Debela

Još jedna letnja noć. Istuširao sam se i oprao kosu, i sada sedim na terasi, odmaram i pijuckam pivo. Zvezde svetlucaju na nebu. Vazduh je svež, ali u isto vreme dovoljno topao da na terasi možeš da sediš u gaćama i atletskoj majici, i sa mokrom kosom. Kako se bliži kraj leta sve više cenim ovakve noći. Gledam da ih što više iskoristim pre nego što nastupi hladnije vreme i noći više ne budu tako prijatne.

Iskapim bocu piva i spustim je na sto pored sebe. Zagledam se u četiri solarne lampe, pobodene u žardinjere sa cvećem na ogradi terase. Svetle u tami pomalo zaklonjene petunijama i kroz njihovo lišće bacaju naokolo diskretno svetlo koje daje terasi intiman štimung. Dobro, a sad bih mogao da sipam čašu vina, pomislim.

Uđem sa terase u trpezariju, pa odem do frižidera. X stoji za pultom kraj sudopere. Sprema sebi večeru. Oljuštila je jedan paradajz, isekla ga na komadiće u tanjir, i preko narendala kozji sir. „Vidi kolicko parčence“, kaže i pokaže mi komadić sira u posudi, ne veći od jedne „After Eight“ čokoladice.

„Da, stvarno je sićušno“, kažem.

„Isto takvo parčence sam narendala preko paradajza.“

„Što nisi uzela više? Odličan je taj kozji sir.“

„Ne. Treba da pazim šta jedem. Zar nisam dobra?“

„Jesi“, kažem i uzdahnem. Kao i tolike druge žene, X smatra da je debela. Preteruje, naravno. Malo je zaobljena tu i tamo, što samo dodaje nekoj ženstvenosti.

„Baš sam debela“, kaže X. Opipava i zagleda mišicu sa donje strane. „Gledaj kolike naslage imam  ovde.“

„Ne preteruj. Nisi debela, sto puta sam ti rekao.“

„Debela sam, kako nisam“, kaže i zadigne majicu. Prstima zahvati prednji deo stomaka, i stegne ga tako da izdvoji mali sloj kože i masnog tkiva. „Odvratno! Gledaj ovo, pojas za spasavanje! Grozno kako sam debela!“ Gledam, i sve što vidim je ženstven stomačić, baš onakav kakav volim, snežno bela put, toplo, mirišljavo, meko, i povrh toga, pupak kao bledo dugmence.

Sagnem se, zagrlim je oko struka i poljubim je u stomak. „Ne! Vidi, vidi kako sam debela! Od sutra se definitivno bacam na dijetu! I dokle da ti ponavljam da mi više ne kupuješ slatkiše!“

Uspravim se, gledam je i smešno mi. Čovek jednostavno treba da pusti i vidi dokle to može da ide. Možda bude zadovoljna linijom kad postane prozirna kao papir. Gledam onu jadnu kriškicu sira u posudi. Teško da bi se od nje i miš najeo. Da, vino, po to sam došao. Otvorim frižider i izvadim bocu. To je to: vino. Neko dobro, belo, poluslatko, sa svetloplavom etiketom, koje sam kupio na akciji u „Maksiju“. Davali ga upola cene.

Zatvorim frižider. Izvadim čašu za vino iz vitrine. Pogled mi opet skrene na posudu sa sirom na pultu kraj sudopere. „Stvarno, koja je poenta te kriške? Koga ona može da zasiti?“

„Izmeriću je“, kaže X i uzme kuhinjsku vagu. Izvadi krišku iz posude i stavi je na vagu. Dodirne neke tastere i zagleda se u mali digitalni ekran. „Ima 13 grama“, kaže.

„Jesi sigurna?“

„Da. Evo, toliko pokazuje vaga.“

„E pa, svaka joj čast.“

„Izuzetna kriška, zar ne?“

„Da. Uklopila bi se u bilo koju od onih anorektičnih dijeta.“

„Zamisli šta bi Dejan rekao za nju.“ Dejan je naš poznanik, čovek koji pojede celo pečeno pile za doručak. Krupan, pričljiv, rumen, veseo, dobar lik i sinonim za obilne obroke i jedenje velikih količina hrane. Morao je da ojača krevet potpornim stubićima da se ne bi raspao kad on i njegova žena Goca legnu u njega. X mu persira, iako je naših godina i poznanici smo. Ona mu ipak persira jer, kaže, mora, pošto joj on izgleda kao neki čovek, šta god to značilo. Kada se povede priča o njemu, ne propustim priliku da je podsetim na to persiranje. Mene Deki svojom pojavom podseća na Aleka Boldvina. Zamisliš Aleka Boldvina kako trpa u sebe pečeno pile za doručak, i eto – tako izgleda Dejan.

Izvadim čep iz grlića boce i sipam vino u čašu. „Je li, a što persiraš Dejanu?“

„Pa kad mi izgleda kao neki čovek.“

„Jesi provalila da liči na Aleka Boldvina?“

„Ne.“

„Kako ne? Baš liče.“

„U redu ako ti kažeš.“

„Šta bi Alek Boldvin uradio da ga ponude kriškom sira od 13 grama?“

„Onoliki čovek? Verovatno bi pomislio da ga neko zajebava.“

„Neko bi mogao da najebe od Aleka zbog te kriške.“

„Da, mogao bi.“

Vratim bocu u frižider, uzmem čašu i ponesem je na terasu. Sednem u svoju stolicu. Dobro je što će X da večera. Treba da nadoknadi energiju. Istrošili smo se danas. Napravili smo veliki đir biciklima po gradu. Krenuli od kuće oko pola šest i spustili se do sportskog centra „25. Maj“. Zatim se provozali ulicama Dorćola, popeli se do Pionirskog parka, vozili ulicom Kralja Milana do Terazija, pa Trgom Republike, Obilićevim Vencem itd. Pao je mrak kad smo krenuli natrag kući. Kad smo bili kod Novog Merkatora, X je naglo skrenula u travnjak uz trotoar, i sišla sa bicikla. „Šta bi?“ pitao sam je. „Jesi video? Umalo da udarim u ivičnjak“, rekla je. „Što?“ „Zamislila sam se nešto. Umorna sam. Izvini.“ „Ljubavi, moraš da paziš. Evo još malo pa smo kući“, rekoh. Zabrinuo sam se i držao je na oku celim putem. Stigli smo kući oko devet. Srećom, proteklo je bez novih sudara sa ivičnjacima i sličnih incidenata.

Dignem noge na ogradu terase i popijem gutljaj vina. Fino je, pitko, dopada mi se, uz to, dobio sam ga upola cene. Dobri stari „Maksi“. Stavim bubice mp3 plejera i pustim muziku. Uzmem mobilni telefon sa stola da napišem reč-dve o proteklom danu. Uđem u aplikaciju za beleške, otvorim novi dokument. Sad kad pokulja, pomislim. Međutim, nikako da krene, ili bar da naiđe neka ljudska rečenica. Samo tako sedim i zurim u plavi kursor u gornjem uglu dokumenta. Stari Blekberi strpljivo čeka da mu saopštim to što imam. Jebi ga. Nema veze, drugi put. Zatvorim aplikaciju i spustim telefon na sto. Ima drugih stvari kojima mogu da se bavim u ovom trenutku. Ovim finim belim vinom, za početak. A tu su i ostale opcije koje nam ovakve noći nude, kada sedimo na terasi na kraju dana u kome smo, naravno, imali nezgode, ali uspeli smo da se, uz nešto mudrosti i sreće, ali pre svega mudrosti, izvučemo.