Neka ptica

Jedno predveče stojim na terasi, gledam nebo i treba da odlučim da li da idem u šetnju ili ne. Ne dopadaju mi se ovi oblaci. A ne dopadaju mi se ni oni tamo, što stižu ovamo iz pravca Novog Beograda. Ipak, idem malo da prošetam, što da ne.

Izađem iz zgrade i spustim se do Požarevačke, pa kroz prolaz između zgrada izbijem na Mileševsku. Napet sam i šetnja nema onaj opuštajući smisao koji bi trebalo da ima. Žurim i stalno zagledam gore. Kiša samo što nije počela, a nisam ni kišobran poneo. Na trenutak razumno zastanem, pogledam oko sebe. Muž i žena šetaju Mileševskom; šale se, a ona ga drži pod ruku. Jedna baka gura kolica sa bebom. Mališan u bermudama i žutoj majici prođe na biciklu. Svi su opušteni i ne mrače sadašnji trenutak brigom o kiši. Daj malo iskuliraj, kažem sebi. Budi kao oni. Ugledaj se na tu baku što gura kolica sa bebom. Ugledaj se na tog mališana na biciklu.

Malo usporim, ali još uvek nije to dovoljno sporo i opušteno. Popnem se uz Mileševsku do raskrsnice kod video-kluba, pređem ulicu, i onda požurim uz Žičku pored kockarnice i pozorišta. Bližim se svojoj zgradi i drago mi je zbog toga. Uđem u Maksi. Kupim dve plastenke Delezovog Blond piva. Platim i izađem napolje. Pogledam nebo. Oblaci su se spustili do krovova, izgleda kao da će da sednu na njih. Kiša samo što nije počela. Pređem ulicu i požurim kući.

 Iza ugla se pojavi Milena.

 „Ćao Dušane.“

 „O, ćao Milena.“

 „Gde juriš?“

 „Kući. Vidiš da će kiša.“

 „Pa šta? Ako padne, padne.“

 „Gde si ti pošla, na ljubavni sastanak?“

 „Jok. Do pekare po kroasan sa čokoladom.“

 „Fino. Aj idem s tobom da ti pravim društvo.“

 „A kiša?“

 „Kad počne, sklonićemo se pod neku strehu.“

Krenemo niz ulicu, pored pozorišta i kockarnice, i onda dole, do raskrsnice. Ručke kese u kojoj nosim plastenke istežu se i usecaju mi se u dlan. Promenim ruku. Trebalo je da tražim u Maksiju da mi dupliraju kese. Još bolje — trebalo bi da imam neki zembilj samo za pivo, sa udobnim sunđerastim ručkama, presvučenim filcom.

„Mila, izlaziš li nekud? U noćne klubove i tako to?“

„Aha. Dosta izlazim. Baš preterujem u poslednje vreme. Možda bi trebalo da smanjim.“

„Ma šta te briga. Ovaj život je kratak…“

„Dušane.“

„Molim?“

„Stani.“ (Stanem)

„Vidi“, kaže i pokaže uvis u pravcu okretnice busa 83. „Kako je lepo. Svi ti nabubreli oblaci na nebu, i fasade i krovovi i svetiljke i krošnje i ljudi i živost. Izgleda svetski ovaj Krst, a?“

„Aha. Mada više volim kad je nebo nad njim vedro.“

„A meni se više dopada ovako, sa oblacima.“

Krenemo još malo niz ulicu i pekara je sada udaljena par metara. A onda pređemo i tih par metara i tu smo — uđemo u pekaru. Unutra fino miriše. Pekara je dobro osvetljena i svira neka disko muzika sa razglasa.

Milena razgleda vitrine sa pecivom. „E, evo imaju kroasane sa čokoladom! Hoćeš ti nešto?“

„Malo pre sam ručao“, kažem a kesa mi se useca u dlan. Promenim ruku.

„Moraš da probaš ove pitice sa pečurkama. Super su.“

„Šta da radim kad sam se najeo za ručak.“

„Uzmi ih sad, pa ih pojedi kasnije.“

„Misliš?“

„Aha.“

„Dobro. Koliko da uzmem?“

„Ja uzmem pet.“

„Dobro. Uzmi mi pa ću da ti dam pare.“

Milena se okrene od mene i obrati se devojci sa druge strane vitrine.

„Uzeću pet pitica sa pečurkama.“

Devojka joj spakuje pitice u papirnu kesicu.

„I uzeću ovaj kroasan sa čokoladom“, kaže. Prisloni prst na staklo vitrine i pokaže kroasan koji je izabrala.

„Jel ovaj?“ pita devojka i prinese hvataljku jednom kroasanu.

„Ne, ne taj, nego ovaj.“

„Ovaj?“

„E taj.“

Devojka uhvati kroasan i spakuje ga u papirnu kesicu, zatim kuca račun na kasi. Milena stoji pred vitrinom i čeka račun. Nosi kratku trenerku do kolena. Listovi nogu su joj glatki i beli u svetlu pekare. Disko muzika svira sa razglasa. Milena me pogleda preko ramena, osmehne se i počne da đuska u mestu, vrckajući ramenima i kukovima. Gleda me preko ramena, smeška se i vrcka uz disko, tako, u mestu. Mali provokator.

*

Izašli smo iz pekare i stojimo ispred. Milena mi pruži kesu sa piticama.

„Mila, molim te ponesi je ti pa ćeš mi je dati pred ulazom. Vidiš da se patim sa ovom kesom.“

„Oke“, kaže. Izvadi kroasan iz svoje kese i počne da ga jede.

„Mmm, tako volim ovaj kroasan sa čokoladom. Asocira me na Italiju.“

„Mene na alpske države. Švajcarsku, tako nešto.“

„Što na Švajcarsku?“

„Valjda zbog čokolade. Znaš da su Švajcarci čuveni po proizvodnji čokolade. A što tebe asocira na Italiju?“

Ćuti. Neće da kaže što. Jede kroasan i gleda me preko papirne kesice zagledana u daljinu. Kad da se nečeg priseća. Bila je u Italiji mesec dana, a znamo kakvi su Italijani. Možda su kroasani sa čokoladom tamo bili umešani u nešto.

Krenemo polako nazad. Ručke kese sa pivom mi se usecaju u dlan do kostiju. Promenim ruku. Pogledam nebo. Oblačno je, ali kiša kao da je odustala. Eto, bez razloga sam se isparanoisao i ozračio celo predveče. Sreća što se Mileni prijeo kroasan pa je izašla iz stana do pekare, a ja je onda sreo žureći kući. Slučajnost. Inače bi ovo bilo jedno od glupljih večeri.

Milena jede poslednji zalogaj kroasana, zgužva kesicu i baci je u kantu. To je to. Ja ponovo promenim ruku. Jebem ti kesu.

Stanemo kod trafike da Milena kupi cigarete, zatim nastavimo.

„Mila, jesi snimila ovu baku što radi u trafici?“

„Aha.“

„Da ti ispričam šta mi se jednom desilo. Eto, na toj trafici sam neko vreme kupovao ‘Blic’ na povratku sa posla. Uvek je u trafici radila baka. I tako, kad bih stao na trafiku rekao bih ‘dobar dan’. Zatim bih uzeo ‘Blic’, pružio baki novac kroz otvor i rekao ‘izvolite’. Ako ne bih imao sitno baka bi mi vratila kusur a ja bih rekao ‘hvala’. Zatim bih rekao baki ‘doviđenja’ i krenuo. I onda jednog dana stanem ja na trafiku, kažem baki ‘dobar dan’, uzmem ‘Blic’ i vadim novčanik, kad eto ti bake: virne kroz otvor trafike i kaže — ‘primetila sam da ste vi jedan jako fin čovek’.“

„Ha-ha! Nemoj da pričaš?“

„Da. Malo sam se zbunio, onda joj rekoh — ‘hvala vam, i vi ste jedna jako fina baka’.“

„Ha-ha! Fina baka!“

„Milena.“

„Molim?“

„Vidi“ (Pokažem glavom tamo nekud neodređeno.)

(Milena raširi oči i pogleda naokolo)  „Gde?“

„Tamo gore, u drveću. Vidi.“

(Usmeri pogled u to drveće) „Šta?“

„Neka ptica…“

*

„Milena, znaš za onaj naš mali dogovor, da kad umrem pola ušteđevine ostavim tebi, a pola Anđeli, bratovoj ćerkici?“

„Opet ti o tome.“

„Eto, deo ušteđevine pretvorio sam u eure i oročio, a dinarski deo sam stavio u jedan investicioni fond. Sve podatke o tragu novca čuvam u roze koverti na polici sa knjigama kod mene na gajbi. Ako mi se nešto desi, molim te otvori tu kovertu da bi ušla u trag novcu.“

„E Dušane, neću to da slušam.“

„Nisi me shvatila. Znaš da ja volim život i da ne bih digao ruku na sebe. Ali čovek treba da odradi neke stvari na vreme. Još da se učlanim u udruženje krematista ‘Oganj’ i …“

„Neeeću to da slušaaaam!“, kaže. Zapeva neko visoko A i ne da mi da dovršim misao. Probam da joj terciram nekim svojim kao povišenim C. Ne ide mi, popnem se u falset i napregnem glasne žice, a iz grla mi izlazi samo neko slabašno šištanje. Sa druge strane, Milenino visoko A je zaokruženo, snažno i perfektno. Ima lep glas, pevala je u Horkestru.

Tako nadpevavajući se stignemo do Milenine zgrade. Opraštamo se kod stepenica pred ulazom. Uštinem je za nadlakticu i poljubim je u obraz.

„Vidim, jeo si beli luk?“

„Jel moguće da se oseća?“

 „Aha.“

„A pojeo sam jedan čen i to ovolicki.“

Prinesem šaku ustima. Dunem u dlan da proverim dah. Ne oseća se na beli luk.

„Ne oseća se na beli luk kad ovako dunem.“

„Ma oke. Ja podržavam upotrebu belog lukca.“

„Šta da kažem, Mila. Oprosti što imam fetor ex ore. To jest, halitozu.“

„Šta ti to?“

„Stručni nazivi za neprijatan zadah.“

„A… Ma opušteno, stručnjače. Hajde idem, treba nešto da radim.“

„Dobro.“

„Drži ovu kesu. Videćeš, sjajne su pitice.“

„Verujem ti“, kažem i uzmem kesu od nje.

„Ćao Dušane.“

„Ćao Milena.“

Mahne i ode uz stepenice, pa uđe u zgradu. Obiđem ulicu i uđem i ja u svoju. U liftu stavim dlan ispred usta. Dunem. Ništa se ne oseća. Čudno. Šta da radim kad volim beli luk — onako, sitno iseckanog dodam ga na kraju kuvanja, zajedno sa maslinovim uljem, peršunom i krupno mlevenim biberom.

Uđem u stan, spustim kese na sudoperu. Pogledam kroz prozor. Počela kiša. Izvadim jednu plastenku iz kese i stavim je u frižider. Odem u sobu, u CD plejer ubacim disk A Perfect Wreck, švedskog sint-pop dueta Capsize. Obožavam album A Perfect Wreck i preslušao sam ga mali milion puta. Najviše mi se dopada stvar Nuclear Waste a i ostale su sjajne.

Disk se zavrti u plejeru. Krene prva stvar — We Are Wimps. Prekrasan, prekrasan uvod — u pozadini neki atmosferični sint, a napred Agnes, sa svojim glasom obične devojke iz komšiluka. Peva uvodnu strofu: We like free, we like unbound, being gratified at once, egotripping toward the sun…

Vratim se u kuhinju i otvorim frižider. Pipnem plastenku. Nije stigla lepo da se ohladi za dva minuta, ali šta da se radi — bolje piti mlako pivo nego grickati nokte čekajući da se ohladi. Izvadim plastenku i odvrnem čep; fino šišti. Uzmem visoku čašu iz kredenca i sipam pivo. Vratim plastenku u frižider, naslonim se na sudoperu i popijem gutljaj. Pogledam kroz prozor. Napolju baš pljušti. I smračilo se. Uzmem iz kese jednu piticu sa pečurkama i pojedem je. Opa, dopada mi se. Zavučem ponovo ruku u kesu i pojedem još jednu. Milena je bila u pravu — sjajne su. Zalijem gutljajem piva. Setim se da sam Mileni zaboravio da dam pare za pitice. E jebiga.

Ponesem čašu i pređem u sobu. Sednem na krevet, podmetnem jastuk pod leđa, naslonim se na zid. Zidovi sobe su okrečeni u belo pa u sobi nije mračno. Neću da ustajem da palim lampu. Dobro je ovako. Popijem gutljaj piva, pogledam na policu sa knjigama. Ona velika roze koverta dovoljno je uočljiva i u polutami. Kul. Mrdam nogom u ritmu i slušam Agnes kako peva refren: We are wimps, we are sighs, we are sorry for being sad and apologetic cowards. — Kroz muziku i Agnesin glas čujem napolju kišu kako pljušti. To je to. Muzika, pivo, zvuk kiše spolja, ovi zidovi. Preda mnom je još jedno fino veče.

Osmeh

Neki radni dan, oko podne. Izašao sa posla na pauzu da malo protegnem noge i dignem Dina karticu iz banke. Kroz zemunski park, pa uz Prvomajsku, popeo se do naselja „Sava Kovačević“ i svratio do banke. U ekspozituri je bilo zagušljivo i gužva, ali ljudi oko mene bili su opušteni i strpljivi. Možda zbog devojke koja je radila za šalterom — bila je nasmejana i ljubazna, i kao da je oko sebe zračila neku smirujuću svetlost. Došao sam na red i predao joj isteklu karticu. Pitao je važe li ista četiri broja PIN koda, i izvinio se što ne smem da joj otkrijem koji brojevi su u pitanju jer je to tajna. Rekla je da važe isti tajni brojevi i da je pametno što joj ne otkrivam koji su. Devojka je svojim osmehom ukrasila celu ekspozituru i mislio sam da joj to kažem, ali nisam — radnik obezbeđenja stajao je iza mojih leđa. I tako sam samo predao isteklu karticu a devojka mi predala novu, pa sam potpisao priznanicu i izašao napolje.

Nije mi se žurilo nazad na posao pa sam prošetao po kraju. Spustio se do pijace pa skrenuo u Kordunašku, planirajući da potom prođem Garibaldijevom i Pionirskom. Išao sam polako i uživao u šetnji, to mi je omiljen tip ulica: puno sunca u njima, i sa obe strane ulice su kuće, a pred kućama se nalaze venjaci uz koje se penje vinova loza; a oko kuća su dvorišta, a uz ograde dvorišta, ka ulici, rastu stabla smokvi, kiviji i narovi, oleandri, žbunovi ruzmarina i lavande. Hodao sam trotoarom uz to šareno rastinje i imao utisak da šetam nekim primorskim mestom i da bih svaki čas mogao da ugledam more. (U jednom dvorištu u Kordunaškoj ležao je prevrnut kanu i doprinosio tom utisku.) Zemun ima tih finih mikro-lokacija, a jedna od njih je potez Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. Do pre par godina živeo sam tu, u naselju „Sava Kovačević“ u ulici Save Burića. Dobro sam upoznao kraj i za njega me vezuju posebne uspomene. I dok sam sada šetao, osetio sam povezanost sa tim ulicama — kao da je deo mene i dalje tu. Kao da sam, kada sam se odselio, ostavio ovde svog hologramskog dvojnika da šeta po kraju, i kao da bih sada mogao da ga sretnem i vidim ga kako mi dolazi u susret niz ulicu. Ako bi se sreli, zastali bi da popričamo; zatim bi, normalno, svako otišao svojim putem.

Potom sam prošetao Pionirskom; ona mi je omiljena u celom naselju. Ušao sam u nju na mestu gde počinje račvajući se iz Gornjogradske, i onda polako prešao tih par stotina metara, do mesta gde se Pionirska stapa sa Ohridskom. Video sam dosta lepih ulica po ovom gradu, ali malo koja ima toliko sunca, prostora, mira i mediteranskog šmeka kao Pionirska. I naravno, ima u njoj puno slatkih kuća. Recimo, ona slatka kuća kojoj je pola fasade okrečeno u ljubičasto; i slatka kuća do nje, sa narandžastom fasadom i zelenim žaluzinama, i žardinjerama cveća poređanim na stepenicama i oko ulaznih vrata.

Iz Pionirske sam ušao u Ohridsku, pa pored onog parkića kod solitera broj 9 ušao u Novogradsku i onda produžio do raskrsnice sa Ugrinovačkom. Stao na semaforu da sačekam da se upali zeleno za pešake. Na toj raskrsnici nekada je postojao market koji je radio non-stop, a sada je na njegovom mestu nešto novo. Žao mi je što non-stop marketa više nema jer i za njega me vezuje jedna lepa uspomena. Bio je 28. avgust 2009. godine, četiri sata po ponoći. Sedeo sam u stanu i dopisivao se SMS-ovima sa Milenom, o njenoj šetnji čuburskim parkom i o nekom kučencetu koje joj se pritom prilepilo, o pivu, iskrenosti, osećanjima, o mojoj desnoj ruci u gipsu (neugodan pad sa bicikla), o njenom odlasku u Perast, o mom planu da idem na Brač sve tako sa gipsom na ruci, o crvenoj planeti Mars itd. Mars je te noći bio vrlo blizu Zemlje i mogao se kažu videti golim okom. I tako, M. i ja smo se fino izdopisivali SMS-ovima, i baš sam hteo da joj kažem laku noć kad mi ponestalo kredita. Izašao sam do marketa u Ugrinovačkoj da dopunim kredit, kupim dve boce Nikšićkog piva od 0,33 i usput proverim da li se vidi Mars. Od svoje zgrade popeo sam se Gornjogradskom do Ohridske, pa se Ohridskom uputio ka marketu. Noć je bila lepa. Bilo je tiho i toplo, a sve živo u Ohridskoj ulici je spavalo — imao sam utisak da i trava spava, i da lišće u krošnjama spava, i da molekuli vazduha spavaju, a u onom parkiću ispred solitera broj 9, klackalica i ljuljaške mirovale su u polutami oko ulične svetiljke. I tako sam išao ka marketu i tražio Mars po nebu, očekivajući da ga spazim kao neku crvenkastu tačkicu koja svetluca ovamo ka meni iz dubokog svemira. Nisam uspeo da ga nađem (jbg), ali ako u životu postoji neka viša dimenzija u koju zađemo samo u posebnim prilikama, ja sam verujem u nju zašao te noći, 28. avgusta 2009., hodajući Ohridskom ka non-stop marketu da kupim pivo i dopunim kredit da Mileni kažem laku noć.

I tako, danas na raskrsnici Novogradske i Ugrinovačke ne postoji taj (meni poseban) market; sada je na njegovom mestu neka samousluga. Sačekao sam da se upali zeleno za pešake, pa prešao ulicu i skrenuo u Bregovitu. I to je lepa ulica. Malo je zavučena, smeštena bogu iza nogu, ali kad sam je otkrio 2007., posle sam često podešavao šetnje prema njoj, gledajući da prođem kroz nju na ovaj ili onaj način. Bregovita izgleda neugledno, onako, posmatrana iz Novogradske, a na njenom početku stoji oronula kuća i potom ide auto-servis. Ali Bregovita dobije drugo lice i postane prijatna čim prođete oronulu kuću i auto-servis, i malo dublje zađete u nju. I onda produžite pravo, sve do one bele kuće na kraju Bregovite. I skoro uvek kad prolazite pored bele kuće iz nje se čuje svirka bubnjeva. Ovaj put bio je u pitanju hitar ritam na bazi doboša i kontra-činele; malo neadekvatan ritam za ovako spor i sunčan dan. Uz ovakve dane rekao bih bolje idu ritmovi u kojima se ne koriste drvene palice, već dlanovi, ili one žičane metlice što se obično koriste u džezu.

Stigao sam do kraja Bregovite, prošao belu kuću ritma, pa izbio na uzvišicu na početku uličice Vasilija Vasiljevića. Sa te uzvišice puca pogled na Zemun sve do avalskog tornja. Tamo levo su Dunav i Ratno ostrvo i Lido, a dole ispod su krovovi kuća i zvonik crkve Svete Bogorodice, a u daljini pod plavim svodom leže šumoviti bregovi a na jedan od njih posađen je avalski toranj. Sve se odatle vidi kao na dlanu i Zemun sa tog mesta izgleda kao velika velika razglednica koju čovek ne bi mogao da obuhvati i podigne ni sa obe ruke. Kad bih bio turistički vodič, ta uzvišica je mesto na koju bih doveo svoju grupu (Japanaca, ili koga već). I obavezno bih ih poveo u šetnju potezom Kordunaška-Garibaldijeva-Pionirska. A svakako bismo zastali na semaforu na raskrsnici Ugrinovačke i Novogradske, da im pokažem mesto gde je nekad postojao znameniti non-stop market, i da im ispričam onu posebnu uspomenu koja me vezuje za njega.

I tako sam malo stajao na uzvišici i preko žičane ograde gledao panoramu Zemuna. Onda sam sišao niz uličicu Vasilija Vasiljevića, hodajući u hladu stabala purkača (divljih šljiva) iždžikljalih uz kaldrmu. Pri dnu Vasilija Vasiljevića zastao sam uz veliko stablo purkače, dohvatio grane, savio ih i ubrao nekoliko okruglih, žutih i slatkih plodova, pa se spustio do starinske kuće u kojoj se nalazila kafana „Beli medved“ koja datira iz XVII veka. Zatim skrenuo desno i sišao malim stepnicama u Cetinjsku; vratio se do broja 8, pa još jednim malim stepenicama, ali sa leve strane, sišao u Svetosavsku i krenuo ka zemunskom parku. Jeo purkače, hodao. Kod Franjevačkog samostana skrenuo levo, pa desno, ušao u ulicu Veselina Masleše i pojeo poslednju purkaču. Kod zgrade komande Vazduhoplovstva mimoišao se sa lepom devojkom u maskirnoj vojničkoj uniformi, tamne kose skupljene pod crnu beretku. Izbio na Avijatičarski trg, pogledao na sat i shvatio da sam već sat i po na pauzi. Prekinuo sam šetnju, zalomio levo ka Glavnoj i uputio se ka zgradi preduzeća. Bila je to fina šetnja i mogla je da traje i traje, ali trebalo je nešto i da se radi. Da se radi, da se zaradi plata, da bi se zimi živelo u toplom, između ostalog.

Ljubica

Nova ljubimica, sa telom od punog drveta. Kupio je nedavno (da obradujem sebe, mada ne umem baš lepo da sviram i pevam). Nije bila jeftina, ali prezadovoljan sam, ovo je bez sumnje najplemenitija gitara koju sam ikad imao; kad odsviraš akord Dm7b5 (moj omiljen akord) istopiš se od miline. Nova ljubimica je, kao što se vidi, dobila svoje mesto u stanu, na stalku do radnog stola, da mi bude na dohvat ruke. Mislim da je ova gitara moj konačan izbor i da je neću menjati do kraja svog života. Eto. Još samo da naučim lepo da sviram i pevam i to je to.

Hedonizam

Jedno letnje podne. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (malo da obradujem sebe, mada ne umem baš lepo da sviram i pevam). Ok, danas mogu da priuštim tako nešto, ali bilo je i dana kada to nisam mogao. Recimo, od 1999. do 2002. godine bio sam dekintiran i nisam mogao da priuštim ni adekvatnu obuću za zimu a kamoli gitaru. Imao sam novca taman da podmirim troškove za piće i hranu, a zimi sam nosio sebago cipele. Jednom, u jesen 2001., celu kišnu noć presedeo sam na terasi, krckao lešnike i odvajajao ih od ljuske, pa ih tako očišćene sutradan prodao na banjičkoj pijaci da bih skupio novac za selidbu u Zrenjanin. Par noći kasnije preselio sam se u taj Zrenjanin. Bio sam baš dekintiran, ali uživao sam koliko sam mogao u besplatnim stvarima i stvarima koje su u Zrenjaninu koštale vrlo malo. Recimo, voleo sam Žitoproduktov integralni hleb koji je bio vrlo jeftin, a dobar, svež, sjajne smeđe korice. Kupio bih ga ujutru u pekari dole u ulici Dositeja Obradovića. Doneo bih veknu kući i onda za doručak pojeo jedno dobro parče, namazano margarinom „Dobro jutro“, uz šolju kafe. Oko tri popodne pojeo bih još par kriški, onako, samo hleb bez ičega, jer je bio izvrstan i ukusan. To je bio ručak. A za večeru bih od preostalog hleba napravio velik preukusan sendvič. Presekao bih veknu po sredini i razdvojio je na dva dela. Donji komad namazao bih margarinom „Dobro jutro“ i posuo prstohvatom začina „C“. Preko toga bih naseckao nekoliko režnjeva odlične i vrlo podcenjene (koštala 70 dinara kilo) slanine „sapunjare“ iz mesare iznad pijace. Potom bih preko slanine stavio nekoliko kolutova crnog luka i par svežih i krckavih listova kupusa (koji se mogao nabaviti skoro badava). I Sendvič bi bio gotov. Spojio bih polutke hleba, pritisao sendvič da se sjedine sastojci i zatim ga slatko jeo.

Ili recimo ovo. U Zrenjaninu sam živeo u dvorišnom stanu u ulici Uroša Predića. U tom dvorištu rasle su ruže, posađene u leje oko dvorišne česme. Voleo sam te ruže, davale su raskoš dvorištu, i kad bih se ujutru pojavio kroz vrata svog dvorišnog stana i video ih tako procvetale na jutarnjem suncu i okupljene oko dvorišne česme, imao sam utisak da sam banuo na bal prelepih dama. U to vreme bio sam bez posla, bez žene, bez para, bez ambicija i ciljeva u životu, bez zimskih cipela, bez mnogo toga, ali sam imao sve vreme ovog sveta pa sam mogao da ležem i ustajem i ležem i ustajem kada mi se prohte. I ujutru bih ponekad ustao, tako, na primer oko devet, i obukao se. Pa bih izašao iz stana, zastao ispred vrata, pogledao ruže i osmehnuo im se. Onda bih zavrnuo rukave i polako otišao preko betonirane stazice do česme. Savio bih se nad česmu, odvrnuo slavinu, uzeo sapun sa tacne, pokvasio ruke i nasapunjao ih. Zatim bih odložio sapun, isprao ruke pa se umio. I tako, stojeći na suncu kraj dvorišne česme, umiven, opranih ruku i okružen ružama, bio sam spreman za novi dan. Potom bih izašao iz dvorišta i spustio se do Žitnog trga, pa izbio na obalu Sonje Marinković i seo kraj jezerca (nastalo pregrađivanjem Begeja) i nekoliko sati proveo tu, gledajući pecaroše i devojke koje su šetale u prirodi oko jezera. Ili bih, ako sam hteo da se osamim, bočnim ulicama dospeo do drugog, zavučenijeg, jezerca (takođe nastalog pregrađivanjem Begeja) preko puta Žitoproduktovih postrojenja za pravljenje hleba. Seo bih u travu uz vodu, i sedeo par sati sam na obali. Bili smo tu samo trava i cvrčci i zraci sunca i jezerce i brujanje Žitoproduktovih postrojenja i miris hleba u vazduhu i ja, a objedinjeni glasići mojih čula bi mi ushićeno govorili — hvala ti, o hvala ti.

Toliko o događajima od pre 11-12 godina. A sada natrag u sadašnje vreme, u onaj letnji dan, nešto iza podne, godine 2013. Idem Mačvanskom, pošao da kupim novu gitaru (mada, rekoh, ne umem baš lepo da sviram i pevam). Imam posao i redovnu platu i mogu da obradujem sebe nekim materijalnim dobrima. (A za razliku od nekad, imam i adekvatne zimske cipele — nepromočive Nju balans gojzerice). Pred kraj Mačvanske zamislim se i ne gledam gde idem. Kod benzinske pumpe odsutno skrenem u neki ćorsokak i umalo da se zabijem u visoku živu ogradu. Malo pre ograde se prenem, shvatim da sam zalutao, napravim par koraka nazad, pa presečem kroz benzinsku pumpu i vratim se u Mačvansku. Idem trotoarom, ali i dalje sam zamišljen i ne pazim gde idem. Par metara ispred mene, stariji čovek otvori kapiju da se plavi fijat karavan uparkira u dvorište. Karavan se popne na trotoar baš kad ja tuda prolazim. Izmaknem se da me ne zgazi, dignem ruku u znak izvinjenja i produžim. Čujem, neko trubne iz karavana. Okrenem se, pogledam u šoferšajbnu. Za volanom sedi momak. Gleda me, vidim, žao mu. Slegne ramenima, mahne i napravi izlaz lica da se izvini što mi je presekao put. U redu je dobri čoveče, pomislim i odmahnem mu. Nije on kriv što hoće da se uparkira u svoje dvorište. Nego ti treba da gledaš gde ideš. I ne hvataj prečice kroz žive ograde nego idi trotoarom, ako već postoji trotoar.

I da kažem koju reč o novom Kejvu. Dopada mi se, ima na njemu finih stvari. Najviše mi se sviđa ova stvar dole — Push the sky away. Mogao bih da je slušam satima, posebno uveče iza ponoći; to i radim, onako, vrlo tiho na malim zvučnicima, dok sedim na terasi, pijuckam pivo i posmatram preko žardinjera sa petunijama krovove okolnih kuća i to nebo koje Kejv pominje u pesmi.

Plastelin

Žarko, tiho i samo sebi dovoljno julsko prepodne, a ja na odmoru. Divota. Malo sedeo u stanu, zezao se u Reaperu (softver za pravljenje muzike), zatim isključio komp, nabacio kratak šorts od 100% poliestra (koji koristim i kao kupaće), majicu i papuče pa izašao da izvozam jedan krug biciklom do Ušća i Zemuna.

Vozeći niz Njegoševu primetio da su mi butine, u poređenju sa potkolenicama, bele kao sir. Objašnjenje: prvi put ove godine obukao kratak šorts — ove sezone u vožnju sam uvek išao u bermudama (koje su zaklanjale butine). Šta da se radi. Vozio kroz ceo grad, pored fensi kafića u Njegoševoj i prelepih skockanih devojaka koje su sedele u njima, tako, u paučama i kupaćem šortsu, sa preplanulim potkolenicama i butinama belim kao sir.

Spustio se do Ušća i obrnuo krug. Mnogo volim Ušće — lepa oaza mira u srcu grada. Nije bilo žive duše, pa sam se malo drao, tj. „pevao“, uvežbavajući stvar Dancing Girl od Terija Kalijera. Ko želi da se slobodno dere, i treba mu mesto za to, neka overi Ušće.

Neko vreme vozio gore-dole od železničkog mosta do Gazele. Zatim se spustio do Save. Meditirao i (ćuteći) vozio polako ka Brankovom mostu popločanom obalom uz vodu i pored ukotvljenih splavova. Na gredi između jednog splava i obale čučala tri divlja pačeta/patka. Zastao da ih pogledam. Podsetili me na Pajine sestriće Raju, Vlaju i Gaju. Ako u svetu divljih pataka postoje pandani Raji, Vlaji i Gaji, onda bi to mogla da budu ta tri drugara sa grede. Naravno, pošto su to divlji pačići, oni se ne bi se zvali Raja, Vlaja i Gaja, nego, logično — divlji Raja, divlji Vlaja i divlji Gaja…

Zatim ostavio Ušće iza sebe i vozeći prilično brzo za svoje srednje godine dovozao se do zemunskog malog mora (a.k.a. Dunava). Oznojio se i zadihao ali vredelo je. Popeo se Grobljanskom ulicom do onog vidikovca iznad kafane „Radecki“. Odatle napravio par snimaka i popričao sa jednim starosedeocem kivnim na dođoše. Onda se spustio natrag do keja, i odvezao se do kraja bedema kod „Radeckog“. Sišao sa bicikla, naslonio ga na nožicu da stoji uspravno, izuo japanke, malo prošetao po vrelom betonu pa seo na bedem.

Sedeo tako, posmatrao promicanje Dunava i svetlucanje površine vode, slušao šljapkanje talasića o nasip i osećao se pročišćeno i lepo. Sunce je bilo baš jako, ali mi nije smetalo. Ispružio sam noge i zavrnuo rukave majice i izložio suncu bele mišice i butine da i one malo poprime bojicu. Primetio pored sebe na betonu jedan kamenčić. Stajao je uz ivicu bedema tako izdvojen, sam na ovom svetu. Ćušnuo sam ga kažiprstom a on se veselo otkotrljao niz bedem, i pridružio se svojoj braći i sestrama kamenčićima, dole, na obali uz vodu. Drago mi je što sam mu pomogao da se pridruži drugim kamenčićima i da ne samuje izolovan gore na bedemu. Eto i sa moje strane jednog dobrog dela ovog ranog popodneva.

Šta da kažem. Svidelo mi se zemunsko malo more, u protivnom teško da bih se bavio usamljenim kamenčićima. Pre svega, taj osećaj slobode, kada možeš da dođeš, sedneš, ustaneš i odeš sa bedema kad poželiš. Zatim, na tebi papuče (koje možeš da izuješ u svakom trenutku) i kupaći šorts. Pa gomila rastinja što žiklja iz brda Pregrevica koje se vertikalno diže uz Dunav. Pa jara i plavi horizont. Pa šljunak i belo kamenje i zrikavci i voda. Ok, falili su karakteristični morski mirisi — joda, krofni, borovih iglica i maslinovog ulja — ali šta da se radi. I bilo bi dobro kada bi Dunav bio malo više proziran kod „Radeckog“… i kad bi njegova obala bila malo manje zapuštena… i kad bi moglo da se bezbedno kupa u njemu… itd. Ali jbg, moraš malo da mu progledaš kroz prste. Tako da je zemunsko malo more u redu. Evo kako izgleda posmatrano iz perspektive oznojenog bicikliste na bedemu ispod kafića „Reka“:


I jedna nastala na vidikovcu na brdu Pregrevica, dok neko kuče stoji uz ogradu obližnjeg dvorišta i laje ovamo kroz grmove ruža, a kivni starosedelac stoji pored mene i kritikuje dođoše:

Posedeo još malo na bedemu kod „Radeckog“, zatim ustao, popeo se na bajs pa zadovoljan krenuo natrag na Krst.

Vratio se kući, popio pivo, ručao, pa dremnuo uz stanicu Radio Paradise. Iz dremke me prenula ova dole stvar od Dejva Metjusa. Prvi put sam je čuo to popodne i dirnula me. Volim takve emocionalne stvari u koje umetnik unese celog sebe i imaš utisak da izvlači iz svojih peta i poslednju emociju da bi je ispoljio u pesmi. Volim kišu pa mi se i refren mnogo sviđa: Gravedigger, when you dig my grave, could you make it shallow, so that I can feel the rain. — Lep refren, zar ne, mada, realno, mrtav čovek u grobu teško da može da oseti bilo šta, pa i kišu.

I tako je stvar Gravedigger krenula na Radio Paradise i prenula me iz dremke. Imam razvijen taj osećaj dok svira neka muzika kad dremam — kad ide neka osrednja stvar ne reagujem nego dremam i dalje, ali kad krene neka izvrsna stvar obavezno se prenem iz dremke. Tako je bilo i ovaj put. Digao se sa kreveta, seo za komp, otišao na Jutjub, našao stvar Gravedigger i onako bunovan poslušao je par puta na ripit. Naježio se, a iz očiju… A, evo, i danas (sledećeg dana) me dira, a iz očiju… Kao da sam od plastelina ovih dana. Previše sunca, slobode i lagodnih trenutaka, pretpostavljam.

Dreka

Jedanaesti jul, oko deset. Probudim se, ustanem, odem do kupatila, umijem se i ostalo. Zatim smućkam nes-kafu, uključim komp i sednem za radni sto. Uđem u Firefox, pa pustim u Aimp3 plejeru novi album Dejvida Bouvija, The New Day, da ide u pozadini dok surfujem. Juče ga skinuo sa neta pa aj da ga preslušam. I tako, surfujem ja, ali sve više pažnju mi odvlači Bouvijev album. Sve neke fenomenalne stvari koje nađu put do tebe dok trepneš. Ne mogu sa pažnjom da radim dve stvari u isto vreme, pa prestanem da surfujem i samo sedim za stolom i slušam Bouvija. Kad se završi, pustim ga ponovo. Nešto kasnije ustanem od stola i odem do kuhinje. Izvadim lubenicu iz frižidera i isečem veliku krišku a cela kuhinja zamiriše. Drago mi je što sam izabrao baš nju. Deset minuta sam stajao uz onaj veliki plastični kontejner za lubenice u Maksiju i tražio najbolju — kuckao ih i osluškivao, analizirao, prevrtao i izvlačio one koje bi mi nečim zapale za oko. Ali, isplatio se, nema sumnje da je ova bila najbolja sa te gomile. Slatka je kao med. Jedem je nad sudoperom, cupkajući u mestu i drmajući glavu uz stvar The Stars (Are Out Tonight).

Eto. Toliko reči u ovom postu — i lubenica i ovo i ono — a samo sam hteo ovo da kažem: novi album Dejvida Bouvija The New Day je fenomenalan. Mislim da te stvari, koje nas oduševe, zaslužuju posebno mesto i strastveniji tretman od drugih stvari. Tako da rečenice, kojima izjavljujemo da nas je ova ili ona stvar oduševila, ne treba samo izgovoriti nego ih treba uzviknuti. Evo ovako: NOVI ALBUM DEJVIDA BOUVIJA THE NEW DAY JE FENOMENALAN! Eto, uzviknuo sam i nadam se da me komšinica Mira neće staviti u top zbog dreke. Šta još da kažem o novom albumu Dejvida Bouvija? Pa eto, upravo ga slušam i baš ide fenomenalna stvar Love Is Lost. Da li sam nešto propustio da kažem u vezi novog albuma Dejvida Bouvija? Možda to da je FENOMENALAN! (Oprostite, Miro).

 

Dopuna posta (dva sata nakon njegovog objavljivanja): 

Još malo reči. (Kao da ih nije bilo i previše u postu u kome sam samo hteo da kažem da je novi Bouvijev album fenomenalan.) Naime, u oduševljenju, napravio lapsus: tačan naziv novog Bouvijevog albuma nije The New Day nego The Next Day; nije neka razlika, ali ipak nije isto. Čak sam i pogrešno uzviknuo NEW, umesto NEXT. Šta da se radi… Kad sam shvatio da celo vreme grešim oko naziva, editovao sam post i umesto new i NEW stavio next i NEXT gde je bilo potrebno. Zatim sam malo o tome razmislio dok sam bio na pijaci, i sada, dva sata kasnije, vraćam post u prvobitno stanje, sa sve tim pogrešnim new-ovima i NEW-ovima, uzviknutim i ne uzviknutim. Tako je poštenije. Nadam se.

Umor

Petak, 21. jun, rano popodne. U stanu je trideset pet stepeni. Sedim na krevetu, sviram gitaru, a podno-stojeći ventilator rotira na stalku, čangrlja i duva mlak vazduh po sobi. Razmišljam kako bi mi sada lepo leglo veliko parče sočne, dobro ohlađene lubenice. I naravno, prijede mi se lubenica. Odložim gitaru na stalak, obučem bermude, majicu i japanke, stavim ranac na leđa i izađem da je kupim.

Siđem do prizemlja i sretnem gospođu Miru (prva komšinica, vrata do vrata). Penje se uz stepenice od ulaznih vrata i tegli kolica za pijacu.

„Miro, dajte da vam pomognem“, kažem i prihvatim kolica za šipku kod točkića.

„Nemojte.“

„Što da se patite, evo pomoći ću vam.“

„Ne, ne, pustite, hoću sama.“

Pustim kolica. Stojim i posmatram je. Jednom rukom drži se za gelender, a drugom rukom tegli kolica, penjući točkiće uz stepenike. Zacrvenela se u licu, nije joj lako, ali savladava stepenik po stepenik. Najzad iznese kolica do odmorišta u prizemlju. Uspravi se, odahne pa se osmehne.

„Super ste to izveli“, kažem.

„Mora malo da se vežba. Ja se vama čudim kako uspete da iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Ma, nije teško. Samo ga uzmete pod ruku, uhvatite ga za osovinu iznad pedala i onda može i malo dete da ga nosi.“

„Ali do šestog? Što ne koristite lift? Uspravite lepo bicikl na zadnji točak i prislonite ga na zid kabine. Tako sam ja ranije radila, dok sam vozila bicikl.“

„Probao jednom, ali nisam uspeo. Uspravio ga na zadnji točak i kad sam hteo da ga uguram u lift sav sam se upetljao u bicikl, ono, kao u crtanim filmovima. Lakše mi ovako. Samo ga uzmem pod ruku i odnesem ga gore do stana. Jeste da se umorim i zadišem, ali vredi, zbog onog zadovoljstva kad stignem gore na šesti, pa spustim bicikl sa ramena, pa ga polako pored saksija sa biljkama odguram do ulaznih vrata.“

„Vredi, da. Zato i ja ovo sa kolicima sa pijace. Umorim se, naravno, ali hoću sama da ih iznesem uz stepenike, a ne da mi se pomaže. Nije velika stvar, ali dobro se osećam kad pogledam dole niz savladane stepenike i kažem sebi — eto, Mirjana, baš fino, uspela si.“

„Miro, nikad nismo pričali o tome, ali ako vam bilo šta smeta, ako pravim neku buku u stanu, molim vas recite mi. Ja mnogo slušam muziku. Ako je puštam glasno i smeta vam, recite mi.“

„Ne, ne smeta mi muzika. Čujem da ponekad svirate gitaru i pevate.“

„Da, i to. Ako falširam kad pevam, molim vas i to mi recite.“

„Ne, ne, sve je u redu. Stvarno mi nije jasno kako iznesete bicikl na šesti sprat.“

„Kad vam kažem, samo ga stavite pod ruku, uhvatite ga za osovinu i nije problem. Ako treba da vam iznesem neki bicikl do šestog sprata slobodno mi kucnite na vrata.“

„Hvala, hoću. Idem sad. Evo ga lift.“

„Da, dobro. Vidimo se.“

Mira uđe u lift a ja izađem iz zgrade i pođem do Maksija po lubenicu.

Idem niz Kajmačalansku, stranom ulice koja je u hladovini. Sebi u bradu pevam stvar Advice od Hardkendija — svirao sam je na gitari pre nego što sam izašao po lubenicu, pa mi je melodija u glavi. Would you really leave that girl, frightened child in a broken world… Drugom (sunčanom) stranom ulice, hoda devojka u beloj bluzi, kose vezane u rep. Idemo tako neko vreme, jedno u visini drugog, svako svojom stranom ulice. Devojka onda naglo stane. Uzdahne i pljesne se dlanom po čelu. (Valjda se setila da je nešto zaboravila.) Tako se jako pljesnula po čelu da sam i ja, sa druge strane ulice, mogao da čujem to pljes. Devojka se zatim okrete na levo krug i pođe natrag (valjda po to što je zaboravila). A ja se nasmejem, jer je sve to izgledalo vrlo simpatično.

Prođem skver ispod bifea „Kajmakčalan“ i sada idem niz ulicu Vojvode Šupljikca. I dalje, u bradu, tiho pevam stvar Advice. Didn’t even realise, the truth was hiding in her eyes… Sada i ja idem sunčanom stranom pošto su u ovo doba dana obe strane ulice Vojvode Šupljikca na suncu. Did you try to make amends or simply sigh… Iz ulice Radivoja Koraća, u Vojvode Šupljikca uđe devojka u žutoj letnjoj haljini sa tankim naramenicama i kosom skupljenom u punđu na temenu. Hoda nekoliko metara ispred mene. Did you see her face that day? When you turned and walked away… Silazimo niz ulicu, pored proplanka ispod sportskog centra „Vračar“. Now what advice should I give, I can’t tell you how to live. Devojka se okrene da vidi šta se to čuje iza nje. Primeti me.

„Ti me inspirišeš da pevam“, kažem joj.

Devojka se okrene, malo ubrza korak. Ide ispred mene još par metara, zatim skrene desno i pređe na drugu stranu ulice. Lepo izgleda u žutoj haljini na suncu.

Drama

Četvrtak, 20. jun, oko podne. Idem ulicom i imam utisak da ću da prokuvam. Volim žarko vreme, ali ovo danas je da i muve padaju u nesvest.

Uđem u Maksi i uzmem krompiriće, svež đumbir, šargarepu i tikvice. Potom svratim do apoteke da uzmem nešto za grlo (boli i oteklo). Uzmem Septolete, Parodontax pastu za zube i Fresh Step puder.

Izađem iz klimatizovane apoteke. Zapahne me jara i krvni sudovi mi se naglo rašire. Šok. Malo se zanesem, pa pođem dalje. Sunce baš prži. Pitam se — šta će biti za pet ili deset godina ako se nastave ove klimatske promene? Možda nećemo smeti tokom dana da mrdnemo iz kuće. Ili ćemo morati da nosimo zaštitna azbestna odela sa onim malim vizirima za oči.

Idem dalje ulicom. Prolazim pored frizerskog salona. Na izlogu piše: Muško šišanje — 250 dinara. Baš lepo, ionako mi treba šišanje.

Uđem u salon. I u njemu nesnosno vruće. Na stolici, pored umivaonika u uglu, sedi devojka. Malaksala je, jedva drži oči otvorene. Ustane iz stolice i klecne.

„Jel ti dobro?“

„Aha. Malo me ova vrućina… Reci?“

„Uzeo bih… ustvari, ne bih ništa uzeo nego mi treba šišanje.“

„Ajde sedi.“

„Ako ti se ne radi, mogu da navratim drugi put.“

„Ma ne, u redu sam. Sedi.“

Sednem u frizersku stolicu ispred ogledala. Devojka stoji kod umivaonika. Pokvasi ruku pod česmom, pa se mokrim dlanom natapka po obrazima i čelu. Zatim popije čašu vode. Spusti čašu na lavabo, pa dođe do stolice gde sedim i stane iza mojih leđa.

„Kako ćeš da te ošišam?“

Uzmem između dva prsta pramen kose na čelu, i pokažem joj koliko da mi skrati.

„Eto tako, da mi svuda ostane tri centimetra.“

„Važi, tri centimetra“, kaže. Prebaci preko mene zaštitni ogrtač, pa uzme mašinicu. Pitam se što je uzela mašinicu kad sam joj rekao tri centimetra — valjda je trebalo da uzme makaze? Devojka stavi kalup na mašinicu, uključi je i počne da mi lindra kosu iznad levog uha.

„Molim te, čekaj malo“, kažem. Ona skloni mašinicu od moje glave i ugasi je. Pogledamo se u ogledalu. „Zbog čega mašinicom“, kažem, „pa rekao sam ti tri centimetra.“

„A ja razumela na temenu tri centimetra.“

„Ne, ne. Svuda tri centimetra.“ Unesem se u ogledalo i čupkam olindranu kosu iznad uha. „Vidi“, žalim joj se, „tu nema tri centimetra. Tu sad jedva ako ima centimetar.“

„Izvini. Samo ću mašinicom još da ti skinem i sa druge strane iznad uva, a onda ću sve ovo ostalo makazama. Jel važi?“

„Jel mora mašinicom druga strana?“

„Pa da ti izjednačim. Ne može samo jedna strana da ti ostane tako.“

Dvoumim se oko toga. Gledam se u ogledalu, pokušam da zamislim kako bi izgledalo kad bi mi jedna strana glave bila olindrana mašinicom a druga ne. Shvatim da bi to ipak bilo smelo i neprikladno za tihog i suzdržanog gospodina koji se primakao pedesetoj.

„Da, u pravu si. Bilo bi glupo da ostane samo jedna strana ovako“, kažem joj.

„Kažem ti ja.“

Devojka mi mašinicom olindra kosu i sa druge strane, zatim uzme makaze. U salonu je kao u sauni, nije ni čudo što smo oboje pogubljeni. Skraćuje mi kosu, ćutimo, samo se čuje seckanje makaza. Gledam odraz u ogledalu. Pramičak ošišane kose stoji mi slepljen na vrh nosa.

„Evo, vidiš da ti baš lepo stoji ovako“, kaže devojka kad smo već pri kraju šišanja.

„Izvini što sam ti dramio oko kose.“

„Ja ti želim da samo dramiš oko kose, i da nemaš drugih problema.“

„Kao da je bitno da li je kosa dugačka centimetar ili tri centimetra…“

„Evo, mislim da smo gotovi. Nešto sam ti kraće ošišala, ali nema veze, izrašće ponovo.“

„Ma sve okej. I da ne izraste šta me briga. Dok sam sedeo u ovoj stolici shvatio sam koliko je sve to sa kosom nevažno.“

„Fino. Daj da ti malo razbarušim ovo gore. Vidi, baš lepo ti stoji. Hoćeš da ti skratim zulufe?“

„Neka, zulufe ću sam, kad dođem kući. Jel mogu da vidim kako si mi skratila pozadi?“

Devojka uzme ogledalo i podmetne ga pozadi uz moj potiljak. Odraz potiljka vidim u velikom ogledalu ispred sebe. Ogledam se.

„Šta mi je ovo?“ kažem. Opipam prstima potiljak i zahvatim neke repiće, tanke i mokre, duge dva-tri centimetra i priljubljene uz vrat.

„Malo sam ti stanjila kosu pozadi.“

„Okej, ali molim te skini mi i to.“

„Ako tako kažeš.“

„Molim te. Izvini. Ali ne mogu da izađem iz ovog salona sa tim pozadi.“

„I nećeš“, kaže i štrcne makazama oko potiljka par puta. „Eto, to je to, skinula. Evo ti ogledalo, pogledaj jel sad u redu?“

„Sad je dobro. Hvala ti.“

„Vidi ala ti je beo vrat tu gde je bila kosa. Posle na sunce da to pocrni. Dobro, gotovi smo onda. Hoćeš da ti isfeniram kosu?“

„Ne moraš, osušiću je napolju na suncu.“

Devojka uzme četku i očetka mi dlake sa lica. Ode i onaj pramičak što mi celo vreme bio slepljen na vrhu nosa. Skine mi zaštitni ogrtač.

„Sav si se ulepio dlakama. Sad pravo kući pa pod tuš.“

Ustanem iz stolice i protrljam kosu gledajući se u ogledalu. Ništa naročito da se vidi: faca ko faca, uši ko uši, nos ko nos, kosa ko kosa. Stvarno nema smisla što sam dramio. Razumem brigu i strast kad je u pitanju neko osetljivo cveće koje traži veliku negu. Ali šta ima da dramim oko kose? Šta je sledeće, drama oko jareće bradice?

„Koliko sam dužan?“

„Dvesta pedeset.“

„Oke, evo ti trista.“

„Čekaj da ti dam kusur.“

„U redu je.“

„Hvala.“

„Izvini što sam bio mrzovoljan i naporan mušterija.“

„Nema problema. Ova vrućina nas ubi.“

Pozdravimo se. Pokupim ranac i izađem iz salona na ulicu. U principu, iz jednog vrelog vazduha samo pređem u drugi. Baš bih popio jedno hladno pivo. Ali pre toga pod tuš, da sperem ove dlake sa sebe. Znači, ovako: sad pravo kući, pa pod tuš, a onda hladno pivo.

Požurim kući. Vrućina mi manje smeta nego pre ulaska u frizerski salon. Dobro i rasterećeno se osećam tako sveže ošišan, sa planom o tušu i hladnom pivu u glavi. Hitro hodam uz ulicu a sunce mi greje preplanulo lice, i sunce mi greje preplanule šake, i sunce mi greje inteligentne zaliske i vrh čela i vrat na potiljku, bele kao sir i do malopre zaklonjene šiškama.

Voda

1.

Sredina maja, pet do devet ujutru u zgradi suda. Desetak ljudi — članovi familije Đorđević i nekoliko advokata — čekaju u hodniku okupljeni ispred sobe broj 15. U devet sati, u toj sobi trebalo bi da počne ročište oko ostavine Vlastimira Đorđevića. Brat i ja — takođe Vlastimirovi potomci — stojimo malo sa strane. Ustvari, ja sam izašao iz hodnika na veliku pošljunčanu terasu. Nalaktio sam se na sims i drago mi je što sam otkrio tu terasu na zgradi suda; sviđa mi se kako je prostrana, osunčana i ušuškana u krošnje drveća, i samo još da izbace nekoliko stolova na nju i da počnu da služe pića. Vidim brata kroz prozor — stoji unutra, kod stepenica, i razgovara sa nekom ženom.

A onda, iz sobe broj 15, ženski glas prozove Vlastimira Đorđevića, i mi pođemo u sobu.

2.

Soba broj 15 je mala; skoro pa sobičak — sobičak broj 15. Ipak, nekako smo se nagurali. Brat i ona žena, sa kojom je razgovarao, sede preko puta mene, uz zid ispod prozora, a ja stojim kod vrata, do sudijinog stola. Za stolom sedi zgodna mlada žena — sudija. Nosi naočare sa velikim ramovima, i kratku suknju bez rukava, sa kragnicom i izrezom na poprsju. Prekrstila je noge pod stolom i suknja joj se povukla i zategla preko butina. Traži nam lične karte. Priđem, izvadim svoju i spustim je na sto. Sudija uzme ličnu i diktira podatke iz nje ženi koja sedi za stolom preko puta i kuca na tastaturi. Sve što žena ukuca, sudiji se prikazuje na monitoru koji stoji na njenom stolu. Završi diktiranje pa se nasloni u stolicu. Prekrsti ruke na grudi, napravi formalni izraz lica br.3 i pogleda me kroz one velike ramove.

„Dušane, u kom ste vi svojstvu ovde, da li ste sa Vlastimirom Đorđevićem u krvnom srodstvu po očevoj ili majčinoj strani?“

„Po majčinoj. Moja majka Julijana bila je Vlastimiru, sa strane svog oca, mislim… Ne znam kako se zove to srodstvo.“

„Jeste vi Vlastimirov bratanac?“

„Bratanac? Izvinite, ne baratam dobro tim izrazima.“ Neprijatno mi je što ne mogu sudiji da potvrdim da sam Vlastimirov bratanac. Uvek se gubim u tim rodbinskim kolenima i njihovim nazivima.

„Jeste, Dušan je Vlastimirov bratanac“, kaže neko iza mojih leđa. Okrenem se da vidim ko je to. Ona žena što sedi pored brata. Pogleda me i osmehne se.

„Dobro“, kaže mi sudija, „uzmite vašu ličnu kartu. Možete da se vratite na mesto.“

3.

Napolju, izvan zgrade suda, jutro je sunčano, prozračno i lepo. Razgovaram sa bratom na stepenicama pred ulazom. Priđe nam žena koja mi je pomogla u sudnici. Brat nas upozna. „Ovo je Bojana, ona me zastupa“, kaže. „Ćao“, kažem Bojani. Rukujemo se. Potom Bojana izloži proceduru da se predmet najefikasnije reši. Slušam je dok priča. Govori staloženo i jasno, i upotrebljava normalne i svakodnevne rečenice, lišene zamršenog pravnog rečnika. Ima prijatnu boju glasa i te sjajne i bistre oči u koje kao da je pipetom kapnula kap-dve vode iz neke male planinske reke. Posmatram Bojanu i mislim — kakva razborita žena. I izgleda tako sveže, kao da je tek izašla iz vode.

Bojana završi izlaganje. Kaže da mora da ide. Pozdravimo se, a ona siđe niz stepenice i onda hoda od zgrade suda osunčanom stazom kroz mali park. Zatim zamakne levo pored nekih borova. Ne vidim je više. Nedostaje mi.

Predložim bratu da prošetamo do zemunskog keja i sednemo da popijemo kafu na splavu „Savana“.

4.

Pred „Savanom“, keruša Mârta sedi u svojoj kućici kod mostića koji povezuje splav sa obalom. Brat i ja pređemo mostić i uđemo na splav. Nema puno gostiju; zauzeto je par stolova a ostali su slobodni. Sednemo za jedan sto uz vodu. Delom je u hladu, ali nešto sunca pada na drvenu ogradu i preko pola stola. Takav odnos sunca i hlada je baš kako treba.

Priđe nam momak koji uslužuje. Naručimo dva hladna nesa, a momak ode za šank da ih napravi. Mirno je i fino na splavu, Dunav svetluca ispred nas. Stavim ruku na ogradu, pa bacim pogled niz vodu, i onda preko vode ka obali Ratnog ostrva, obrasloj gustim rastinjem. Udahnem vazduh i ispuni me neki mir. „Ovde uvek bude fino“, kažem bratu. „Da, lepo je“, kaže on. I zaista jeste. Čoveku su potrebna ovakva prepodneva uz vodu.

5.

Sedimo, pričamo, pijuckamo nes. Malo se kod brata raspitujem za Bojanu. Brat ne zna puno o njoj, ali Jelena (bratovljeva supruga) i Bojana su drugarice, pa će ona moći da mi da više informacija. Brat mi kaže da je Anđela krenula na dramsku sekciju i da je osvojila nagradu na takmičenju iz sviranja klavira. Nije puno imala tremu, kaže; samo je izašla na binu, sela za klavir, zabacila ručicama kosu na leđa i onda odsvirala malu sonatu od Mocarta. Popustila je malo u školi, hvata je pubertet i razne bubice joj se motaju po glavi. Recimo, kad je nešto pitate, ona ćuti i zagleda se u vas, a na vama je odgonetnete šta vam to govori očima. Samo se povremeno osmehne ili filmski zabaci kosu. „Anđela, reci nešto“, kažete joj. A ona vas gleda, pa se osmehne ili zabaci kosu, pa namreška veđe i nosić tek toliko da bi vam, ako niste razumeli, još malo pojasnila koliko joj je ispod časti da govori. „Sada je u tihoj fazi“, kaže brat. „Odgovore daje uglavnom očima i zabacivanjem kose.“

Pričamo i o drugim stvarima. Bratu, ponekad, noću trnu prsti. Bio je na razgovoru kod nutricioniste i on mu je savetovao da koriguje ishranu. I brat je smanjio slatkiše, pravi šejkove od povrća, kontroliše krvni pritisak. Radi u bašti oko kuće, vežba na sobnom trenažeru i trudi se da skine višak kilograma. U Ekselu je napravio grafikon da prati kretanje kilaže. Meri se na vagi nekoliko puta dnevno, unosi rezultate u Eksel i posle ih proučava. On to mnogo voli — da se udubi u stvari i dokuči njihovu suštinu i smisao. Oduvek ima sklonost ka mozganju i traganju za životnim istinama. Ja sam drugačiji, ne toliko željan znanja, i više naginjem baštovanstvu i negovanju biljaka.

„Vidi ono“, kaže brat i pokaže ka gliseru ukotvljenom u marini iza „Savane“. Pogledam šta je to video. Vrana. Lebdi u vazduhu, uz vetar, raširenih krila i kandžica, zakačena kljunom za antenu glisera. Pokušava da otkine nešto svetlucavo sa vrha antene. Vrlo je uporna i posvećena. Moram da priznam da mene vrane oduševljavaju. Često zastanem da ih posmatram. Neki put ugledam vranu negde gore, a ona me već odavno gleda i analizira, snima me odozgo svojim pronicljivim tamnim okom na način da imam utisak da me je potpuno svesna, da zna da imam nos i uši i da gajim određene misli.

„Šta misliš“, kaže brat, „hoće li uspeti da otkine to svetlucavo što pokušava?“

„Ne znam, ali sve dok bude smatrala da ima smisla, verujem da neće odustati.“

Ćutimo i posmatramo vranu. Više ne lebdi u vazduhu okačena kljunom za vrh antene. Sada se smestila na krov kabine. Skupila je krila, malo podigla glavu i žmuri. Uživa na suncu. Shvatila je da je to svetlucavo dobro pričvršćeno, pa što bi se onda dalje cimala po ovako lepom danu.

6.

Zvoni mi mobilni. Izvadim ga i javim se.

„Da?“

„Dobar dan, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Jeste vi Dušan?“

„Da?“

„Samo da vas obavestim da je kod vas još uvek knjiga Stivena Kinga ‘Vreća kostiju’ koju ste pozajmili još u januaru.“

„Siguran sam da sam je vratio.“

„Kad?“

„Još krajem januara.“

„Jeste sigurni?“

„Siguran. Ali proveriću kad dođem kući pa ću vas nazvati.“

„U redu. Hvala vam.“

Završimo razgovor.

„Šta je to bilo?“ pita brat.

„Zvali iz biblioteke. Kažu, nisam vratio knjigu koju sam uzeo u januaru.“

„Pa jesi je vratio?“

„Rekao bih da jesam. Ali ova žena, što me sad zvala, kaže da nisam. Ne znam… Eto. Čovek se taman opusti, a onda mu stigne telefonski poziv.“

Ponovo mi zvoni telefon.

„Da?“

„Oprostite, ovde Mirjana Mišić iz biblioteke. Pošto ste rekli da ste vratili knjigu, proverila sam. Bili ste u pravu. Knjiga je zaista vraćena.“

„Jel jeste?“

„Jeste.“

„Super.“

„Izvinite, moja greška.“

„Nema problema.“

„Izvinite još jednom.“

„Sve je u redu, Mirjana.“

„Hvala.“

„Doviđenja.“

7.

„Hoćemo polako?“

„Mogli bi.“

„Ja ću da platim“, kažem. Momak koji nas je uslužio stoji za šankom i jede burek. Mahnem mu. Primeti me. „Molim te, donesi račun“, kažem mu. Momak klimne glavom, spusti viljušku i nož, obriše usta salvetom. Otkuca račun i priđe stolu. Da mi račun. Trista trideset dinara. Dam mu dve novčanice od dvesta. „U redu je“, kažem. „Hvala“, kaže momak. Pokupi šolje sa stola i vrati se za šank da dovrši burek.

Brat i ja ustanemo od stola i izađemo sa splava. Mostićem preko vode popnemo se na obalu. Mârta opet sedi u kućici, dahće i gleda napolje.

„Čudi me da Marta ne koristi ovo lepo vreme da se izležava na palubi ‘Savane’ kako ima običaj“, kažem bratu.

„Možda joj smeta jako sunce.“

„Da, možda je to.“

Šetamo još malo po keju. Zatim skrenemo sa keja, pa stazom preko proplanka izbijemo na bulevar ispod Karađorđevog Trga. Siđemo na trotoar i idemo ka semaforu. Jedna „osamdeset četvorka“ projuri pored nas, a za njom i kolona automobila.

Rastanemo se kod semafora. Svako krene na svoju stranu; brat preko ulice, a ja nastavim pravo. Zastanem i doviknem mu da ne zaboravi da pozdravi Bojanu. Osmehne se, mahne, zatim se okrene i produži. Posmatram ga dok ide preko ulice. Nadam se da će to trnjenje njegovih prstiju uskoro prestati.

Skrenem u mali park među zgradama. Idem ka kancelariji stazom u hladu visokog drveća. Osećam se dobro. Prijala mi je kafa sa bratom na „Savani“, i prija mi ova mala šetnja kroz park, a i sve drugo mi ovog prepodneva prija. To je i zbog Bojane, naravno. Lepo je to, kad neka žena, tako, s jutrom, iskrsne na najčudnijem mestu, sveža i razborita kao voda.

Osećanje

Naravno, nedostaje mi Mojblog. Ja sam od onih koji se lako prime i vežu za ono što im prija — osobu, mesto, predeo itd. Pa sam se lako primio i na MB. I kosne me kad se setim onih slavnih noći, tamo, 2006. i 2007., dok nisam uveo kablovski internet nego sam MB-u pristupao modemski, iz onog stana u kom sam živeo, u ulici Save Burića u Zemunu. Prvo bi iskucao post, onako, pravo u MB editoru. Pa bi kliknuo na ikonicu modema na desktopu. Pa bi iskočio prozorčić za dial-up konekciju i probao da se poveže; „izlaz“ na centrali bi neretko bio zauzet (bio sam „dvojnik“) i morao bi da čekaš da se linija oslobodi. Pre ili kasnije uspostavio bi vezu sa provajderom i onda bi čuo ono zvrčanje i cičanje dok bi se tvoj i provajderov modem dogovarali oko protokola. Kada bi se modemi ukačili nastala bi tišina, a ti bi kliknuo na „Objavi“ i čekao… Ponekad bi post bio objavljen dok trepneš. A ponekad, recimo kad bi bio veći post u pitanju, morao bi baš da čekaš. Buljio bi u monitor u tami sobe, stranica bi se smrzla a tvoje lice osvetljeno monitorom poprimilo bi „molim te, nemoj ovo da mi radiš“ izraz. I onda, kada bi čuo onaj „kvrc“ smrti (koji je značio da je pukla modemska veza), post bi u najvećem broju slučajeva bio izgubljen. Naravno, zabolelo bi te, ali šta da se radi. Ponekad bi ugasio računar i legao, a ponekad bi otišao do frižidera po novo pivo i seo za računar da kucaš post ispočetka da ti ne izmakne to šta god si imao u prstima. I često bi se bdenje uz MB proteglo kroz celu noć, od, recimo, devet uveče pa do tri po ponoći i posle toga, a u sedam je trebalo da ustaneš, umiješ se i pičiš na posao. Ako bi trebalo da izdvojim jednu noć iz tog slavnog perioda, to je ona na prelazu iz 9. u 10. novembar 2007., u kojoj mi je bilo tako dobro da sam u njoj objavio 4 (i slovima: četiri) posta, pijući vino i slušajući stvari Zvonka Bogdana, pretežno stvar Milovo sam garave i plave.

Sve u svemu, bilo je to pionirsko i romantično vreme, kao kad bi danas išli fijakerom na ljubavni sastanak ili fićom na more. Naravno, svaka ljubav ima oscilacije i kolebanja pa su postojale nedelje, čak i meseci bez posta, obično kad bi nas ovaj zanimljivi život odveo na neku drugu stranu. Nije to bilo hlađenje od MB-a, nego neko kao traganje u više pravaca istovremeno. Bitno da nije splaslo ono osećanje, kada se sedne pred komp i ruke se spuste nad tastaturu u položaj pogodan za pisanje posta. To osećanje ne da nije splaslo, nego je, naprotiv, sa godinama osnažilo.

I tako, pošto se brzo primim i lako vežem, moram da priznam da sam se primio i na WordPress. Naravno, ta priča je u začetku, i ni prići onome što gajim prema MB-u. Ali, odnosi se razvijaju postepeno i ako ova stvar dovoljno dugo potraje, sve je moguće.

Na neki način, to je u našem ličnom interesu — da se sada potrudimo da zavolimo ovo mesto (WP) što više možemo.

Zrnevlje

Jednog popodneva, na povratku sa pijace svratim u radnju „zdrave hrane“ u kraju. Na vratima sretnem Zoricu, ženu koja tu radi. Krenula napolje da popuši cigaretu.

„Dobar dan, Zorice. Vi krenuli na puš-pauzu?“

„Neka, kasnije ću“, kaže i vrati cigaretu u kutiju. Uđemo u radnju. Zorica ode iza pulta. Skratila je kosu. Fino joj stoji.

„Još da imate jedan martini da ga pijuckate uz cigaricu i divota“, kažem. Jednom prilikom pričali smo o pićima i rekla mi je da joj je martini omiljen.

„A ne, martinije pijem samo van radnog vremena.“

„Lepa vam je tako kosa.“

„Hvala“, kaže i dodirne kosu prstima i dlanom. „Eto, malo sam je skratila. Vidim, i vi ste se ošišali.“

„Da, juče. Da znate kakav je šou bio kod frizera. Devojka koja me šišala bila je valjda smlavljena vrućinom. Rekao joj da mi ostavi tri centimetara, a ona krenula da me lindra mašinicom pa sam morao da intervenišem i da je zamolim da stane. Posle mi ostavila repiće od dva-tri centimetra uz vrat.“

„Kao oni što su se nosili osamdesetih?“

„Ma ne, ti repići iz osamdesetih mogu da se vežu u kikicu. Ovo su bili neki tanki repići, od dva-tri centimetra, priljubljeni uz vrat. Malo sam izdramio u salonu i devojka mi posle ošišala repiće.“

„Pa lepo vam je ovako, skroz na kratko.“

„Hvala. Ne mogu da verujem koliko drame oko kose, juče u tom salonu. Dajte mi sto grama suvih šljiva. Kako napreduju oni mali citrusi u izlogu?“

„Fino, zadovoljna sam.“

Odemo do izloga i, preko paravana, pogledamo nekoliko saksijica u izlogu u kojima rastu mlade biljke limuna i mandarine.

„Da, dobro izgledaju. Izgleda da im je lepo u ovom izlogu i da baš brinete o njima.“

„Biljke su vam kao ljudi. Samo im pružite dovoljno nege i sve će biti u redu.“

Još malo posmatramo preko paravana biljke u saksijicama u izlogu pa se vratimo  do pulta. Zorica Uzme papirnu kesicu i sagne se pod tezgu, dole ka fioci sa suvim šljivama. Nedugo zatim se uspravi. Stavi na vagu kesicu napunjenu suvim šljivama.

„Zorice, eto, mi se dosta dugo znamo. Svratim u ovu radnju minimum jednom nedeljno, pričamo o raznim temama i tako.“

„Da, uvek se siti ispričamo.“

„Pa šta mislite, kada ćemo nas dvoje prestati da persiramo jedno drugom?“

„Mogli bi odmah.“

„Mogli bi. Uostalom, među nama nije velika razlika u godinama.“

„Nije. Vršnjaci smo. Pričali smo jednom o tome. Samo mi niste rekli koji ste mesec.“

„April.“

„O, pa vi ste onda pre mene. To jest, stariji ste.“

„Eto. Dajte mi dvesta grama suvih smokvi.“

Zorica uzme veliku papirnu kesu i sagne se pod tezgu, ka fioci sa smokvama. Pitam se — šta će joj tolika kesa za dvesta grama smokvi? A onda je čujem, dole iza tezge: „uf, zbunila sam se, uzela sam preveliku kesu.“ Uspravi se i osmehne se, rumena u licu. „Nema veze“, kaže i stavi kesu na vagu, „ja obožavam smokve.“

„I ja. Kad odem u Rovinj opelješim im tamo sve drveće. Uzeću i sto grama sirove golice.“

„Ima kod mene u komšiluku predivna smokva u jednom napuštenom dvorištu. Niko je ne bere. Ni ja se ne usuđujem. Greota što tolike smokve propadaju.“

„Ma šta te briga. Sačekaš da se smrkne, pa ih onda bereš pod orkiljem noći.“

„Uh, ne bih baš… U redu, to je bila sirova golica. Hoćete… hoćeš još nešto?“

„Uzeo bih i sto grama lanenih semenki. Nije tako lako preći sa persiranja na ‘ti’, a?“

„Nekad jeste a nekad nije. Ponekad ne uspem da pređem na ‘ti’, nego nekom persiram iako on meni ne persira. Ili se trudim da tako oblikujem rečenice gde ne koristimo lično obraćanje ili kako se to već kaže.“

„Da, shvatam. Nadam se da ćeš meni moći da prestaneš da persiraš. Vidi kako meni fino ide. Mada, ovako kad ti se obraćam na ‘ti’, imam utisak kao da je naš odnos degradirao.“

„Niste navikli, zato.“

„Da, valjda treba vremena. Daj mi, molim te, i sto grama brazilskih oraha. I trebalo bi da bereš te smokve iz napuštenog dvorišta.“

„Jao ne znam… A obožavam smokve. Imamo veliko drvo kod tate na placu u Krčedinu. Al šta vredi kad ih jedino ja jedem. A znate šta sam primetila?“

„Šta?“

„Eto, kad smokve sazru, prvo se pojave ptice. Spuste se na drvo i pojedu zrele plodove sa vrha krošnje. Hoćete još nešto?“

„Uzeću i pola kile sočiva.“

„Bilo bi dobro kada bismo i mi mogli tako kao ptice da sletimo na vrh neke velike trešnje ili kajsije ili smokve. Na tim najvišim granama plodovi obično budu slatki kao med, al šta vredi kad su te grane nedostupne. Ne mogu da ih dohvatim i oberem ni kad se uzverem na drvo, a ni kad se popnem na tatine merdevine.“

„Uzeću i pedeset grama cimeta i pedeset grama đumbira u prahu.“

„Jeste pravili đumbirovo pivo, što sam vam dala recept?“

„Jesam. Super je, naročito kad se ohladi u frižideru. Mnogo lepo osvežava, posebno u ovim vrelim jutrima. Jedino mi nije jasno što ga zovu đumbirovo pivo kad je to bezalkoholno piće?“

„Ni meni to nije jasno… I znaš kako obilno rodi ta smokva kod tate na placu. A niko neće da je jede osim mene. I onda pravim džemove sa smokvama, sušim ih, stavljam u kolače, samo da ih što više trošim.“

„Smokve su super. Meni je prva asocijacija na Rovinj: mmm, smokve…“

„Da, božanstvene su.“

„Ima ono veliko stablo smokve u Toploskoj ulici, ne znam da li znaš za njega. E pa, na njemu već sazrele smokve.“

„Jel jesu?“

„Aha. Samo, to je dekorativna smokva. Njeni plodovi nisu jestivi. Onako lepo sazru, budu jedri i raspuknu se kako zrele smokve znaju da se raspuknu, al kad ubereš neku i zagrizeš — unutra suvo i bljutavo.“

„Baš šteta. Hoćeš još nešto?“

„Trista grama oljuštenog ovsa i trista grama heljde.“

„Hoćeš proprženu heljdu ili sirovu?“

„Može proprženu.“

„Tatin prijatelj donosi nam mnogo lepe smokve iz Ulcinja. Onako, osuši ih na suncu i onda uvalja u specijalno brašno. I budu predivne. Meni nikad ne ispadnu tako lepo kad ih osušim. To valjda ima veze sa klimatskim područjem. Budu tako ukusne valjda zbog mora, sunca, onda onih morskih vazdušnih struja i vetrova…“

„Lepo si to rekla. Skoro pa mogu da čujem šum talasa, kriku galebova i zrikavce dok… zrike? Jel se kaže zrikavci zrike?“

„Nije zrike. Zrikiti, to ti je ono kad ovako ukrstimo oči.“

„Da vidim, kako?“

„Ovako.“

„A… Onda, da nije cvrče?

„Nije ni to. Cvrčci cvrče, a zrikavci… ne znam. Možda, zriče? Hoćeš još nešto?“

„Jel može pola kile tih suvih smokvi od tatinog prijatelja iz Ulcinja?“

„A, nema više, ja sve pojela. Dopada mi se ta tvoja košulja.“

„Sviđa ti se? Volim te ruske košulje bez kragne. I meni se ta tvoja dopada.“

„Jel? Meni je ta tvoja lepša.“

„Hvala. Kupio je u indijskoj radnji u Zemunu.“

„Nisam znala da ima indijska radnja u Zemunu. Gde je?“

„Na početku one uličice što izbija na Glavnu iznad Mek Donaldsa.“

„A, Dubrovačka.“

„Da, tu sam je kupio. Uzeću i pola kile oljuštenog prosa i mislim da je to to. Nemate one narandžaste galete sa susamom?“

„Nemamo, gazda nije uspeo da ih nađe kod dobavljača. Nema ih, kaže dobavljač, nigde.“

„Šteta.“

„Da, i ja njih najviše volim. Lepe su ti i ove ljubičaste.“

„Te nisam probao. Sa čime su?“

„Sa integralnim pirinčem, lanenim semenkama i suncokretom.“

„Fino zvuči. Okej, uzeću i jedne te ljubičaste galete. To bi onda bilo sve. Evo drži, platiću karticom.“

„Hajde ukucaj pin.“

„Ma ukucaj ga ti. Osam jedan tri šest.“

„Dobro… Evo, prošlo je. Spakovaću ti sve ovo u kesu. Jel voziš bicikl?“

„Vozim, skoro svaki dan. Jel ti voziš rolere?“

„Slabo u poslednje vreme. Ali dosta šetam po keju.“

„I ja vozim bicikl po keju.“

„Da, znam.“

„Nikako da se sretnemo.“

„Srešćemo se jednom sigurno.“

Igra

„Njegova knjiga sa montrealskim skicama izašla je i bila dobro primljena. Viđao ju je na policama kod prijatelja i rođaka i to mu je smetalo. Njih se uopšte nije ticalo kako izgledaju Tamarine grudi pod veštačkom mesečevom svetlošću u Ulici Stenli.“

Konačno pročitao (tačnije, dvaput) knjigu Omiljena igra koju mi je još krajem aprila poklonila Saška. Omiljena igra je roman kanadskog pesnika i muzičara Le(o)narda Koena, i Koen ga je napisao pre pedeset godina (1963.), kada je bio mladić. Roman je napisan savremeno i zrelo, i dok nisam zavirio u pogovor i otkrio kada je nastao, bio sam uveren da ga je Koen napisao nedavno, pre godinu-dve ili tako nešto. Kako god, knjiga mnogo dobro klizi kroz dan, kasno popodne, ili noć ili kroz bilo koje doba dana u kojem je uzmemo u ruke.

Sve u Omiljenoj igri je napisano kako treba. Metafore su prekrasne, opažanja su sjajna, dijalozi Brivmana i njegovog prijatelja Kranca su fenomenalni, opisi ženske lepote i svi drugi opisi su slikoviti i živi. Ovo je jedna od onih knjiga gde reči i rečenice svetlucaju, mreškaju se i iskre na papiru, pred našim očima, dok ih čitamo. (Znam da se ponavljam i da sam negde već upotrebio to poređenje, ali šta da radim.)

Mali disclaimer. Knjiga je pisana na specifičan (malo fragmentaran) način, pa uvodne stranice, koje se bave Brivmanovim detinjstvom u Montrealu, mogu biti zbunjujuće. Naravno, neće svako biti zbunjen, ali ja sam bio baš zbunjen i nije mi bilo jasno o čemu se tu radi. Čak sam razmatrao da nazovem Sašku i da protestvujem. Kasnije je sve leglo na mesto.

Knjigu je kod nas izdala „Geopoetika“. Na koricama knjige je fotografija parkića ispod terazijske česme, a vidi se i hotel „Moskva“ sa onim svojim špicastim kulama na krovu. Fotografija je pomalo avetinjska i po atmosferi podseća na omot prvog albuma benda Blek Sabat. Ne mogu da poistovetim avetinjske korice sa onim što stoji između njih, to jest sa svim tim belim, svetlucavim i poetičnim stranicama, ali to je što je.

Da zaključim. Omiljena igra je knjiga koja čini da se osećamo lepo, i kad je završimo, hoćemo još još još. Onda krenemo opet da je čitamo i njena magija je ponovo tu za nas, da napravi da se osećamo lepo. Sa knjigama je lako, sa ljudima ide nešto teže. A da nije bilo Saške, ne bi bilo ni magije ni ovog posta. Hvala joj što mi je poklonila Omiljenu igru za rođendan. I hvala joj što je ima u mom životu i što pokušava da očuva naš kontakt dok ja statiram po tom pitanju. Sledeći put kad budemo hodali Gospodar Jovanovom ka Kališu da tamo popijemo pivo na nekoj klupi ili zidiću, ako bude htela da me fotografiše, obećavam da, za početak, neću zaklanjati facu kesom iz Maksija.

To je to. Sada, nakon ove male tirade, neka noć ponovo postane mirna i tiha, i neka ovaj topli tamni vazduh bez ometanja nastavi da miriše na lipe. A pre toga, zamoliću gospodina Koena da dovrši post.

Gospode! Upravo sam se setio šta je bila Lizina omiljena igra. Kada bi napadalo mnogo snega, otišli bismo u stražnje dvorište s nekoliko drugara. Prostor pod snegom bio je netaknut i beo. Berta je bila ringišpil. Uhvatili bismo je za ruke, a ona bi se okretala na petama, dok bismo mi kružili oko nje sve dok nam se noge ne bi odlepile od tla. Onda bi nas ispustila da poletimo u sneg. Ostajali smo nepomični u kakvom god položaju da smo sleteli u sneg. Kada bismo se svi našli tako bačeni u celac, počinjao je najlepši deo igre. Ustajali smo polako, pazeći da ne pokvarimo svoj otisak u snegu. Zatim smo poredili. Naravno da smo se maksimalno trudili da ateriramo u nekom sumanutom položaju, sa rukama i nogama koje štrče iz snega. Onda smo odlazili, ostavljajući na predivnoj beloj površini cvetolike figure sa stabljikama u obliku otisaka naših stopala.

Pismo

Ivana, noćas sam te sanjao. Jednog popodneva zoveš me telefonom i kažeš mi da ste ti i klinka doputovale u Beograd i da ste odsele u bungalovima na putu ka Zemunu, negde između Ušća i hotela „Jugoslavija“ (ne znam da tamo postoje neki bungalovi). A, ko za inat, ja tog jutra otputovao u moju kolibu u Ralji (naravno, nemam kolibu u Ralji). A na putu do Ralje imao sam razne peripetije. Prvo sam lutao po glavnoj autobuskoj stanici i nisam mogao da nađem bus za Ralju. San me potom prebacio na neku zabačenu stanicu na Bežaniji i tu sam ušao u bus. Koji kilometar pre Ralje bus se pokvario pa sam nastavio pešice. Pa sam onda u nekoj pustari stajao pod autobuskom pečurkom i čekao da prestane pljusak. Pa me jurio mrav: trčao je za mnom, strugao nožicama preko zemlje i mrmljao dečijim glasićem. Posle sam sa obe ruke teglio veliki Semsonajt kofer (iako sam na put pošao bez kofera). Nekako se dovučem do Ralje. Uđem u svoju kolibu, raskomotim se. Zvoni telefon. Javim se. Ti. Kažeš mi da si stigla u Beograd i da bi volela da se vidimo. Bićeš u Beogradu jedan dan i sutra uveče putuješ u Francusku na koncert Hozea Džejmsa. Ja se tu iznerviram, pošto sam van Beograda. Naljutim se i na tebe, jer si, eto, banula u Beograd dok sam u Ralji i što ti je Hoze Džejms bitniji od mene. U afektu stisnem ono crveno „cancel“ dugme na mobilnom i prekinem tvoj poziv. Onda se priberem, oprostim ti i bude mi žao. Stisnem zeleno „call“ dugme, kad ono — veza se nije prekinula. Čujem tvoj glas. „Jesi tu?“ pitaš me. „Jesam“, kažem. I onda pričamo. I dok pričamo, čudno, ali mogu da te vidim: kasnog popodneva sediš u bungalovu, na sofi kraj prozora preko koga je spuštena roletna od bambusovih stabljika. Malo zalazećeg sunca ulazi kroz roletnu i pada na tvoj lakat bojeći ga u rumeno. I tako sediš naslonjena u sofi, držiš slušalicu uz obraz i pričaš. Zatim se uspraviš u sofi, prekrstiš noge i slobodnu ruku nasloniš na koleno prekrštene noge tako da ti šaka pada preko kolena. Imaš na sebi kratku suknju, bluzu na bretele i sandale sa onim kožnim kajšićima što se valjda vezuju oko gležnja. I mi pričamo, a ja te uporedo vidim kako sediš na sofi i razgovaraš (sa mnom) telefonom. Dogovorimo se da sutra prepodne svratiš do mene, da se vidimo pre nego što odeš.

Odmah krenem natrag za Beograd. Odem na autobusku stanicu. Prazna, nema žive duše. Gledam puste perone i pitam se — šta sad? Čujem neko kloparanje, i u stanicu se ukotrlja starinski autobus zelene boje. Stane na peron, ugasi motor i otvori srednja vrata. Uđem. Unutra, uz bok autobusa, naspram vrata, poređano nekoliko stolica kao u nekoj maloj čekaonici. Sa leve strane stoji šalter za kupovinu karata, a pored njega visi bordo zastor. Sednem na jednu stolicu. Iza bordo zastora izađe devojka noseći konduktersku torbicu sa kajšem prebačenim oko vrata. Kondukterska torbica na njenom stomaku je otvorena i iz nje viri nekoliko šećerlema sa roze i belim prugama, a šećerleme su uvijene u prozirni celofan i imaju vrhove savijene u lûk, nalik malim drškama od kišobrana. „Ćao“, kaže devojka i priđe mi. „Jel idete do Beograda?“ pitam je. „Idemo“, kaže. „Pa dobro, molim te jednu kartu do Beograda“, kažem. „Dobro. To je dvesta dinara“, kaže pa izvadi jednu šećerlemu iz kondukterske tobrice i pruži mi je. „Izvoli kartu“, kaže. Uzmem šećerlemu i dam joj novčanicu od dvesta dinara. I onda tako sedim i držim kartu/šećerlemu u ruci i čekam da krenemo, a devojka stoji pored, meni okrenuta bokom i gleda ispred sebe. Sat vremena stojimo u stanici i ništa se ne dešava. Unervozim se, bojim se da ne zakasnim na sastanak sa tobom. „A zašto ne krećemo?“ pitam devojku. — „Krenućemo.“ — „A kada ćemo krenuti?“ — „Kad dođe vreme.“ — „A kad će doći vreme?“ — „Ne budi nestrpljiv. Doći će. Možda za minut, možda za dva, možda za tri, možda za četiri, možda za pet, možda za šest…“ — „Dobro, shvatio sam“, prekinem je već prilično uzrujan. „Da nije ovo skrivena kamera?“ pitam je. „Nije“, kaže. — „Jesi sigurna da nije?“ — „Sigurna.“ — Pažljivo je odmerim ne bih li u krajevima njenih usana ulovio neki suzdržani smešak. Lice joj je bledo, lepo i mirno, gleda pravo ispred sebe i ne deluje mi da suzdržava smeh. „Rekao bih da ovo ipak jeste skrivena kamera“, kažem joj. — „Nije kad ti kažem.“ — „E, aj da se kladimo da ovo jeste skrivena kamera.“ — „Hajde, kad si tako tvrdoglav. Reci opkadu“, kaže devojka. — „Evo, da se kladimo u hiljadu dinara da je ovo skrivena kamera i da bus neće krenuti u narednih pet minuta.“ — „Važi.“ — Sedim i čekam da vidim šta će da se dogodi. Ne prođe ni trideset sekundi, bus upali motor i krene. Pogledam preko ramena devojku. Još uvek gleda ispred sebe, a u njenim očima i krajevima usana pojavio se smešak. I dalje gledajući ispred sebe, pruži ruku ka meni i otvori dlan. Rezignirano šmrknem nosem, izvadim iz džepa hiljadarku i spustim je na devojčin dlan.

Izađemo iz stanice i krenemo za Beograd. Celu noć truckamo se kroz neke industrijske zone i palanke sa drvenim kućama i krovovima od sena. Ujutru stignemo do nekog kao predgrađa Beograda. Bus me ostavi na nekom zemljanom stajalištu uz železničku prugu ispod mosta. Gledam oko sebe. Naokolo, oko mosta, stoje napuštene i donekle urušene zgrade, kao da su tu zaostale nakon nekog bombardovanja. Voda kaplje sa konstrukcije mosta u bare oko železničkih šina i ceo pejzaž prekriva izmaglica. Dosta depresivno stajalište. Požurim kući. Uđem u stan i pogledam na digitalni sat na natkasni kraj kreveta. Sat pokazuje vreme: „32:98“, a ja pomislim — dobro je, nisam zakasnio. Osetim uzbuđenje što ćemo se uskoro videti, a to uzbuđenje iz sna prostruji i mojim usnulim telom ispruženim na krevetu. Stavim bocu vina u frižider, pospremim stan, protresem jastuk i posteljinu i odem da se istuširam.

I to je sve. Tu se san rasplinuo, ili otišao u neku drugu stranu, ili se, jednostavno, ne sećam nastavka. Neki snovi, kao što je bio ovaj, tako me emotivno iscrpe da mi treba dan-dva da se oporavim. Kada sam se jutros probudio i ustao da se spremam za posao, nije mi bilo dobro. Osećao sam se kao prazna ljuštura. Verovatno i zbog toga što nismo popili to vino što sam ga, u snu, stavio u frižider da se hladi. Evo i sada, kada je dan odmakao i skoro pa će podne, još uvek ne mogu da se sastavim. Sedim u firmi, za ovim stolom, nesposoban za rad i bilo kakav oblik komunikacije sa kolegama. Samo sedim ispred ovog monitora, zaklonjen kućištem računara, i nije mi dobro. U stomaku osećam neku ledaru, tu ispod srca i oko želuca, gde bi trebalo da bude najtoplije. Eto tako. Oprosti što sam bio preopširan, ali kao što rekoh trebaće mi dan-dva da se oporavim.

Ruke

Nešto se desilo sa Mojblog portalom. Kraj? Videćemo. Nadam se da ne. Sve što mi sada preostaje je da mislim pozitivno i čekam da Mojblog proradi. Dok se to ne dogodi, ne mogu da sedim ispred ovog monitora skrštenih ruku. Probao sam. Prekrstim ja ruke i stavim ih na grudi, ok, ali ruke ne mogu dugo tako, i vrlo brzo se vrate nad tastaturu i htele bi nešto da kucaju. Dakle, ovo je novo mesto, mesto da ruke na njemu kucaju, novi kutak i imitacija onog kutka na Mojblog portalu.

Dugo nisam postavio neku stvar sa Jutjuba ispod posta. To zato što sam smislio da sam bloger koji piše postove, a ne DJ. Tako da sam uveo pravilo da nema postavljanja muzičkih sadržaja na blog. Ipak, evo, da sada sam sebi malo skočim u usta. Puno mi se dopada Woodkid-ova muzika i njegov album The Golden Age. To je svirka na tragu Antony-ja i Cascadeur-a, doduše nešto grandioznija, ali još uvek vrlo osećajna i lepa. Nisam vodio statistiku, ali The Golden Age, otkad sam ga otkrio pre par meseci, preslušao sam pedeset puta, možda i više. A kad preslušamo neki album toliko puta, on obeleži deo našeg života. I verujem, za tri ili pet ili osam godina, kad na radiju budem čuo neku stvar sa albuma The Golden Age, da će me ona vratiti u ove dane i noći, možda čak i u ovo konkretno popodne, u suštini ni po čemu posebno, osim što u njemu pišem ovaj post.

Naravno, ima još sjajnih stvari na The Golden Age albumu, a pre svih bih izdvojio Sabat Mater The Other Side. I tako, dok čekamo da Mojblog proradi, ne dajmo da nas skole senke slutnje. Razvedrimo lica i poslušajmo stvar I Love You.

Vesna

Pre neko veče pođem u prodavnicu polovne odeće na Bulevaru da kupim košulju i majicu. Odeću, kad kupujem (a to je baš baš retko) kupujem u tim „second hand“ prodavnicama kojih sada ima po celom gradu.

I tako, idem niz ulicu i nešto niže, ispred kladionice, vidim dva momka — jedan sedi na stepenicama kod ulaza u kladionicu, a drugi stoji metar od njega, uz levu ivicu trotoara posmatrano iz pravca iz kog nailazim. Momak koji sedi ima široka ramena, debele podlaktice i, sve u svemu, građen je kao da vežba džudo. Sedi na stepenicama i zabrinuto gleda momka koji stoji i priča mobilnim telefonom. Prolazim između njih, i uhvatim deo razgovora.

„Vesna, molim te nemoj tako“, kaže momak osobi sa kojom priča telefonom. „Vesna, jel ti to ozbiljno?“

„Brate“, tiho kaže veliki momak, „reci Vesni ako su problem one jagode šta sam ih pojeo, ja ću kupiti nove jagode.“

„Vesna, Buca kaže ako su problem one jagode što ih je pojeo, on će kupiti nove.“

Siđem do skvera pa skrenem ka Bulevaru.

Nešto kasnije nađem malu prodavnicu polovne odeće iznad Đerma. Kupim polo majicu krem boje, zelenu košulju kratkih rukava sa diskretnim teget prugama, i bermude. Bermude su mi bile preduge i nisam mislio da ih uzmem, nego su se dopale devojci koja je radila u prodavnici. Pregledamo šipku sa okačenim pantalonama i ona izvuče jednu vešalicu i kaže „vidi ove bermude ala su lepe“. Ja ih probam u kabini i vidim — velike mi nogavice. Kažem iz kabine, „ne vredi, velike mi nogavice“. „Izađi da vidim“, kaže. Ja izađem, a ona pogleda i kaže „e, baš su lepe“. Savije se i zavrne mi nogavice i kaže „eto, samo ih ovako malo zavrneš i biće dobro“. Gledam dole u noge, malo izgleda bezveze, kao kad zavrneš pantalone da ih ne bi pokvasio kad gaziš preko potoka. Ali dobro. Razmislim trenutak-dva i uzmem ih. Naravno, sad ću morati da ih nosim u neku krojačku radnju da mi skrate nogavice.

Milan

Subota, oko podne, ribarnica na Kalenić pijaci. Stojim kod frižidera sa ribom, gledam unutra skuše i razmišljam koje da kupim. Trebaju mi tri — jedna danas za ručak, a dve da stavim u zamrzivač pa da imam za naredne dane. Odlučim se za tri koje mi lepo deluju — nisu puno velike i koža im je zategnuta i sjajna.

„Izvoli“, čujem iza leđa momka koji prodaje ribu. Priđe frižideru i rastvori kesu, pa gurne klizajuća vrata i otvori frižider.

„Evo“, kažem, „ošacovao sam tri.“

„Reci koje.“

Uhvatim jednu skušu za rep i podignem je iz gomile.

„Uzeću ovu“, kažem i dodam je momku a on je stavi u kesu.

„A uzeću i nju“, kažem i pokažem mu tu drugu, a on je uzme sa gomile i stavi u kesu.

Pokažem mu poslednju. „Uzeću i nju i to je to.“

„E“, kaže momak, „ta ti je muško. Nije ona nego on.“ Nasmeje se stavljajući skušu u kesu. Zatvori frižider, vrati se iza pulta i stavi kesu na vagu.

„Stvarno muško?…“ (pitam, naravno, u šali.)

„Ma otkud znam da li je muško ili žensko. Pol skuše, ovako od oka, mogu da odrede samo valjda naučnici.“

Momak me zaintrigira. Malo razmislim o tome. Odem natrag do frižidera. Gledam zaleđenu glavu jedne velike skuše koja leži na gomili. „Ženske skuše trebalo bi da imaju duže trepavice“, kažem.

„Da, taj rad. Jel znaš onaj fazon Milana Gutovića?“ kaže momak.

„Koji?“

„Pa onaj fazon, kako odrediti da li je riba muškog ili ženskog roda.“

„Ne znam taj fazon.“

„Mnogo jak fazon.“

„Daj da čujem.“

„Znači, mnogo je jak. Evo ovako.“ Momak mi ispriča fazon. Nisam ga baš shvatio. Osmehnem se, onako, iz pristojnosti. Dam mu novac a on mi pruži kesu preko vage. Spakujem ribu u ranac. Pozdravimo se pa krenem napolje.

Izađem iz ribarnice. Iza sebe čujem momka — „E, jesi ti čuo onaj Milanov fazon?“, pita svog kolegu koji je upravo, pored mene, ušao u ribarnicu.

„Koji?“ pita ga kolega.

„Pa ono…“

Zatim sam toliko odmakao da više ne mogu da čujem šta pričaju.

Pored kioska sa mekikama izađem sa pijace i krenem ulicom Maksima Gorkog. Razmišljam o fazonu Milana Gutovića, koji mi je ispričao momak. Dopada mi se Milanov ugao posmatranja ali ovaj fazon sa ribama nisam shvatio. Međutim, ima jedna izjava koju je dao u intervjuu za časopis „Zdrav život“. Ne mogu da se setim koje pitanje mu je bilo postavljeno, ali Milanov odgovor je glasio — niko ne voli starost ali to je jedini način da se dugo živi. E, to sam vrlo dobro shvatio.

Dođem kući. U kuhinji skinem ranac, izvadim kesu sa ribom i stavim je na sudoperu. Otvorim kesu i izvadim jednu skušu. Podignem je, ogulim noktom led sa njenog oka i pogledam, pa odmah spustim ribu natrag na sudoperu i nasmejem se svojoj gluposti — šta to radiš, naravno da skuše nemaju trepavice.

Onda dve skuše spakujem u kesu i stavim u zamrzivač, a jednu stavim u sudoperu da se odmrzne do spremanja ručka.

Voće

Jedna topla noć. Sedim sa Milenom za stolom kod mene na terasi. Pijemo belo vino „Kaštel“ i bockamo viljuškama voćnu salatu iz činije na stolu. Lepo je i tamno i toplo tu gde sedimo, a malo svetla dolazi od solarne svetiljke pobodene u žardinjeru na ogradi terase. Milena stanuje u onoj zgradi preko puta, i to je zgodno, jer od predloga za susret do njegove realizacije treba pet minuta. Za ovu priliku pustio sam ploču Protection benda Massive Attack. Mislim da se ta ploča fino uklapa u ovakve noći, sa svim tim svojim prijatnim tamnim i niskim tonovima.

„Sada je definitivno gotovo. Ne želim više da ga vidim svojim očima.“

„Okej.“

„Dušane, stvarno ne mogu više ovako… Nanosim sebi mnogo bola, izgubiću zdravlje.“

Kao i mnogi drugi, i Milena i ja nismo imuni na pehove i greške. Ja dugo nisam imao vezu, a Milena ulazi u veze sa muškarcima koji u startu deluju okej a onda se otkrije neko njihovo mračno „ja“, koje postepeno prevlada nad onim prvobitnim „ja“ na koje se Milena primila. A Milena onda to teško podnosi — pati, plače, ne spava noćima, preispituje sebe itd. I tako, aktuelni depresivko je Vlada, i pre neki dan ponovo su raskinuli.

„Milena, možda je vreme da ti se desi neko novi. Ali neko normalan.“

„To bi bilo lepo. Molim te bože, malo normalnosti za promenu.“

„Šta će ti božja intervencija. Ima naokolo puno normalnih muškaraca. Budi strpljiva. Srešćeš ih.“

„Smori me kad pomislim na celu tu vertikalu upoznavanja. Trebalo mi dve godine da zaista upoznam Vladu. I sad treba ponovo prolaziti kroz isto.“

Možda nije trenutak, ali osećam potrebu da na ovom mestu skrenem u digresiju. Eto, pre dve godine — bio je jun — selio sam se u ovaj stan iz starog stana. Stari i novi stan udaljeni su jedan od drugog par stotina metara, pa sam se selio trpajući stvari u ranac i torbe, i prenoseći ih pešice u nekoliko tura. Naravno, moglo je to puno lakše i profesionalnije, da sam setio da angažujem neku firmu za selidbe. I tako, jedno veče, onako lipsao, praveći poslednju turu za taj dan, sretnem Milenu ispred „Maksija“; krenula da kupi puding od jagoda i cigarete. Upita me šta radim tu sa tim torbama na sebi, a ja joj objasnim. Naljuti se što je nisam zvao da mi pomogne; zagleda se u mene, a oči joj poprime usredsređen i strog izgled. Prvi put sam je video tako ozbiljnu. Rekoh joj, nema veze, Mila, lipsao sam, ovo je ionako poslednja tura za večeras. Onda je htela da zna u koje vreme ću sutra nastaviti sa prenošenjem stvari, a ja rekao — vrlo rano, Mila, oko sedam. Ok, Dušane, vidimo se onda sutra ujutru oko sedam. Sledećeg jutra, oko sedam, muvam se po stanu i čujem neko kucanje na vratima. Ko li je sad, upitam se prilazeći vratima. Virnem kroz špijunku kad ono Milena. Otvorim vrata. „Ćao Dušane“, kaže i uđe u gajbu. „Ćao Milena“, kažem i osmehnem se puštajući je unutra. A ona, vidi se, tek ustala. Jedva gleda na oči, zeva, ima crvene otiske od jastuka na obrazu i slepoočnici. I tako, uđe u stan, promuva se naokolo, onda ode na terasu. Sedne u stolicu na rasklapanje i popuši cigaretu dremajući na suncu. Posle, čim se malo razbudila, zahtevala je da joj dam da i ona nešto ponese. Bio sam u frci, trpao stvari u torbe, i rekao joj da mi dovoljno pruža moralnu podršku svojim prisustvom tog jutra. Ipak, motala se oko mene i cimala me za ranac dok sam ga stavljao na leđa, insistirajući da joj dam da i ona nešto ponese. Jedva sam je ubedio da prestane da me vuče i da pusti jebeni ranac. Onda, prteći veliku torbu na rame ugledam na kauču mandolinu; kupio sam je na Limundu za neke smešne pare sa namerom da na njoj naučim da sviram Vivaldijev koncert za mandolinu u C duru. Ispostavilo se da mi je to prevelik zalogaj, pa sam odustao, i uzimao bih mandolinu u ruke samo ponekad uveče kad bih popio; tada bih seo na kauč i trzalicom okidao na njoj sasvim tihe i setne tonove. I tako je mandolina tog jutra ležala na kauču, a već sam bio pretovaren pa nije bilo teorije da je stavim na sebe, i morao bih da pravim novu turu zbog nje. Pa sam rekao Mileni — „dobro, Milena, kad insistiraš, uzmi i ponesi mandolinu“. — „Gde je?“ upitala je, srećna što je uključena u akciju. Osvrnula se po sobi, a onda, pošto nije primetila mandolinu, pogledala u mene. „Evo je tu na kauču“, rekoh. Pokupila ju je pa smo otišli pešice do mog novog stana; ja onako natovaren rancem i torbama, a Milena noseći moju mandolinu. Eto, sve me to baš ganulo, taj njen gest — ustajanje tako rano, njena briga i ostalo.

Ali da se vratim na terasu.

„Da, Mila, ume da bude duga ta vertikala. Kad upoznaješ i prihvataš nekog, plus se usput navikavaš i na manje lepe stvari.“

„Na šta misliš?“

„Pa ono, doći do stadijuma kad bez ustezanja možeš da…“

„Šta?“

„Pa eto. Recimo, da prdneš u njegovom prisustvu. Ili da ti postane normalno da on prdne u tvom.“

„Jao da. Vladi i meni su trebali meseci. A onda je Vlada, jednom prilikom dok smo sedeli i pili pivo, izvalio šalu, iskrivio dupe u stranu, iskolačio oči i prdnuo. Popadali smo od smeha. I od tada, shvatamo to kao nešto normalno.“

„Pretpostavljam da si, dok sedimo ovde i pričamo, dva-tri puta poželela da prdneš, ali si se uzdržala.“

„Ne, nisam nijednom poželela. A ti?“

„Nisam ni ja.“

Strana A ploče se završila.

„Završi se strana. Idem da okrenem drugu.“

Ustanem od stola, uđem u sobu i priđem gramofonu. Okrenem stranu, stisnem dugme „start“ pa se vratim na terasu i sednem. Čujem kako se igla gramofona spustila na ploču, i onda čujem tiho krckanje vinila. Uzmem čašu i popijem gutljaj vina. Kreće stvar Better Things. Posmatram Milenino lice osvetljeno solarnom lampom u tami, dok prislanja čašu na usne. Iskapi vino iz čaše pa je spusti na stolnjak.

„Super je ovo belo vino. Gde si ga uzeo?“

„U ’Rodiću’. Verovatno najbolje poluslatko belo vino za te pare.“

„Baš je pitko i lepo sa tim ukusom na voće. Jesi ga puno platio?“

„Dvesta dinara.“

„Stvarno? Izvrsno je. I voćna salata je izvrsna.“

„Fino ide uz vino. Lepo je ovde na terasi, a?“

„Meni uvek bude lepo kad dođem kod tebe.“

„Uhvatilo te vince.“

„Malo.“

„Neka. I jedi tu salatu.“

„Hoću. Mogu li da dobijem još malo vina?“

Hleb

Nedelja, Uskrs, oko podne. Izašao da prošetam „army“ bermude i malo razgazim teget japanke koje sam kupio u prodavnici sportske obuće u starom Merkatoru. Preko puta parkića ispod zgrade u kojoj živim, u jednom dvorištu sede dva muškarca i žena. Prave roštilj. Na ulici se oseća miris pečenog mesa. Žena se smeje dok joj muškarac, leđima okrenut ulici, objašnjava nešto gestikulirajući rukama. Drugi muškarac hvataljkom okreće meso na roštilju, trlja jedno oko savijenim kažiprstom, klima glavom i smeška se nad dimom.

Gledam dole u trotoar, i sve što mogu da kažem je — muške noge izgledaju nakaradno u bermudama i japankama. Ali, dolazi leto i ko će da se kuva u patikama. Osećam kako me žulja onaj remen koji, kad navučemo japanke, dođe između palca i kažiprsta. Za svaki slučaj poneo sam nekoliko hanzaplasta. Dobro je imati pri ruci takve stvari: hanzaplast, vlažne maramice, usnu harmoniku.

Obiđem krug po kraju, spustim se do Kajmakčalanske. Beli jugo stane kod one radnje ispod salona za kvarcovanje i depilaciju. Mladić i devojka izađu iz juga i priđu gajbama sa voćem i povrćem, poređanim na metalnu policu uz zid radnje. Pri dnu police stoje veze mladog luka.

„Vidi što je lep mladi luk. Hoćemo da uzmemo?“ kaže devojka.

„Može“, kaže mladić i uzme kesu. Zatim i devojka uzme kesu.

„Šta ćeš s tom kesom?“ pita je mladić.

„Pa za luk.“

„Ja ću da uzmem luk. Ti idi vidi jel imaju hleb“, kaže mladić.

Devojka mu doda kesu i uđe u radnju. On se na trenutak zamisli, valjda ne zna šta bi sa dve kese. Zatim onu koja mu ne treba spusti na gajbu sa jabukama, pa se sagne da bira veze mladog luka.

A ja siđem do skvera na početku Kajmakčalanske. Pusto je oko skvera. Sve zatvoreno: pekara, kafić „Skver“, bife „Kajmakčalan“, restoran „Zaplet“. Zatvoren je i „Čobanov odmor“ (obično radi non-stop). Otvorena je samo prodavnica ispod pekare. Sunce bije u pročelje kuće u čijem prizemlju se prodavnica nalazi. Dečko u crvenoj majici stoji u hladu pod nadstrešnicom i ređa flaše piva u visoki frižider za pića. Povremeno srkne koka-kolu iz limenke, zatim je spusti na frižider za sladoled.

Beli jugo stane ispred prodavnice. Isti mladić i devojka od malo pre. Devojka otvori vrata, virne napolje.

„Jel imate hleb?“ pita dečka.

„Ne“, kaže on.

„A oćete dobijati?“

„Ne.“

Devojka se vrati u kola i zatvori vrata. Mladić i devojka u kolima kažu nešto jedno drugom. On zatim pogleda u retrovizor i pokrene juga.

Odlaze niz ulicu Vojvode Šupljikca. Idu dalje da traže hleb.

Tufne

Proveo sa Saškom vedro veče u gradu. Našli se na Trgu, kod fontane. Imala na sebi tanku crvenu bluzu sa kratkim rukavima i izgledala baš lepo. Prošetali Knezom pa Kališem. Seli na klupu uz jedan bor. Saška voli borove, i kad onako leti zamirišu. I meni su borovi super, jedino mi smeta što ispod njih ne uspevaju ruže. I tako, sedeli, gledali Ušće, čaprili. Dotakli i neke komplikovane teme, kao, da li je moguće ponovo se zaljubiti u istu osobu. Upoznamo nekog, zaljubimo se, zatim budemo odbijeni, zatim patimo, zatim se s vremenom ohladimo, vratimo se u normalu i nastavimo da živimo bez bola; u redu, to se, znamo, dešava. Ali — zaljubiti se ponovo, pod nekim drugim okolnostima, sedam ili deset godina kasnije, u tu istu osobu? Da li se i to dešava? Da? Jel? A gde? Nisam sreo neki takav primer u književnosti, životu ili na filmu.

Ustali sa klupe. Šetali po tvrđavi, slikali se. Saška je lepa i seksipilna žena i zadovoljstvo je slikati je. Takve žene budu vam inspiracija. Ja sam ispao bezveze, onako, stegnut, sa cvikerima, zarastao u bradu, u beloj lanenoj košulji i bermudama. Na skoro svakoj fotki sam zažmurio, kao dete kad hoće da se sakrije od nečega. Ipak, na nekim fotkama zapazio sam na svojoj faci obrise vedrine. To je zbog Saške, nije lako biti sumoran kad je ona tu. Na jednoj fotki tako stojim pod krošnjom ljubičastog bagrema, i dignutih ruku, u smiraj, vodim dijalog sa cvetnim grozdovima. Taj lik pod krošnjom, to sam, u principu, stvarni ja — tama, trava i drveće znaju više o meni od bilo kog čoveka.

Otišli sa Kališa i seli da popijemo pivo u bašti kafića ispod Akademije. Dopalo nam se mesto: deo zida okrečen u zeleno, romantična zavesa u prozoru iznad ulaza u kafić, oblaci i neke misli na plavom panou iza naših leđa, sto na tufne. Saška je morala da ode do vecea da piški. Vratila se iz vecea pa smo još malo sedeli uz pivo. Pričali o raznim stvarima pa i o Kafki. Oboje ga volimo kao pisca i gajimo velike simpatije za njega kao ljudsko biće. Da li je Kafka, nekad, neke tople noći kao što je ova, sedeo za stolom na tufne u društvu neke lepe žene u crvenoj bluzi kratkih rukava? Nadam se da jeste. Ako postoji život posle smrti, kad umrem potražiću Kafku da mu stisnem ruku i da mu prenesem da ga Saška i ja gotivimo.

Popili pivo pa otišli do menjačnice da Saška razmeni devize. Svratili do knjižare. Kupila mi knjigu „Omiljena igra“ Leonarda Koena. Poklon za rođendan. Njoj se ta knjiga mnogo dopada. Nisam siguran da li i kada ću je pročitati. Nemam volje za knjige, ništa nisam čitao mesecima. Iz ove perspektive gledano, knjiga ili cigla, svejedno mi je. Nisam imao hrabrosti da kažem Saški da verovatno neću tako brzo pročitati „Omiljenu igru“.

Na ulici ispred knjižare zahvalio joj na poklonu. Zagrlili se na kratko, onako, jako i drugarski. Onda je otpratio do Zelenog venca na bus.

Goca

Poslednjih godina, tokom novembra i decembra puno slušam Terija Kalijera i čitam Karverovu Zimsku nesanicu. Ovo je treći ili četvrti novembar/decembar za redom da večeri neretko izgledaju ovako: soba, lampa, jastuk pod leđima, Teri Kalijer, Zimska nesanica, čaša vina (ili boca piva) na natkasni kraj kreveta.

Teri. Početkom sedamdesetih objavljuje nekoliko ploča na kojima se nalaze stvari koje mnogo volim: You Goin’ Miss Your Candyman, Occasional Rain, Dancing Girl i druge. Terijeva diskografska kuća proglašava ploče nekomercijalnim i promašenim, i raskida ugovor sa njim. Teri potpisuje za drugu diskografsku kuću, za koju snima dve nove ploče na kojima pokušava da bude komercijalniji. Taj materijal nije ispao kako treba, ali ipak se nađe poneka prelepa stvar poput Turn You To Love, Martin St. Martin ili Butterfly. Nešto kasnije, Teri prestaje da se bavi muzikom da bi se starao o svojoj ćerki Sandijati. Ako se pitate ko je ono slatko detence što se slikalo u Terijevom krilu na poleđini albuma Occasional Rain — e, pa to je Sandijata. Na toj slici Sandijata se smeje nečemu što joj je odvuklo pažnju, a tata Teri se uozbiljio i značajno gleda u objektiv. I tako, da bi Sandijati omogućio normalan život, Teri napušta muzičke vode i traži sigurnije prihode. Zapošljava se kao programer. Danju kodira, a noću privodi kraju studije sociologije. Na poslu, Teri često peva sedeći u svom boksu pred računarom, na radost svojih kolega. Kasnije se zapošljava na Univerzitetu Čikago a njegova muzika pada u zaborav. Srećom, krajem osamdesetih Terijevu muziku otkrivaju britanski di-džejevi i njegove stvari često se vrte po klubovima. To motiviše Terija da, tokom godišnjih odmora na univerzitetu, pravi turneje po Evropi i, na neki način, vodi dvostruki život. Kada na univerzitetu otkriju da Teri potajno svira u letnjim pauzama, daju mu otkaz, a Teri se potom u potpunosti vraća muzici jer je i mala Sandijata u međuvremenu porasla. Snima nove albume, a iz saradnje sa bendom Massive Attack nastaje jedna od najlepših stvari koje sam čuo. U pitanju je, naravno, stvar Live With Me.

Pre nekoliko nedelja Teri je izgubio borbu sa rakom grla i umro u bolnici u Čikagu.

(A osim ovog gore spota, na Jutjubu za stvar Live With Me postoji i super spot sa devojkom koja ljubavne probleme utapa u velikim količinama pića. Tokom celog spota devojka uglavnom tetura po stanu i pije sve što dohvati. Naći ćete je lako: odete na Jutjub i u search-boksu kucate „massive attack live with me“. Na vrhu liste pronađenih spotova biće thumbnail koji prikazuje devojku u beloj košulji, koja nateže bocu votke dok joj pramen kose pada preko lica. To je ona.)

Nesanica. Podeljena je na dva dela: prvo idu Karverove pesme, zatim kreću kratke priče. Tokom novembra/decembra čitam samo pesme, dok priče čitam tokom leta; eto, tako funkcionišemo Karver i ja. Ne može se reći da je Nesanica Karverov „the best of“, ali knjiga je vrlo lepa. Pesme su tu i tamo možda sentimentalnije nego što bi trebalo, ali meni baš prijaju. Jasne su, direktne, iskrene, lične, i vrlo lako dopru do nas i uvuku nas u sebe. Tako, recimo, pesma Barem odvodi nas u zimsko jutro sa šoljom kafe za pisaći sto kraj prozora sobe, da posmatramo dim koji se diže iz dimnjaka okolnih kuća dok se život polako budi u tom malom primorskom mestu. Što se tiče Karverovih kratkih priča, to je polje na kome Karver caruje. Karverove priče su tople, žive i pisane jednostavnim rečima. Bave se životima malih ljudi, pa se i sam u njima često pronađem, a verujem da bi se u njima pronašla i devojka iz spota Live With Me. Naravno, mnoge od Karverovih najboljih kratkih priča nisu mogle da stanu u Zimsku nesanicu, ali postoje i knjige kao što su Katedrala, O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, Vandali, kao i još neke Karverove knjige prevedene na naš jezik. Isto tako, pre neki dan kraljevi iz izdavačke kuće „Beli Put“ izdali su knjigu Karverovih sabranih pesama, Svi mi, kao i antologiju kratkih priča Odakle zovem.

O Karverovom životu se manje-više sve zna. Majka konobarica, otac vodeničar iz Arkanzasa i alkoholičar. Kao i njegov otac, i Karver ima probleme sa alkoholom. Pravi duge pauze u pisanju da ono ne bi smetalo opijanju. Leči se po privatnim klinikama za odvikavanje. Uspeva da ostavi piće, i nastavlja normalno da živi i piše još jednu deceniju. Umire u pedesetoj godini, a u Zimskoj nesanici ima vrlo lepa pesma (Šta je rekao lekar) u kojoj Karver opisuje svoju posetu lekaru i njihov razgovor u kome mu lekar saopštava da je prebrojao trideset dva tumora na jednom plućnom krilu pre nego što je prestao da broji.

Još samo ovo. Malo o tome kako sam otkrio Karvera. Goca ga volela i ona mi je skrenula pažnju na njegovu knjigu Katedrala. Bilo je to u proleće 1999., par dana pre nego što smo počeli da se zabavljamo. Najviše je volela priču Mala ali prava stvar. Danas, svaki put kada vidim tu priču setim se Goce. Posle raskida dala mi je nekoliko svezaka u koje je zapisivala svoje misli i osećanja u periodu od našeg prvog susreta u bivšoj BIP-ovoj pivnici u Cetinjskoj, pa do onoga kod česme na Terazijama (kad sam joj rekao da bolje da budemo prijatelji) i još neko vreme iza toga. Prvo puno lucidnosti, humora, cvetića i srca u tim sveskama, a onda, uglavnom žvrljanje hemijskom i konfuzija. „Bolje da budemo prijatelji“ nije nešto što žena zaljubljena u vas želi da joj kažete. Povredio sam je.