Veliki zaštitnik

Neko predveče, stojim na svojoj terasi naslonjen na ogradu. Razgledam naokolo. Lepo je napolju. Dan je prvo bio vetrovit, oblačan i čudan, a onda je, kasno popodne, otoplilo, razvedrilo se, stao je vetar. Dole, stazom između zgrada, ide preplanula žena u zelenoj haljini i priča mobilnim telefonom. Iza nje skakuće devojčica, verovatno njena ćerka, i maše ručicama. Osetim neku razneženost. Nisam bio u prilici da se oprobam u ulozi oca. Splet okolnosti i mojih pogrešnih odluka.

Okrenem se ka vratima terase. X kucka nešto na laptopu, za stolom u trpezariji. „Hoćemo da prošetamo malo?“ upitam je. „E da, mogli bi“, kaže mi zureći u ekran laptopa, zadubljena u kuckanje. „Samo da dovršim ovo.“

*

Eto nas na savskom keju. Hodamo uz reku. Prijatno je veče, baš dobro što smo izašli. Na splavovima, ljudi sede za stolovima uz vodu, čavrljaju i pijuckaju svoja pića. Pun mesec obasjava Savu, a odraz njegove svetlosti treperi na površini vode. „Kao neke lampice“, komentariše X taj svetlucavi prizor.

Prođemo pored devojke koja peca. Stoji uz vodu, drži štap i zuri u plovak. Fokusirana je. Gledajući je, čovek bi pomislio da pecanje iziskuje priličan umni napor. A onda – devojka cimne štap a on se savije u vrhu. „Opa, izgleda da se nešto upecalo!“ kaže X. Zastanemo da pogledamo. Još jedan par, koji je hodao iza nas, zastane. Posmatramo devojku dok vrti čekrk i namotava najlon. Čekamo da vidimo šta je upecala. I onda, eto je: na površini vode pojavi se riba pljosnatog beličastog trupa. Mala deverika ili tako nešto. Devojka je izvadi iz vode. Lep primerak, taman da stane u zadnji džep pantalona. Drago nam je zbog devojke. Ona nas zbunjeno gleda dok drži štap u uspravnom položaju, a riba visi na kraju udice. „Jel imate možda neku kesu?“ pita nas. „Šta, nisi očekivala da ćeš nešto da upecaš?“ kaže joj X. Devojka se osmehne i slegne ramenima. Opipam džepove pantalona. „Nemamo kesu. Izvini“, kažem. „Da nemate vi?“ pita devojka drugi par. Pogledamo ih. Oboje odmahnu glavama. Ni oni nemaju kesu. Koji peh. Niko od nas nema kesu, ali svi imamo vedre izraze lica. Zadovoljni smo što je devojka upecala ribu, i to ne baš malu. Pođemo dalje i ostavimo je da mozga šta će sa njom.

Dođemo do početka savskog keja kod bloka 70a. Pogledamo na sat: pola deset. Rešimo da je bilo dosta šetnje. Ja sam dokon i mogao bih da šetam satima, ali X ima da radi. Popnemo se na šetalište pa krenemo kući. Na prilazu zgradi, posmatramo nebo. Lepo je. Okean toplog bistrog mraka koji stoji nad našim glavama.

*

Posle šetnje, sedim na terasi i pijem pivo. X sedi za stolom u trpezariji i radi na laptopu. Digao sam noge na ogradu kao šerif Meklaud. Gore, na vidljivom delu neba u desnom uglu terase, sija pun mesec. Neka ga. Jedan avion stiže iz daljine svetlucajući na tamnom svodu. Minuti teku na miran i tih način. Vreme kaplje kao kapi vode sa stalaktita u pećinama. Utonuo sam u stolicu i u neke misli. Odlagao sam ovo, ali sada je možda pravi trenutak da kažem: posadio sam puno cveća na terasi. Petunije, begonije, žbun lavande i ruzmarina, ukrasnu koprivicu, tamjaniku. X najviše voli begonije, lepo ukrašavaju sims prozora koji povezuje trpezariju sa terasom. Kad se ujutru probudimo, pa uđemo u trpezariju hodnikom iz spavaće sobe, a cela trpezarija je u suncu jer je istočno orjentisana. Prvo što upada u oči su žardnjere sa cvećem pod prozorom, i begonije u njima, ushićene svim tim jutarnjim suncem u kome se kupaju. Sve to mnogo dobro izgleda, posebno ujutru kad sanjiv stojiš bos na pločicama pred sudoperom i puniš kuvalo vodom sa česme da bi pristavio kafu.

X se istuširala i legla. Čita u spavaćoj sobi. Žao mi je što ponekad nisam dobar prema njoj. Možda sam stvoren za samoću, da živim odmetnut u planinama, ogrnut krznima divljih zečeva.

„Aaaa!“ – čujem X-in vrisak iz spavaće sobe. Skočim iz stolice i uđem sa terase u trpezariju.  Pored mene protrči usplahirena X, tapkajući bosa preko parketa. TAP-TAP-TAP!  Gledam za njom. Dupence joj poskakuje u belim gaćicama.

„Šta je to bilo?“ pitam je.

„NEŠTO LETI PO SOBI!“

„Šta leti, da nije slepi miš?“

Uđem u spavaću sobu, upalim glavno svetlo. I eto ga – noćni leptir. Leti naokolo i sudara se sa predmetima. Pogubio se malo, prestravljen X-inim vriscima.

Dođe X i priljubi se uz mene. Preko mog ramena oprezno viri u spavaću sobu.

„Gledaj, to je samo leptir“, kažem.

„Ne zanima me, uradi nešto!“ kaže.

„Važi“, kažem. Odem do kupatila, uzmem peškir za noge i vratim se u spavaću. Stavim peškir u pripravan položaj. Analiziram leptirove kretnje i ujedno formiram njegov psihološki profil. Konfuzan i unezveren druškan, leti naokolo kao muva bez glave. Ne želim da se upuštam u bezglavu jurnjavu sa njim. Iskusno stojim u mestu i pratim ga pogledom držeći peškir u pripravnosti. Leptir još malo leti tamo-vamo, pa sleti na zid. Priđem mu, staloženo ga poklopim peškirom, pa ga istresem kroz otvoren prozor. To je to. Slučaj zatvoren. Uputim X jedan muževan pogled u stilu Šona Konerija. Još uvek je malo uzmenirena. Zagrlim je kao veliki zaštitnik, a X mi spusti glavu na grudi. Kosa joj lepo miriše. Pomilujem je po glavi i poljubim. Ona je divna žena. Ne želim da pravim neke gluposti. Bolje da idem u kupatilo da se spremim za spavanje.