Čudan pristup

Sunčano i toplo popodne. Posle posla, dođem autobusom do Zelenog Venca, pa se pešice popnem do Terazija. Treba da se nađem sa X u pola četiri kod terazijske česme. Zatim ćemo da odemo do „Šauarma bara“ da jedemo, pa posle da prošetamo gradom.

Na Terazijama, užurbana i živahna atmosfera. Bašta hotela „Moskva“ je puna ljudi. Sunce obasjava terazijsku česmu, mlazevi vode šikljaju iz kamenih glava lavova. Stigne mi SMS. X mi javlja da će zakasniti pošto se 95-ica vuče kao puž. Takođe, kaže, u busu je da padneš u nesvest koliko je zagušljivo a vozač kao da se namerno trudi da ide što sporije. Ohrabrujem je da izdrži, i dodam kako i ja kasnim zbog zastoja u saobraćaju, tako da je sve u redu, nek ne brine, igrom slučaja stići ćemo kod česme verovatno u isto vreme.

Obiđem krug oko česme da potražim hlad. Neka devojka, turistički vodič, stoji na stepeniku kraj česme okružena grupom turista i priča im nešto. Nađem deo česme koji je zaklonjen od sunca. Sednem na stepenik da sačekam moju ljubav. Ljudi, trojebusi, automobili i motocikli idu gore-dole. Huk ulice meša se sa pljuskanjem vode u česmu iza mojih leđa. Čujem devojku-turističkog-vodiča. Na tečnom engleskom izlaže okupljenim turistima istoriju srpskog naroda. Ima autentičan američki akcent, sa sve onim karakterističnim otezanjima.

Stigne mi novi SMS. X me informiše da je upravo izašla iz 95-ice i da svakog trenutka mogu da je očekujem. Vratim telefon u džep. Pa, lepo. Mogu da je očekujem svakog trenutka, to je sjajna informacija.

Posmatram prolaznike slušajući turističku devojku sa savršenim američkim akcentom – kad eto je X. Stvori se nada mnom osmehujući se. „E ćao“, kaže. Čučne pored mene, zagrli me i poljubi. Lepo miriše, koža joj je meka i glatka. Ima kratak šorts, crne kožne sandale i belu lepršavu bluzu bez rukava. Njena riđa kosa i mlečno bela put fino dolaze do izražaja u takvoj kombinaciji.

„Jel idemo?“ pita. „Ajmo“, kažem. Ustanemo sa stepenica i pođemo ka SKC-u.

„Kako ti je bilo na poslu?“ pita me.

„Fino. Malo sam prepravljao neke skriptove za bekap baze, pa posle otišao na pauzu.“

Parkom ispod SKC-a spustimo se do Nemanjine ulice. Uđemo u „Šauarma bar“. Odličan arapski fast-fud restoran koji pravi najbolji falafel u gradu. Stojimo pred pultom i čekamo da nas usluže. Osećam kako mi raste apetit. Volim arapsku hranu. „Izvolite?“ obrati nam se kuvar, krupan dobrodušni lik sa krpom na glavi, maljavih šaka i debelih prstiju kao valjušci od testa. „Dva falafel sendviča“, kažem mu, „jedan veliki i jedan mali.“ Veliki je za mene, a mali za X. Kuvar prione na posao. Prži falafele u fritezi, potom stavlja priloge u tortilju. Na kraju, u tortilje stavi pržene falafele, zgnječi ih i prelije tahini prelivom. Urola tortilje, uvije ih u papir i to je to. Gotovo. “Za ovde ili nosite?“ pita nas. „Nosimo“, kažem. Spakuje nam sendviče u kesu. Platim mu i ostavim mali bakšiš, pa preuzmem kesu od njega.

Izađemo iz restorana pa odemo do parka ispod SKC-a. Tražimo neku klupu koja je u hladu. Nema nijedna slobodna. Popnemo se do Cvetnog trga i sednemo na klupu kod „Maksija“. Odmotamo sendviče iz papira i jedemo ih. Fenomenalni su. „Baš je ukusno“, kaže X. „Aha“, potvrdim, klimnem glavom pa zagrizem veliki zalogaj.

Na pločnik ispred nas sleti golub. Krivi šiju i zuri u moj sendvič svojim smeđim klikerčićem od oka. Hteo bi i on malo da kljucne, ako može. E pa, neće moći. Punih usta kažem mu „beži“ pa zamahnem nogom da ga oteram. On odskoči metar-dva, pa se onda ponovo dogega do nas, iskrivi vrat i fiksira moj sendvič svojim sićušnim gladnim okom. Volim ptice, ali često imam ovakve nesporazume sa golubovima. Ograničeni su, inertni i, kao što se vidi, umeju da budu naporni. Nisu čak ni ljupki. Moj otac je bio golubar i umeo je satima da sedi u dvorištu i gleda jata golubova na nebu. Ponekad, kad bih polazio u grad, zastajao bih na kapiji i posmatrao ga, želeći da shvatim o čemu se tu radi. Ili bih stao pored njega i gledao u vis, tamo gde je on gledao. Nisam uspevao da spazim nijednog goluba. Samo plavi nebeski svod i poneki oblak. Otac bi mi onda skrenuo pažnju na skup gotovo nevidljivih tačkica koje si mogao da uočiš samo uz naprezanje. Te skoro nevidljive tačkice, to su bila njegova jata golubova na čije posmatranje su odlazila cela popodneva. Meni je to bilo fascinantno. Ponekad, dok bi otac tako sedeo u stolici kraj garaže i gledao u vis, iz kuće bi izašla keva, sela mu u krilo, zaglila ga oko vrata i onda bi se oni smejali i pomalo razmenjivali poljupce, dok bi otac povremeno bacao pogled ka nebu i nadzirao jata. Kasnije, nakon kevine smrti, otac je i dalje umeo celo popodne da sedi u stolici i gleda golube, samo što više nije bilo keve da mu sedne u krilo.

„Uh, ne mogu više, prejedoh se“, kaže X, udahne i spusti sendvič.

„Pojedi bar još koji zalogaj.“

„Ne mogu.“

„Onda spakuj preostali deo, pa ćeš pojesti za večeru.“

„Dosta mi je falafela za danas. Spakovaću ovo, pa ti pojedi kad dođemo kući“, kaže X. Uvije u papir nepojedeni deo sendviča i stavi ga u torbu. Obriše usta salvetom. U uglu usana stoji joj jedna zaostala mrvica.

„Imaš mrvicu“, kažem joj.

„Gde?“

„Evo tu, u uglu usne.“

X prebriše to mesto salvetom, ali mrvica je i dalje tu. „Jel dobro ovako?“ pita. Približi mi lice i isturi svoje lepe pune usne ka meni.

„Još uvek je tu“, kažem.

„Ajde, skloni mi je.“

„Važi.“

I sklonim joj kažiprstom mrvicu iz ugla usne.

Pošto smo jeli, posedimo još malo na klupi. Gledamo kako se jedan golub mužjak udvara ženki. Naduo se u grudima, hoće da pukne. Obigrava oko ženke, guče i šepuri se.

„Gle, šta to radi ovaj?“ pita X.

„Udvara joj se, pa će posle da se pare.“

„Otkud znaš da će ona da pristane?“

„A ko bi odoleo ovakvom zavodniku? Provali ga.“

„Da. Ala se naduo u grudima. Pući će! Gle kako obigrava oko nje. Bože, kako je sav pun sebe!“

„Šta ćeš, zov prirode… Hoćemo da pođemo?“

„Hajdemo.“

Ostavimo velikog zavodnika da se udvara ženki. Prošetamo do Crvenog Krsta. Obiđemo stari kraj, popijemo kafu u bašti kafea u Kajmakčalanskoj. Potom se spustimo do kafane „Kalenić“ i onda, kroz park, uđemo u Krunsku. X zastane kod jednog zida. „Stani“, kaže, „žulja me kamenčić.“ Osloni se na zid, izuje sandalu i istrese kamenčić pa ponovo nazuje sandalu.

Pođemo dalje. Prođemo pored turske ambasade pa pređemo ulicu.

„Znaš“, kaže X, „shvatila sam da čovek mora da se okrene sebi. Ne sme da živi u iluziji da u drugim osobama može da nađe oslonac. Dobro, može da se osloni na roditelje, dok su živi. I to je sve od drugih osoba što može da očekuje.“

„…“

„Eto, do nedavno sam bila ubeđena da mogu da se potpuno oslonim na tebe. I onda se dogodilo to tvoje povlačenje, premišljanje i potištenost. Treba dobro da razmisliš šta hoćeš. Ako želiš slobodu da nesmetano razvijaš svoju individualnost bez ometanja sa strane, reci to otvoreno. Ne želim da kroz pet godina dođemo u sličnu situaciju.“

Hodam pored nje, gledam je i slušam šta mi govori dok joj se crvenkasti tonovi prelivaju u kosi pod suncem kasnog popodneva. Privremeno sam zaćutao jer ne znam šta bih joj rekao. To povlačenje u sebe, o kome priča, bila je reakcija na zabrinjavajuće udaljavanje do koga je došlo među nama po povratku sa letovanja. Udaljenost je postala tolika da se činilo da nam nema spasa. X je pokušala na sve načine da nas ponovo zbliži i obnovi prisnost, međutim ja sam se previše povukao u sebe da bi to tek tako išlo. Brzo sam uvideo da moje povlačenje ne pomaže da se situacija popravi, ali nisam bio sposoban da zajedno sa X poradim na spašavanju veze, i da me u tome vodi istinska želja, koja, nažalost, nije uspela da se probije kroz toksični nanos koji se obrazovao kao rezultat raznih previranja i konflikata suprotstavljenih težnji u meni. Zato sam se intuitivno sklonio u stranu, primirio se i čekao da vidim mogu li stvari da se spontano dovedu u red, ujedno čekajući onu istinsku želju da ispliva iz mora mojih unutrašnjih smetnji i đubreta. X je bila ljuta na mene, naravno, posebno kada sam našu komunikaciju sveo na elementaran nivo da bih izbegao impulsivne izjave i dijaloge koji nose sa sobom velike sudbonosne reči i, često, ishitren kraj. I tako sam dobar deo dana provodio na terasi, ćutao, razmišljao šta da radim, čitao knjige, zalivao cveće i trudio se da budem što manje upadljiv. Problemi ovog tipa obično se ne rešavaju distanciranjem i ćutanjem, i bio je to čudan pristup, ali u tom trenutku nisam bio kadar za bilo šta drugo.

Spustimo se do poslastičarnice „DJ“ u ulici Svetozara Markovića. Imaju izvrstan sladoled koji X mnogo voli. Stanemo ispred rashladne vitrine u kojoj stoje posude sa raznim vrstama sladoleda. X ih razgleda i razmatra koji da izabere. Dođe žena koja radi u poslastičarnici i stane sa druge strane vitrine. Čeka da odlučimo šta ćemo, pa da nas posluži. „Odlučila sam!“ kaže mi X. A zatim se okrene ka prodavačici: „Molim vas, uzeću dve kugle. Čokoladu i narandžu. U malom kornetu.“ Žena je posluži. „Hoćete vi sladoled?“ pita mene. „Ne, hvala. Mogu li da vas zamolim za čašu vode?“ „Naravno“, kaže. Ode u unutrašnjost poslastičarnice, do aparata sa vodom, i natoči mi punu čašu. Ponesemo vodu i sladoled, i sednemo na obližnju klupu. X jede sladoled, ja pijem vodu; prija mi – hladna je i osvežava me. Popodne je senovito i toplo. Za stolovima ispred poslastičarnice sede ljudi i jedu kolače. Tiho je, možeš da čuješ šapat gostiju za stolovima. U zgradi na uglu, iznad poslastičarnice, terasice u cveću lepo izgledaju. Drvoredi visokog drveća, poneki parkirani automobil pod njima. Vlada neki mir, neobičan za ovaj plato ispred poslastičarnice „DJ“ preko puta Treće beogradske gimnazije. Obično ovuda tutnje motocikli za dostavu brze hrane, a automobili i kombiji uz mnogo buke i napora provlače se kroz suženje na kolovozu pored gimnazije, ometajući ljude koji sede ispred poslastičarnice da na miru jedu svoje kolače, ili pijuckaju vodu na obližnjoj klupi. Ali sada, kao da je neka viša sila odlučila da na ovom platou danas popodne ima da bude mir i tišina, i onda preuzela sve neophodne korake da bi to obezbedila. Pogledam X. Zamislila se. Jede sladoled, zagledana ispred sebe, mozgajući o nečemu. Zatim lizne sladoled pa podigne zadnji deo stopala, tako da prstima i dalje dodiruje tlo. Savije se i počeše gležanj, a narukvica, labavo zakačena oko zgloba, sklizne joj do pola nadlanice i tu stane.