Kivi

Nedelja prepodne, 7. jul. Čučim u kupatilu nad wc šoljom i montiram novu dasku, kivi zelene boje. Kupio je u salonu keramike u Jagićevoj. Kupatilo mi je staro i posustalo i ne znam šta da radim sa njim, pa sam smislio da ga opremim stvarima kivi zelene boje i tako ga učinim malo prijatnijim mestom. Prethodnih dana kupio sam kivi zeleni peškir, i zastor za kadu, i policu, a sada je tu i kivi zelena daska za šolju.

Završim montiranje daske. Uspravim se, odmaknem se do vrata. Pogledam kupatilo. Ne izgleda loše. Živnulo je otkako sam ga odenuo u kivi zeleno. Nova daska dobro izgleda u kontrastu sa belom šoljom, i kivi zeleni peškir i zastor za kadu izgledaju dobro u kontrastu sa belim pločicama. Problem sa lavaboom je i dalje tu, ali ne vidim lak „kivi zeleni“ način da se on reši. Šta da se radi.

Izađem iz kupatila i ugasim svetlo. Muvam se po stanu, spremam se da idem do Kalenić pijace da potražim još neke zgodne kivi zelene sitnice. Da objasnim ovu fascinaciju kivi zelenim. Mislim da to u velikoj meri ima veze sa Ivaninim dolaskom u Beograd, 17. jula. Naime, želim da stan dovedem u stanje da u njemu može da boravi žena. Ali pod tim „boravi“ ne mislim da žena u njemu provede par sati užasnuta stanjem u kome se stan nalazi i ne usuđujući se bilo šta da dotakne, nego ovo: da žena u stanu može normalno da funkcioniše, i da se opusti i razbaškari, da provede u njemu prijatno popodne i veče, i da ako poželi da se istušira da može da se istušira, i da može da prespava u ovom stanu ako poželi, i da ujutru može da skuva kafu, i da sedne sa tom šoljom kafe na terasu i da joj bude lepo. E sad, ima tu još jedan problem: u stanu imam bubašvabe. Voleo bih da su kivi zelene boje, ali nisu. Crne su, krupne i neustrašive i vole da se muvaju po kuhinjskom podu i po sudoperi. I ja ću ženi skrenuti pažnju na to i zamoliti je da proba da ignoriše bubašvabe kad ih ugleda negde u stanu, kao što ja danas činim. Neko vreme sam se borio protiv njih, a onda digao ruke. Besmisleno je. U ovom stanu borbu sa bubašvabama ne mogu da dobijem: ima ih puno više od mene, i kada bubašvabe budu toga postale svesne crno mi se piše.

Stavim ranac na leđa, izađem iz stana i spustim se do Kalenić pijace. Uđem u radnju plastike i kućnih sitnica „od 10 do 999 dinara“. Za pultom kod kase stoje dve žene i razgovaraju; radnice, očigledno. Kažem „dobar dan“, uzmem korpu i pođem do rafova sa robom. U radnji smo samo nas troje — dve žene za kasom i ja. Radio svira podešen na neku domaću stanicu. Upravo ide vremenska prognoza; predviđaju vedro i sunčano i toplo do kraja dana. Fino.

Idem okolo i razledam robu na rafovima. Pogled mi zastane na svakom predmetu kivi zelene boje. Pređem u drugi odeljak radnje i razgledam dalje. Čujem razgovor dve žene kod kase.

„Tako sam napeta, a sve mi je teže kako se bliži taj dvadeset peti jul. Nekad mi se tresu ruke.“

„Stres.“

„Ne znam šta da radim. Dođe mi da iskočim iz ove kože i pobegnem nekud.“

Na radiju krene stvar „Kao ptica na mom dlanu“ od Pilota. Dve žene za kasom je zapevaju, tiho, za sebe. I ja je zapevam, tiho, sebi u bradu. Kao ptica na mom dlanu skakućeš (to pevam „Pticu“ sebi u bradu). I tako idem okolo, razgledam artikle, mumlam „Pticu“. Prekriću te nebom kad budeš zaspala. Na jednoj polici ugledam sunđerastu prostirku za kupatilo, kivi zelene boje, sa cvetovima žutih i plavih latica. Košta 150 dinara. Nije skupo. Uzmem je i stavim u korpu. Idem okolo, razgledam dalje, mumlam. I prekriću te suncem kad budeš sumorna. Primećujem da su dve žene za kasom prestale da pevaju. Ućutale se. Ja pevam dalje, sasvim tiho naravno. I prekriću te ćebetom kad budeš promrzla. I prekriću te travom kad budeš umrla. Pa onda refren: I ne znam kako da pobegnem od psa… Još malo razgledam robu po rafovima. Ne vidim više ništa zanimljivo.  To je to. Odem na kasu i stavim korpu na pult.

„To bi bilo sve“, kažem.

„Dvesta dinara“, kaže žena za kasom. „Cena prostirke je sto pedeset, plus pedeset dinara, trošak za pevanje.“

„Zar ste me čule?“

„Aha. Malo smo prisluškivale.“

„Izvinite. Ponekad se zanesem. I ja sam prisluškivao vas dve. Pevušile ste, pa prestale.“

„Prestale smo da bi slušale vas.“

„Uh, hvala. Čuo sam takođe da imate taj problem…“

„Da“, kaže žena za kasom kucajući mi račun. „Nešto zdravstvene prirode. Da vas sad ne gnjavim detaljima.“

„Nadam se da će sve da bude u redu i da ćete uspeti da se oduprete stresu.“

„Trudim se, ali teško je. Ponekad ne znam kako da se nosim sa ovim životom. Kao da je sve što pokušamo u ovom životu uzalud.“

„Da, shvatam. Pevajte. Pevajte kad god možete. Pevanje podstiče pravilno disanje pomoću dijafragme, a to je dobro za stres. Tako dišu sportisti i oni što se bave jogom.“

Žene se nasmeju. „Hoćemo, pevaćemo i disaćemo kao sportisti kad god možemo.“

Platim prostirku, izađem iz radnje i pređem ulicu. „Ptica“ mi se i dalje mota po glavi. Kao ptica na mom dlanu ćiju-ći. Nije „Ptica“ loša pesma; melodija je pevljiva, ali tekst je bezveze. Recimo, uvodni stih: kao ptica na mom dlanu skakućeš. Shvatam da je ptica ovde metafora za ženu, ali zbunjuje me ovo skakutanje na dlanu. Priznajem, imam teškoće da vizualizujem ženu koja kao ptica skakuće na mom dlanu; najpribližnije što mogu da zamislim je neko stvorenje sa glavom žene i trupom i nožicama vrapca (ili eventualno kanarinca). Još da to egzaltirano žena-ptica-skakutavo stvorenje ispusti od sreće jedno govance na moj dlan i eto ti inspiracije za nove nadahnute stihove. Ok, melodija je pevljiva, brzo uđe u glavu itd. Ali tekst je stvarno bezveze. Neću bre to da pevam.

Prestanem da pevam „Pticu“ i zapevam stvar Come to my door, od Hozea Džejmsa. Hoću lepo da je  uvežbam, skinuo sam i akorde na gitari, pa da je pevam i sviram Ivani kad dođe u Beograd, da joj se malo udvaram. I tako idem ulicom Maksima Gorkog pod toplim suncem i mumlam. Oh, I just want you to know, it’s alright, it’s alright, it’s alright… Prolazim pored radnje sa drangulijama za kuću. U uglu radnje, iza visokog pulta sedi devojka, skoro zatrpana robom. Samo joj glava viri iznad plastičnih čaša i ofingera, portviša i kuhinjskih krpa. Uđem da pogledam šta ima od kivi predmeta. Pri dnu jednog rafa primetim prijanjajuću PVC foliju; nije kivi zelene boje, naravno; prozirna je i treba mi za uvijanje načetih lubenica i dinja. Sagnem se i izvadim jednu rolnu folije, dužine 50 metara. Gledam u mesto gde je folija stajala, ali ne vidim cenu.

„Koliko košta ova folija?“ pitam devojku.

„Zavisi od dužine“, kaže. Ustane od kase, dođe do mesta gde stojim. Savijemo se, gledamo u policu pri dnu rafa. Vidim neke cedulje sa cenama, ali ni na jednoj ne piše nešto kao „folija 50 metara“. Pružim ruku ka polici i uhvatim drugu rolnu folije.

„A ova, pošto je?“ pitam devojku.

„Čekaj, skloni ruku, ne vidim cenu.“

„Izvini“, kažem i sklonim ruku.

„Konkretno ta ti je sto osamdeset dinara“, kaže devojka, uspravi se i pođe natrag ka kasi.

„Hvala“, kažem joj i uspravim se. „Baš bezveze što nemam providnu ruku, a?“

„Da, kakav maler.“

„Eh, što nemam providnu ruku, pa da može kroz nju da se vidi cena…“

„Da, to bi bilo vrlo zgodno“, kaže devojka i ponovo stane iza one gomile stvari na pultu, iznad koje joj samo viri glava. „Ali šta ćeš, ne može se sve imati u životu…“

„Ne može, da. Ali može se imati ova folija“, kažem i ponesem rolnu folije na kasu.

Devojka mi naplati foliju. Spakujem je u ranac (foliju, ne devojku) i izađem iz radnje. Idem ulicom Maksima Gorkog, skrenem u Kalenićevu, pa u Topolsku. Opet mi se mota „Ptica“, ali neću da je pevam. Ne želim ništa da imam sa tim ženama-pticama što skakuću na dlanu, zajebi me sa takvim metaforama. Zapevam (tiho, naravno) Come to my door i pođem kući. So long we’ve been distant now, since you set out on your own…

Dođem do raskrsnice Petrogradske i Topolske. Uz ogradu bašte kafića, iza žardinjera sa cvećem, sede dve jako zgodne žene u haljinama sa tankim naramenicama i smeju se. Lep prizor. Fino im je, uživaju, ali sede, ne skakuću. Ne mogu da zamislim Ivanu kako skakuće na mom dlanu. Ona je sitne građe, ali opet ne ide. Koliki bi to dlan morao da imam da bi i tako malena žena poput Ivane mogla da stane na njega. Ivana bi morala da bude mala kao Palčica da bi stala na ovaj moj dlan standardnih dimenzija, i zatim da skakuće na njemu. Oh, Ivana…