Petak veče. Pada kiša. Šetam po kraju i slušam album „The Dreamer“ Hozea Džejmsa štiteći se od kiše X-inim kišobranom. Boli me nešto u stomaku. Kao da je želudac. Kroz sluškice na ušima čujem kišu kako dobuje po platnu kišobrana. Šetalište je pusto; nema ljudi, samo trava i drveće, klupe, svetiljke i žardinjere, raspoređeni naokolo u kišnoj noći. Iglice borova i lišće na granama, orošeni kapima kiše, lepo izgledaju pod uličnim svetiljkama. Volim ovo šetalište „Lazaro Kardenasa“ u bloku 70. Verovatno najlepši komad uređene prirode u Beogradu. A tu je i Sava, na sto metara odavde, kad ti zatreba reka. Savski blokovi su jedno od najlepših mesta za život u ovom gradu.
Kiša pojačava. Zastanem ispod zaklona kod poslastičarnice „Medenjak“ preko puta Doma zdravlja u bloku 44. Iz neposredne blizine gledam njen izlog. Dopada mi se ta poslastičarnica, ima neki starinski šmek. Kad god prođemo pored „Medenjaka“, predložim X da je vodim unutra na kolače. Ona svaki put odbije. Skeptična je po pitanju stepena higijene u poslastičarnici. Ja nemam problem sa tim. Verujem da u „Medenjaku“, u prostoriji za to namenjenoj, neka prijatna žena čistim rukama mesi ukusne, sveže, domaće kolače na stolu sa belom mušemom na koju padaju zraci sunca.
Pljušti kiša. Slušam je, nju i Hozea Džejmsa pod zaklonom ispred poslastičarnice „Medenjak“. Boli me stomak. Imao sam raspravu sa X. Ponekad se ne slažemo i onda nastupe ovakve situacije. Izgovore se reči i primene postupci koji, umesto da doprinesu građenju mostova, samo vode u dublju destrukciju. OK, ta ponašanja i reči ocrtavaju trezvene i razborite stavove, zasnovane moguće na suvoj istini. Problem sa njima je u tome što su kontraproduktivni u datom trenutku. Kao neki odbrambeni manevar iz koga proistekne međusobno optuživanje kao uvertira za pičvajz.
Pođem dalje, stazom između drveća bloka 44. Ne znam koliko još mislim da se vrzmam na ovoj kiši. Možda još malo. Kiša neće rešiti ništa, kao ni ova šetnja. Kiša i šetnja nisu sposobne da eliminišu bol u želucu. Ne znam kako ću da hendlujem ovo. Nesposoban sam kao ova kiša. Mogu da odem kući, za početak. Popiću pivo i gledaću da još više ne zaserem stvar. Mislim da ću sada kući. Evo, i kiša je oslabila. Idem kući. Tamo je X. Ona je divna žena. Pre neko veče, pred spavanje, dok smo ležali u krevetu, pitala me u kojoj meri muškarci osećaju potrebu za toplinom zagrljaja i dodala da je ženama to od velike važnosti. – Šta znam, rekoh joj, u ne tako velikoj meri, svakako u mnogo manjoj meri nego žene. – Iznenadila se. Kako to? pitala me. Objasnio sam joj. Muškarcima topli zagrljaj ne znači preterano, oni, za razliku od žena, nisu u stanju da osete i vrednuju njegov smisao. – A zašto? – Suviše su dugo živeli u svojim pećinama, pretpostavljam. Laku noć, ljubavi. – Laku noć.
Krepki 