Sila

Kucam post na Blekberiju, u hodu, dok šetam po kraju. Veče je prohladno, duva vetar, nije baš prijatno. Prsti su mi se skočanili i imam teškoća sa pritiskanjem tastera (iako ovaj Blekberi ima kvalitetnu QWERTY tastaturu).

Mimoiđem se sa dva komunalna policajca (momak i devojka) sa kapuljačama na glavama. (Hladno im valjda pa natuknuli kapuljače kao eskimi.) Prođem pored kafića „Kozmetičar“, pa skrenem u Lozničku, sve vreme kucajući, zagledan u ekran mobilnog. Kad dođem kući, post ću da prebacim na računar i da ga doradim u editoru WordPress-a sedeći za stolom, pijuckajući pivo i slušajući neku dobru muziku.

Ne znam koja sila me navodi na pisanje bloga. Tek, volim da ukucam reči i onda da ih gledam posložene na ekranu, dok stupaju u međusobni odnos i oblikuju celinu koja ponekad lepo izgleda. Nije to dramatična potreba, naravno; ne bih se razboleo ili duševno umro bez pisanja. Volim to da radim kao što neko voli da peva pod tušem, ili da skuplja figurice iz kinder-jaja. Takođe, izbegavam da postovima pridam značenja koja bi čitaoca navela na promišljanje, ili ga podstakla da formira ovaj ili onaj sud na datu temu. Neki bloger je jednom izjavio da, kad piše post, zamišlja da se obraća tamnoj površini reke, travi i udaljenim brdima. Ima smisla u tome.

Malo sam uozbiljio sve ovo, jbg. Čin pisanja, kao i pričanje/pisanje o činu pisanja, ume da skrene u žalopojku.

*

Najzad jedan lep petak, sa suncem i dobrim vibracijama. (Prethodna dva su bila očajna.) Jutros je par vrabaca uletelo kroz prozor kancelarije. Domaći dživdžani. Razleteli se iznad stolova, zatim sleteli na klima-uređaj i razmatrali da li da tu sviju svoje gnezdo (lepo vreme je zgodno za razrađivanje važnih planova). Dugo nisu hteli da izađu napolje. Zaneli se malo, poneseni dobrim vajbom petka, valjda.

Kaže mi koleginica da će danas da nastupi pomračenje Sunca. Ne znam ništa o tome, slabo čitam vesti. Koleginica će, kaže, da stavi naočare za sunce kad nastupi pomračenje da bi mogla da ga isprati. Drugi kolega je zaboravio naočare za sunce, ali je onda smislio da bi pomračenje mogao da prati kroz običan papir, koji bi mu, umesto naočara, poslužio kao zaštita od direktnog izlaganja očiju Suncu. Upravo je izveo probu sa papirom, stojeći uz otvoren prozor kancelarije – digao je papir iznad glave, usmerio ga ka Suncu, i, držeći ga sa obe ruke, škiljio u njega. Šta reći. Ljudi su ponekad komičniji od vrabaca.