije odgovorila i tako smo izgubili kontakt.) Žena spusti torbu pored sebe, skine jaknu i ostane u zelenoj majici kratkih rukava, sa širokim izrezom na grudima. Izvadi knjigu iz torbe. Otvori je na mestu označenom ceduljom, pa se udubi u čitanje.

Prođemo Autokomandu, idemo Bulevarom JNA pored banjičke šume. Iza prozora, uz koji plavokosa žena sedi i čita, promiču stabla drveća. Novembar je i drveće izgleda lepo, tako, odeveno u tonove jeseni. Žena ne diže pogled sa knjige, drveće kao da je ne zanima u ovom trenutku. Čita, i pritom levom rukom drži knjigu, a desnom uvrće pramen kose. Zatim pusti pramen, nasloni ruku na grudi pa prelazi vrhovima prstiju preko vrata i poprsja, a desna dojka joj se blago ugiba pod pritiskom podlaktice. Povremeno se osmehne ili oblizne gornju usnu pa priljubi usne i protrlja ih jednu o drugu kao da razmazuje karmin. Vidi se da uživa u čitanju. Odaje utisak inteligentne i temperamentne osobe, bujne imaginacije. Pitam se šta to čita. Korice knjige su ružičasto-narandžaste boje, tvrd povez je u pitanju, a na hrbatu se nalazi teget kvadrat na kom su ispisana neka slova, ali daleko je, ne vidim šta piše. Mislim da jedna verzija Tolstojevih sabranih dela tako izgleda.

I tako se vozimo Bulevarom JNA, pored banjičke šume. Plavokosa žena sedi na „obrnutom“ sedištu, a ja stojim na sredini busa naslonjen na staklo i posmatram je kako drži knjigu ispred lica i čita, dok iza prozora pored nje promiču stabla drveća žutih i smeđih i rumenih listova a dan je oblačan i topao.

Izađem na Banjici, uhvatim 405. Zatim mala šetnja seoskim drumom i eto me kod brata. Otvorim kapiju i uđem u dvorište, odem do voćnjaka. Uzmem jednu jabuku sa zemlje i zagrizem je. Odlična je. Krupna, jedra i sočna. Jabuka dana.

Jedem tako jabuku pod drvetom, kad eto je Anđela. Trči od kuće, preko dvorišta, ka meni, a za njom trči Maks (pas). Dotrči do drveta pod kojim stojim, pa se zaustavi. Maks ne uradi to isto, nego bupne u mene, pa se propne na zadnje noge, nasloni mi šape na kolena (Maks je nizak pas), pa zalaje. Anđela stoji na metar-dva od mene i smeška se. Anđela, dođi da te zagrlim, kažem joj. Odmahuje glavom, samo se smeška, ćuti i stoji u mestu. Priđem joj, pružim ruke ka njoj da je zagrlim. Ne da, izmiče se, gura me od sebe i kikoće se. Borimo se. Hoću da je poljubim, a ona mi nasloni svoj dlan na obraz i gura moju glavu od sebe. Nekako na silu ipak uspem da je poljubim. Tako mu je to: krenula je u peti razred i nema više grljenja i ljubljenja. Zatim dođu iz kuće brat i Jelena. Pođemo po placu, skupimo sa zemlje i sa drveća punu kesu jabuka. Imam problema da stavim kesu u ranac; čučim u voćnjaku i mučim se, guram kesu u ranac, a Anđela se popne na drvo i posmatra me. Zatim svi posedimo ispred kuće. Pričamo. Smejemo se. Jelena primeti da mi kosa lepo stoji tako, ošišana skroz na kratko, malo proseda iznad ušiju, i sa visokim zaliscima. Ali morao bi, kaže, malo da popraviš mišićnu masu, barem deset kilograma. Zahvalim joj se na komplimentu oko frizure, i složim se za mišićnu masu — žene vole razvijene muškarce, a ja sam sa svojim uskim strukom, malim mišićima i koščatim grudnim košem dosta daleko od pojma razvijenog muškarca.

I tako, veselo je. Maks jurca okolo, ludira se i hteo bi da bude u centru pažnje. Anđela malo posedi sa nama tihujući, zatim ode sa Maksom u kuću.

Oko pola tri, pozdravimo se, stavim ranac na leđa i pođem nazad na Krst; prvo malo seoskim drumom, pa busevima do Karađorđevog parka. Tu izađem, pa polako pešaka pored Hrama i Gradića Pejtona, ka stanu.

Stanem na semaforu kod čuburskog parka, čekam da se upali zeleno za pešake. Vidim njih troje: muškarac i dve devojčice, idu brzim korakom (skoro trče) uz ivicu kolovoza. Muškarac ide napred i gura kolica u kojima su neki razdrndani aparati za domaćinstvo, a za njim idu devojčice i guraju druga kolica, do pola puna starim novinama i kartonom. Veća devojčica ima na sebi džemper, duboke patike i flekave farmerke. Mnogo liči na Anđelu — ista konstitucija, hod, kosa, uzrast. Gledam je dok odlazi niz ulicu gurajući kolica. Rastužim se.

Dođem do Krsta. Uđem u svoju zgradu i popnem se do stana. U trpezariji skinem ranac, čučnem i istresem jabuke u plastičnu gajbicu na podu; mnogo ih ima i neke se prospu na parket. Kotrljaju se oko mene. Nekoliko jabuka otkotrlja se pod sto. Skupljam ih sa parketa i stavljam u gajbicu.

Dobro

Utorak, 17. jul, popodne. Stojim kod šporeta i kuvam ručak. Ne osećam se dobro, psihički. Kao da je nešto isisalo vitalnu energiju iz mene. Protekle dane i nedelje živeo sam u transu, kao da sam na psihodelicima. Sve je to bilo nerealno i morao je da usledi pad. I evo ga, to je taj pad. Ni činjenica da Ivana večeras stiže u Beograd ne pomaže. Baš mi je loše.

Sipam malo vode u lonac i promešam. Razmišljam — što sad ovaj pad? Pa bukvalno juče sam skakao od sreće. — Još malo promešam povrće u šerpi, pa isključim ringlu. Sipam hranu u tanjir i sednem za sto u trpezariji da jedem. Pojedem par zalogaja, pa spustim viljušku. Sedim tako, zurim u zid i smišljam neki bezbolan način da se ubijem. Pada mi na pamet cijanid, ali gde njega da nabavim.

Ustanem od stola, prospem nepojedenu hranu u wc šolju i stavim tanjir u sudoperu. Najradije bih legao u krevet i pokrio se preko glave, ali treba da sredim stan da bi se Ivana u njemu prijatno osećala, ako bude raspoložena da svrati do mene narednih dana.

Zapušim silikonskom pastom procep između sudopere i zida, odakle vole da iskoče bubašvabe. Zatim pređem u sobu, uzmem rolnu samolepljivog tapeta, da oblepim nastkasnu pored kreveta. Čučnem, odvojim tapet od plastificirane podloge, priljubim ga uz ivicu natkasne i počnem da lepim, svlačeći tapet sa podloge. Zalepim tapet, pogledam — nisam ga lepo zalepio, tapet otišao ukrivo. Razbesnim se, strgnem zalepljeni tapet sa boka natkasne, zgužvam ga i zavrljačim u zid. Sednem na parket, spustim laktove na kolena i obuhvatim glavu šakama. Zagrcnem se, poteku mi suze.

Tako malo posedim grcajući na parketu, pa se smirim. Ustanem, odem do kupatila i umijem se. Smislim da bi mi prijalo malo vožnje biciklom. Presvučem se; obučem bermude, majicu i japanke, uzmem bicikl i izađem napolje da se provozam po kraju.

Vozim Timočkom ulicom i razmišljam. Treba omogućiti da svako može sebi da oduzme život bez drame, tragedije i bola. (Možda nekom supstancom koja bi se uzimala putem namirnice prepoznatljivog izgleda da bi se sprečila zloupotreba.) A ne, primoravati ljude na nasilne metode — skakanje kroz prozor, vešanje, bacanje pod voz, ili ono što su uradili Hemingvej i Vendi O Vilijams. Zašto da se završi smrskanom lobanjom i/ili prosutim crevima. Svakom ljudskom biću treba omogućiti da može da ode iz ovog života dostojanstveno, bezbolno i tiho.

Spustim se biciklom do Čubure. Jebote, baš mi nije dobro. Ne možeš ovakav da izađeš pred Ivanu. Saberi se. Vozi taj bicikl i diši duboko. Tako je. Drži volan, okreći pedale, diši. Tako je. Vidiš da može. Okupiraj misli nečim lepim. Vidi što su božanstvene ruže u onoj ogradi. Vidi nebo, kako je plavo.

Vozim ulicom Internacionalnih brigada. Prolazim pored kuće u kojoj je živela Tanja. Eno ga njeno potkrovlje, i ta terasa na kojoj smo se baškarili. Tanja je pravo sa studija došla u višu školu koju sam tada pohađao, da predaje kao zamena za profesorku Daru Cvetić, koja je slomila ruku. Ja sam dosta kasno (u svojoj 23. godini) upisao tu Višu, pa smo Tanja i ja bili vršnjaci. I tako, jednog jutra, umesto profesorke Dare, eto Tanje u učionici, u džinsu i pripijenoj rolki koja je isticala njene lepe grudi i vitku figuru. Sela je na klupu ispred table, prekrstila noge, predstavila se („Hi. My name is Tatjana …“) i tako je to počelo. Iz nekog razloga zapao sam joj za oko. A početkom juna, eto mene u Tanjinom potkrovlju na Čuburi — stojim kraj kreveta u kome ona leži gola, izuvam cipele, skidam pantalone i spremam se da legnem pored nje. Predavanja su se završila, zatim smo proveli desetak lepih dana zajedno. Noć pred ispit iz Engleskog, koji je trebalo da polažem kod Tanje, proveo sam takođe u tom potkrovlju. Slušali smo muziku, gledali fotografije Tanjinog dečka na safariju u Africi, i potom vodili ljubav na njenom krevetu pored otvorenog prozora. Nisam se baš proslavio. Bio sam napet, i zbunjen činjenicom da se nalazim u tom krevetu i vodim ljubav sa tom toplom i mekom ženom kod koje sutra treba da polažem ispit. — Prespavao sam kod Tanje, a sledećeg jutra zajedno smo pošli do Više škole, na ispit. U pekari u Gradiću Pejtonu kupili smo đevreke. Jutro je bilo prozračno i svetlo; sunce je bacalo prve zrake na žardinjere sa cvećem po terasama okolnih zgrada, a Tanja je prelepo izgledala puštene kose koja joj je padala na ramena, u letnjoj haljini i sandalama. I tako smo išli ka školi, jeli đevreke i šalili se. Kad smo bili kod platoa isped škole, razdvojili smo se da ne bi izazivali podozrenje. Došao je ispit, a u mene se uselio neki nemir i postao sam vrlo nervozan zbog čudnovatosti situacije. Tanja me prozvala, pa sam se premestio u klupu ispred njene katedre. Postavila mi je pitanja, i kada je trebalo da krenem da odgovaram prilično sam se oduzeo. Mozak mi je stao, izgubio sam se. Pojma nisam imao i brojne kolege iza mojih leđa su to videle. Posle desetak minuta mrcvarenja Tanja je rekla „ok, Dushan, enough“, napisala nešto u indeks i pružila mi ga preko katedre. Uzeo sam indeks, uputio Tanji „I’m so sorry“ pogled i izašao iz učionice. Ispred učionice pogledao sam koju ocenu mi je upisala u indeks: deset. Eto. Potpuno nezasluženo. Hvala, Tanja.

Još malo se provozam biciklom po kraju, popnem se do Hrama, pa se vratim na Krst. Imam utisak da mi je bolje. Smanjila se mentalna praznina, čini mi se.

Dođem do svoje zgrade. Spustilo se veče. Lepo je i toplo, baš kakvo volim. Odnesem bicikl u stan, pa izađem da prošetam. Kupim limenku piva u dragstoru na početku Kajmakčalanske, pa se popnem do ulice Silvija Kranjčevića. Pijem pivo i šetam. Osluškujem biće. U redu je biće, evo ga, pomolilo se iz leda i tame. Dobro je biti dobro u ovoj lepoj noći. Osmehnem se i nategnem iz limenke veliki gutljaj.

Vratim se kući. Otvorim pivo i sednem za komp da pišem ljubavnu pesmu za Ivanu, pa posle da smislim na gitari neku muziku, da je uglazbim. Pesmu nazovem „Simbioza“.

ti si u mojim očima
i u mojim kostima
i moja antitela si ti
i ja sam ti.

ti si u mojim nervima
i u mojim kapilarima
i moj endorfin sreće si ti
i ja sam ti.

u mom srcu si…
u mom srcu si…
u mom srcu si…

moja snaga volje si ti
i moja blaga strana si ti
i

Prispava mi se. Završiću „Simbiozu“ drugi put. Popijem pivo i spremim se za spavanje.

Legnem u krevet i pokrijem se. Držim ivicu pokrivača pod bradom i gledam u plafon. Nemoj da brineš. Sve je u redu. Ivana večeras dolazi, sutra ćete se videti i biće vam lepo. Slušaćete Hozea Džejmsa i piti belo vino na tvojoj terasi, a zatim ćete se spontano poljubiti. A sada spavaj, da bi sutra bio svež.

Prebacim se na bok i zažmurim. Promeškoljim se pa se smirim. Dišem. Vrata terase su otvorena, spolja dopire svež vazduh. Tiha je noć, nikog u blizini; tu smo samo tama, ja, zrikavci i zvezde.

Čujem mobilni nad uzglavljem — šalje mi zvučni signal da mi je stigao SMS. Otvorim oči, prebacim se na leđa, dignem ruku preko glave i uzmem telefon sa natkasne nad uzglavljem. Prinesem ga licu i uključim. U dnu ekrana stoji: 1 new msgs. Uđem u pristiglu poruku da vidim šta piše.

Stigle smo. Prilicna je gungula ovde. Javicu se sutra.

Hormoni

Subota, 13. jul, rano popodne. Vraćam se sa pijace. Na leđima nosim ranac pun voća i povrća, a u ruci kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. Prođem pored pozorišta; vidim Milenu, dole kod raskrsnice. Ide ulicom i nosi veliku kesu za đubre. Dakle vratila se sa mora. Fino je pocrnela, posebno ruke dolaze do izražaja u toj crnoj majici bez rukava.

Pređem ulicu i idem ka njoj. Ne primećuje me, zamislila se. Stane kod kontejnera, digne ruku u kojoj drži kesu. Lepo izgleda na suncu dok stavlja kesu za đubre u kontejner.

„Ćao Milena. Vratila si se sa mora?“

„E, ćao Dušane. Aha, vratila se jutros.“

„Gde si to pošla, na sajam ruža?“

„Ma ne, nego da bacim đubre, i do Lilija.“

Nedaleko od Milene, pored kontejnera, leži dušek. Uflekan je, ofucan i štrokav, kako već izgledaju ti dušeci koji leže kod kontejnera.

„Vidi“, kažem i pokažem joj dušek.

„Šta?“

„Dušek. Baš je zgodan, a? Samo da se ispružiš na njega… Hajde…“

„E Dušane, baš si vickast. Hajde molim te stani pod taj kabl da te poseru golubovi.“

„Važi“, kažem i stanem pod strujni kabl, ispod mesta na kome čuči par golubova. Asfalt na mestu gde stojim je umrljan golubijim izmetom. Čekam, zagledam gore u njihove pernate guzičice. Nemaju inspiraciju, nijedno da ispuste. Šteta. Voleo bih da me neki uneredi: verujem da bi Mileni to bilo zabavno i da bi se slatko ismejala.

„Ne vredi, nemaju inspiraciju“, kažem.

„Stoj tu još malo. Idem ja do Lilija“ kaže i pođe niz ulicu.

„Čekaj, idem i ja s tobom!“

Svratimo do obližnje drogerije Lili. Milena kupi brijač za depilaciju i pakovanje rolni svoje omiljene marke toalet-papira, Paloma „Green Tea“. Onda odemo do Milenine zgrade i sednemo na stepenice pred ulazom. Spustim kesu na stepenice ispred sebe i skinem ranac sa leđa.

Sedimo na stepnicama i pričamo. Ona je trenutno u šemi sa Andreom, mladim Francuzom. Prija joj Andre — Milena deluje osveženo i razneženo; preporodila se. Blista i lepo miriše dok sedi pored mene na stepenicama. Ni traga od one nekadašnje Milene — ispijene, napaćene, neispavane, izmrcvarene, sa očima crvenim od suza.

„I kako ide sa mladim Francuzom?“ pitam je.

„Sjajno. Andre je opušten, predivan i pažljiv.“

„Baš lepo. Jeste u vezi?“

„Ne želim to da imenujem ili dešifrujem. Što da opterećujem mozak. Samo hoću to da proživljavam i da mi bude lepo.“

„Znači, opet neka stvar bez imena, kao sa onim jogijem što se pentrao uz veštačku stenu na Adi?“

„Ovo je iskrenije. Andre je divan, otvoren, duhovit, prelep. Osećam se sjajno pored njega. Od sad ću da se zabavljam samo sa tim mladim tipovima.“

„Na kom jeziku pričate?“

„Uglavnom na engleskom.“

„Jel ti se popravio engleski? Znam da si ga natucala kao ja.“

„Učim ga po par sati dnevno i sada se dosta dobro razumemo.“

„Kul. Ali obavezno zahtevaj od Andrea da ti ljubav izjavljuje na maternjem jeziku. Nema milozvučnijeg jezika za te stvari od francuskog. Recimo, ono ž’tem. Pa ono m’amur. Pa ono ma šeri.

„Videćemo. Sve u svemu, mnogo mi je lepo sa njim.“

„Da, vidi se na tebi. Sijaš.“

„Hvala. Svi to primećuju. Kao da sam svemu postala privlačna. Otvorile su mi se čakre, kulja kroz mene životna energija i svuda me ima. Eto, recimo, ima neki tip sa kojim mi se nešto čudno dešava.“

„Andre?“

„Ne Andre, nego jedan drugi tip kog sam upoznala pre Andrea. Povremeno ga i danas sretnem. Kad se pojavi u blizini, osetim neverovatnu seksualnu energiju. Ima jedan splav na Savi na koji dosta izlazim u poslednje vreme. Na isti splav izlazi i on, taj tip. Kad se pojavi, pogubim se, počnem da drhtim od uzbuđenja, dođe mi da skočim preko ograde splava u Savu, da se ohladim.“

„Zanimljivo…“

„A jednom se tako vozim trolom, naslonila glavu na staklo i dremam. Kad odjednom, osetim to uzbuđenje kako narasta u meni, sva se naježim, počnem da drhtim. Uspravim se, osvrćem se po troli, gledam — nema ga među putnicima. Pogledam kroz prozor, kad eto ti njega — ide na biciklu paralelno sa trolom i zatim skreće u neku uličicu levo.“

„Ko bi rekao da su takve stvari moguće.“

„Kad ti kažem. Ima između mene i tog tipa neka jaka uzajamna privlačnost na koju ne mogu da utičem. Mislim da bi trebalo da se kresnemo, da vidimo o čemu se tu radi.“

„Što da se kresnete, Mila? Zar je sve u jebanju? A bliskost?“

„E Dušane, nemoj molim te tu da mi morališeš.“

„Ne misliš li da bi u seks trebalo stupati tek nakon uspostavljanja bliskosti i poverenja?“

„Dušane, aj ne seri.“

Iz Milenine zgrade izađe devojka. Preplanula je, kosa joj je skupljena u punđu, nosi kratku letnju haljinu braon boje i ima lepe duge glatke noge. Siđe niz stepenice i prođe pored nas. Zgodna je ali nekako uštogljena i nalik na lutku. Stane ispred stepnica i popriča sa Milenom.

„Ćao, kako si?“ kaže devojka.

„Ćao. A eto dobro sam“, kaže Milena.

„Super.“

„A ti jesi dobro?“

„Dobro sam.“

„Super.“

„E pa dobro onda. Vidimo se.“

„Da. Vidimo se. Ćao.“

I to je bilo to: razgovor. Zatim devojka ode niz ulicu. Gledam je — hoda pravih leđa i bez ijednog suvišnog pokreta. Lutka. Bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„To mi komšinica“, kaže Milena. „Jel da da je slatka?“

„Aha. Oprosti, nisam mogao da ne registrujem vaš razgovor. Kakva vam je to ‘dobro-super’ spika?“

„Što, šta joj fali? Nego Dušane, što ti tako sjaje oči?“

„Jel? Nisam primetio. Mislim da je to zbog Ivane. Za koji dan stiže iz Kanade.“

„Ivana, ko to beše?“

„Upoznala si je kada je bila ovde pre dve godine. Srela si nas baš kad smo se ona i ja našli na uglu ispod ‘Zelenog udovca’.“

„Ne sećam se.“

„Ona slatka malecka žena sa šeširićem.“

„Ne sećam se.“

„Ima držanje kao da se bavi baletom.“

„A da, mislim da se sećam. I šta sa njom?“

„Pa ništa. Rekao bih da taj sjaj u mojim očima potiče zbog nje. Često uhvatim sebe kako idem ulicom i mrmljam ‘Ivana, Ivana’, a njen lik mi pred očima.“

„Zaljubljuješ se.“

„Šta znam. Nekako ceo treperim. Da, valjda je to, mislim da se zaljubljujem.“

„Što srljaš? Pa tek treba da se vidite.“

„Gotovo sad, ja se već primio.“

„Idealizuješ je, žuriš i uprskaćeš stvar.“

„Moguće, da. Razmišljao sam o tome. Eto, Sioran kaže da, neretko, naša prenadražena mašta stvara lažni osećaj zaljubljenosti i ljubavne patnje. Naravno, postoje autentične zaljubljenosti i patnje, ali većinom, ono za šta mislimo da je zaljubljenost ili patnja, iza toga stoji naša prenadražena mašta. Možda je ovo što sada osećam upravo to.“

„Šta?“

„Pa lažni osećaj zaljubljenosti kao plod prenadražene mašte. Ko zna. Jebiga, nadam se da grešim i da je ovo što osećam ipak nešto autentično.“

„A kad je pre dve godine Ivana bila u Beogradu, jel bilo nečeg među vama?“

„Poljubili smo se.“

„A posle, kad se vratila u Kanadu?“

„Ništa. Za dve godine ako sam joj napisao pet mejlova i to šturih. Sve neka bedna pisamca od pet redova.“

„I šta sad očekuješ?“

„Ne znam. Ivana insistira na platonskom susretu. Ja sam se, kao što vidiš, predao osećanjima. Izjaviću joj ljubav pa ćemo da vidimo šta će da se desi.“

Naiđe opet ona lutkasta devojka. Osmehne se Mileni, mahne joj, prođe pored nas i popne se u zgradu bez strasti u mimici i pokretima. I opet bez problema mogu da je zamislim u kratkoj haljini od prozirnog celofana.

„A jel Ivana komplikovana ličnost? Ako je komplikovana, pazi se.“

„Nije. Ja sam komplikovana ličnost. Ivana je moje drugo, jednostavno, dobro i meko Ja. Ona je moja srodna duša za kojom tragam kroz ceo život.“

„To svaki put slušam od tebe kad se primiš na nekog. Koliko ostaje u Beogradu?“

„Sedam dana.“

„I šta onda?“

„Pali natrag u Kanadu.“

„I šta će onda biti sa vama čak i ako se nešto desi?“

„Pojma nemam. Možda i ja zapalim u Kanadu.“

„Jesi siguran?“

„Zapalio bi, što da ne.“

„I šta bi radio tamo?“

„Otkud znam. Bio srećan?“

„A posao? Ne misliš valjda da te Ivana izdržava.“

„Mogao bih da nađem nešto. Kanada je tolerantna multietnička sredina koja svakome pruža šansu. Mogao bih da nađem posao u nekom komunalnom preduzeću. U gradskom zelenilu Toronta ili tako nešto.“

„Ma daj.“

„Što da ne. Oduvek sam hteo da radim u gradskom zelenilu. Dok sam živeo u Zrenjaninu, aplicirao sam, ali su me odbili jer nisam imao da iskeširam sto maraka za mito nekom opštinskom službeniku. Pokušao sam i u gradskom zelenilu Beograda, ali tu ti tek treba debela veza. Nadam se da bih bio bolje sreće u Torontu, tamo je nivo korupcije mnogo niži nego u Srbiji.“

„A što lepo ne nađeš neku devojku u Beogradu?“

„Misliš, neku ‘dobro-super’ devojku, kao ovu tvoju komšinicu?“

„Ma ne, ona je previše racionalna i ne biste se slagali. Ali imaš sjajnih žena ovde. Eto, recimo, Sonja.“

„Ne mogu Sonju.“

„Što ne možeš Sonju?“

„Pa Sonja nam je drugarica.“

„Ma Sonja je super. Vas dvoje bi bili lep par. Mislim da se i ti njoj dopadaš“,  kaže Milena, savije se i virne u moju kesu sa namirnicama iz radnje „zdrave hrane“. „Šta ti je ovo narandžasto u kesi?“

„Galete sa susamom. Super su.“

„Uzeću jednu. Nešto sam ogladnela.“

„Naravno. Čekaj da ti otvorim… Eto tako. Uzmi.“

„Hvala.“

„Uzmi još.“

„Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Uzem galetu i zagrizem je. Odlična je: krckava i blago zasoljena, i ima ukus na ekspandirani pirinač i pečeni susam.

Ćutimo i jedemo. Krckam svoju galetu i razmišljam. Ko bi rekao da se dopadam Sonji. Usamljenik sam, stidljiv, nesiguran, ranjiv, samoživ, pijem, nisam duhovit ni muževan, imam slabe živce, a volim i da razglabam o temama kao što su smrt, starenje i samoubistvo. Sve u svemu, nisam neki poželjan muškarac. Baš lepo što se sviđam Sonji. Prija to, kad znaš da tamo negde u noći srce jedne žene kuca za tebe.

„Lepe su ti ove galete. Mogu li da dobijem još jednu?“

„Naravno, Mila. Izvoli…“

„Hvala. Uzmi i ti jednu.“

„Dobro.“ Zavučem ruku u kesu i uzmem i ja galetu. I tako sedimo na stepenicama i jedemo galete. Krune nam se u krilo, ali neka se krune, lepo ih je jesti udvoje, tako sedeći na stepenicama ispred zgrade, jednog toplog letnjeg dana.

Pojedemo galete pa se primaknemo jedno drugom. Štipkam Milenu za mišicu, ona me gurka bokom. Nekako smo više telesni nego obično. To je valjda normalno: oboje smo u oblacima — ona zbog Andrea, a ja zbog Ivane — pa nas rade hormoni.

„Nešto smo telesni danas, a?“ kažem.

„Aha“, kaže ona i osmehne se. Osmehnem se i ja pa je opet štipnem.

„E, morala bi da krenem. Treba da učim engleski zbog Andrea.“

„Dobro. Možda bi i ja trebalo da počnem da ga učim zbog Ivane.“

Ustanemo sa stepenica. Stavim ranac na leđa i uzmem kesu. Unesem se Mileni u lice da joj dam oproštajni poljubac, a ona napravi bolnu grimasu i ustukne. Zaustavi me dlanom i uhvati se za stomak.

„Šta ti je, Mila?“

„Uh.“

„Zar opet bazdim na beli luk? Izvini, šta ću kad ga mnogo volim…“

„Nije to. Zaboleo me stomak, treba da dobijem.“

„Menstruaciju?“

„Mhm.“

„Čitao sam negde da vagina ima najlepši miris i ukus tokom ovulacije, jer je žena u tom periodu najpodatnija.“

„Dobro, pa?“

„Pa ništa. Taj podatak može biti koristan za planiranje kunilingusa.“

„Dušane, čuješ li ti ponekad sebe šta pričaš?“

„Što? Pa to je naučna činjenica.“

„Ajde, moram da idem.“

Zagrlim je slobodnom rukom i poljubim je u obraz. Malo je slankast i kao da miriše na more. Po svemu sudeći, biće to moj najbliži kontakt sa morem ovog leta. Šteta, ne bih smeo da izgubim potrebu za morem i da ono postane dalek pojam koji će mi stvarati slične blede asocijacije kao pojmovi tipa „krateri na Mesecu“. More mora da ostane opipljivo, bistro, sveže i jasno plavo u mojim mislima. Potreba za njim je jedna od najplemenitijih potreba koju imam i morao bih da uložim svestan napor da je negujem i osnažujem, i da odem do mora što pre, makar to bio i paradajz-turizam, kome sam uostalom pribegavao u najvećem broju svojih letovanja. Da, neguj te svoje potrebe i jačaj ih. Idi na to more. Nemoj da postaneš čovek koji sedi ispred televizora sa vanglom kokica u krilu i flašom piva u ruci, bez drugih potreba.

Štipnem Milenu još jednom za preplanulu mišicu; gipka je i topla pod mojim prstima. Lep osećaj.

Mahne mi, pa ode hodnikom do ulaznih vrata, a ja siđem niz stepnice ispred zgrade.

„O’revua, Milena“, kažem joj.

„O’revua, Dušane“, kaže mi, stojeći kod vrata i pridržavajući ih rukom. Mahne mi slobodnom rukom.

„O’revua“, kažem, pa joj mahnem slobodnom rukom.

„O’revua“, kaže Milena i maše mi. Zaigra u mestu.

„O’revua“, kažem i mašem joj. Zaigram i ja u mestu.

„O’revua, o’revua, o’revua“ govorimo, mašemo jedno drugom i igramo u mestu.

Kivi

Nedelja prepodne, 7. jul. Čučim u kupatilu nad wc šoljom i montiram novu dasku, kivi zelene boje. Kupio je u salonu keramike u Jagićevoj. Kupatilo mi je staro i posustalo i ne znam šta da radim sa njim, pa sam smislio da ga opremim stvarima kivi zelene boje i tako ga učinim malo prijatnijim mestom. Prethodnih dana kupio sam kivi zeleni peškir, i zastor za kadu, i policu, a sada je tu i kivi zelena daska za šolju.

Završim montiranje daske. Uspravim se, odmaknem se do vrata. Pogledam kupatilo. Ne izgleda loše. Živnulo je otkako sam ga odenuo u kivi zeleno. Nova daska dobro izgleda u kontrastu sa belom šoljom, i kivi zeleni peškir i zastor za kadu izgledaju dobro u kontrastu sa belim pločicama. Problem sa lavaboom je i dalje tu, ali ne vidim lak „kivi zeleni“ način da se on reši. Šta da se radi.

Izađem iz kupatila i ugasim svetlo. Muvam se po stanu, spremam se da idem do Kalenić pijace da potražim još neke zgodne kivi zelene sitnice. Da objasnim ovu fascinaciju kivi zelenim. Mislim da to u velikoj meri ima veze sa Ivaninim dolaskom u Beograd, 17. jula. Naime, želim da stan dovedem u stanje da u njemu može da boravi žena. Ali pod tim „boravi“ ne mislim da žena u njemu provede par sati užasnuta stanjem u kome se stan nalazi i ne usuđujući se bilo šta da dotakne, nego ovo: da žena u stanu može normalno da funkcioniše, i da se opusti i razbaškari, da provede u njemu prijatno popodne i veče, i da ako poželi da se istušira da može da se istušira, i da može da prespava u ovom stanu ako poželi, i da ujutru može da skuva kafu, i da sedne sa tom šoljom kafe na terasu i da joj bude lepo. E sad, ima tu još jedan problem: u stanu imam bubašvabe. Voleo bih da su kivi zelene boje, ali nisu. Crne su, krupne i neustrašive i vole da se muvaju po kuhinjskom podu i po sudoperi. I ja ću ženi skrenuti pažnju na to i zamoliti je da proba da ignoriše bubašvabe kad ih ugleda negde u stanu, kao što ja danas činim. Neko vreme sam se borio protiv njih, a onda digao ruke. Besmisleno je. U ovom stanu borbu sa bubašvabama ne mogu da dobijem: ima ih puno više od mene, i kada bubašvabe budu toga postale svesne crno mi se piše.

Stavim ranac na leđa, izađem iz stana i spustim se do Kalenić pijace. Uđem u radnju plastike i kućnih sitnica „od 10 do 999 dinara“. Za pultom kod kase stoje dve žene i razgovaraju; radnice, očigledno. Kažem „dobar dan“, uzmem korpu i pođem do rafova sa robom. U radnji smo samo nas troje — dve žene za kasom i ja. Radio svira podešen na neku domaću stanicu. Upravo ide vremenska prognoza; predviđaju vedro i sunčano i toplo do kraja dana. Fino.

Idem okolo i razledam robu na rafovima. Pogled mi zastane na svakom predmetu kivi zelene boje. Pređem u drugi odeljak radnje i razgledam dalje. Čujem razgovor dve žene kod kase.

„Tako sam napeta, a sve mi je teže kako se bliži taj dvadeset peti jul. Nekad mi se tresu ruke.“

„Stres.“

„Ne znam šta da radim. Dođe mi da iskočim iz ove kože i pobegnem nekud.“

Na radiju krene stvar „Kao ptica na mom dlanu“ od Pilota. Dve žene za kasom je zapevaju, tiho, za sebe. I ja je zapevam, tiho, sebi u bradu. Kao ptica na mom dlanu skakućeš (to pevam „Pticu“ sebi u bradu). I tako idem okolo, razgledam artikle, mumlam „Pticu“. Prekriću te nebom kad budeš zaspala. Na jednoj polici ugledam sunđerastu prostirku za kupatilo, kivi zelene boje, sa cvetovima žutih i plavih latica. Košta 150 dinara. Nije skupo. Uzmem je i stavim u korpu. Idem okolo, razgledam dalje, mumlam. I prekriću te suncem kad budeš sumorna. Primećujem da su dve žene za kasom prestale da pevaju. Ućutale se. Ja pevam dalje, sasvim tiho naravno. I prekriću te ćebetom kad budeš promrzla. I prekriću te travom kad budeš umrla. Pa onda refren: I ne znam kako da pobegnem od psa… Još malo razgledam robu po rafovima. Ne vidim više ništa zanimljivo.  To je to. Odem na kasu i stavim korpu na pult.

„To bi bilo sve“, kažem.

„Dvesta dinara“, kaže žena za kasom. „Cena prostirke je sto pedeset, plus pedeset dinara, trošak za pevanje.“

„Zar ste me čule?“

„Aha. Malo smo prisluškivale.“

„Izvinite. Ponekad se zanesem. I ja sam prisluškivao vas dve. Pevušile ste, pa prestale.“

„Prestale smo da bi slušale vas.“

„Uh, hvala. Čuo sam takođe da imate taj problem…“

„Da“, kaže žena za kasom kucajući mi račun. „Nešto zdravstvene prirode. Da vas sad ne gnjavim detaljima.“

„Nadam se da će sve da bude u redu i da ćete uspeti da se oduprete stresu.“

„Trudim se, ali teško je. Ponekad ne znam kako da se nosim sa ovim životom. Kao da je sve što pokušamo u ovom životu uzalud.“

„Da, shvatam. Pevajte. Pevajte kad god možete. Pevanje podstiče pravilno disanje pomoću dijafragme, a to je dobro za stres. Tako dišu sportisti i oni što se bave jogom.“

Žene se nasmeju. „Hoćemo, pevaćemo i disaćemo kao sportisti kad god možemo.“

Platim prostirku, izađem iz radnje i pređem ulicu. „Ptica“ mi se i dalje mota po glavi. Kao ptica na mom dlanu ćiju-ći. Nije „Ptica“ loša pesma; melodija je pevljiva, ali tekst je bezveze. Recimo, uvodni stih: kao ptica na mom dlanu skakućeš. Shvatam da je ptica ovde metafora za ženu, ali zbunjuje me ovo skakutanje na dlanu. Priznajem, imam teškoće da vizualizujem ženu koja kao ptica skakuće na mom dlanu; najpribližnije što mogu da zamislim je neko stvorenje sa glavom žene i trupom i nožicama vrapca (ili eventualno kanarinca). Još da to egzaltirano žena-ptica-skakutavo stvorenje ispusti od sreće jedno govance na moj dlan i eto ti inspiracije za nove nadahnute stihove. Ok, melodija je pevljiva, brzo uđe u glavu itd. Ali tekst je stvarno bezveze. Neću bre to da pevam.

Prestanem da pevam „Pticu“ i zapevam stvar Come to my door, od Hozea Džejmsa. Hoću lepo da je  uvežbam, skinuo sam i akorde na gitari, pa da je pevam i sviram Ivani kad dođe u Beograd, da joj se malo udvaram. I tako idem ulicom Maksima Gorkog pod toplim suncem i mumlam. Oh, I just want you to know, it’s alright, it’s alright, it’s alright… Prolazim pored radnje sa drangulijama za kuću. U uglu radnje, iza visokog pulta sedi devojka, skoro zatrpana robom. Samo joj glava viri iznad plastičnih čaša i ofingera, portviša i kuhinjskih krpa. Uđem da pogledam šta ima od kivi predmeta. Pri dnu jednog rafa primetim prijanjajuću PVC foliju; nije kivi zelene boje, naravno; prozirna je i treba mi za uvijanje načetih lubenica i dinja. Sagnem se i izvadim jednu rolnu folije, dužine 50 metara. Gledam u mesto gde je folija stajala, ali ne vidim cenu.

„Koliko košta ova folija?“ pitam devojku.

„Zavisi od dužine“, kaže. Ustane od kase, dođe do mesta gde stojim. Savijemo se, gledamo u policu pri dnu rafa. Vidim neke cedulje sa cenama, ali ni na jednoj ne piše nešto kao „folija 50 metara“. Pružim ruku ka polici i uhvatim drugu rolnu folije.

„A ova, pošto je?“ pitam devojku.

„Čekaj, skloni ruku, ne vidim cenu.“

„Izvini“, kažem i sklonim ruku.

„Konkretno ta ti je sto osamdeset dinara“, kaže devojka, uspravi se i pođe natrag ka kasi.

„Hvala“, kažem joj i uspravim se. „Baš bezveze što nemam providnu ruku, a?“

„Da, kakav maler.“

„Eh, što nemam providnu ruku, pa da može kroz nju da se vidi cena…“

„Da, to bi bilo vrlo zgodno“, kaže devojka i ponovo stane iza one gomile stvari na pultu, iznad koje joj samo viri glava. „Ali šta ćeš, ne može se sve imati u životu…“

„Ne može, da. Ali može se imati ova folija“, kažem i ponesem rolnu folije na kasu.

Devojka mi naplati foliju. Spakujem je u ranac (foliju, ne devojku) i izađem iz radnje. Idem ulicom Maksima Gorkog, skrenem u Kalenićevu, pa u Topolsku. Opet mi se mota „Ptica“, ali neću da je pevam. Ne želim ništa da imam sa tim ženama-pticama što skakuću na dlanu, zajebi me sa takvim metaforama. Zapevam (tiho, naravno) Come to my door i pođem kući. So long we’ve been distant now, since you set out on your own…

Dođem do raskrsnice Petrogradske i Topolske. Uz ogradu bašte kafića, iza žardinjera sa cvećem, sede dve jako zgodne žene u haljinama sa tankim naramenicama i smeju se. Lep prizor. Fino im je, uživaju, ali sede, ne skakuću. Ne mogu da zamislim Ivanu kako skakuće na mom dlanu. Ona je sitne građe, ali opet ne ide. Koliki bi to dlan morao da imam da bi i tako malena žena poput Ivane mogla da stane na njega. Ivana bi morala da bude mala kao Palčica da bi stala na ovaj moj dlan standardnih dimenzija, i zatim da skakuće na njemu. Oh, Ivana…

Sprej

Popodne početkom jula. Zalivam petunije na terasi i slušam album No Beginning No End, Hozea Džejmsa. Čekam da dođe Sava (ortak), da doveze radni sto koji sam kupio u salonu nameštaja „Forma Ideale“.

Čujem zvono na vratima. Spustim kofu, uđem u stan, odem do ulaznih vrata i otvorim ih. Sava. Stoji pred vratima i drži pod rukom paket u kome se nalazi rasklopljen sto.

„Evo ja stigo.“

„Ćao matorko, ajde upadaj.“

Sava uđe u stan, spusti paket na pod u dnevnoj sobi.

„Hoćeš da popiješ nešto?“

„Kasnije. Da montiramo ovo pa idemo na pivo. Dobra ti muzika. Ko je to?“

„Hoze Džejms.“

„Dobar je. Lepa moderna svirka.“

„Ivana mi ga preporučila.“

„Ko ti je ta cica na desktopu?“

„Ivana.“

„Kad dolazi u Beograd?“

„Za tri nedelje.“

„Vidi kako uživa na toj terasici uz more. A tu je i čaša rozea. Gde se to slikala?“

„Kad je bila u Kanu.“

„Eto. I ti da ideš u Kan, da se zajedno slikate pa to da staviš na desktop.“

„Lepše je ovako — Ivana, nebo i more, bez mene. Dobro, hajde da sklopimo sto pa idemo na pivo.“

Otvorimo paket i izvadimo drvene ploče od kojih treba sklopiti sto. Sava razvrsta šrafove i tiplove. Polako montiramo sto prateći uputstvo. Sava uglavnom sve radi sam. Ja čučim pored njega, gledam Ivanu na desktopu i slušam Hozea. Nešto me steže u grudima. Sličnu stvar osećam kada sam nesrećno zaljubljen, ili ostavljen, pa patim. I eto me sad: čučim, slušam Hozea, patim, gledam čas Ivanu na desktopu, čas Savu kako radi. Dobro mu ide, ima „zlatne“ ruke. Ceo nameštaj u svom stanu sam je napravio; regale, police, sve. Ja sam glup za te stvari. Umem da zamenim osigurač i sijalicu, sve drugo me prevazilazi.

I tako Sava sklapa sto, a Hoze Džejms i ja mu pružamo moralnu podršku. Tu i tamo uzmem šrafciger i zavrnem šraf.

Uspravimo sto, zašrafimo bočne ploče i to je to. Sto je montiran. Evo ga — stoji na točkićima nasred dnevne sobe, spreman da ga privedem nameni. Sviđa mi se, lepo izgleda u boji tamnog mahagonija. Godinama maštam o ovakvom radnom stolu, za koji ću jednog dana sesti sa šoljom nes-kafe, i onda tako sedeći za njim i slušajući neku finu mjuzu iskucati neki stvarno dobar post.

„Lepo izgleda, a?“

„Aha, dobar je.“

„Hvala što si mi dovezao sto i sklopio ga.“

„Nema problema. Hajdemo na pivo.“

„Važi. Ja častim.“

„Čekaj idem samo da operem ruke.“

Sava ode do kupatila da opere ruke, ja stojim u sobi i gledam sto. Bio je na sniženju (četiri hiljade dinara) i drago mi je što sam ga kupio. Pre njega, kao radni sto koristio sam baštenski sto na rasklapanje koji je bio tesan i slabašak, monitor se tresao dok sam kucao. I evo ga moj prvi pristojan radni sto, još od onog radnog stola u kući roditelja koju sam napustio pre dosta godina. U stanu u Zemunu, u kome sam počeo da pišem postove za blog, i u kome sam ih potom godinama pisao, nisam imao radni sto nego mi je za kucanje služio starinski kockasti kredenac za odlaganje posteljine. Bilo je neudobno i neprirodno kucati za tim kredencem. Nisam mogao da podvučem noge pod njega i kolena su mi stajala priljubljena uz prednju ploču, pa sam često imao utisak kao da sedim za tim kredencem i kucam po nekoj kazni.

Sava se vrati iz kupatila.

„Čoveče, kupatilo ti je užas.“

„Znam, jebiga.“

Odemo do kupatila. Upalim svetlo, virnemo unutra. I eto ga — staro umorno kupatilo od koga su svi digli ruke. Trudim se da ga održavam relativno čisto, ali postoje problemi u tom kupatilu koje nemaju veze sa održavanjem čistoće. Recimo, pukle su cevi u zidu, koje bi trebalo da odvode vodu iz lavaboa, pa voda ne može normalno da otiče; zid ispod lavaboa natopi se vodom svaki put kad odvrneš česmu. Zato sam sproveo crevo kojim voda iz lavaboa otiče u kofu ispod lavaboa. Pa kad se kofa napuni vodom, prospem je u WC šolju.

„Ne znam šta da radim sa ovim kupatilom, čoveče. Hteo bih da ga unormalim ali ne znam od čega da počnem.“

„Nema ti druge nego da ga celog renoviraš.“

Uglasim svetlo u kupatilu. „Jebeš kupatilo. Ajmo na pivo.“

Isključim komp, izađemo iz stana, pa iz zgrade. Pođemo ka okretnici busa 83.

„Kako Ivanu da pustim u onakvo kupatilo, jesi video na šta liči?“

„Jebiga, da.“

„Nije samo kupatilo. Ceo stan mi liči na svinjac a imam i bubašvabe. Teško da bi u njemu neka žena mogla da provede više od par sati. Moram da se selim, čoveče.“

„Što da se seliš? Koliko će Ivana da bude u Beogradu?“

„Nedelju dana.“

„Pa što da se seliš kad će Ivana da bude u Beogradu samo nedelju dana?“

„Nebitno koliko će dana Ivana da bude u Beogradu. Moram da se selim zbog sebe, da bih iskorenio u sebi naviku da živim u ćumezima. Da bih bio spreman sledeći put kad Ivana dođe u Beograd.“

„Da, kapiram.“

Dođemo do raskrsnice kod okretnice busa 83. Stanemo i čekamo da se upali zeleno za pešake.

„Pola života sam proveo u nekim ćumezima. Sve je počelo od onog podruma. Sećaš se, onog u kući mojih matoraca, gde smo svirali, pili i slušali mjuzu?“

„Sećam se podruma.“

„E pa, od njega je sve počelo. U njemu sam proveo detinjstvo i mladost. On me oblikovao u ovo što sam.“

„Dobro, podrum je bio, što se kaže, tvoj kutak mira.“

„Jači kutak. Što moj kutak mira nije bio u nekom osunčanom potkrovlju. Recimo, kao onom gore“, kažem i pokažem ka penthausu na jednoj modernoj zgradi iznad raskrsnice, ukrašenom patuljastim čempresima i još nekim žbunovima. Vrlo lep kutak mira, obasjan blagim suncem kasnog popodneva.

Upali se zeleno za pešake. Pređemo ulicu. Idemo niz Vojvode Šupljikca i pričamo o mom životu provedenom po ćumezima. Kod frizerskog salona jedna devojka razgovara telefonom; zamislila se, ne konstatuje nas. Onda zadigne majicu, tek toliko da otkrije deo stomaka i pupak. Zanemimo prolazeći pored nje.

„Jesi video?“

„Aha. Prekrasno. Nisam očekivao da ćemo da joj vidimo pupak.“

„Ni ja. Kakvo prijatno iznenađenje.“

„Imali smo sreće.“

„Fino je kad se tako zadesiš na pravom mestu u pravo vreme da vidiš neki lep pupak.“

Spustimo se do picerije „Orao“, uključimo se na Bulevar i hodamo niz njega. Zgodne žene i devojke idu oko nas gore-dole. Prijatno je hodati mimo njih, u istom ili u suprotnom pravcu, i mirisati trag u vazduhu koji ostave za sobom. Sva ta ramena, i lica i oči i leđa i listovi i bokovi i zadnjice i kose, ka kojima imaš želju da pružiš ruke. Popodne je lepo i toplo, i sve je kao u bajci. Ali bajke su plod mašte, a ovo je stvarnost, početak jula, Bulevar Kralja Aleksandra, grad Beograd, država Srbija.

Idemo Bulevarom do Terazija, pa Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Posedimo na Kalemegdanu, pa siđemo do Gospodar Jovanove i idemo njom do Skadarlije. Prođemo kroz Skadarliju, pa se uz Skadarsku popnemo do Doma omladine. Napravimo baš lep krug po gradu, i u međuvremenu se spustilo veče, a onaj bol u grudima je nestao. Dobro je.

Iznad Doma omladine vidimo visoku devojku u mini suknji. Povlači minić na dole dok ulazi u drogeriju Lili. Devojčina suknja je kratka i ne može se povući; u stvari, može, ali ne na tu stranu.

„Je li, čoveče, što si naveo devojku da joj bude neprijatno?“

„Kako sam je naveo?“

„Zadigao si joj pogledom suknju pa je morala da je povlači na dole.“

„Nisam.“

„Jesi. Zadigao si joj suknju svojim zracima iz očiju. Imaš laserske oči koje po potrebi puštaju energetske zrake koji zadižu suknje devojkama.“

„Odlepio si. Kad će da dođe ta Ivana, malo da te smiri.“

„Ivana! Ivana! Ivana!“

„Gledaju nas one dve devojke kao da smo debili.“

„Jedva čekam da dođe. Godinama se nisam ovako sjajno osećao.“

„Ti si se baš primio?“

„Aha. Šta ću. Nego, gde ćemo da kupimo pivo?“

„Možemo u Merkatoru kod ‘Beograđanke’.“

„Može. Koliko je sati?“

„Dvadeset do deset.“

„Da ne zakasnimo?“

„Nećemo.“

„Da ipak ubrzamo korak, da nam se ne zatvori Merkator.“

„Stići ćemo do deset, ne brini.“

„Da mi ubrzamo korak. Brzo hodanje je ionako zdravo za srce.“

Ubrzamo korak. Ja predvodim, u svojim „army“ bermudama i teget japankama. Furamo ka trgu Nikole Pašića. Prolazimo pored pivnice „Ljubičasta kornjača“. Mladi ljudi sede za stolovima ispred pivnice i piju. Za jednim stolom sede dve doterane klinke od 15-16 godina, piju pivo i puše. Gledaju nas provokativno (Momo Kapor bi upotrebio reč mazno). Neću ni da razmišljam o tome.

Dođemo do semafora kod zgrade „Novosti“. Stanemo, čekamo da se upali zeleno za pešake. Preko puta ulice, trg Nikole Pašića je pust. Nema ljudi; samo fontana i drveće i kandelabri i topli tamni vazduh, i kiosk sa kokicama u kome se dosađuje neki dečko.

„Vidi matori, jebote, pust trg.“

„Otišli ljudi na odmor.“

„Još da ono drveće i semafori i kandelabri i zrikavci odu na odmor i to je to. Kraj sveta. Hoćemo da pređemo?“

„Ne znam…“

„Hajde, vidiš da nema kola. I kola otišla na odmor.“

„Crveno je za pešake…“

„Ko ga jebe što je crveno. Zatvoriće nam se Merkator. Ajmo…“

Napravimo saobraćajni prekršaj i pređemo na crveno. Idemo preko pustog trga Nikole Pašića ka Pionirskom parku.

„Ima tu nešto što me muči“, kažem.

„Šta je?“

„Znaš, Ivana objavljuje tekstove na internetu.“

„O čemu tekstove, neke stručne iz farmacije?“

„Pa da, i to, ali i lične tekstove. O sebi, o svom životu i o svojoj svakodnevici.“

„A.“

„Da. I tako, redovno čitam te njene tekstove. Mnogo su lepi i lični, i dođe mi da zagrlim monitor i priljubim obraz na ekran kad ih pročitam. Kroz te tekstove sam je dosta upoznao. Recimo, eto, ima gramofon, ima osetljiv stomak, htela je da bude balerina, i tako.“

„Lepo. Ti se ionako ložiš na balerine.“

„Da. Ali ima tu jedna stvar sa kojom ne znam kako da se nosim jebiga. Smeta mi kad tako čitam neki Ivanin tekst pa naiđem na pasus koji se tiče njenog seksa sa muškarcima.“

„Šta ti to smeta?“

„Ne znam. Seks je dobra stvar i trebalo bi da navijam da ga Ivana što češće ima. Ali ne mogu. Smeta mi. Bude mi muka i od samog nagoveštaja seksa Ivane sa nekim.“

„Onda nemoj da čitaš njene tekstove.“

„Hoću da ih čitam. Lepi su i zanima me Ivanin život.“

„Onda ih čitaj.“

„A šta sa seksualnim pasusima?“

„Preskači ih.“

„Kako da znam kada će da naiđe neki, da ga preskočim? Nisam jebeni prorok.“

„Smaraš, čoveče. Čitaj Ivanine tekstove i nadaj se da će u njima biti što manje seksualnih pasusa.“

Uđemo u Pionirski park. E sad, uvek kad se zadesim u Pionirskom parku volim da usporim. Da polako prođem njim, da zastanem kod fontane i posmatram skulpturu devojke sa krčagom, okruženu malim vodoskocima. Međutim, ovaj put ništa od toga. Skoro pa protrčimo kroz park, pa se kod turske ambasade uključimo u Kneza Miloša. Hitamo niz nju ka ulici Kralja Milana. Sava pogleda na sat.

„Dobro je, čoveče, polako. Ne moramo da žurimo. Stižemo na vreme.“

„Jesi siguran?“

„Siguran. Treba nam pet minuta do ‘Beograđanke’.“

Skočim, dignem ruke u vis i proderem se kao magarac: „STIĆI ĆEMO!“

„Alo bre. Lakše malo.“

„Šta da radim kad sam srećan!“

„Nije tebi lako.“

Nije meni lako, da. A u 21:52 budemo kod „Beograđanke“. Merkator još uvek radi, Sava je bio u pravu. Spustimo se pokretnim stepenicama pod zemlju, do Merkatora, kao da se spuštamo u metro. Kupimo pivo, pa se pokretnim stepenicama vratimo na površinu zemlje ispred „Beograđanke“ držeći limenke u rukama. Kupili smo pivo, tu misiju smo ispunili. Sledeći cilj nam je da sednemo na klupu na platou iznad Cvetnog Trga, i onda tu da pijuckamo pivce i gledamo žene.

Pređemo ulicu, penjemo se Njegoševom. Bašte kafića su poluprazne. Svet se rasuo po turističkim destinacijama. Uz ogradu bašte jednog kafića sedi devojka u miniću, a na butine joj pada diskretno neonsko svetlo. Prođemo pored nje.

„Jesi joj snimio butine?“

„Aha, divne su. Neon ih je lepo istakao.“

„Izgledaju nekako uzvišeno pod tim neonom.“

„Božanske butine…“

„To.“

Popnemo se do platoa iznad Cvetnog trga. Sednemo na klupu, otvorimo pivo i kucnemo se. Popijemo gutljaj. Baš prija i opušta posle neizvesne trke sa vremenom. Kraj nas prođe zgodna žena u crvenoj haljini, bledog tena i duge ravne kose, sjajne pod uličnim svetiljkama. Nosi knjigu pod rukom. Izgleda produhovljeno, kao da se vraća sa književne večeri ili tako nešto. Čovek ne može da ne uzdahne kad vidi takvu ženu da prolazi ulicom. Gledamo za njom.

„Eh, vidi kako je lepa. Provali kakvo dupence i listovi.“

„Da…“

„Nešto si štur. Ne sviđa ti se?“

„Sviđa, ali striktno na hormonskom nivou.“

„Pa na kom drugom. Uvek su u pitanju neki hormoni.“

Nedaleko od nas, jedna žena stoji kraj klupe u senci krošnje drveta. Stoji neko vreme, tako, u senci, zatim izađe iz senke, a narandžasta ulična rasveta obasja je od temena pa niz ramena i niz ruke do vrhova prstiju na šakama, i niz noge do njenih stopala u sandalama sa ravnom petom.

„Vidi je.“

„Mnogo je lepa. Čudesna žena.“

„Jel ti se i ona sviđa na hormonskom nivou?“

„Ne, ovo je na molekularnom nivou.“

„E, matori, brate, mnogo kenjaš.“

Jedna devojka dolazi od supermarketa Maksi. Prođe pored naše klupe noseći pune kese. U jednoj kesi se nalazi pakovanje rolni toalet-papira. Devojka ima krupne oči, dugu gustu kosu, i koža joj blista na uličnom svetlu. Nikad čovek ne bi rekao da takve prelepe mlade žene imaju potrebu da nose kese iz Maksija ili da koriste toalet-papir.

„Jesi snimio ovu slatku cicu sa dobrim sisama, što je prošla?“

„Preslatka je.“

„Ko li je kreše?“

„Neki srećko.“

„Ne bi trebalo ovako da pričamo o ženama, čoveče.“

„Znam.“

„Banalni smo. Sveli smo ženu na njenu put. Sveli smo ženu na dupe, sise, noge i kožu. Jesi popio?“

„Još gutljaj pa sam popio.“

„Ajde popi pa da idemo.“

„Dobro. Evo, popio sam.“

„Kul. Hajdemo polako.“

Ustanemo i pođemo uz Njegoševu. Prođemo pored bilborda sa reklamom za hrvatsko primorje. Bilbord primamljivo izgleda: prikazuje divan sunčan dan i zeleno-plavo more i peščanu plažu okruženu borovom šumom, i ljude koji leže na plaži ili se kupaju. Gledam te ljude na bilbordu. Suviše su sitni i ne mogu da im vidim lica, ali pretpostavljam da su nasmejani. Poželim da sam i ja tamo među njima, sa svojim peškirom, i sa svojim papučama za plažu, i sa svojim losionom za sunce, i sa svojim sićušnim osmehom. Uh, more!

„Matori, jel ideš ove godine negde na more?“

„Ne.“

„A što?“

„Nema se kinte.“

„A ja bih tako išao. Baš mi nedostaje. More, sunce, masline, smokve, morske zvezde, skakanje na glavu sa stena, čitav taj morski sjaj. Znaš kako bi mi lepo leglo desetak dana negde.“

„Pa idi na more, što ne ideš?“

„Mrzi me da idem sam.  A i nemam ideju gde bih išao.“

„Idi negde u Grčku, Grčka ti je lepa.“

„Ali daleko mi…“

„Idi u Crnu Goru.“

„Ali daleko mi…“

„Idi na Srebrno jezero.“

„Ali daleko mi…“

„E jebiga onda. Idi na Adu.“

„Ali…“

„Znam, daleko ti.“

Popnemo se do Kalenić pijace, skrenemo u Kursulinu. Njom idemo do kafane „Kalenić“, zatim uđemo u Mileševsku.

„Jesam ti pričao ono kad sam sprejom nacrtao veliko srce ispred Tanjinog ulaza?“

„Nisi.“

„Eto, bio Tanji rođendan, i te noći kad joj bio rođendan dođem u dva uveče do Tanjine zgrade i nacrtam veliko srce na trotoaru ispred ulaza. I u sredini srca napišem ‘Tanji za 27.’“

„Moćno.“

„Neka baba me celo vreme gledala sa prozora. Mislio sam da će da zove pandure. Sav sam se preznojio dok sam crtao srce. Ali dobro, baba me izgleda nije prijavila.“

„Neka kul baba.“

„Da, valjda.“

„Super ti je to sa sprejom. Prekrasna izjava ljubavi. Koje boje je bio sprej?“

„Žute.“

„Što žute? Što nisi koristio crveni?“

„Nisu imali u farbari.“

„Trebalo je da obiđeš još neku farbaru.“

„Mrzelo me. Dobar je bio i žuti.“

Idemo Mileševskom, prođemo kafić „Mileševski fenjer“. Tu je malo mračniji deo trotoara. Jedna devojka ide niz Mileševsku i prolazi pred nas; lice i torzo su joj u tami, a poprsje joj je osvetljeno ekranom mobilnog telefona.

„Jesi je video?“

„Aha. Čarobno.“

„Isto veče se mimoiđeš sa devojkom sa otkrivenim pupkom, devojkom sa božanskim butinama i devojkom sa osvetljenim poprsjem u tami. I kako čovek da ne bude pesnik?“

Popnemo se do kraja Mileševske, pa uz Žičku, do pozorišta i do raskrsnice. Dođemo do mesta gde je parkiran Savin jugo. Sava otključa auto, otvori vrata.

„E pa, čoveče, to je to.“

„Baš je bila fina šetnja.“

„Aha. Super je bilo.“

„Hvala ti za sto.“

„Nema problema. Dobro, ajde vidimo se.“

„Važi.“

Rukujemo se. Sava uđe u auto, upali ga, isparkira se i polako krene. Mahnem mu, otpratim jugića pogledom, pa uđem u zgradu. Popnem se do prizemlja i pozovem lift. Prijala mi šetnja, dobro je bilo. Bili smo malo banalni, ali šta da se radi. Čovek jednom nedeljno može sebi da dopusti par sati banalnosti, u kojima ženu svede na njene grudi, zadnjicu, noge i kožu. To je u redu, pretpostavljam, u istoj meri u kojoj je u redu masturbiranje.

Izvadim mobilni i pogledam koliko je sati: 23:05. Dobro je, nije kasno, biće vremena za još koje pivo pre spavanja. A i novi radni sto me čeka u stanu, da ga privedem nameni. To bih mogao, kad se popnem gore: da se istuširam, onda otvorim pivo, pustim Hozea i sednem da napišem Ivani mejl o onim fenomenalnim zalascima sunca na kraju zemunskog keja, kod „Radeckog“. Mislim da su to najlepši i najromantičniji zalasci sunca koji se mogu videti u Beogradu. Lepi su i zalasci sunca na Kališu, i na dorćolskoj marini, ali ovi uz obalu Dunava kod „Radeckog“ su ipak nešto posebno.

Mače

Početak septembra, nedelja prepodne. Pošao na pijacu a nije mi do pijace. Prolazim kroz neku letargičnu fazu, valjda neće dugo da traje. Ivani nisam napisao mejl nedeljama. Anđelu nisam video od jula, kad sam joj poklonio bongo bubnjeve a ona nije znala čemu to služi pa je lupkala prstima po njima zamišljajući da svira klavir (inače svira klavir).

I tako idem pored vrtića „Mića i Aćim“ ka pijaci. Prolaze dve zgodne žene, jedna je u tesnim farmerkama i plitkim roze starkama, druga nosi naočare za sunce i drži mobilni telefon uz obraz. Žena u roze starkama meko gazi jednom nogom, kao da ima žulj.

„Eto, čak sam uspela da ugazim u govno, da li možeš da veruješ?“ kaže žena što meko gazi, i pogleda dole, u patiku.

„Pa kad se tako namesti“, kaže druga žena.

Skrenem u Topolsku, pa u Petrogradsku, idem njom do semafora na raskrsnici sa Maksima Gorkog, pređem, idem još malo uz Maksima Gorkog pa zalomim kod kioska sa mekikama i eto me na pijaci. Samo hodam među tezgama, mrzi me da stanem uz neku, da biram povrće i stavljam ga u kesu i posle gledam kako ga prodavac stavlja na kantar i meri. Da bih opravdao smisao dolaska na pijacu, nakanim se i zastanem kod tezge jedne bake, kupim od nje kilo čeri paradajza, kilo tikvica, rukolu za sto dinara, glavicu belog luka i struk peršuna, a onda zapalim kući.

Uđem u stan, raskomotim se i baš da otvorim pivo, kad se setim da sam zaboravio da kupim humus (ne zemlju za cveće nego namaz od leblebija) u Idei na Bulevaru. Opet ranac na leđa i ajde napolje do Idee. U prizemlju zgrade sretnem komšinicu Bubu. Šta će ona tu kad bi trebalo da je na moru? (Trebalo je da ide na more 1. avgusta, pa joj se muž nešto ušinuo, pa su odlazak na more pomerili za 28. avgust.)

„Dobar dan, Bubo, niste na moru?“

„Eto, nisam. Eh…“

„Jel vam suprug dobro?“

„Jeste, nego se nešto drugo iskomplikovalo. Idemo na more sledeće nedelje, ako se opet nešto ne zapetlja.“

„Valjda neće.“

„Eh, da…“

Izađemo iz zgrade, zatim svako ode svojim putem. Buba ode udesno ka ulici Vojislava Ilića, ja se spustim do Idee u Bulevaru. Uđem, uzmem korpu. Prolazim kroz odeljak sa voćem i povrćem; vidim, crno grožđe je na sniženju. Priđem gajbici, otkinem jedno zrno i probam. Lepo je. Uzmem kilo. Odem do frižidera gde stoji humus. I on na sniženju. Uzmem tri pakovanja. Pođem na kasu, prolazim pored frižidera sa pivom, vidim, i Staropramen na sniženju. Uzmem šest limenki, onih velikih, sa 13,6% gratis piva. Uzmem i bocu Zaječarskog piva, pa stanem u red ispred kase.

Dođem na red, stavim korpu na pult. Žena za kasom vadi artikle i provlači ih preko bar-kod čitača. Provuče grožđe, humus, limenke Staropramena, onda izvadi bocu Zaječarskog. U pitanju je boca od pola litre, ona što se kaucira.

„Imate flašu za ovo?“ pita me žena.

„Ne.“

„Pa šta ćemo?“

„Kaucirajte, pa ću vam doneti flašu kad popijem.“

Žena pokuša da unese u terminal opciju za kauciranje. Dodiruje prstom ekran, ide kroz neke menije u programu. Dodiruje ovde, dodiruje onde, ne uspeva da nađe podsistem za povratnu ambalažu, da mi kaucira flašu. Izvadi iz džepa službenu karticu koja valjda služi za storniranje. Provuče karticu, stornira, pa pokuša ponovo. Možda joj je ovo prva nedelja na poslu. Gledam je kako se pati, neprijatno mi što sam je uvalio u problem. Moja ljubav prema pivu ne bi trebalo da ugrožava druge ljude. Na kraju žena reši da je bilo dosta cimanja po menijima.

„Nema veze“, kaže, „neću da vam naplatim kauciju. Samo vratite flašu kad popijete.“

„Hoću. Hvala.“

Platim, spakujem stvari u ranac, izađem iz Idee na Bulevar. Stojim na trotoaru, čudno mi kako je račun ispao tako malo. Izvadim račun iz kese, pregledam stavke i shvatim – žena mi nije naplatila grožđe; storinirala ga a nije ga ponovo provukla kroz kasu. Razmišljam šta da radim. Najbolje da se vratim.

Vratim se u Ideu i odem do kase za kojom radi ona žena. Dosta ljudi stoji u redu ispred njene kase.

„Izvinite, mislim da mi niste naplatili grožđe.“ Dam joj račun da pogleda.

„Gle stvarno. Stornirala sam ga a nije prošlo kroz kasu. Hvala vam“, kaže žena i pocrveni.

Starija žena stoji u redu i sve to sluša. „Eto šta ti je poštenje“, kaže dovoljno glasno da je čuje pola Idee.

„Znam da će ona (mislim na ženu za kasom) to da nadoknadi iz svog džepa“, kažem (ne tako glasno).

Žena za kasom mi naplati grožđe, vrlo je tiha, ništa ne komentariše. Izađem iz Idee, idem uz Bulevar i razmišljam — trebalo je da budem diskretniji, nije trebalo da se ženi obraćam tako da svi vide, možda je neko nadgleda i sada je ispala nepouzdana jer mi nije naplatila grožđe i mogla bi da dobije otkaz.

Prođem pored mesare „Matijević“. Startuje me neki dečko; drži upitnik na grudima.

„Izvinite, jel može četiri kratka pitanja?“

„Ne, molim te, izašao sam da prošetam a ne da odgovaram na kvizove. Možda neki drugi put.“

Dečko vidi da sam nervozan i povuče se. Šta da mu radim. Ovo nije popodne za njegova pitanja. Ionako verovatno ne bih znao odgovore.

Prođem piceriju „Orao“, a do nje je drogerija Lili. Ispred Lilija me zaustavi nasmejana devojka u polo majici kivi-zelene boje.

„Ćao, poklanjamo masažu za četiri osobe u salonu ‘Lagodan život’.“

„E hvala ti, ne treba. Baš se vraćam sa masaže.“

„Jel?“

„Aha. Zar se ne vidi kako sam fino izmasiran“, kažem i napravim neki nebulozan pokret rukama i torzom kojim kao demonstriram gipkost.

„O pa, onda… dobro“, kaže devojka a osmeh joj nestade sa lica. Eto ti ga sad. Ne sme čovek ni da se našali.

Skrenem pored Lilija, penjem se ulicom Starca Vujadina. Gore, kod kapije dvorišta gde živi onaj grmalj od psa, vidim dva čoveka: stoje po sredini ulice i gledaju ka kapiji. Jedan čovek sedi u invalidskim kolicima, drugi stoji iza njega i drži kolica. Viđam ih često u bašti bifea „Dživdžan“ kad prolazim tuda. Pijanci iz kraja. (Ne omalovažavam, samo konstatujem. Uostalom, sa svojih četiri-pet piva na dan i ja sam pijanac.) Trezni su. Udaljen sam par koraka od njih pa mogu da čujem šta pričaju.

„Vidi ih što su slatki“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Da, gle kolicki su“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Dođem do njih. Pogledam kroz kapiju. I eto ga grmalj od psa: sedi u hladu uz zid kuće i dahće; pored njega čuče dva minijaturna mačeta i kunjaju, a jedno mače stoji i gleda nas. Mačići su tako sićušni spram psa da imam utisak da kad bi se popeli psu na leđa i zavukli se u njegovo kudravo krzno da bi se stopili sa krznom i da se na leđima psa ne bi primetila neka neravnina.

Mače koje stoji i gleda nas pođe ka kapiji.

„Vidi ono mače, ide ovamo“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

Mače ide ovamo, da. Naćulilo je uši, gleda nas raširenih očiju i ide ka kapiji. Primetilo je da nešto mrda ispred kapije pa da ispita o čemu se radi. Gledam mače i ogromnog psa, u pitanju je frapantna razlika u proporcijama. Pitam se da li je mače svesno velikog psa? Možda ga kapira kao neko brdo koje pušta zvuke, toplo, meko i udobno brdo koje diše, zgodno da se na njemu odmara i smišljaju nestašluci.

Mače prilazi kapiji a nas trojica stojimo, gledamo ga i topimo se od miline. Tri raznežena pijanca gledaju mače kroz kapiju.

Grmalj od psa zalaje, da nas opemene da pazimo šta radimo.

„Ne brini kuco, nećemo da diramo mače“, kaže pijanac u invalidskim kolicima.

„Nećemo“, kaže pijanac koji pridržava kolica.

Treći pijanac, sa rancem na leđima, ništa ne komentariše, ali se slaže se izjavama druge dvojice.

Mače zastane na metar-dva od kapije. Sedne, isturi šapice, spusti rep i zuri u nas. Ni da trepne. Gleda nas sa čuđenjem i pita se — šta smo mi? Doleti neka buba i privuče mačetu pažnju. Buba leti mačetu iznad glave, a mače je prati pogledom, pa trzne šapicu u vis i proba da je uhvati. Buba se spusti skoro do betona i kruži nad njim, a mače skakuće okolo i baca se za njom dignutog repa. Zatim buba uzleti na visinu od pola metra i odleti dublje u dvorište, a mače otrči za njom i zamakne za kuću.

Kad je mače otišlo pođem i ja.

Dođem do svoje zgrade, sretnem komšinicu Bubu na ulazu. Penjemo se stepenicama ka predvorju u prizemlju.

„Eh, kad će to more…“, kažem.

„Da. Valjda će mi se sreća osmehnuti sledeće nedelje.“

„Ma hoće. Osmehnuće vam se.“

„Eh, da. Srećo, osmehni mi se…“

Buba se popne do svog stana na prvom spratu, ja odem do lifta i pozovem ga. Razmišljam — srećo, osmehni se. Lep idiom (ako je to idiom). Srećo, osmehni mi se — dobar naslov za debitantsku zbirku pesama. Čujem lift, silazi u prizemlje. Evo ga. Ima nekog unutra, vidim kroz staklo. Otvaraju se vrata i jedna devojka iskoči iz lifta.

„Ju!“ devojka se zaprepasti kad me vidi. Trzne se i stavi dlan na usta. Stajao sam do vrata lifta pa sam je prepao.

„Jesam te prepao?“

„Malo. Nešto sam se zamislila. Izvini što sam ovako reagovala.“

„Nema problema. Sledeći put ću da se osmehnem kad se budu otvarala vrata lifta.“

„Može. Osmehni se sledeći put. Ćao.“

„Hoću. Ćao.“

Devojka siđe niz stepenice i izađe iz zgrade. Ode nekud desno.

Uđem u lift, pritisnem dugme „6“. Čekam da krene (treba mu vremena da se smisli). Ne osećam se komotno u tom liftu. Nataša (predsednica kućnog saveta) je postavila ogledala na tri strane kabine, i kad uđem u lift imam utisak da sam ušao u neku odaju ogledala. Gde god da pogledaš vidiš odraze sebe iz raznih uglova; vidiš svoje glave i svoje profile i svoje potiljke i svoje uši i svoje zulufe i svoje mladeže na vratu i svoje lopatice na leđima. Postoji i onaj efekat odraz u odrazu, gde se tvoji odrazi u ogledalu spajaju u beskrajni niz i postepeno se smanjuju kako se udaljavaju. Čista psihodelija. Psihodelična odaja ogledala. Nije mi drag taj lift. U njemu sam takođe otkrio da mi se kosa na temenu baš proredila.

Psihodelična odaja ogledala a.k.a. lift doveze me na šesti. Kroz debelo staklo na vratima lifta vidim siluetu — neko stoji u hodniku ispred lifta. Osmehnem se po savetu devojke koju sam prepao u prizemlju, polako otvorim vrata. Vidim – Mira, komšinica.

„Dobar dan, Miro, evo dovezao sam vam lift“, kažem i prepustim joj lift.

„O, hvala. Žurim da mi se ne zatvori Maksi.“

Mira požuri u lift, a ja skinem osmeh sa lica, odem do stana, otključam vrata, uđem. U kuhinji stavim grožđe i humus iz ranca u frižider, izvadim iz frižidera jedno pivo. Razmišljam — to je jedan od osnovnih zakona kretanja materije u prirodi: uvek nešto ide u frižider, a nešto iz njega. Izvadim iz ranca limenke i Zaječarsko, spustim ih na policu pored šporeta. Nešto mi se ne slažu cifre u glavi. Nađem račun iz Idee. Pređem pogledom po stavkama računa i shvatim: žena mi nije naplatila Zaječarsko pivo! E, jebiga, žao mi je ali stvarno ne mogu da se vraćam u Ideu.

Odem u sobu, uključim komp i pustim album The Eraser Toma Jorka. Genijalac je Tom. Puno ga slušam, kako u okviru njegovog matičnog benda Rejdiohed, tako i njegove solo projekte — album The Eraser i ovaj novi bend Atoms For Peace, sa Flijem, basistom Pepersa. Fenomenalna svirka, zaista. Mnogo mi se dopada kako Tom u svojim pesmama oslikava ovaj čudni, ponekad sterilni svet. I to Tomovo pevanje u visokim registrima je prekrasno, kao neka melanholija koja je dobila glas i izašla da peva hodajući na prstima kroz noć.

Sednem na krevet i dignem noge na stolicu. Pijem pivo i slušam Toma Jorka. Radim uobičajene stvari koje neki pijanac radi nedeljom, kad ne vrca med ili slično. Razmišljam kako da rezimiram ovo popodne i ovaj post. Nema tu šta puno da se pametuje. Trebalo bi da skuvam ručak i operem veš.

Ravel

Sredina juna. Uzeo nedelju dana godišnjeg odmora. Nigde nisam otputovao. Sedim u Beogradu, kucam na tastaturi, pijem pivo, slušam muziku, vozim bicikl, sviram gitaru, šetam gradom. Jedno jutro nazove me Pera, kolega sa posla. Kaže mi da je video na mom stolu paket sa Amazona. Lepo, pomislim — stigla mi ploča Speak Your Peace, Terija Kalijera. Zahvalim se Peri, kolegijalno od njega što me obavestio.

Popodne, stavim ranac na leđa, iznesem bicikli i pođem u Zemun, do preduzeća, po ploču. Spustim se sa Krsta do Ušća, i onda vozim biciklističkom stazom pored Dunava ka hotelu „Jugoslavija“. Sunce ukoso pada na krošnje japanskih trešnji posađenih uz šetalište, nema puno ljudi na keju, Dunav teče sa moje desne strane, vazduh je topao i miriše na reku. Na biciklističku stazu pada sunce, i vidim na stazi ispred sebe svetlucava zrnca peska utisnuta u asfalt, a onda ih vidim i na prednjoj gumi mog bicikla dok se točak brzo okreće a na njega takođe pada sunce. Vozim dalje. Na proplanku ispod hotela „Jugoslavija“ neki čovek sedi u kupaćim gaćama na peškiru i sunča se. Nešto dalje, zgodna žena stoji u travi i vežba tai či.

Dovezem se do zgrade preduzeća. Uđem, unesem bicikl, pozdravim se na portirnici sa Neđom portirom. Obraduje se što me vidi; ne zato što smo neki vajni ortaci, nego mu je takva priroda — obraduje se kad vidi nekog, kad vidi bilo kog. Kažem Neđi zbog čega sam došao, a on mi kaže da je on lično primio paket od poštara i stavio ga na moj radni sto. Zahvalim mu, ostavim bicikl kod portirnice i popnem se do kancelarije. U kancelariji pogašena svetla, nema nikog. Odem do svog radnog stola, vidim na njemu paket. Na paketu stoji cedulja zalepljena selotejpom. Pročitam šta piše na njoj: Dušane — poštar mi je ovo predao i ja sam za tebe potpisao. Neđo – Hercegovac. Dana: 18.06.2013 u 18h, utorak, pozdrav – Neđo. — Nasmejem se. Kakav car. Uzmem paket i siđem do portirnice. Pročitam Neđi poruku koju je napisao na cedulji i zahvalim mu još jednom. Spakujem paket u ranac. Pozdravimo se, uzmem bicikl i izađem iz zgrade.

Sednem na bicikl i odvezem se na kej. Čujem violinu i flautu. Lepa svirka, rekao bih da je u pitanju Hendl. Zastanem, oslušnem da utvrdim odakle dolazi muzika — odnekud iza mojih leđa. Okrenem bicikl i vratim se do splava „Orfej“. Uz ivicu šetališta stoje dve devojke i sviraju, jedna violinu, druga flautu; to su njih dve, znači. Stanem da ih poslušam. Ne izazivaju neki interes, ljudi idu pored njih i niko da zastane. Dva mladića prođu bučno se raspravljajući, svojom vikom nadjačavajući muziku Hendla tog popodneva uz reku. Devojke završe izvođenje kompozicije, okreću listove na notnim stalcima ispred sebe. Deluju ležerno, kao da im je ovo ne znam koji nastup na zemunskom keju. Dopada mi se kako sviraju, mogao bih malo da im aplaudiram ili tako nešto. Možda bi im to značilo. A možda i ne. Verovatno ne bi. A možda i bi. A možda… Dok se ja tako premišljam, devojke počnu novu kompoziciju. Još malo slušam, zatim okrenem bicikl i pođem kući. Vozim tako kejom i razmišljam. Krivo mi što im nisam dao do znanja da mi je prijala njihova svirka. Trebalo bi kad god mogu da ne budem lenj i da ono što mi prija nagradim malim aplauzom, ili jednim bravo, ili jednim sjajno, ili jednim super, ili tako nečim.

Dovezem se na Krst i do svoje zgrade. Uđem, uzmem bicikl pod ruku i popnem se do stana. Skinem ranac sa leđa i ostavim ga u predsoblju. Stavim bicikl u spavaću sobu, zatim odem na terasu. Skinem sa sebe majicu i bermude, uzmem peškir sa rešetke za sušenje. Vratim se u spavaću sobu, uzmem čiste gaće iz fioke. Odem u kupatilo da se istuširam. Gaće koje imam na sebi skinem i stavim pored čistih gaća, na plastičnu policu kraj kade. Istuširam se, obrišem se i izađem iz kade. Na red dolazi oblačenje. Pogledam na policu kraj kade, u ona dva para gaća što tu stoje. Ne mogu da provalim koje su čiste da ih obučem. Oba para izgledaju isto — bele bokserice sa nekim teget linijicama i spiralama, i sa dva dugmeta na šlicu. Uzmem jedne gaće, pa druge, zagledam ih, nema vidljive razlike među njima, i dalje ne mogu da provalim koje su čiste. Ni na jednim ne vidim neki trag korišćenja. Ove koje sam nosio trebalo bi da su mokre od znoja jer sam vozio bicikl, ali nisu (ne znojim se puno). I onda — šta ću: rešim da  utvrdim putem mirisa. Uzmem oba para u ruke. Gledam ove u levoj ruci, pa ove u desnoj, razmatram koje ću. Omirišem ove u levoj. Možeš da pretpostaviš koje gaće sam omirisao.

Uveče prolazim prometnom i živom Knez Mihajlovom na putu ka Kališu. Idem od instituta „Servantes“ ka kafani „Kolarac“. Kroz ulični žamor čujem violinu i flautu. Idem još malo, kad ono iste dve devojke što su tog popodneva svirale na zemunskom keju — stoje uz kandelabr i izvode neku stvar od Hendla. Zastanem da ih poslušam. Lepo sviraju. Završe komad, okreću listove nota na stalcima ispred sebe. Priđem, spustim novčanicu od pedeset dinara u kofer ispred njih.

„Lepo svirate“, kažem.

„Hvala“, kažu devojke.

„Video sam vas danas popodne, svirale ste na zemunskom keju.“

„A, tu smo svirale kratko pa se preselile ovde“, kaže devojka sa violinom.

„Ovde nam lepše, ima više sveta“, kaže devojka sa flautom.

„Šta ste to izvodile? Hendla?“

„Ne. Klasicizam od Ravela“, kaže devojka sa violinom.

„Od koga?“

„Od Ravela“, kaže devojka sa flautom. „To je onaj čuveni francuski kompozitor što je bio prijatelj sa Debisijem i Stravinskim.“

„Jel? Super ga svirate.“

„Hvala.“

Okreću listove na svojim notnim stalcima, spremaju se za izvođenje nove kompozicije. Ja produžim svojim putem. Prvi put čujem za tog Ravela. Obiđem krug po Kališu pa sporednim ulicama krenem natrag na Krst. Kupim limenku Staropramena u Merkatoru ispod „Beograđanke“. Polako pijuckam usput. Kod kafića „Mileševski fenjer“ sretnem Snežu, koleginicu. Sedi u bašti kafića sa slatkom drugaricom kratke crne kose. Stanem uz njihov sto, popričamo. Pitam Snežu zašto je podnela ostavku na mesto direktora preduzeća (u kom oboje radimo). Kaže, bio prevelik pritisak, ne treba joj to u životu, hoće da sačuva svoje zdravlje. Sneža i ja pričamo, slatka drugarica ćuti, pućka slim cigaretu i gleda nas. Neće da se uključi u dijalog. Možda je stidljiva. Slatka i možda-stidljiva. Sneža joj ispriča kako me je jednom srela ispred svog ulaza (živimo ulaz do ulaza), a ja joj pomogao da odnese kesu za đubre i baci je u kontejner. „Eto kakav je to kavaljer“, kaže Sneža svojoj slatkoj možda-stidljivoj drugarici. Drugarica me pogleda, klimne glavom, osmehne se. Još malo pričam sa Snežom, zatim pođem. Usput razmišljam — drago mi što me Sneža drugarici pohvalila za odnošenje đubreta; nadam se da će imati da joj kaže još neku lepu reč o meni.

I tako idem uz Mileševsku, pijuckam pivo. Ne žurim, idem nogu pred nogu, lepo je veče, toplo, tamno, mirno, nebo je vedro, svetlucaju zvezde, vrlo prijatno veče, neću da ga skrckam, hoću da traje. Gledam u asfalt da li su klinci negde iscrtali kredom polja za školice. Baš bih odigrao jedne školice…

Dođem kući oko jedanaest. Uzmem pivo iz frižidera, uključim komp. Odem na Jutjub, ukucam „Ravel“ u polje za pretragu. Jutjub mi izbaci niz sličica klipova. Pažnju mi privuče klip sa sličicom četiri balerine u svetloplavim haljinama. (Slab sam na balerine.) Kliknem na klip. Počne da svira. Držim miša i slušam. Prekrasna mjuza, asocira me na osvit novog dana, na buđenje života na planinskom proplanku, na veliko toplo sunce koje se diže iza brda, na cvetove koji se otvaraju, na leptire, na ptice, na bubamare, na zelene slapove. — Klip potraje osam minuta i dve sekunde, a onda se muzika prekine. Kliknem na drugi klip, opet sa sličicom balerina; ovaj put je to dvadesetak balerina u belim haljinama, vežbaju balet u nekoj dvorani, a nekoliko balerina elegantnim hodom silazi niz zavojite stepenice u levom uglu sličice. I tako samo sedim za stolom, pijem pivo, držim miša i idem od jednog do drugog Ravelovog klipa, klikćem na njih, slušam. Tako do pola dva, onda mi se prispava. Isključim komp, operem zube i legnem. Pogledam telefon, da vidim imam li propušten poziv ili SMS. Vidim obaveštenje u dnu ekrana — imam jedan propušten SMS, primljen oko ponoći. Pogledam ko je. Milena. Pročitam ga.

„Dusane, sta radis?“

Prošlo je sat i po od prijema SMS-a, ali odgovorim joj:

„Legao sam Milena. Cucemo se sutra. Lepo spavaj.“

Vrlo brzo stigne novi SMS od Milene: „Ih, kad sam te ja pitala…“

„Nisam bio kod telefona, tvoj sms sam ugledao tek pre dva minuta…“

„Mislila sam da prosetamo ali sad ne mogu.“

„Ne mogu ni ja. Drugi put. Ne zaboravi da operes zube pred spavanje. Imas lepe zube ali redovna nega je neophodna. Laku noc Milena.“

„Laku noc Dusane.“

Ostavim telefon na natkasnu nad krevetom, isključim stonu lampu. Okrenem se na leđa i zažmurim. Ležim u mraku i čekam da zaspim. Laku noć Dušane — baš lepo od Milene, pomislim. Fino je kad ti kažu laku noć (ili ti je požele putem SMS-a). Možda je to delom razlog koji nas navodi da idemo u krevet sa osobama koje slabo poznajemo ili prema kojima malo šta osećamo: da bismo posle svega čuli to laku noć. To je ono što treba čoveku, to je ono zbog čega biljke bolje rastu kada im pustiš klasičnu muziku. Čoveku, u principu, ne treba puno u ovom životu; malo svetlosti u tami obično bude dovoljno. Malo svetlosti, da. A čoveku dobro dođe i koje pivo, bicikl, četkica i pasta za zube, kvart za šetnju, par gramofonskih ploča, gitara, novogodišnja jelka, komp, mobilni telefon, internet, srodna duša i to je sve. Jel to sve? To je sve. Dobro, a sada spavaj.

Očarana tuja

Druga polovina avgusta, nedelja, rano popodne. Idem Kajmakčalanskom vraćajući se sa pijace. Korak mi nije lak. Neraspoložen sam, osećam da se bliži kraj leta. Kad bih bio drvo, mislim da bi sve lišće na meni uveliko bilo žuto. Osim toga, neotporan sam, imam valjda osetljiv živčani sistem pa me ovih dana i noći izluđuju neki zvukovi iz okoline, a koji drugim ljudima oko mene čini se ne smetaju; drago mi je zbog njih, bilo bi moćno kad bih mogao da imam njihov živčani sistem jer me ovaj moj čini razdražljivim, depresivnim i neispavanim. Takođe, imam u računaru tridesetak stranica skica o Ivaninom boravku u Beogradu tokom jula. Te skice tek treba da sređujem i od njih da pravim par postova normalne dužine, međutim, leto je pri kraju a skice o Ivani nikako da dođu na red, još uvek pravim postove od skica nastalih pre Ivaninog boravka, da bih ispoštovao neku hronologiju događaja. Dobro, ova „Očarana tuja“ je upala preko reda na blog da bih se malo požalio oko svoje neotpornosti pri kraju avgusta, ali nadam se da će sledeći post poštovati neku hronologiju i događati se u junu. A posle njega ima još 5-6 velikih skica za obradu pa tek onda idu skice o Ivaninom boravku. Čoveče.

I tako, idem Kajmakčalanskom, prolazim pored kafića „Bar kod“. Za stolovima na platou ispred kafića ljudi sede i piju kafe, razgovaraju, lepo izgledaju. Iz malih zvučnika na prozoru kafića svira džez. Za jednim stolom pričaju na francuskom. Uz trotoar do kafića stoji parkirana Vespa. Čovek bi pomislio da je u Parizu. Jedna dama sa šeširom sedi za stolom uz šoljicu espresa i kuca na laptopu neki tekst koji sa ove razdaljine liči na prozu. Kraj njenih nogu sedi labrador i smara se; vidi mu se na licu — nije mu do sedenja, šta tu sede kad bi on radije da šeta, dosadno mu, a nisu ga ni pićem uslužili… Dama ga pomazi, pa kuca dalje. Nadam se da će to što dama kuca ispasti fino. Nije lako pisati dobro u bašti kafića.

Idem dalje, prolazim ispod krošnje onog stabla smokve kod broja 43. Vidim dole na trotoaru opalu smokvu. Lepo izgleda, zrela je i sočna. Mami, onako kako zrele smokve znaju da mame. Podignem je sa trotoara i pojedem je. Slatka kao med. Moja prva smokva ove godine.

Drugom stranom ulice ide mi u susret lepa žena duge smeđe kose, u letnjoj haljini bez rukava i sa velikim naočarima za sunce. Zamislila se, gleda u trotoar ispred sebe i ide niz ulicu. Onda zastane, trzne se i izmakne ruku od neke tuje posađene uz ogradu dvorišta kraj kog prolazi. Stekao se utisak kao da je tuja pružila granu kroz ogradu da pomazi ženu po laktu, a žena se na to štrecnula i izmakla ruku. Simpatično. Žena pogleda u ogradu, shvati da je to tuja, osmehne se i nastavi niz ulicu. Da sam znao da ćemo da se mimoiđemo ne bih pojeo smokvu nego bih je ponudio njoj (lepoj ženi). U stvari, ne bih — suviše sam smoren za tako nešto. Pitaj boga kada ću ponovo biti u stanju da nekoj ženi ponudim smokvu. Jebiga.

Dm7b5

Born to be mellow. Rodio sam se na Svetski dan knjige, 1969. godine, u 2:25 popodne, u porodilištu „Dr Dragiša Mišović“ na Dedinju. Kažu da sam tog popodneva bio relativno tih i miran, a te osobine mislim da me krase i danas.

Broj cipela. Volim da hodam, pa gledam da obuća koju kupujem bude udobna i meka. Broj 42 obično mi bude tàmān (jesam dobro stavio akcente?).

Boje. Volim tzv. tople boje: narandžastu, žutu, kivi zelenu. Naravno, ima puno lepih boja koje nisu tzv. tople recimo, plava ili ljubičasta. Te boje su, ako se ne varam, tzv. hladne. I njih volim. Soba u kojoj sam dugo živeo imala je jedan zid obložen plutom, drugi je ceo bio u prozorima i staklu, treći je bio okrečen u plavo, a četvrti u ljubičasto. To govori nešto.

Hobi. Pisanje bloga i gitara. Blog sam počeo da pišem 17. novembra 2006. godine. Ne mislim da prestanem. Ne mogu da prestanem. Da parafraziram Čarlsa Bukovskog: kad bi mi odsekli ruke kucao bih postove nogama. A gitaru sam počeo da sviram još kao klinac, sa jedanaest godina, i baš se primio na nju; svirao je dan i noć, pa posle imao veliki prekid od 1997. do 2007. u kome nisam pipnuo gitaru, a poslednjih godina ponovo je kao nešto sviram i reotkrivam. I kad pomisliš koliko sjajnih tonova i harmonija može da se odsvira na gitari. Na primer, oduševljavaju me akordi „sedmice“. Ako bi trebalo da se opredelim za jedan akord, rekao bih — Dm7b5. Dakle, D-mol „sedmica“ sa sniženim petim tonom. Preferiram hvat na petom pragu gitare (kažiprst ide na A žicu-5. prag, sredji prst na G žicu-5. prag, domali na D žicu-6. prag, mali na H žicu-6. prag). Prvo što uradim kada uzmem gitaru u ruke je da odsviram jedan Dm7b5. Onako, pažljivo ga razložim: okinem palcem svaku žicu ponaosob, da se svaki ton lepo čuje i da Dm7b5 što duže potraje. Ako mi Dm7b5 zazvuči kako treba, znam da smo gitara i ja tog dana raspoloženi za prašenje, a i gitara to zna; a i komšinica Mira (vrata do vrata) to vrlo brzo sazna.

Klopa. Jedi Dušane, ostaćeš mali ako ne pojedeš sve ovo iz tanjira! — Tim rečima me, kad sam bio klinac, keva za kuhinjskim stolom nutkala graškom. I tako bih sedeo za kuhinjskim stolom i zgađene face na ivici suza gutao na silu velike kašike graška da ne bih ostao mali. Ipak, nisam zamrzeo grašak i danas volim da ga jedem (sa prosom, recimo). Takođe, volim da jedem knedle sa šljivama, zatim onu Štarkovu crnu čokoladu „Najlepše želje“ sa 75 posto kakaoa, avokado, senf (omiljena marka mi je senf „C“), kajsije, lubenice, sočivo, heljdu, humus, pasulj, pečeni kikiriki u mahuni, kotlete lososa, brazilski orah, smokve, rukolu, paradajz, crne ribizle. Od začina volim mediteranske začine, zatim majčinu dušicu, biber, kari, ljutu i slatku tucanu alevu papriku, lovorov list, kim, cimet, beli luk. Umesto šećera koristim fruktozu. Ako govorimo o nekom konkretnom obroku, volim nešto što se jednostavno sprema, i da bude dinstano na pari ili na vrlo malo vode, i da sadrži dosta povrća, i onda, na kraju kuvanja, da bude začinjeno maslinovim uljem, sitno seckanim belim lukom (ili svežim đumbirom) i krupno mlevenim biberom.

Omiljeno osećanje. Bilo koje prijatno osećanje; može i neko malo, tipa ono zadovoljstvo koje imamo dok pišemo post za blog. Naravno, prihvatljivi su i bol i tuga — to možda nisu prijatna osećanja, ali su sastavni deo ljudskih odnosa i onoga što smo.

Muzika. Nisam probirljiv, slušam sve što zvuči fino.

Filmovi. Slabo. Ponekad pogledam nešto od Akija Kaurismakija, Vudija Alena (kasniji period) ili Mirande Džuli. Dodao bih i da od tinejdžerskih dana imam crush na filmske dive Lindu Hamilton i Sigurni Viver, tako da volim sve filmove u kojima se njih dve pojavljuju, posebno serijal „Osmi putnik“ i Terminator prvi i drugi deo.

Knjige. U mladosti sam puno čitao a sada jako malo. Postojala je jedna decenija u kojoj nije išlo kako treba, i sve što si mogao da uradiš u vezi sa tim bilo je da sediš u sobi, čitaš, piješ, osećaš se loše i čekaš neko bolje Sutra. Neka bolja Sutra dođu, ali ne uvek. Tako da ni danas ne ide kako treba, ali ko zna — sutra sviće novi dan. Kako god, omiljeni pisci su mi Hemingvej, Bukovski, Džon Fante, Rej Karver, Selin, Kafka, Crnjanski, Zvonko Karanović, Emil Sioran, Henri Toro, Knut Hamsun, Ante Tomić, Dušan Prelević, Stari Zavet (posebno Knjiga Propovednikova) i drugi. Hvala im, ulepšali su mi mnoge trenutke, naročito tokom te decenije što sam je presedeo u onoj sobi sa jednim plavim i jednim ljubičastim zidom, i jednim zidom od plute, i jednim zidom komplet u prozorima i staklu.

Informacije i mediji. Ne gledam TV, ne čitam novine, ne pratim forume i portale sa vestima. To jeste oblik eskapizma i života pod staklenim zvonom, ali prija mi da budem neinformisan i da pojma nemam šta se dešava. Neka hvala. Tako ostaje više vremena za ruže, gladiole, tople boje i razlaganje Dm7b5.

Malo reči za kraj. Rekao sam gore da ne pratim vesti. Ipak, prošle jeseni dobio sam jednu — da je umro Teri Kalijer, 27. oktobra u bolnici u Čikagu, od raka grla. Mnogo volim Terijevu muziku i posle ove vesti danima nisam mogao da se sastavim. U principu nemam ništa protiv smrti — to je jedini logičan i moguć ishod života nekog ljudskog bića. Ipak, možda bolje da ta vest nije stigla do mene. Pa da sada sedim u ovoj sobi u iluziji da je Teri živ i slušam njegovu ploču What Color Is Love nadajući se da bi uskoro mogao da snimi novi album ili održi svirku u Beogradu.