Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

13528718_10207902726261002_886434322920237038_n

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.

Advertisements

11 mišljenja na „Dve školjke

  1. istovetno uživanje i potaknutost Dejvidovim pisanjem. 🙂
    „Ja sam otkrio da mi vozikanje biciklom samo nekoliko sati dnevno – ponekad i samo do posla i natrag – pomaže da sačuvam zdrav duh. Ljudi mogu da izgube orijentaciju na putovanjima, pa čak i da usled odvajanja od poznatog fizičkog okruženja izgube tlo pod nogama i postanu unekoliko rastreseni. Ponekad to i nije tako loše – može da otvori um, da dovede do novih saznanja – ali često ume da bude i traumatično. Ako im je mesto gde su doputovali neobično i nepoznato, neki ljudi se povlače u sebe ili u svoje hotelske sobe, ili krenu grlom u jagode u pokušaju da steknu kontrolu. Ja lično smatram da su fizički osećaj prevoza na sopstveni pogon i osećaj samokontrole, koje čovek ima kada je na dva točka, veoma stimulativan i umirujući, bez obzira na to što su privremeni – i dovoljni su da me stabilizuju ostatak dana.
    Zvuči kao oblik meditacije, što na neki način i jeste. Izvođenje nekog takvog zadatka, poput vožnje auta ili bicikla, čoveka smešta u oblast koja nije preduboka niti preopterećujuća. Aktivnost je dovoljno repetativna, mehanička i okupira svesni um, ili bar jedan njegov deo, na način koji je dovoljno angažovan, ali ne previše – čovek se ne zanese toliko da postane nespreman da reaguje. Omogućava stanje svesti koje dozvoljava delu nesvesnom, ne prevelikom, da vri. Onome ko veruje da veliki deo njegovog rada i kreativnosti potiče iz ovakvog vrenja, sve to može da bude stimulativno. Ponekad se i zamršeni problemi rešavaju u snu, kada je svesni um sputan a nesvesno odradi svoje.“
    a, nezavisno od Birna, blisko mi je i ostalo iz ovog tvog teksta. vrlo je iskren, letnji i pun zahvalnosti…

    Liked by 1 person

    • Hvala ti na ovim sjajnim izvodima iz Dejvidove knjige. Bilo je uživanje pročitati ih opet. Stvarno super knjiga, svakome bih je toplo preporučio. To, i da vozi bicikl, naravno, koliko je u mogućnosti. Uzgred, nisam znao da su „Bici dnevnici“ Dejvidova sedma knjiga. Pojma nisam imao da je tako plodan pisac. Da li si bila u prilici da overiš druge knjige iz njegovog opusa i možeš li da preporučiš neku?
      Hvala ti i za drugi deo komentara. Prija 🙂

      Liked by 1 person

      • nisam čitala prethodne, a tek sam započela i nadam se da ću na prestojećem g.o. imati vremena i da pročitam – Kako radi muzika. 🙂
        čak i na neznatnom uzorku od 40-ak pročitanih stranica ubeđena sam da bi te zanimalo. tek da otvorim apetite, evo i odatle odlomka:
        „Aspekt kreativne prilagodljivosti nije ograničen samo na muzičare i kompozitore (ili umetnike u bilo kom medijumu). On se takođe proteže i na kreativni svet. Dejvid Atenboro i drugi tvrdili su da se zov ptica razvija tako da se uklapa u okruženje. U gustom rastinju džungle najbolje funkcioniše konstantan, ponovljen i kratak signal limitiran u varijaacima tona – ponavljanje liči na uređaj za ispravljanje. Ako prvo odašiljanje nije stigllo do prijemnika, uslediće identično.
        Ptice koje žive na šumskom tlu razvile su dublje tonove za dozivanje, koji se neće odbiti i rasuti onako kako bi se to desilo sa zvucima koji su više frekvencije. Ptice koje žive pored vode razvile su zov koji, očekivano, prodire kroz ambijent u kome je dominantan zvuk vode, a one koje žive u ravnicama i pustarama, poput vrabaca iz savane, oglašavaju se zujanju sličnom tonu koji prelazi velike razdaljine.“

        Liked by 1 person

      • Odličan pasus, baš mi je zagolicao znatiženju :). Tenks što si mi skrenula pažnju na knjigu „Kako radi muzika“, staviću je na listu naslova koje treba potražiti i pročitati.
        Lepo se provedite na godišnjem. Nadamo se posle nekim sličicama na tvom blogu :).

        Sviđa mi se

Ostavi koment

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s