Ravel

Sredina juna. Uzeo nedelju dana godišnjeg odmora. Nigde nisam otputovao. Sedim u Beogradu, kucam na tastaturi, pijem pivo, slušam muziku, vozim bicikl, sviram gitaru, šetam gradom. Jedno jutro nazove me Pera, kolega sa posla. Kaže mi da je video na mom stolu paket sa Amazona. Lepo, pomislim — stigla mi ploča Speak Your Peace, Terija Kalijera. Zahvalim se Peri, kolegijalno od njega što me obavestio.

Popodne, stavim ranac na leđa, iznesem bicikli i pođem u Zemun, do preduzeća, po ploču. Spustim se sa Krsta do Ušća, i onda vozim biciklističkom stazom pored Dunava ka hotelu „Jugoslavija“. Sunce ukoso pada na krošnje japanskih trešnji posađenih uz šetalište, nema puno ljudi na keju, Dunav teče sa moje desne strane, vazduh je topao i miriše na reku. Na biciklističku stazu pada sunce, i vidim na stazi ispred sebe svetlucava zrnca peska utisnuta u asfalt, a onda ih vidim i na prednjoj gumi mog bicikla dok se točak brzo okreće a na njega takođe pada sunce. Vozim dalje. Na proplanku ispod hotela „Jugoslavija“ neki čovek sedi u kupaćim gaćama na peškiru i sunča se. Nešto dalje, zgodna žena stoji u travi i vežba tai či.

Dovezem se do zgrade preduzeća. Uđem, unesem bicikl, pozdravim se na portirnici sa Neđom portirom. Obraduje se što me vidi; ne zato što smo neki vajni ortaci, nego mu je takva priroda — obraduje se kad vidi nekog, kad vidi bilo kog. Kažem Neđi zbog čega sam došao, a on mi kaže da je on lično primio paket od poštara i stavio ga na moj radni sto. Zahvalim mu, ostavim bicikl kod portirnice i popnem se do kancelarije. U kancelariji pogašena svetla, nema nikog. Odem do svog radnog stola, vidim na njemu paket. Na paketu stoji cedulja zalepljena selotejpom. Pročitam šta piše na njoj: Dušane — poštar mi je ovo predao i ja sam za tebe potpisao. Neđo – Hercegovac. Dana: 18.06.2013 u 18h, utorak, pozdrav – Neđo. — Nasmejem se. Kakav car. Uzmem paket i siđem do portirnice. Pročitam Neđi poruku koju je napisao na cedulji i zahvalim mu još jednom. Spakujem paket u ranac. Pozdravimo se, uzmem bicikl i izađem iz zgrade.

Sednem na bicikl i odvezem se na kej. Čujem violinu i flautu. Lepa svirka, rekao bih da je u pitanju Hendl. Zastanem, oslušnem da utvrdim odakle dolazi muzika — odnekud iza mojih leđa. Okrenem bicikl i vratim se do splava „Orfej“. Uz ivicu šetališta stoje dve devojke i sviraju, jedna violinu, druga flautu; to su njih dve, znači. Stanem da ih poslušam. Ne izazivaju neki interes, ljudi idu pored njih i niko da zastane. Dva mladića prođu bučno se raspravljajući, svojom vikom nadjačavajući muziku Hendla tog popodneva uz reku. Devojke završe izvođenje kompozicije, okreću listove na notnim stalcima ispred sebe. Deluju ležerno, kao da im je ovo ne znam koji nastup na zemunskom keju. Dopada mi se kako sviraju, mogao bih malo da im aplaudiram ili tako nešto. Možda bi im to značilo. A možda i ne. Verovatno ne bi. A možda i bi. A možda… Dok se ja tako premišljam, devojke počnu novu kompoziciju. Još malo slušam, zatim okrenem bicikl i pođem kući. Vozim tako kejom i razmišljam. Krivo mi što im nisam dao do znanja da mi je prijala njihova svirka. Trebalo bi kad god mogu da ne budem lenj i da ono što mi prija nagradim malim aplauzom, ili jednim bravo, ili jednim sjajno, ili jednim super, ili tako nečim.

Dovezem se na Krst i do svoje zgrade. Uđem, uzmem bicikl pod ruku i popnem se do stana. Skinem ranac sa leđa i ostavim ga u predsoblju. Stavim bicikl u spavaću sobu, zatim odem na terasu. Skinem sa sebe majicu i bermude, uzmem peškir sa rešetke za sušenje. Vratim se u spavaću sobu, uzmem čiste gaće iz fioke. Odem u kupatilo da se istuširam. Gaće koje imam na sebi skinem i stavim pored čistih gaća, na plastičnu policu kraj kade. Istuširam se, obrišem se i izađem iz kade. Na red dolazi oblačenje. Pogledam na policu kraj kade, u ona dva para gaća što tu stoje. Ne mogu da provalim koje su čiste da ih obučem. Oba para izgledaju isto — bele bokserice sa nekim teget linijicama i spiralama, i sa dva dugmeta na šlicu. Uzmem jedne gaće, pa druge, zagledam ih, nema vidljive razlike među njima, i dalje ne mogu da provalim koje su čiste. Ni na jednim ne vidim neki trag korišćenja. Ove koje sam nosio trebalo bi da su mokre od znoja jer sam vozio bicikl, ali nisu (ne znojim se puno). I onda — šta ću: rešim da  utvrdim putem mirisa. Uzmem oba para u ruke. Gledam ove u levoj ruci, pa ove u desnoj, razmatram koje ću. Omirišem ove u levoj. Možeš da pretpostaviš koje gaće sam omirisao.

Uveče prolazim prometnom i živom Knez Mihajlovom na putu ka Kališu. Idem od instituta „Servantes“ ka kafani „Kolarac“. Kroz ulični žamor čujem violinu i flautu. Idem još malo, kad ono iste dve devojke što su tog popodneva svirale na zemunskom keju — stoje uz kandelabr i izvode neku stvar od Hendla. Zastanem da ih poslušam. Lepo sviraju. Završe komad, okreću listove nota na stalcima ispred sebe. Priđem, spustim novčanicu od pedeset dinara u kofer ispred njih.

„Lepo svirate“, kažem.

„Hvala“, kažu devojke.

„Video sam vas danas popodne, svirale ste na zemunskom keju.“

„A, tu smo svirale kratko pa se preselile ovde“, kaže devojka sa violinom.

„Ovde nam lepše, ima više sveta“, kaže devojka sa flautom.

„Šta ste to izvodile? Hendla?“

„Ne. Klasicizam od Ravela“, kaže devojka sa violinom.

„Od koga?“

„Od Ravela“, kaže devojka sa flautom. „To je onaj čuveni francuski kompozitor što je bio prijatelj sa Debisijem i Stravinskim.“

„Jel? Super ga svirate.“

„Hvala.“

Okreću listove na svojim notnim stalcima, spremaju se za izvođenje nove kompozicije. Ja produžim svojim putem. Prvi put čujem za tog Ravela. Obiđem krug po Kališu pa sporednim ulicama krenem natrag na Krst. Kupim limenku Staropramena u Merkatoru ispod „Beograđanke“. Polako pijuckam usput. Kod kafića „Mileševski fenjer“ sretnem Snežu, koleginicu. Sedi u bašti kafića sa slatkom drugaricom kratke crne kose. Stanem uz njihov sto, popričamo. Pitam Snežu zašto je podnela ostavku na mesto direktora preduzeća (u kom oboje radimo). Kaže, bio prevelik pritisak, ne treba joj to u životu, hoće da sačuva svoje zdravlje. Sneža i ja pričamo, slatka drugarica ćuti, pućka slim cigaretu i gleda nas. Neće da se uključi u dijalog. Možda je stidljiva. Slatka i možda-stidljiva. Sneža joj ispriča kako me je jednom srela ispred svog ulaza (živimo ulaz do ulaza), a ja joj pomogao da odnese kesu za đubre i baci je u kontejner. „Eto kakav je to kavaljer“, kaže Sneža svojoj slatkoj možda-stidljivoj drugarici. Drugarica me pogleda, klimne glavom, osmehne se. Još malo pričam sa Snežom, zatim pođem. Usput razmišljam — drago mi što me Sneža drugarici pohvalila za odnošenje đubreta; nadam se da će imati da joj kaže još neku lepu reč o meni.

I tako idem uz Mileševsku, pijuckam pivo. Ne žurim, idem nogu pred nogu, lepo je veče, toplo, tamno, mirno, nebo je vedro, svetlucaju zvezde, vrlo prijatno veče, neću da ga skrckam, hoću da traje. Gledam u asfalt da li su klinci negde iscrtali kredom polja za školice. Baš bih odigrao jedne školice…

Dođem kući oko jedanaest. Uzmem pivo iz frižidera, uključim komp. Odem na Jutjub, ukucam „Ravel“ u polje za pretragu. Jutjub mi izbaci niz sličica klipova. Pažnju mi privuče klip sa sličicom četiri balerine u svetloplavim haljinama. (Slab sam na balerine.) Kliknem na klip. Počne da svira. Držim miša i slušam. Prekrasna mjuza, asocira me na osvit novog dana, na buđenje života na planinskom proplanku, na veliko toplo sunce koje se diže iza brda, na cvetove koji se otvaraju, na leptire, na ptice, na bubamare, na zelene slapove. — Klip potraje osam minuta i dve sekunde, a onda se muzika prekine. Kliknem na drugi klip, opet sa sličicom balerina; ovaj put je to dvadesetak balerina u belim haljinama, vežbaju balet u nekoj dvorani, a nekoliko balerina elegantnim hodom silazi niz zavojite stepenice u levom uglu sličice. I tako samo sedim za stolom, pijem pivo, držim miša i idem od jednog do drugog Ravelovog klipa, klikćem na njih, slušam. Tako do pola dva, onda mi se prispava. Isključim komp, operem zube i legnem. Pogledam telefon, da vidim imam li propušten poziv ili SMS. Vidim obaveštenje u dnu ekrana — imam jedan propušten SMS, primljen oko ponoći. Pogledam ko je. Milena. Pročitam ga.

„Dusane, sta radis?“

Prošlo je sat i po od prijema SMS-a, ali odgovorim joj:

„Legao sam Milena. Cucemo se sutra. Lepo spavaj.“

Vrlo brzo stigne novi SMS od Milene: „Ih, kad sam te ja pitala…“

„Nisam bio kod telefona, tvoj sms sam ugledao tek pre dva minuta…“

„Mislila sam da prosetamo ali sad ne mogu.“

„Ne mogu ni ja. Drugi put. Ne zaboravi da operes zube pred spavanje. Imas lepe zube ali redovna nega je neophodna. Laku noc Milena.“

„Laku noc Dusane.“

Ostavim telefon na natkasnu nad krevetom, isključim stonu lampu. Okrenem se na leđa i zažmurim. Ležim u mraku i čekam da zaspim. Laku noć Dušane — baš lepo od Milene, pomislim. Fino je kad ti kažu laku noć (ili ti je požele putem SMS-a). Možda je to delom razlog koji nas navodi da idemo u krevet sa osobama koje slabo poznajemo ili prema kojima malo šta osećamo: da bismo posle svega čuli to laku noć. To je ono što treba čoveku, to je ono zbog čega biljke bolje rastu kada im pustiš klasičnu muziku. Čoveku, u principu, ne treba puno u ovom životu; malo svetlosti u tami obično bude dovoljno. Malo svetlosti, da. A čoveku dobro dođe i koje pivo, bicikl, četkica i pasta za zube, kvart za šetnju, par gramofonskih ploča, gitara, novogodišnja jelka, komp, mobilni telefon, internet, srodna duša i to je sve. Jel to sve? To je sve. Dobro, a sada spavaj.