Dve školjke

Sunčano i toplo subotnje jutro sredinom jula. Sedim na terasi i pijem kafu. X je u dnevnoj sobi, jede ovsenu kašu i gleda seriju „Moderna porodica“. Volimo tu seriju; zabavna je i duhovita, i u stanju da ti izmami osmeh i kada ti nisu sve ovce na broju. Otkrili smo je u prvim danima zabavljanja, jednog jutra cunjajući po „Popcorn-u“.

Srknem gutljaj kafe i spustim šolju na sto. Neka muva mi proleti ispred nosa. Čujem X-in smeh, zatim čujem kako mi nešto govori vezano za Đeja i Gloriju iz „Moderne porodice“, ali ne mogu da razaznam šta mi priča jer sedim na terasi a ona je u sobi. Razmišljam da li je u redu što dramatizujem i ekspolatišem našu vezu piskarajući o tome na blogu. Posebno ako se uzme u obzir da X ništa ne zna o tome. (Kada misliš da je obavestiš?) Ako postoji nagon da se piše, što ne bi našao teme koje su manje lične. Eto, recimo, tu su ove begonije na simsu pod prozorom koji gleda u trpezariju. Preporodile su se otkad ih zalivam vodom u kojoj rastopim mineralno đubrivo u prahu. (Kupio ga na pijaci od čoveka koji prodaje cveće,  na njegov predlog, kada smo mu se X i ja požalili da nam begonije stagniraju). Baš lepo izgledaju – imaju bogate žbunove sa krupnim listovima, i bele, roze i crvene cvetove pri vrhu, pa podsećaju na minijaturne plesačice flamenka. Pored žardinjere sa begonijama, stoji žbun lavande u ljubičastoj saksiji. Kraj nje leže dve rastvorene školje koje smo doneli sa mora. Bili smo ovog leta na Braču, i bilo je mnogo lepo. Jednog prepodneva, posle plivanja, kad smo izašli iz vode i krenuli ka peškirima, X je našla dve dagnje na šljunku. Rastvorila ih je i postavila jednu do druge u plićak, a ja sam uzeo aparat i fotografisao ih.

Uzmem sa stola knjigu „Biciklistički dnevnici“ Dejvida Birna. Pročitao sam najveći deo knjige, ostalo mi je tridesetak stranica do kraja. Otvorim je na mestu gde sam stao, a neki lep osećaj u stomaku govori mi da me čekaju ugodni trenuci čitanja. Volim taj uvodni osećaj, i „Dnevnici“ su jedna od knjiga koje ga izazivaju. Zanimljiva knjiga, duhovita, ima pronicljivih, ponekad akademskih, zapažanja, ali i jezika ulice, sve to unutar uravnotežene i pitke linije pripovedanja. Vrlo je fokusirana i jasna. Cenim pisca koji ima nos da provali beskorisna mesta u svom tekstu i dobije žeđ za krvlju kada krene da ih uklanja. Dejvid je, u najvećoj meri, uspeo u tome, uspevajući da ostane dovoljno sažet i čitljiv i kada pravi izlete u dosadne teme ili pušta mašti na volju. U svojim „Bici dnevnicima“, putuje po svetu noseći u velikoj torbi svoj bicikl koji se vrlo lako sklopi i rasklopi. Kad treba da putuje, Dejvid sklopi bicikl i spakuje ga u torbu, pa kad stigne u određeni grad, rasklopi ga. Onda na njemu obilazi grad, i piše o njegovoj kulturi, arhitekturi, običajima, društvenom životu, onom neopipljivom u vazduhu (vajbu) itd. Naravno, uvek se osvrne na to koliko je konkretni grad podesan za vožnju bicikla. Kao neko ko u vožnji bicikla nalazi veliko zadovoljstvo i ide biciklom na posao, blisko mi je ono što Birn piše. Naravno, moje relacije su znatno skromnije – obično je to potez kuća-posao-kuća ili kuća-Ada-Zemun-kuća – ali mogu da potvrdim ovo što Dejvid govori: „Na biciklu, budući da mu je nivo očiju na neznatno višem nivou od pešaka i automobila, čovek stiče izvanredan pregled dešavanja u sopstvenom gradu.“ I zaista, čovek na biciklu je kao mislilac koji je nekim čudom stekao dodatni uvid u svet oko sebe i prijatno je iznenađen tom činjenicom.

Uzmem svoj Blekberi sa stola, prepisujem u njega pasus koji mi se sviđa: „Čini mi se da se dobar deo komunikacije odvija na neverbalan način – ne mislim tu na namigivanje ili klimanje glavom. Smatram da slike komuniciraju sa nama, kao što to čine i zvuci. One nas u emocionalnom smislu obuzimaju i drže. Mirisi takođe. Mogu da nas obuzmu na na način koji je verbalno teško objasniti.“

Fino je na ovoj terasi. Čitati knjigu koja ti izaziva prijatne senzacije, pijuckati kafu i povremeno čuti smeh tvoje žene iz dnevne sobe. Ima dovoljno ogoljenih dana i noći, dovoljno mraka, dovoljno neshvaćenosti, usamljenosti i razdešenih podneva, da je čovek ponekad jedva u stanju da dobaulja do svoje stolice za ljuljanje, i kada u nju sedne, budi uveren da će znati da ceni svaki blagotvorni trenutak opuštanja proveden u njoj.

Završio sam knjigu. (Bila je to fina seansa.) Sklopim je i spustim na sto pored sebe. Protegnem se u stolici. Razmišljam da li da popijem još jednu kafu ili da pojedem parče lubenice. Odlučim se za lubenicu. Uđem sa terase u trpezariju. Teve stoji upaljen u dnevnoj sobi. Na ekranu ide epizoda „Modene porodice“. Kler i Fil opet nešto petljaju. Ne vidim X. Da nije u toaletu? Odem do frižidera, izvadim lubenicu, stavim je na pult kod sudopere i isečem veliko parče. Cela trpezarija zamiriše. Probam je. Slatka kao med. „X“, uzviknem ka toaletu, „super je lubenica, hoćeš da ti isečem parče?“ Ne odgovara mi. Gde li je? Pogledam ka sofi ispred teve-a. Vidim deo njene glave, nešto riđe kose viri iza naslona. Eto je. Leži u sofi i spava.