Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

13528718_10207902726261002_886434322920237038_n

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.

Veliki zaštitnik

Neko predveče, stojim na svojoj terasi naslonjen na ogradu. Razgledam naokolo. Lepo je napolju. Dan je prvo bio vetrovit, oblačan i čudan, a onda je, kasno popodne, otoplilo, razvedrilo se, stao je vetar. Dole, stazom između zgrada, ide preplanula žena u zelenoj haljini i priča mobilnim telefonom. Iza nje skakuće devojčica, verovatno njena ćerka, i maše ručicama. Osetim neku razneženost. Nisam bio u prilici da se oprobam u ulozi oca. Splet okolnosti i mojih pogrešnih odluka.

Okrenem se ka vratima terase. X kucka nešto na laptopu, za stolom u trpezariji. „Hoćemo da prošetamo malo?“ upitam je. „E da, mogli bi“, kaže mi zureći u ekran laptopa, zadubljena u kuckanje. „Samo da dovršim ovo.“

*

Eto nas na savskom keju. Hodamo uz reku. Prijatno je veče, baš dobro što smo izašli. Na splavovima, ljudi sede za stolovima uz vodu, čavrljaju i pijuckaju svoja pića. Pun mesec obasjava Savu, a odraz njegove svetlosti treperi na površini vode. „Kao neke lampice“, komentariše X taj svetlucavi prizor.

Prođemo pored devojke koja peca. Stoji uz vodu, drži štap i zuri u plovak. Fokusirana je. Gledajući je, čovek bi pomislio da pecanje iziskuje priličan umni napor. A onda – devojka cimne štap a on se savije u vrhu. „Opa, izgleda da se nešto upecalo!“ kaže X. Zastanemo da pogledamo. Još jedan par, koji je hodao iza nas, zastane. Posmatramo devojku dok vrti čekrk i namotava najlon. Čekamo da vidimo šta je upecala. I onda, eto je: na površini vode pojavi se riba pljosnatog beličastog trupa. Mala deverika ili tako nešto. Devojka je izvadi iz vode. Lep primerak, taman da stane u zadnji džep pantalona. Drago nam je zbog devojke. Ona nas zbunjeno gleda dok drži štap u uspravnom položaju, a riba visi na kraju udice. „Jel imate možda neku kesu?“ pita nas. „Šta, nisi očekivala da ćeš nešto da upecaš?“ kaže joj X. Devojka se osmehne i slegne ramenima. Opipam džepove pantalona. „Nemamo kesu. Izvini“, kažem. „Da nemate vi?“ pita devojka drugi par. Pogledamo ih. Oboje odmahnu glavama. Ni oni nemaju kesu. Koji peh. Niko od nas nema kesu, ali svi imamo vedre izraze lica. Zadovoljni smo što je devojka upecala ribu, i to ne baš malu. Pođemo dalje i ostavimo je da mozga šta će sa njom.

Dođemo do početka savskog keja kod bloka 70a. Pogledamo na sat: pola deset. Rešimo da je bilo dosta šetnje. Ja sam dokon i mogao bih da šetam satima, ali X ima da radi. Popnemo se na šetalište pa krenemo kući. Na prilazu zgradi, posmatramo nebo. Lepo je. Okean toplog bistrog mraka koji stoji nad našim glavama.

*

Posle šetnje, sedim na terasi i pijem pivo. X sedi za stolom u trpezariji i radi na laptopu. Digao sam noge na ogradu kao šerif Meklaud. Gore, na vidljivom delu neba u desnom uglu terase, sija pun mesec. Neka ga. Jedan avion stiže iz daljine svetlucajući na tamnom svodu. Minuti teku na miran i tih način. Vreme kaplje kao kapi vode sa stalaktita u pećinama. Utonuo sam u stolicu i u neke misli. Odlagao sam ovo, ali sada je možda pravi trenutak da kažem: posadio sam puno cveća na terasi. Petunije, begonije, žbun lavande i ruzmarina, ukrasnu koprivicu, tamjaniku. X najviše voli begonije, lepo ukrašavaju sims prozora koji povezuje trpezariju sa terasom. Kad se ujutru probudimo, pa uđemo u trpezariju hodnikom iz spavaće sobe, a cela trpezarija je u suncu jer je istočno orjentisana. Prvo što upada u oči su žardnjere sa cvećem pod prozorom, i begonije u njima, ushićene svim tim jutarnjim suncem u kome se kupaju. Sve to mnogo dobro izgleda, posebno ujutru kad sanjiv stojiš bos na pločicama pred sudoperom i puniš kuvalo vodom sa česme da bi pristavio kafu.

X se istuširala i legla. Čita u spavaćoj sobi. Žao mi je što ponekad nisam dobar prema njoj. Možda sam stvoren za samoću, da živim odmetnut u planinama, ogrnut krznima divljih zečeva.

„Aaaa!“ – čujem X-in vrisak iz spavaće sobe. Skočim iz stolice i uđem sa terase u trpezariju.  Pored mene protrči usplahirena X, tapkajući bosa preko parketa. TAP-TAP-TAP!  Gledam za njom. Dupence joj poskakuje u belim gaćicama.

„Šta je to bilo?“ pitam je.

„NEŠTO LETI PO SOBI!“

„Šta leti, da nije slepi miš?“

Uđem u spavaću sobu, upalim glavno svetlo. I eto ga – noćni leptir. Leti naokolo i sudara se sa predmetima. Pogubio se malo, prestravljen X-inim vriscima.

Dođe X i priljubi se uz mene. Preko mog ramena oprezno viri u spavaću sobu.

„Gledaj, to je samo leptir“, kažem.

„Ne zanima me, uradi nešto!“ kaže.

„Važi“, kažem. Odem do kupatila, uzmem peškir za noge i vratim se u spavaću. Stavim peškir u pripravan položaj. Analiziram leptirove kretnje i ujedno formiram njegov psihološki profil. Konfuzan i unezveren druškan, leti naokolo kao muva bez glave. Ne želim da se upuštam u bezglavu jurnjavu sa njim. Iskusno stojim u mestu i pratim ga pogledom držeći peškir u pripravnosti. Leptir još malo leti tamo-vamo, pa sleti na zid. Priđem mu, staloženo ga poklopim peškirom, pa ga istresem kroz otvoren prozor. To je to. Slučaj zatvoren. Uputim X jedan muževan pogled u stilu Šona Konerija. Još uvek je malo uzmenirena. Zagrlim je kao veliki zaštitnik, a X mi spusti glavu na grudi. Kosa joj lepo miriše. Pomilujem je po glavi i poljubim. Ona je divna žena. Ne želim da pravim neke gluposti. Bolje da idem u kupatilo da se spremim za spavanje.

Etiketa od grudnjaka

Osetno osveženje u Beogradu za vikend. Tmurno vreme, vetar, kiša, temperatura 15 stepeni. Ljudi idu u jaknama, sa kapama na glavama. Neobično, ako znamo da je sredina jula. Volim toplo vreme, ali prija i ova promena. Ima nešto u svežem, sivom nedeljnom jutru. Ustaneš, popiješ kafu, doručkuješ, pa se još malo besciljno razvlačiš. Zatim se obučeš, staviš ranac na rame i izađeš iz kuće. Stazom između drveća pođeš ka pijaci. Prođeš pored malog tržnog centra u sredini bloka, zatim pored košarkaškog igrališta i onih novih jarkozelenih kontejnera, koji deluju još izražajnije u jutarnjem sivilu. I onda na jednoj ogradi preko puta dečijeg igrališta vidiš vrapca. Čuči tu i nešto se busa. Pun je sebe. Perje na glavi kao da mu je uredno podšišano, fura neku kratku frizuricu. Izgleda kao da se malopre vratio od frizera. Samo mu fali mali kačket ili, možda, beretka, i da pođe na korzo da se udvara mladim damama.

Na pijaci kupio semenke, žitarice i dve dinje za mene, i čokoladu sa lešnicima i veliki komad lubenice za X. Za ručak smo jeli pečeno pile i mlad krompir, uz salatu. Kad govorimo o salati – X je oljuštila i isekla paradajz i krastavac, ja sam se pobrinuo za mladi luk, peršun i maslinovo ulje. Dobro je kad se stvari relativno dovedu u red pa se to odrazi, između ostalog, i na to da se salate prave timski.

Kasnije popodne, malo smo prošetali, do „Univera“ u bloku 62, kupili Lenorov omekšivač za rublje, pa se vratili kući.

Polako se rastegla nedelja kao sanjiva foka i, potom, spustilo se veče.

Sedimo u sofi. X je na jednom kraju, ja na drugom. Čitamo, u pozadini svira Radio Paradise. Pijuckam Badvajzer. Kada dignem pogled sa knjige, kroz prozor u dnevnoj sobi vidim deo mosta na Adi. Osvetljen dekorativnim svetlom atraktivno izgleda u mraku. X je ispružila noge na sofu, njena stopala u plavim čarapama leže do mene. Sada bi bilo fino fotografisati ovo, razmišljam, napraviti snimak trenutka kada su se stvari posložile na ovako lep način. Udobna sofa, tvoja žena (koju voliš na neki trapav način), do tebe njena stopala u plavim čarapama, Radio Paradise, Badvajzer, mirno nedeljno veče, druga polovina jula, i u daljini most na Adi ukrašen ljubičastoplavim svetlom.

X povuče nogu sa sofe i digne je na stakleni stočić. „Kako ti se čini knjiga, jel da da je super?“, pita me. „Da“, potvrđujem, „super je.“ Ona bistri Hakslijev „Kontrapunkt“. Nije baš oduševljena. Previše priče, kaže, premalo radnje. Ja sam bio bolje sreće. Zapala mi Osterova „Bruklinska revija ludosti“. Čitam je pod svetlom stone lampe postavljene na širok naslon sofe. Dobra knjiga, dopada mi se. Redovi pred očima lako klize preko belih stranica pod svetlom lampe na naslonu. Dok čitam, u drugoj ruci držim kartonsku etiketu od X-inog brusa, kojom obeležavam stranicu gde sam stao. Crni kartončić, na njemu je odštampan mali beli brushalter, iznad koga velikim slovima piše Love, pa onda, ispod, manjim slovima, The Classic T-shirt Bra. 

Sjajan niz pesama na radiju. „Nothing As It Seems“, „Wait for Me“, „Wild Wood“. Pearl Jam, Moby, Pol Veler. I Pol Oster, naravno, sa svojim književnim umećem. Ima u „Reviji“ deo o dobrim (među brojnim ružnim) stranama taksiranja u Njujorku. „Takođe ima i dobrih trenutaka. Neponovljivih trenutaka dostojanstva, malih uzbuđenja, neočekivanih čuda. Dok kliziš Tajms Skverom u pola četiri ujutro, kada saobraćaj sasvim utihne, a ti si sam u centru sveta, neonska svetla polivaju se po tebi iz svakog kutka neba. Ili kad, pred samu zoru, gas pritisneš na preko osamdeset dok ideš Belt Parkvejom, i osetiš kako te kroz ovoren prozor automobila preplavljuje miris okeana.“ – Lepo napisano. I čitalac se na trenutak stvori na Tajms skveru, u kolima u pola četiri ujutro, a zatim stisne papučicu gasa i stušti se ka okeanu.

Nešto posle jedanaest zaključim da je bilo dosta čitanja. X je odustala pre sat vremena. Sada je u kupatilu, tušira se. Kartončićem od brusa obeležim mesto gde sam stao, zatvorim knjigu i spustim je na naslon. Sedim u sofi, razmišljam da li sam preduzeo sve što je u mojoj moći. Odnosi su nam još uvek malo zategnuti jbg. Zatvorim oči da ih malo odmorim. Tiho je. Iz kupatila dopire zvuk mlaza vode iz tuša.

Smisao zagrljaja

Petak veče. Pada kiša. Šetam po kraju i slušam album „The Dreamer“ Hozea Džejmsa štiteći se od kiše X-inim kišobranom. Boli me nešto u stomaku. Kao da je želudac. Kroz sluškice na ušima čujem kišu kako dobuje po platnu kišobrana. Šetalište je pusto; nema ljudi, samo trava i drveće, klupe, svetiljke i žardinjere, raspoređeni naokolo u kišnoj noći. Iglice borova i lišće na granama, orošeni kapima kiše, lepo izgledaju pod uličnim svetiljkama. Volim ovo šetalište „Lazaro Kardenasa“ u bloku 70. Verovatno najlepši komad uređene prirode u Beogradu. A tu je i Sava, na sto metara odavde, kad ti zatreba reka. Savski blokovi su jedno od najlepših mesta za život u ovom gradu.

Kiša pojačava. Zastanem ispod zaklona kod poslastičarnice „Medenjak“ preko puta Doma zdravlja u bloku 44. Iz neposredne blizine gledam njen izlog. Dopada mi se ta poslastičarnica, ima neki starinski šmek. Kad god prođemo pored „Medenjaka“, predložim X da je vodim unutra na kolače. Ona svaki put odbije. Skeptična je po pitanju stepena higijene u poslastičarnici. Ja nemam problem sa tim. Verujem da u „Medenjaku“, u prostoriji za to namenjenoj, neka prijatna žena čistim rukama mesi ukusne, sveže, domaće kolače na stolu sa belom mušemom na koju padaju zraci sunca.

Pljušti kiša. Slušam je, nju i Hozea Džejmsa pod zaklonom ispred poslastičarnice „Medenjak“. Boli me stomak. Imao sam raspravu sa X. Ponekad se ne slažemo i onda nastupe ovakve situacije. Izgovore se reči i primene postupci koji, umesto da doprinesu građenju mostova, samo vode u dublju destrukciju. OK, ta ponašanja i reči ocrtavaju trezvene i razborite stavove, zasnovane moguće na suvoj istini. Problem sa njima je u tome što su kontraproduktivni u datom trenutku. Kao neki odbrambeni manevar iz koga proistekne međusobno optuživanje kao uvertira za pičvajz.

Pođem dalje, stazom između drveća bloka 44. Ne znam koliko još mislim da se vrzmam na ovoj kiši. Možda još malo. Kiša neće rešiti ništa, kao ni ova šetnja. Kiša i šetnja nisu sposobne da eliminišu bol u želucu. Ne znam kako ću da hendlujem ovo. Nesposoban sam kao ova kiša. Mogu da odem kući, za početak. Popiću pivo i gledaću da još više ne zaserem stvar. Mislim da ću sada kući. Evo, i kiša je oslabila. Idem kući. Tamo je X. Ona je divna žena. Pre neko veče, pred spavanje, dok smo ležali u krevetu, pitala me u kojoj meri muškarci osećaju potrebu za toplinom zagrljaja i dodala da je ženama to od velike važnosti. – Šta znam, rekoh joj, u ne tako velikoj meri, svakako u mnogo manjoj meri nego žene. – Iznenadila se. Kako to? pitala me. Objasnio sam joj. Muškarcima topli zagrljaj ne znači preterano, oni, za razliku od žena, nisu u stanju da osete i vrednuju njegov smisao. – A zašto? – Suviše su dugo živeli u svojim pećinama, pretpostavljam. Laku noć, ljubavi. – Laku noć.

Malo lepote

Posle protestne šetnje građanskog pokreta „Ne davimo Beograd“, sedim na klupi na Ušću, nedaleko od železničkog mosta. Parkirao sam bicikl ispred sebe, digao noge na njegov stražnji gepek i, tako, kuliram. Prijatno je ovde. Spustilo se veče i svetiljke su se maločas popalile. Reka Sava je dole, u svom koritu, mirna i tamna, a na površini vode odražava se svetlost grada i dekorativno osvetljenje mosta. Oseća se miris reke u vazduhu, ali diskretno, taman koliko treba. Promakne poneki biciklista ili oznojeni čovek koji džogira ili devojka na rolerima. Povremeno prođe tramvaj preko železničkog mosta. Da ne bude sve super, upravo je pored mene prošao kombi za zaprašivanje komaraca. Nagutao sam se sredstva za zaprašivanje, ali preživeću. Iskašljao sam se, ne skidajući noge sa gepeka.

U protestnoj šetnji video sam Anu. Prošla je pored mene u društvu dve drugarice dok sam ja gurao bicikl hodajući uz trotoar. Iza nas bio je kamion sa razglasom. Preko velikih zvučnika išla je neka stvar Marvina Geja, a Ana i njene drugarice plesale su kao da je u pitanju karneval u Riju. Nije me primetila. Pre par godina izašli smo dva puta. Bilo je leto kao i sada. Malo smo šetali, pričali, pošalili se, popili piće. Ana je zanimljiva žena. Otpratio sam je kući i poljubio je u obraz kad smo se rastajali. Mahnula mi ulazeći u zgradu. Kad sam se vratio kući, video sam da me je Ana to isto veče izbrisala iz liste svojih prijatelja na Fejsbuku.

I tako, fino je ovde, na klupi kraj reke, sa nogama na gepeku bicikla, pri kraju jednog letnjeg dana. Zaprašili su me sredstvom za komarce, ali tako to ide – malo lepote, pa malo insekticida.

Šta još reći. Duge tople julske noći čine čoveka posebno vazdušastim, gotovo eteričnim. Čovek gotovo da, sedeći na klupi uz reku, izvije telo kao pramen dima iz čarobne lampe i stopi se sa toplom tamom.

*

Šta čitam. Trenutno, „Martina Idna“. Čitam ga na terasi stana, uz hladan nes u vrućim popodnevima, takođe sa dignutim nogama, naslonjenim na ogradu terase dok lastavice zuje i cvrkuću u vazduhu između solitera. Kada dignem pogled sa knjige vidim svoje komične papke, tako nezgrapne spram petunija u žardinjeri da se verovatno i lastavice zgražavaju. Gledaju ka terasi i misle – muškarci bi morali da kriju svoje noge ili bar da ih ne eksponiraju.

Šta slušam. Najviše, novi album Radiohead-a. Divan divan album. Topla preporuka.

Ljubičasti kišobran

Bilo je hladno jutro i padala je kiša dok sam izlazio iz zgrade. Dobro je, pomislio sam, što sam obukao nepromočive cipele i poneo kišobran. Zakopčao sam jaknu, otvorio kišobran pa se preko barica uputio ka autobuskoj stanici.

Usput me pretekla devojka što svakog jutra jede plazma keks dok ide ka stanici istim putem kao i ja. Bila je zaklonjena kišobranom, pa nisam uspeo da vidim jede li plazmu. Ali vrlo jasno sam mogao da vidim pete njenih kožnih čizama i kišobran; bio je ljubičaste boje, posut belim tačkicama, i obrubljen čipkom.

Na stanici, ljudi se sklonili pod pečurku da ne kisnu. Poznata ekipa. Grupa srednjoškolaca što stoje zajedno, provaljuju fazone, guraju se i klibere. Malo dalje pod pečurkom, devojka koja ponekad nosi bordo martinke, a ponekad zelene. Ovog jutra nosila je zelene. Jedan neobrijan lik u vijetnamci, sa rukama u džepovima i kačetom na glavi, što liči na Luka Dejna iz serije Gilmore Girls. Takođe, tu je i crnokosa žena što gleda u pametni telefon i skroluje palcem preko njegovog ekrana. To radi svaki put kad je vidim. U principu, žene češće nego muškarce vidim da zure u pametne telefone. Valjda neka razlika u polovima. U filmu Her, Joakin Feniks i Skarlet Johanson možda je trebalo da zamene uloge, pa da Skarlet bude usamljeni pisac ljubavnih pisama, a Joakin napredan operativni sistem u koga se usamljena Skarlet zaljubljuje.

Bus je stigao na stanicu u tačno vreme: 7:18. Sklopio sam kišobran, malo ga otresao od kapi, pa ušao i seo na mesto do prozora. Na sledećoj stanici ušla je žena sa punđom i sela nedaleko od mene. Izvadila je iz torbe mobilni telefon, otključala ga i počela da prelazi palcem preko njegovog ekrana.

Tako smo se vozili nekoliko stanica. U busu je bilo toplo. Išao je polako i zastajao na stanicama i semaforima. Jutro je bilo tmurno i kapi kiše klizile su niz staklo autobusa. Spoljni prizori bili su lišeni boja i nije se imalo puno toga videti. Žena sa punđom celim putem nije dizala pogled sa telefona. Možda je to imalo veze sa tmurnim jutrom i spoljnim prizorima lišenim boja. Posle stanice kod crkve, sledeća stanica bila je kod opštine Novi Beograd. Ustao sam da se spremim da siđem.

Bus je stao i otvorio vrata. Zakoračio sam napolje i mimoišao se sa ženom sa kapuljačom na glavi; ulazeći u bus, zurila je u mobilni telefon i skrolovala palcem preko njegovog ekrana. Zar i ona? Fascinantno. Kao u Karpenterovom filmu They Live. 

Sada, sedim za radnim stolom u kancelariji. Kišobran se cedi na podu kraj radijatora. Tiho je. Jedan kolega mota se oko susednog stola i kuva čaj. Uskoro bi trebalo da počnem nešto da radim. Čekaju me linije koda koje treba preraditi, testirati i pustiti u eksploataciju. Za sada, samo pijem kafu. Mali predah ne može da škodi. Čujem napolju točkove automobila kako klize preko mokrog kolovoza.

* * *

Još samo ovo. Mnogo mi se dopada nova pesma Masiva, Voodoo In My Blood. Ima divan, dramatičan vajb, prekrasnu melodiju i neki plemenski dum-dum ritam koji kao da podcrtava naše srodne egzistencije, svetlosti i tame. Stvar se nalazi na mini-albumu Ritual Spirit, koji predstavlja uvertiru za novi LP Masiva, čiji izlazak očekujemo ove godine. I tako, pre neki dan stvar Voodoo In My Blood dobila je upečatljiv spot, koji se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Moj utisak je da spot prikazuje kako to izgleda kad zavodljivi gedžeti zaposednu ljude. A u ulozi opsednute  – ljupka Rozamund Pajk iz filma Gone Girl.. 

Nema pošteđenih

Nedavno se pojavila vest na netu. Učenik srednje škole u Leskovcu preminuo je pošto mu je pozlilo na času fizičkog. Dečko se onesvestio i pao na parket. Kolima hitne pomoći prevezli su ga u bolnicu. Nakon borbe za dečakov život lekari su konstatovali smrt.

Tragedija jbg. Filozofi i pisci tvrde da se smrt ne može izbeći, ali ovo je bila glupa smrt koja je mogla biti izbegnuta.

Slučaj dečka iz Leskovca podsetio me na nešto. Imao sam nastavnika fizičkog u osnovnoj školi, nekog Čedu. Bio je klasičan oficirsko-sportski tip. Uvek sveže izbrijan, u trenerci, pravih leđa hodao je po školi u oblaku afteršejva Pino Silvestre. Šake su mu bile obrasle maljama i imao je pečatni prsten na ruci. Stalno je nosio sudijsku pištaljku oko vrata. Ne mogu da kažem da je bio loš pedagog. Nije hvatao krivine niti otaljavao stvar. Ozbiljno je shvatao svoj posao i znao je kako da te naloži na sport, i da ti, baveći se njim, daš svoj maksimum. Tokom časa stajao bi uz zid dvorišta, u trenerci, sa štopericom u ruci, i nadgledao nas. Stalno si mu bio pod okom. Ako bi zabušavao ili nešto kilavio, svevideći Čeda bi te brzo doveo u red. Organizovao je sva moguća školska takmičenja. Turnir u malom fudbalu, turnir u rukometu, turnir u bacanju medicinke, turnir u pljuvanju u dalj, turnir u ovome, turnir u onome…

Kažem, nije bio loš lik. Naprotiv. Ipak, ima jedna tortura koju pamtim kod Čede: trčanje na 800 metara. To mu sada, posle svega, zameram: što nas nije podučio kako da pametno i optimalno istrčimo 800, nego nas od starta terao u skoro pa bezglavu jurnjavu. Trebalo je videti masakr koji bi tom prilikom nastao u dvorištu osnovne. Tako jednom prilikom, izveo nas Čeda u školsko da trčimo 800. Počela jaka kiša, ali to nema značaja za njega. Postrojio nas uz startnu liniju, mi se zgurili i nabili glave u ramena. Čeda nas pita – šta je sad? – Ironično nam ponudi kišobrane, pa nam održi lekciju o jačanju i otpornosti organizma. Zatim uključi štopericu i zvizne za start. Mi potrčimo. Posle par krugova izgubimo snagu. Svetlaci nam igraju pred očima, slezine nas otkidaju. Devojčice šmrcaju, dečaci baldisali, pljušti kiša, ali nema pošteđenih, Čeda nas goni pištaljkom preko dvorišta. Nekako se svi dovučemo do cilja. Lipsali, posedamo na mokri betonski zid u trikoima i šortsevima. Poslednji na stazi ostane debeli Vasa. Kaska onako pokisao, slepljene kose, salce mu poskakuje na trbuhu i butinama. Duša mu u nosu, gleda ka Čedi očima koje kažu umreću, nadajući se valjda nekom humanom gestu. Čeda ga ignoriše. Zvizne u pištaljku, i kroz kišu odmahuje onom maljavom šakom sa pečatnim prstenom – hajde, Vasiću, ne vuci se nego trči!

* * *

I dalje pod utiskom koncerta u DOB-u prošle subote, ovih dana puno slušam Grega Dulija. X sve od njega podrobno poznaje, ja ga tek sada šire otkrivam. Uglavnom slušam Dulijevu, vrlo zavodljivu, Twilight Singers fazu, idealnu za noćne šetnje po savskom keju. Kakvih tu sjajnih stvari ima, čoveče: Forty Dollars, King Only, Papillon, St. Gregory, The Conversation, Martin Eden… A ovog konkretnog jutra i prepodneva, slušaju se Gutter Twins-i. Lepa, uznemirena i tamna muzika. Kao to nebo, dole, na omotu albuma.

51lSM%2Bu1-ZL.jpg